Апостолска Црква - Христовим Трагом

Двадесет и друго поглавље—Солун

(Ово поглавље засновано је на тексту у Делима 17,1-10) AASer 159

Пошто су напустили Филибу, Павле и Сила упутили су се према Солуну. Ту су имали предност да се обрате окупљеном мноштву у јеврејској синагоги. Њихов изглед показивао је каквом су суровом поступању недавно били изложени и захтевао објашњење о томе шта се догодило. Апостоли су га и дали не узвисујући себе, већ славећи Онога који је учинио да буду ослобођени. AASer 159.1

Проповедајући у Солуну, Павле се позивао на старозаветна пророчанства о Месији. Христос је за време своје службе учинио све да Његови ученици схвате та пророчанства: »Почевши од Мојсија и од свих пророка казиваше им шта је за њега у свему писму.« (Лука 24,27) Проповедајући Христа, Петар је износио доказе из Старог завета. Стефан је поступао на исти начин. Павле се у току своје службе, такође, позивао на Писмо које је прорекло рођење, патње, смрт, васкрсење и вазнесење Исуса Христа. Надахнутим сведочењем Мојсија и других пророка, он је успешно доказао да је Исус из Назарета заиста Месија и нагласио да је од Адамових дана Христов глас говорио преко патријараха и пророка. AASer 159.2

Јасна и одређена пророчанства говорила су о појави Обећанога. Адаму је било дато обећање о Откупитељевом доласку. Осуда је објављена сотони: »Још мећем непријатељство између тебе и жене, и између семена твојега и семена њезина; оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га у пету уједати!« (1. Мојсијева 3,15) Ова порука била је нашим прародитељима обећање о откупљењу које ће бити учињено преко Христа. AASer 159.3

Авраму је било упућено обећање да ће Спаситељ света бити припадник његовог потомства: »И благословиће се у семену твојему сви народи на земљи!« »А не вели: и семенима, као за многа, него као за једно: у семену твојему, које је Христос!« (1. Мојсијева 22,18; Галатима 3,16) AASer 160.1

Мојсије, при крају свога рада као вође и учитеља у Израиљу, јасно је прорекао о Месији који ће доћи: »Пророка исред тебе”, објавио је окупљеним Израиљевим четама, »између браће твоје, као што сам ја, подигнуће ти Господ Бог твој, њега слушајте!” Мојсије је осведочио Израиљце да му је то Бог открио на брду Хориву, када му је рекао: »Пророка ћу им подигнути између браће њихове, као што си ти, и метнућу речи своје у уста његова, и казиваће им све што му заповедим!« (5. Мојсијева 18,15.18) AASer 160.2

Месија је морао да буде од царскога рода, јер је у пророчанству које је изговорио Јаков, Господ овако рекао: »Палица владалачка неће се одвојити од Јуде нити од ногу његових онај који поставља закон, докле не дође онај коме припада, и њему ће се покоравати народи!” (1. Мојсијева 49,10) AASer 160.3

Исаија је прорекао: »Али ће изаћи шибљика из стабла Јесејева, и изданак из корена његова изникнуће!« »Пригните ухо своје и ходите к мени; послушајте, и жива ће бити душа ваша, и учинићу с вама завет вечан, милости Давидове истините. Ево, дадох га за сведока народима, за вођа и заповедника народима. Ево, зваћеш народ којега ниси знао; и народи који те нису знали стећи ће се к теби, ради Господа Бога твојега и свеца Израиљева, јер те прослави!” (Исаија 11,1; 55,3-5) AASer 160.4

И Јеремија је дао сведочанство о Откупитељу који ће доћи као Кнез из дома Давидова: »Гле, иду дани, говори Господ, у које ћу подигнути Давиду клицу праведну, која ће царовати и бити срећна и чинити суд и правду на земљи. У његове дане спашће се Јуда, и Израиљ ће становати у миру, и ово му је име којим ће се звати: Господ, правда наша!” И поново: »Јер овако вели Господ: неће нестати Давиду човека који би седео на престолу дома Израиљева, ни свештеницима Левитима нече нестати преда мном човека који би приносио жртву паљеницу и палио дар и клао жртву довека.” (Јеремија 23,5.6; 33,17.18) AASer 160.5

Чак је и место Месијиног рођења било проречено: »А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудиним, из тебе ће ми изаћи који ће бити господар у Израиљу, којему су изласци од почетка, од вечних времена.« (Михеј 5,2) AASer 161.1

