Апостолска Црква - Христовим Трагом

Деветнаесто поглавље—Јевреји И Незнабошци

(Ово поглавље засновано је на тексту у Делима 15,1-35)

Када су стигли у Антиохију Сиријску, у место из кога су и били послани у своју мисију, Павле и Варнава искористили су једну од првих прилика да окупе вернике и да им кажу »све шта учини Бог с њима, и како отвори незнабошцима врата вере”. (Дела 14, 27) Црква у Антиохији била је велика и брзо је расла. Као центар мисионарске делатности, представљала је једну од најважнијих група хришћанских верника. Њено верништво чинили су људи из свих друштвених слојева Јевреја и незнабожаца. AASer 135.1

Док су апостоли сједињавали снаге с проповедницима и верницима у Антиохији у искреном напору да многе душе доведу Христу, неки верници из Јудеје, »од јереси фарисејске«, успели су да покрену питање које је ускоро изазвало широку расправу у Цркви као и запрепашћење међу обраћеним незнабошцима. Ови јудаистички учитељи упорно су тврдили да човек, да би био спасен, мора да буде обрезан и да држи целокупни церемонијални закон. AASer 135.2

Павле и Варнава спремно су се сукобили са овом лажном науком и супротставили се увођењу овог схватања међу вернике из незнабоштва. Са друге стране, многи верни Јевреји из Антиохије давали су предност браћи који су недавно стигли из Јудеје. AASer 135.3

Обраћеници из јеврејства углавном нису били спремни да иду напред онолико брзо колико им је Божје провиђење отварало пут. У складу са резултатима рада апостола међу незнабошцима, било је очигледно да ће обраћеници из тог круга ускоро бројчано далеко надмашити обраћенике из јеврејства. Јевреји су се плашили да ће они међу њима, који буду примили еванђеоску поруку, уколико ограничења и церемоније из њиховог закона не буду проглашени условом којим ће обраћени незнабошци постајати верници Цркве, на крају потпуно занемарити националне посебности, по којима су се као Јевреји до тада разликовали од свих осталих народа и да ће коначно нестати међу онима који су примили вест Јеванђеља. AASer 136.1

Они су се увек поносили службама које им је Бог поверио и многи међу онима који су се обратили и прихватили веру у Христа и даље су сматрали да Бог, пошто је некада јасно одредио начин јеврејског богослужења, никада неће одобрити промену било које његове појединости. Захтевали су зато да се јеврејски закони и церемоније укључе и у обреде хришћанске религије. Врло споро су схватали да су све церемонијалне жртве само представљале смрт Божјег Сина, у коме се симболика срела са својим остварењем, и после кога су обреди и церемоније из Мојсијевог система престали да буду обавезни. AASer 136.2

Пре свога обраћења Павле је »по правди законској” сматрао себе беспрекорним (Филибљанима 3,6). Међутим, после промене срца стекао је јасно схватање о мисији Спаситеља као Откупитеља целокупног људског рода, незнабожаца као и Јевреја, и научио да уочава разлику између живе вере и мртвог формализма. У светлости Јеванђеља прастари обреди и церемоније, одређени Израиљу, стекли су за њега ново и дубље значење. Оно што су представљали као симбол сада је било остварено, па су они који живе у еванђеоском систему били ослобођени њиховог држања. Међутим, непроменљиви Божји закон Десет заповести, Павле је и даље поштовао како по духу, тако и по законском слову. AASer 136.3

Разматрање питања обрезања покренуло је у антиохијској цркви у многе расправе и сукобе. На крају, верници Цркве, плашећи се да би даље расправе могле довести до поделе међу њима, одлучили су да пошаљу Павла и Варнаву у Јерусалим, заједно са неким угледним верницима да проблем изнесу пред апостоле и старешине. Тамо је требало да се сретну са делегатима из разлилчитих месних цркава као и онима који су стигли у Јерусалим да присуствују предстојећим празницима. У међувремену, свака расправа требало је да престане до коначне одлуке општег сабора. Та одлука биће онда прихваћена као обавезна у свим месним црквама по целој земљи. AASer 136.4

