Апостолска Црква - Христовим Трагом

Двадесето поглавље—Уздизање Крста

(Ово поглавље засновано је на тексту у Делима 15,36-41; 16,1-6)

Павле је, пошто је неко време провео проповедајући у Антиохији, предложио својим сарадницима да крену на следеће мисионарско путовање. »А после неколико дана рече Павле Варнави: хајде да се вратимо и да обиђемо браћу по свим градовима по којима проповедасмо реч Господњу да видимо како живе!” (Дела 15,36) AASer 145.1

Павле и Варнава гајили су нежну бригу за оне који су кратко време пре тога прихватили еванђеоску поруку захваљујући њиховој служби, зато су чезнули да их још једном виде. Ово старање Павле никада није запостављао. Чак и када се налазио у далеким мисионарским пољима, далеко од области свог некадашњег рада, осећа је одговорност да позива обраћенике да остану верни, »да творе светињу у страху Божјему” (2. Коринћанима 7,1) Непрестано се трудио да им помогне да постану самостални хришћани који расту, који су јаки у вери, неуморни у својој ревности, и искрени у својој посвећености Богу и делу унапређивања Његовог царства. AASer 145.2

Варнава је био спреман да пође с Павлом, али је хтео да са собом узме и Марка, који је поново пожелео да се посвети проповедничком позиву. Међутим, Павле се успротивио. Говорио је: »Да не узимамо са собом” онога који нас је у току првог мисионарског путовања напустио у време потребе! Није био склон да оправда Маркову слабост, да заборави да је Марко напустио дело због сигурности и удобности свога дома. Сматрао је да човек с тако мало истрајности није способан да обавља дело које захтева стрпљење, самоодрицање, срчаност, оданост, веру и спремност на жртвовање, ако буде потребно, чак и самог живота. Оштра разлика која се појавила у мишљењу Павла и Варнаве, раздвојила их је, а да је Варнава, доследан својим уверењима, повео је Марка са собом. »И Варнава, узевши Марка`, отплови у Кипар; а Павле, изабравши Силу, изиђе предан благодати Божјој од браће.” AASer 145.3

Путујући кроз Сирију и Киликију и утврђујући цркве, Павле и Сила коначно су се нашли у Листри и Дерви у провинцији Ликаонији. Павле је управо у Листри био каменован, али га опет затичемо у месту у коме му је претила опасност. Био је жељан да види како они, који су његовим радом прихватили Јеванђеље издржавају пробу невоља. Није био разочаран, јер је установио да су верници из Листре остали чврсти, иако суочени с насилничким противљењем. AASer 146.1

У овом месту Павле се поново срео са Тимотијем, који је био сведок његових патњи на крају прве посете Листри, у чијим се мислима утисак стечен у тим приликама продубио протоком времена, све док се није уверио да му је дужност да се потпуно посвети делу проповедања. Његово срце било је везано за срце апостола Павла и чезнуо је да учествује у његовом раду, и да му помаже, кадгод му се за то укаже прилика. AASer 146.2

Сила, Павлов сарадник у раду, био је искусан радник, обдарен духом пророштва; међутим, дело које је требало обавити било је тако обимно да се појавила потреба да се још неки радници оспособе за активну службу. Павле је у Тимотију видео младића који цени светост проповедничког рада; који се не плаши могућих патњи или прогонстава; и који је спреман да прими поуку. Ипак, апостол се није усудио да преузме одговорност да Тимотија, неискусног младића, обучи за еванђеоску проповедничку службу, уколико се претходно потпуно не осведочи у чврстину његовог карактера и беспрекорност његовог дотадашњег живота. AASer 146.3

Тимотијев отац био је Грк, а његова мајка Јеврејка. Од детињства је познавао Писмо. Побожност која је владала у његовом дому била је здрава и разумна. Вера његове мајке и његове баке у свете списе непрестано га је подсећала на благослове намењене онима који поштују Божју вољу. Божја реч била је мерило коме су те две побожне жене васпитале Тимотија. Духовна снага из поука које је добијао од њих помогла му је да остане непорочан у речима и неискварен злим утицајима којима је био окружен. На тај начин, његове учитељице у дому сарађивале су са Богом у припремајући га да преузме одговорности. AASer 146.4

Павле је видео да је Тимотије веран, чврст и поштен, па га је изабрао да му буде пратилац у раду и на путовањима. Жене које су васпитавале Тимотија у његовом детињству, биле су награђене тиме што су увиделе да је младић, поверен њиховом старању, уско повезан са великим апостолом. Тимотије је постао тек младић, када га је Бог изабрао да буде учитељ, али начела су у њему рабим васпитањем била тако утврђена да је био спреман да заузме место Павловог помоћника. Иако млад, носио је своје одговорности у хришћанској кроткости. AASer 147.1