Дело које ће Месија обављати на Земљи било је јасно описано: »И на њему ће почивати дух Господњи, дух мудрости и разума, дух савета и силе, дух знања и страха Господњега.” Он ће бити помазан да »јавља добре гласе кроткима... да завије рањене у срцу, да огласи заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница; да огласи годину милости Господње и дан освете Бога нашега, да утеши све жалосне; да учини жалоснима у Сиону и да им накит место пепела, уље радости место жалости, одело за похвалу место духа тужнога, да се прозову храстови правде, сад Господњи на славу његову.” (Исаија 11,2.3; 61,1-3) AASer 161.2

»Ево слуге мојега, којега подупирем, изабраника мојега, који је мио души мојој; метнућу дух свој на њега, суд народима јављаће. Неће викати ни подизати, нити ће се чути глас његов на улицама. Трске стучене неће преломити, и свештила које се пуши неће угасити, јављаће суд по истини. Неће му досадити, нити ће се уморити, докле не постави суд на земљи, и острва ће чекати науку његову.” (Исаија 42,1-4) AASer 161.3

Убедљивом снагом Павле је доказивао ослањајући се на Стари завет да »је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих«. Зар није пророк Михеј прорекао: »Нека бију прутом по образу судију Израиљева.« (Михеј 5,1) Зар Обећани, преко Исаије, није пророковао о себи: »Леђа своја подметах онима који ме бијаху, и образе своје онима који ме чупаху; не заклањах лица својега од руга ни од запљувања!« (Исаија 50,6) Христос је преко псалмисте прорекао како ће људи поступати према Њему: »А ја сам ... потсмех људима и руг народу. Који ме виде сви ми се ругају, разваљују уста, машу главом и говоре: ослонио се на Господа, нека му помогне, нека га избави, ако га милује.” »Могао бих избројити све кости своје, они гледају и од мене начинише ствар за гледање. Деле хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацају ждреб.« »Туђин постадох браћи својој, и незнан синовима матере своје. Јер ревност за кућу твоју једе ме и ружења оних који тебе руже падају на мене.” »Срамота сатр срце моје, изнемогох; чекам хоће ли се коме сажалити, али нема никога; хоће ли ме ко потешити, али не налазим.« (Псалам 22,6-8.17.18; 69,8.9.20) AASer 161.4

Како су непогрешиво јасна Исаијина пророчанства о Христовим патњама и Његовој смрти: »Ко верова проповедању нашему«, пита пророк, »и мишица Господња коме се откри? Јер изниче пред њим као шибљика и као корен из сухе земље; не би обличја ни лепоте у њега, и видесмо га, и не беше ништа на очима, чега ради бисмо га пожелели. Презрен беше и одбачен између људи, болник и вичан болестима, и као један од кога сваки заклања лице своје, презрен да га ни за што не узимасмо.« AASer 162.1

»А он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња, укор беше на њему нашега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо.” AASer 162.2

»Сви ми као овце зађосмо, свако од нас се окрену својим путем, и Господ пусти нањ безакоње свих нас. Мучен би и злостављен, али не отвори уста својих, као јагње на заклање вођен би и као овца нема пред оним који је стриже не отвори уста својих. Од тескобе и од суда узе се, а род његов ко ће исказати? Јер се истрже из земље живих и за преступе народа мојега би рањен.« (Исаија 53,1-8) AASer 162.3

Чак је и начин Његове смрти био симболички описан. Као што је змија од бронзе била подигнута у пустињи, тако ће бити уздигнут и долазећи Откупитељ, »да ниједан који га верује не погине, него да има живот вечни”. (Јован 3,16) AASer 162.4

»И ако му ко рече: какве су ти то ране на рукама? Он ће одговорити: допадох их у кући пријатеља својих!” (Захарија 13,6) AASer 162.5

»Одредише му гроб са злочинцима, али на смрти би с богатим, јер не учини неправде, нити се нађе превара у устима његовим. Али Господу би воља да га бије, и даде га на муке.” (Исаија 53,9.10) AASer 162.6

Међутим, Онај исти који је морао да претрпи смрт од руке злих људи, требало је да поново устане као Победник над грехом и гробом. Надахнут духом Свемогућега, мили певач Израиљев је посведочио о слави јутра васкрсења. Радосно је објавио: »Тога ради радује се срце моје, и весели се језик мој, још ће се и тело моје смирити у уздању, јер нећеш оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да светац твој види трулост.« (Псалам 16,9.10) AASer 163.1

Павле је показао како је Бог уско повезао церемонијалну службу са пророчанствима о Ономе који је био »вођен као јагње на заклање«. Месија је требало да принесе свој живот »као жртву за грех”. Гледајући унапред, кроз векове, призоре Спаситељеве службе помирења, пророк Исаија је посведочио да ће Јагње Божје »дати душу своју на смрт, бити метнут међу злочинце, и сам носити грехе многих, и за злочинце се молити”. (Исаија 53,7.10.12) AASer 163.2