На путу према Јерусалиму, апостоли су посећивали вернике у градовима кроз које су пролазили, и храбрили их искуствима, која су стекли у раду за Господа и приликом обраћења незнабожаца. AASer 137.1

Делегати из месне цркве у Антиохији срели су се у Јерусалиму са браћом из различитих цркава који су се окупили да присуствују општем сабору и говорили им о успеху који је пратио њихов рад међу незнабошцима. Изнели су им и јасан опис забуне која је настала, када су неки обраћени фарисеји дошли у Антиохију и објавили да обраћеници из незнабоштва, уколико желе да буду спасени, морају да прихвате обрезање и држе Мојсијев закон. AASer 137.2

Око овог питања повела се ватрена расправа на сабору. Још неколико других питања било је уско повезано са питањем обрезања и сва су захтевала пажљиво разматрање. На пример, био је постављен проблем како се треба односити према месу које је било жртвовано идолима. Многи обраћеници из незнабоштва живели су неупућеном и сујеверном народу који је често приносио жртве и дарове идолима. Свештеници који су обављали те идолопоклоничке церемоније водили су обимну трговину даровима који су им доношени и Јевреји су се плашили да ће обраћеници из незнабоштва довести хришћанство на лош глас уколико буду куповали намирнице жртвоване идолима, одобравајући на тај начин, у одређеној мери, идолопоклоничке обичаје. AASer 137.3

Поред тога, незнабошци су имали обичај да једу месо задављених животиња, док су се Јевреји држали божанског упутства да се животињама које се кољу за храну сва крв мора врло пажљиво испустити из тела; иначе у противном такво месо није сматрано здравим и чистим. Бог је Јеврејима дао ова упутства да би сачувао њихово здравље. Зато су они сматрали да је грех употребљавати крв у исхрани, да је у крви живот и да је проливање крви последица греха. AASer 137.4

Незнабошци, насупрот томе, обично су сакупљали крв која је текла из тела жртвованих животиња и употребљавали је за припремање хране. Јевреји нису могли да схвате због чега је било потребно да мењају обичаје које су прихватили према непосредним Божјим упутствима. И управо зато, према затеченом стању, уколико би се догодило да и Јевреји и незнабошци једу за истим столом, свакако да би први били ужаснути и увређени понашањем других. AASer 138.1

Незнабошци, а посебно Грци, живели су изузетно развратно, па је постојала опасност да неки, необраћени у срцу, почну тврдити да су прихватили веру, иако још нису одбацили своје неморалне обичаје. Хришћани из јеврејства нису били у стању да трпе неморал који у круговима незнабожаца уопште није сматран злим делом. Управо зато, Јевреји су и мислили да је препоручљиво да обрезање и поштовање церемонијалног закона буде наметнуто обраћеницима из незнабоштва AASer 138.2

као испит њихове искрености и оданости. Веровали су да ће тако спречити да Цркви приступе они који ће прихватили веру без правог обраћења срца, и који ће касније угрозити углед Цркве својом неморалношћу или разузданошћу. AASer 138.3

Подељена мишљења о начину решавања главног проблема сабор су наизглед суочила са непремостивим тешкоћама. Међутим, Свети Дух је већ разрешио ово питање, од чијег је решавања изгледало да зависи не само напредак, већ и опстанак Хришћанске цркве. AASer 138.4

»И по многом већању уста Петар и рече: људи браћо! ви знате да Бог од првих дана изабра између нас да из мојих уста чују незнабошци реч јеванђеља и да верују.” Затим је изнео своје мишљење да је Свети Дух већ решио проблем о коме су расправљали тако што се истом силом спустио и на необрезане незнабошце и на обрезане Јевреје. Подсетио је присутне на своје виђење у коме му је Бог показао платно са свим врстама четвороножних животиња и наредио му да их покоље и поједе. Када је одбио, тврдећи да никада није јео ништа погано нити нечисто, чуо је одговор: »Што је Бог очистио, ти не погани!” (Дела 10,15) AASer 138.5

