Апостолска Црква - Христовим Трагом

Двадесет и прво поглавље—У Далеким Крајевима

(Ово поглавље засновано је на тексту у Делима 16,7-40)

Стигло је време за проповедање Јеванђеље изван Мале Азије. Припреман је пут да Павле и његови сарадници пређу у Европу. У Троади, на обали Средоземног мора, »Павлу се јави утвара ноћу: беше један човек из Македоније, и стајаше молећи га и говораше: дођи у Македонију и помози нам!« AASer 152.1

Позив је био заповеднички, није дозвољавао одлагање. »А када виде утвару«, објашњава Лука, који је пратио Павла, Силу и Тимотија на путовању према Европи, »одмах гледасмо да изиђемо у Македонију, дознавши да нас Господ позва да им проповедимо јеванђеље. А када се одвезосмо из Троаде, дођосмо у Самотрак, и сутрадан у Неапољ; а оданде у Филибу, која је први град земље Македоније, насеље римско.” AASer 152.2

»А у дан суботни«, наставља Лука, »изиђосмо из града к води где беше богомоља, и седавши говорисмо женама које се беху сабрале. И једна богобојазна жена, по имену Лидија, из града Тијатирскога, која продаваше скерлет, слушаше; и Господ отвори срце њезино да слуша речи Павлове.« Лидија је радосно прихватила истину. Она и цео њен дом обратили су се Богу и крстили се; она је учинила све да апостоли њен дом сматрају својим домом. AASer 152.3

И док су се весници крста бавили својим послом поучавања, жена обузета врачарским духом ишла је за њима, вичући: »Ови су људи слуге Бога највишега, који јављају нама пут спасења! И овако чињаше много дана.” AASer 153.1

Ова жена представљала је посебно сотонино оруђе и својим господарима доносила је велики добитак својим врачањем. Својим утицајем помагала је идолопоклонство. Сотона је схватио да је његово царство нападнуто, па је прибегао овом средству противљења Божјем делу, надајући се да ће успети да своје лаже помеша са истинама које су проповедали они, који су ширили еванђеоску вест. Речи препоруке које је изговарала ова жена представљале су увреду за дело истине, јер су одвлачиле мисли људи од учења апостола и износећи Јеванђеље на зао глас, пошто су на темељу њених речи многи били наведени да помисле да су мисионари надахнути Божјим Духом и Његовом силом под утицајем истога духа као и овај сотонин посланик. AASer 153.2

Неко време апостоли су подносили ово противљење; а онда, покренут Светим Духом, Павле је заповедио злом духу да напусти жену. Жена је одмах ућутала, а тишина је посведочила да су апостоли заиста Божје слуге и да је демон то схватио и послушао њихову заповест. AASer 153.3

Ослобођена злог духа и поново стекавши здрав разум, жена је одлучила да постане Христова следбеница. Њени власници су се због тога забринули шта ће бити од њеног заната. Схватили су да је изгубљена свака нада да ће и даље добијати новац од њеног врачања и предсказивања и да ће извор њихових прихода потпуно пресушити, уколико апостолима буде дозвољено да наставе еванђеоско дело . AASer 153.4

И многи други у овом граду били су заинтересовани да стичу новац сотонским преварама, па су и они, плашећи се утицаја силе која би могла успешно да заустави њихово пословање, подигли гласну вику против Божјих слугу. Одвукли су апостоле пред представнике власти и подигли оптужбу: »Ови су људи Јевреји, и муте по нашем граду, и проповедају обичаје које нама не ваља примати ни творити, јер смо Римљани.” AASer 153.5

Ускомешана, гневна и узбуђена, светина се подигла против ученика. Завладао је закон руље, подржан и од представника власти, који су апостолима скинули горње хаљине и заповедили да буду бичевани. »И пошто их здраво избише, бацише их у тамницу, и заповедише тамничару да их добро чува. Примивши такву заповест он их баци у најдоњу тамницу и ноге им метну у кладе.” AASer 154.1

Апостоли су трпели најтеже муке због болног положаја у који су били постављени, али нису се тужили. Уместо тога, у потпуној тами и очају тамнице, храбрили су један другога речима молитве и певали хвалу Богу, јер су се осетили достојним да трпе срамоту Њега ради. Њихова срца била су ојачана дубоком и искреном љубављу према делу њиховог Откупитеља. Павле се сећао прогонстава у којима је он сам послужио као оруђе за мучење Христових ученика и радовао се што су му сада очи отворене да може да види, што има срце које може да осети силу славних истина које је некада презирао. AASer 154.2