Спаситељ је према пророчанству требало да дође, не као земаљски Владар, да избави јеврејски народ из руку његових земаљских тлачитеља, већ као Човек међу људе, да живи сиромашним и понизним животом; и да на крају буде презрен, одбачен и убијен. Спаситељ, проречен у писмима Старога завета, морао је да принесе себе као Жртву за грешни људски род, испуњавајући тако све захтеве прекршеног Закона. У Њему су симболи приношења жртава морали да нађу своје испуњење, да се слика сретне са стварношћу, док је Његова смрт на крсту требало да потврди значење целокупном јеврејском систему. AASer 163.3

Павле је испричао солунским Јеврејима о свом некадашњем ревновању за церемонијални закон и о свом незаборавном искуству на вратима Дамаска. Пре свога обраћења био је уверен у своју наслеђену побожност, у лажну наду. Његова вера није била утемељена на Христу; уместо тога, уздао се у форме и церемоније. Његово ревновање за закон није било повезано са вером у Христа и зато није имало вредности. Док се хвалио да је без мане у обављању дела Закона, одбацивао је Онога који је уздигао Закон. AASer 163.4

Међутим, у тренутку његовог обраћења све се променило. Исус из Назарета, кога је прогонио у лику Његових светаца, појавио се пред њим као обећани Месија. Прогонитељ Га је препознао као Божјега Сина, као Онога који је дошао на Земљу као испуњење пророчанстава, и који је у свом животу испунио сваку појединост из светих списа. AASer 163.5

Док је испуњен светом смелошћу, Павле проповедао Јеванђеље у синагоги у Солуну, неизмерна светлост обасјала је истинско значење обреда и церемонија службе у Светилишту. Он је одвео мисли својих слушалаца и даље од земаљске службе и деловања Исуса Христа у небеском Светилишту, до времена када ће Он, довршивши своје посредничко дело, поново доћи у сили и великој слави и успоставити своје царство на Земљи. Павле је веровао у Христов други долазак; зато је тако јасно и снажно описивао истине повезане са тим догађајем, да је у мислима многих који су га слушали остало уверење које никада није избрисано. AASer 164.1

Павле је у три узастопне суботе проповедао Солуњанима, расправљајући с њима на темељу Писма о животу, смрти, васкрсењу, службеном делу, и будућој слави Исуса Христа, »Јагњета које је било заклано од постања света«. (Откривење 13,8) Уздизао је Христа, наглашавајући да је правилно разумевање Његове службе кључ који отвара писма Старога завета, омогућавајући приступ његовим богатим ризницама. AASer 164.2

Док су еванђеоске истине на тај начин биле силно објављиване у Солуну, пажња великог мношта била је привучена. »И неки од њих вероваше, и присташе с Павлом и са Силом, и од побожних Грка мноштво велико, и од жена господских не мало.« AASer 164.3

Међутим, као и на местима у којима су пре тога радили, апостоли су се и овде суочили са одлучним противљењем. »Али тврдоврати Јевреји завиђаху.” Ови Јевреји у овој прилици нису се могли ослонити на римску силу, зато што су кратко време пре тога подигли неку буну у Риму. Према њима су се односили с подозрењем, и њихова слобода, у извесној мери, била је ограничена. И зато су сада видели могућност да искористе околности, да поврате изгубљену наклоност власти и истовремено ољагају апостоле и обраћенике који су прихватили хришћанство. AASer 164.4

Тако су се прихватили посла, повезујући се са неким »злим људима из простога народа”, са којима су успели да узазову немир у целом граду. У нади да ће пронаћи апостоле, »нападоше на кућу Јасонову”, али нису пронашли ни Павла ни Силу. »А кад њих не нађоше«, у свом гневном разочарању, »повукоше Јасона и неке од браће пред старешине градске вичући: ови што замутише васиони свет дођоше и овде, које Јасон прими; и ови сви раде против ћесарових заповести, говорећи да има други цар, Исус.« AASer 164.5

Пошто никако нису могли да пронађу Павла и Силу, градске старешине су оптужену браћу бациле у окове да би некако сачували мир. Плашећи се даљег насиља, »браћа одмах ноћу оправише Павла и Силу у Верију«. AASer 165.1

Они који данас проповедају неомиљене истине не треба да буду обесхрабрени што се понекад морају суочити са пријемом, чак и код оних који тврде да су хришћани, који није ништа повољнији од онога на који су наилазили Павле и његови сарадници у народу са којим су радили. Гласници крста морају се опремити будношћу и молитвом, морају с вером и храбро ићи напред, увек радећи у име Христово. Морају уздизати Христа као човековог Посредника у небеском Светилишту, као Онога на кога су указивале све жртве из Старога завета, и чијом жртвом помирења сви преступници Божјег закона могу стећи мир и опроштење. AASer 165.2