Петар је објавио једноставно објашњење ових речи, објашњење које му је било дато непосредно после виђења у налогу посети у дом римског центуриона и да га поучи Христовој вери. Ова порука је значила да Бог не гледа ко је ко, већ да прихвата и признаје свакога који се Њега боји. Петар је причао и о свом запрепаштењу када је, док је још говорио речи истине окупљенима у Корнилијевом дому, видео како се Свети Дух спушта на његове слушаоце, незнабошце као и на Јевреје. Иста светлост и слава која је обасјавала обрезане Јевреје блистала је и са лица необрезаних незнабожаца. То је било божанско упозорење да Петар не сме да сматра да су једни нижи од других, јер их Христова крв подједнако може очистити од сваког безакоња. AASer 139.1

Петар је већ једном расправљао са својом браћом о обраћењу Корнилија и његових пријатеља и о свом састајању са њима. Када је том приликом причао како се Свети Дух спустио на незнабошце, изјавио је: »Када им дакле Бог даде једнак дар као и нама који верујемо Господа свога Исуса Христа, ја ко бејах да бих могао забранити Богу?” (Дела 11,17) Сада је, са истом ватреношћу и снагом, рекао: »И Бог који познаје срца, посведочи им и даде им Духа Светога као и нама, и не постави никакве разлике међу нама и њима, очистивши вером срца њихова. Сада дакле шта кушате Бога и хоћете да метнете ученицима јарам на врат, којега ни оцеви наши ни ми не могосмо понети!” Овај јарам није био Закон Десет заповести, као што тврде они који се противе обавезујућим захтевима закона; Петар овде говори о церемонијалном Закону, који је извршен и укинут Христовим распећем. AASer 139.2

Петров говор припремио је сабор да пажљиво саслуша Павла и Варнаву, који су говорили о свом искуству из рада са незнабошцима. »Онда умуче све мноштво, и слушаху Варнаву и Павла који приповедаху колике знаке и чудеса учини Бог у незнабошцима преко њих.” AASer 139.3

И Јаков је изнео своје сведочанство са закључком да је Божја намера да на незнабошце излије исте благослове и да им укаже исте предности које је дао Јеврејима. AASer 139.4

Свети Дух је нашао да је добро да обавезе церемонијалног закона не намеће обраћеницима из незнабоштва, и мишљење апостола о том питању било је потпуно сагласно са мишљењем Божјега Духа. Јаков је председавао овом сабору и његова коначна одлука је гласила: »Зато ја велим да се не дира у незнабошце који се обраћају к Богу!” AASer 140.1

Овом изјавом је завршена расправа. Њоме истовремено није прухваћена доктрина коју проповеда Римокатоличка црква да је Петар био поглавар Цркве. Они који, као папа, тврде да су његови наследници, немају никакав библијски темељ за своје учење. Ништа у Петровом животу не потврђује претпоставку да је не намеће као заменик Највишега не намеће. Када би они који тврде да су Петрови наследници следили његов пример, увек би били задовољни да остану једнаки са својом браћом. AASer 140.2

Изгледа да је Јаков овом приликом био изабран да објави одлуку коју су донели делегати на сабору. Била је то управо његова пресуда да церемонијални закон, а посебно обред обрезања, не треба наметати обраћеницима из незнабоштва, да им га заправо не треба ни препоручивати! Јаков је покушао да у мисли своје браће уреже чињеницу да су незнабошци, обраћајући се Богу, већ учинили велику промену у свом животу и да се зато према њима мора врло пажљиво поступати и не оптерећивати их збуњујућим, сумњичавим и мање важним питањима да се не би обесхрабрили у свом ходању за Христом. AASer 140.3

Међутим, обраћеници из незнабоштва морали су да одбаце обичаје који нису могли бити усаглашени са хришћанским начелима. Апостоли и старешине зато су се сложили да својим писмом поуче незнабошце да се уздржавају од меса посвећеног идолима, од неморала, од удављенога и од крви. Били су позвани да држе Божје заповести и живе светим животом. Осим тога, било им је објашњено да апостоли никога нису овластили да обрезање проглашава обавезним за хришћане. AASer 140.4