Павле је, као меру предострожности, мудро саветовао Тимотију да се обреже - не зато што би то Бог захтевао од њега, већ да из мисли Јевреја уклони сметњу која би могла да буде препрека Тимотијевој проповедничкој служби. У току свога рада, Павле је морао да путује из града у град, да посећује многе земље, и често је имао прилику да проповеда Христа у јеврејским синагогама, али и на другим местима њиховог окупљања. Када би било откривено да је један од његових сарадника у раду необрезан, његово дело у великој мери било би ометено јеврејским предрасудама и затуцаношћу. У свим местима апостол се суочавао са одлучним противљењем и суровим прогонствима. Желео је да својој јеврејској браћи, али и незнабошцима, објави познање јеванђеља и зато се трудио, онолико колико је то било у складу са његовом вером, да уклони сваки разлог противљења. Ипак, иако се толико прилагођавао јеврејским предрасудама, веровао је и говорио да ни обрезање ни необрезање нису ништа, а да је Христово Јеванђеље све. AASer 147.2

Павле је волео Тимотија као »правога сина у вери«. (1. Тимотију 1, 2) Велики апостол често је изводио млађег ученика у шетњу, испитивао га о догађајима из библијске историје, а док су путовали из места у место, пажљиво га је поучавао како да успешно ради. Павле и Сила, у свим својим сусретима са Тимотијем, трудили су се да учврсте уверење, које се већ образовало у њему, уверење да је еванђеоска проповедничка служба по својој природи свето и озбиљно дело. AASer 147.3

Тимотије је у току свога рада стално тражио савете и упутства од Павла. Није се поводио за својим побудама, већ је показивао промишљеност и смиреност у понашању, распитујући се на сваком кораку: да ли је ово Господњи пут? Свети Дух је у њему нашао личност која је могла да се обликује и уреди као храм у коме ће се показивати божанска присутност. AASer 148.1

Поуке из Библије остављају трајан и дубок утисак на карактер, када уђу у свакодневни живот. Те поуке Тимотије је и учио и примењивао. Није се одликовао неким посебно блиставим способностима, али је његов рад био драгоцен, јер је својим од Бога датим способностима радио у Учитељевој служби. Његово познавање практичне побожности издвајало га је од осталих верника и осигуравало му утицај. AASer 148.2

Они који раде с душама морају стећи дубље, потпуније и јасније знање о Богу од онога `које се може стећи уобичајеним напорима. Они морају да укључе све своје снаге у дело за Учитеља. Они су запослени у високом и светом звању, и ако желе да зараде своју надницу и задобију душе, морају чврсто да се ослоне на Господа, и свакодневно добијају благодат и силу са Извора свих благослова. »Јер се показа благодат Божија која спасава све људе, учећи нас да се одречемо безбожности и жеља овога света, и да поштено и праведно и побожно поживимо на овоме свету, чекајући блажена нада и јављање славе великога Бога и спаса нашега Исуса Христа, који је дао себе за нас да нас избави од свакога безакоња, и да очисти себи народ избрани који чезне за добрим делима.” (Титу 2,11-14) AASer 148.3

Пре него што ће кренути напред у нове области, Павле и његови сарадници посећивали су цркве које су биле организоване у Писидији и околним крајевима. »И кад пролажаху по градовима, предаваше им да држе уредбе које уредише апостоли и старешине у Јерусалиму. А цркве се утврђиваху у вери, и сваки дан биваше их више.« AASer 148.4

Апостол Павле осећао је дубоку одговорност према онима који су се обраћали његовим радом. Изнад свега, чезнуо је да буду верни, »на моју хвалу за дан Христов«, говорио је, »да ми не буде узалуд трчање ни труд”. (Филибљанима 2,16) Бдео је над резултатима своје службе. Осећао је да би чак и његово лично спасење било угрожено, када би пропустио да испуни своју дужност или када би Црква пропустила да сарађује са њим у делу спасавања душа. Знао је да само проповедање није довољно да научи вернике да се држе речи живота. Знао је да они морају да уче ред по ред, правило по правило, овде мало онде мало, да би напредовали у Христовом делу. AASer 149.1

Постоји опште правило да сваки пут када неко одбије да користи способности које је добио од Бога, те способности пропадају и нестају. Истина која се не спроводи у животу, која се не открива другима, губи своју животодавну силу, своју исцелитељску способност. Одатле и апостолов страх да ће можда пропустити да свакога човека представи као савршенога у Христу. Павлова нада у Небо је слабила увек када би размишљао о свом било којем пропусту, којим би Црква била обликована по људском, а не по божанском узору. Његово знање, његова речитост, његова чуда, његов увид у небеске призоре када је био однесен све до трећег неба - све би то било безвредно, када би његовим неверством у раду они за које је радио отпали од Божје благодати. И тако, речју уста својих и писмима, преклињао је оне који су прихватили Христа да пођу путем који ће их оспособити да буду »прави и цели, деца Божја, без мане усред рода неваљалога и покваренога, у којему светлите као видела на свету”. (Филибљанима 2,15) AASer 149.2