Остали затвореници запрепашћено су слушали молитве и певање који су допирали из најдубље тамнице. Били су навикнути да чују вику и стењање, преклињање и псовање, који су прекидали тишину ноћи; али никада до тада нису чули да се речи молитве и хвале уздижу из те мрачне ћелије. Стражари и затвореници чудили су се и питали какви су то људи када измучени, гладни, у хладној ћелији, могу да се радују. AASer 154.3

У међувремену представници власти враћали су се својим домовима, честитајући себи што су својим брзим и одлучним мерама утишали буну. Међутим, док су још били на путу, чули су неке нове појединости о карактеру и раду људи које су осудили на бичевање и тамницу. Видели су жену која је била ослобођена од сотонских утицаја и били задивљени променом на њеном лицу и понашању. У прошлости она је у граду стварала многе тешкоће; а сада је била тиха и мирна. Када су схватили да су, највероватније, два невина човека осудили на строге казне прописане римским законом, згрозили су се над собом и одлучили да следећег јутра заповеде да се апостоли потајно пусте и испрате из града, изван области у којој би им претила опасност од насиља гомиле. AASer 154.4

Ипак, иако су људи били сурови и осветољубиви, или су злочиначки занемаривали свечане одговорности које су им биле поверене, Бог није заборавио да буде милостив према својим слугама. Цело Небо било је заинтересовано за људе који су трпели Христа ради, и анђели су послани да посете тамницу. Од њихових корака задрхтала је земља. Тешким преворницама осигурана врата сама су се отворила; ланци и окови спали су са руку и ногу затвореника; снажна светлост обасјала је тамницу. AASer 155.1

И тамничар је зачуђено слушао молитве и песме затворених апостола. Када су били доведени, запазио је њихове натечене и окрвављене ране, али лично је наредио да се њихове ноге ставе у кладе. Очекивао је да ће од њих чути горке јауке и проклињања, али уместо тога чуо је песме радости и хвале. Док су ти звуци одјекивали у његовим ушима, тамничар је полако утонуо у сан, али се пробудио када је земљотрес потресао тамничке зидине. AASer 155.2

Скочио је изненађен, јер је са ужасом схватио да су сва тамничка врата широм отворена, и уплашен помислио да су сви затвореници побегли. Сетио се са каквим су изричитим наредбама Павле и Сила претходне вечери били препуштени његовом старању, и зато је поступио сигуран да ће само смрћу моћи да окаје своју привидну немарност. Испуњен горчином духа, помислио је да би му било много боље да умре од своје руке, него да се потчини понижавајућем погубљењу. Извукао је мач, спреман да убије самога себе, али је управо у том тренутку чуо Павлов глас који му је довикнуо речи охрабрења: »Не чини себи зла никаква, јер смо ми сви овде!” Сви затвореници су били на својим местима; задржани Божјом силом која се показала преко једног затвореника. AASer 155.3

Суровост коју је тамничар показао у свом поступању према апостолима, није изазвала њихову одбојност. Павле и Сила били су испуњени Христовим Духом, а не духом освете. У њиховим срцима, која су била прожета Спаситељевом љубављу, није било места за злобу која би била усмерена мучитељима. AASer 155.4

Тамничар је испустио мач, и потраживши светиљку, пожурио у унутрашњу тамницу. Желео је да види какви су то људи који љубазношћу узвраћају за суровост којом су били дочекани. Када је стигао до места на коме су апостоли били чувани, бацио се пред њима на колена и затражио опроштење. А онда, изводећи их у тамничко двориште, упитао: »Господо, шта ми треба чинити да се спасем?” AASer 155.5

Тамничар је дрхтао, док је доживљавао Божји гнев исказан земљотресом; када је помислио да су затвореници побегли био је спреман да умре од своје руке, али сада, све то изгледало му је неважно у упоређењу са новим, необичним страхом који је заокупио његове мисли, и са жељом да стекне ту смиреност и ведрину коју су апостоли показивали, иако су били подвргнути патњама и мукама. На њиховим лицима уочио је небеску светлост; знао је да се Бог на чудесан начин умешао да спасе њихов живот; и зато су се посебно упечатљиво у његово сећање вратиле речи жене опседнуте демонима: »Ови су људи слуге Бога највишега; који јављају нама пут спасења!« AASer 156.1

У дубокој понизности затражио је од апостола да му покажу пут живота. »А они рекоше: веруј Господа Исуса Христа и спашћеш се ти и сав дом твој. И казаше му реч Господњу, и свима који су у дому његову.” Тамничар је опрао ране апостолима и послужио им, а после тога крстио се и он и цео његов дом. Посвећени утицај проширио се и међу другим затвореницима, и њима су се отворила срца да слушају истине које су апостоли проповедали. Били су осведочени да је Бог коме ти људи служе, на чудесан начин учинио да буду ослобођени својих окова. AASer 156.2