Сваки прави проповедник осећа велику одговорност за духовно напредовање верника поверених његовом старању, дубоку чежњу да и они постану Божји сарадници. Он схвата да од верног обављања његовог од Бога датог посла у великој мери зависи благостање Цркве. Озбиљно и неуморно труди се да надахне вернике жељом да задобијају душе за Христа, имајући на уму да свака нова душа значи и једну нову радну снагу за остваривање плана откупљења. AASer 149.3

Посетивши цркве у Писидији и у околним крајевима, Павле и Сила, заједно с Тимотијем, кренули су у »Фригију и у крајеве галатијске« у којима су великом силом проповедали Радосну вест о спасењу. Галати су били одани обожавању идола; али, када су им апостоли проповедали вест, обрадовали су се поруци која им је нудила ослобођење од робовања греху. Павле и његови сарадници проповедали су им доктрину о оправдању вером у Христову жртву помирења. Представљали су Христа као Онога који је, видећи беспомоћно стање палог људског рода, дошао да откупи све људе живећи животом послушности Божјем закону и плаћајући казну за људску непослушност. У светлости крста многи који пре тога никада нису знали за правога Бога, почели су да схватају величину Очеве љубави. AASer 150.1

Тако су Галати били поучени основним истинама о »Богу Оцу” и »Господу нашему Исусу Христу, коју даде себе за грехе наше, да избави нас од садашњега света злога, по вољи Бога и Оца нашега«. »Кроз чувење вере« они су примили Божјега Духа и постали »синови Божји вером Христа Исуса«. (Галатима 1,3.4; 3,2.26) AASer 150.2

Павлов начин живота, док се налазио међу Галатима био је такав да је касније могао да каже: »Будите као ја што сам!« (Галатима 4,12) Његове усне биле су дотакнуте живим угљеном са олтара, тако да је био оспособљен да се уздигне изнад телесних недостатака и представи Христа као једину наду грешника. Они који су га слушали знали су да је био са Исусом. Надахнут силом са висине, био је оспособљен да духовно упоређује са духовним, и обара сваку сотонину тврђаву. Срца су се мењала под утицајем сламала његовог описивања Божје љубави, која се открила у жртвовању Божјег јединородног Сина тако да су многи били покренути да упитају: Шта треба да чиним да бих се спасао? AASer 150.3

Овај метод објављивања Јеванђеља била је карактеристична за рад апостола у целокупној његовој служби међу незнабошцима. Пред њима је увек уздизао голготски крст. У каснијим годинама свога искуства изјавио је: »Јер себе не проповедамо него Христа Исуса Господа, а себе саме као ваше слуге Исуса Господа ради. Јер Бог, који рече да из таме засветли видело, засветли у срцима нашима на светлост познања славе Божје у лицу Исуса Христа.” (2. Коринћанима 4,5.6) AASer 150.4

Посвећени гласници, који су у току првих дана хришћанства, носили радосну вест спасења свету, који је пропадао, нису дозвољавали ниједној помисли о самоуздизању да помрачи њихово представљање Христа и то распетога. Нису чезнули ни за ауторитетом, ни за превлашћу. Сакривајући себе у Христу, уздизали су велики план спасења и живот Христа, Зачетника и Свршитеља нашег спасења. Христос, исти јуче, данас и заувек, био је средиште њиховог проповедања. AASer 151.1

Када би они који данас проповедају Божју реч, високо, много више, уздизали Христов крст, њихова служба била би много успешнија. Када би грешници били позвани да само једном озбиљно погледају на крст, када би у пуној мери сагледали распетог Спаситеља, схватили дубину Божјег саучешћа и сву грешност греха. AASer 151.2

Христова смрт доказала је велику Божју љубав према човеку. Она је залог нашег спасења. Уклонити крст од хришћанина исто је као уклонити Сунце са неба. Крст нас приближава Богу, мири нас са Њим. Испуњен сажаљењем и самилошћу, пун очинске љубави, Господ гледа на патње које је Његов Син издржао да би спасао људски род од вечне смрти и прихвата нас у Љубљеноме. AASer 151.3

Без крста, човек не би могао да има никакву заједницу са Оцем. Од њега зависи свака наша нада. Од њега блиста светлост Спаситељеве љубави, а када са подножја крста грешник подигне поглед према Ономе који је умро да га спасе, може се радовати потпуном радошћу, јер су му греси опроштени. Клечећи у вери пред крстом, грешник достиже највиши положај који човек може да достигне. AASer 151.4

Постојањем крста учимо да нас небески Отац воли бескрајном љубављу. Треба ли да се чудимо што је Павле узвикнуо: »А ја Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа!” (Галатима 6,14) Ми имамо предност да се хвалимо крстом, предност да се потпуно предамо Ономе који је дао себе за нас. И тада, када светлост која блиста са Голготе буде обасјала и наша лица, можемо да пођемо напред и ту светлост откријемо онима који су у тами. AASer 151.5