Грађани Филибе били су веома уплашени земљотресом, и када су тога јутра службеници тамнице обавестили представнике власти о свему што се догађало те ноћи, и они су се уплашили, па су послали стражаре са наредбом да апостоли буду ослобођени. Међутим, Павле је изјавио: »Избивши нас пред народом, без суда, људе Римљане, бацише у тамницу; а сада хоће тајно да нас пусте? Није тако, него сами нека дођу и изведу нас!” AASer 156.3

Апостоли су били римски грађани, а бичевати Римљане било је незаконито, осим за посебно тешке кривице, или им ускратити слободу без претходног поштеног суђења. Павле и Сила били су јавно ухваћени и зато су сада одбили да буду потајно ослобођени без одговарајућег објашњења представника власти. AASer 156.4

Када је та порука стигла до градских власти, уплашила их је могућност да ће се апостоли пожалити императору, па су сместа пожурили у тамницу, извинили се Павлу и Сили због неправде и суровости показане према њима, лично их узвели из тамнице, молећи их да оду из града. Власти су се плашиле Павловог утицаја у народу, а плашиле су се и Силе која је посредовала у корист ових невиних људи. AASer 157.1

Понашајући се према упутствима која су примили од Христа, апостоли нису наметали своју присутност тамо где она није била пожељна. »А кад изиђоше из тамнице, дођоше к Лидији, и видевши браћу, утешише их и отидоше.« AASer 157.2

Апостоли нису сматрали узалудним свој рад у Филиби. Суочили су се с великим противљењем и тешким прогонством; али деловање Провиђења у њихову корист и обраћење тамничара и његовог дома, и више је него надокнадило срамоту у патње које су морали да поднесу. Вест о њиховом неправедном затварању и чудесном избављењу разгласила се по целом крају, и учинила да рад апостола пажљиво прати много већи број људи него што би то иначе био случај. AASer 157.3

Павлов рад у Филипи покренуо је до оснивање месне цркве, која се бројчано стално повећавала. Његова ревност и оданост, а, изнад свега, његова спремност да претрпи Христа ради, оставила је дубок и трајан утисак на срце обраћеника. Они су ценили драгоцене истине због којих се апостол толико жртвовао, и зато су предавали себе одано и целим срцем делу свога Откупитеља. AASer 157.4

Да ни ова месна црква није избегла прогонство показује израз који је Павле употребио у посланици коју им је послао. Он каже: »Јер се вама дарова Христа ради не само да га верујете него и да страдате за њ; имајући ону исту борбу какву у мени видесте и сада чујете за мене.” Међутим, њихова чврстина у вери била је таква да га је навела да каже: »Захваљујем Богу свом када се год опоменем вас, свагда у свакој молитви својој за све вас с радошћу, молећи се, што ви постадосте заједничари у јеванђељу од првога дана и до данас!« (Филибљанима 1,29.30.3-5) AASer 157.5

Тешка је борба која се води између сила добра и сила зла у важним центрима у којима су весници истине позвани да раде. »Јер наш рат није с крвљу и с телом«, изјављује Павле. »него с поглаварима и властима, и с управитељима таме овога света.« (Ефесцима 6,12) Све до краја времена водиће се рат између Божје цркве и оних који се налазе под контролом злих анђела. AASer 157.6

Први хришћани често су били позивани да се са силама таме суочавају лицем у лице. Непријатељ је извртањем чињеница и прогонствима покушавао да их скрене с пута праве вере. У садашње време, када се крај свега земаљскога брзо приближава, сотона улаже очајничке напоре да заведе цео свет. Он кроји многе планове да заокупи ум и скрене пажњу са истина које су битне за спасење. У сваком граду његова оруђа су запослена да организују групе оних који се противе Божјем закону. Велики варалица је на послу да унесе збрку и бунтовништво, а људе да обузме ревношћу која нипочему није у складу с њиховим знањем. AASer 158.1

Безакоње је достигло врхунац који никада раније није успевало да достигне, а ипак многи проповедници Јеванђеља вичу: »Мир је и немамо се чега бојати!” Међутим, Божји верни гласници у своме раду треба да иду истрајно напред. Одевени у небеско рухо, треба неустрашиво и победоносно да напредују, никада не смањујући своју вредноћу и свака душа са којом се сретну треба да чује вест истине за ово време. AASer 158.2