Сабор им је препоручио Павла и Варнаву као људе који су свој живот Господара ради изложили опасности. Са овом двојицом апостола били су послани Јуда и Сила да обраћеницима из незнабоштва живом речју објаве одлуку сабора: »Одлучисмо, наиме, Дух Свети и ми, да вас не оптерећујемо ничим другим - сем ових потребних ствари: да се уздржавате од меса које је жртвовано идолима, и од крви, и од удављеног, и од блуда; ако се од овога свега чувате, добро ћете чинити.” (Дела 15,28.29. Чарнић) Четворица Божјих слугу били су послани у Антиохију с посланицом и поруком која је требало да учини крај сукобима; јер је то био глас највишег ауторитета на Земљи. AASer 140.5

Сабор који је одлучивао о овом случају био је састављен од апостола и учитеља који су имали истакнуту улогу у организовању јеврејских и незнабожачких хришћанских цркава, и изабраних делегата из различитих места. Присуствовале су и старешине из Јерусалима и делегати из Антиохије, а биле су представљене и најутицајније месне цркве. Сабор је деловао у складу са налозима просветљеног разума и с достојанством Цркве успостављене божанском вољом. После пажљивог разматрања, сви су увидели да је Бог изливањем Светога Духа на незнабошце одговорио на питање постављено у расправи; па су схватили да је њихова једина дужност да следе упутства Светога Духа. AASer 141.1

Целокупно тело хришћана није било позвано да одлучује о овом питању. »Апостоли и старешине«, људи од утицаја и разума, уобличили су и објавили одлуку, коју су затим као правило прихватиле хришћанске месне цркве. Међутим, сви нису били задовољни одлуком; образована је и група амбициозне и самопоуздане браће која се није сложила с њом. Ти људи прегнули су да обављају дело које су прихватили на своју одговорност. Упустили су се у гунђање и тражење погрешака, препоручивали су нове планове и покушавали да поткопају дело оних људи које је Бог одредио да проповедају еванђеоску поруку. Од самог почетка Црква је морала да се суочава са таквим препрекама и суочаваће се с њима све до краја времена. AASer 141.2

Јерусалим је био јеврејска метропола и управо ту могла се срести и највећа искључивост и затуцаност. Хришћани из јеврејства који су живели надомак Храму сасвим природно дозвољавали су својим мислима да се баве посебним предностима које имају Јевреји као народ. Када су увидели да се Хришћанска црква удаљава од јудаистичких церемонија и традиције, када су схва- тили да ће се посебна светост повезана с јеврејским обичајима ускоро сасвим изгубити из вида у светлости нове вере, многи су постали незадовољни због Павла као особе која је у највећој мери била одговорна за ове промене. Чак ни сви ученици нису били спремни да добровољно прихвате одлуку сабора. Неки су ревновали за церемонијални закон, и такви су с негодовањем посматрали Павла, јер су сматрали да су његова начела о необавезности јеврејских закона превише либерална. AASer 141.3

Свеобухватне и далекосежне одлуке општег сабора унеле су поверење у редове верника из незнабоштва, и Божје дело почело је да напредује. Црква у Антиохији имала је предност да угости Јуду и Силу, нарочите гласнике који су стигли заједно с апостолима после сабора у Јерусалиму. »А Јуда и Сила, који и пророци бејаху, многим речима утешише браћу и утврдише.” Ти побожни људи задржали су се неко време у Антиохији. »А Павле и Варнава живљаху у Антиохији и учаху и проповедаху реч Господњу с многима другим.” AASer 142.1

Када је Петар, после извесног времена, успео да посети Антиохију, задобио је поверење многих својим мудрим понашањем према обраћеницима из незнабоштва. Неко време заиста се понашао у складу са светлошћу која је дошла са Неба. У толикој мери успео је да савлада своје предрасуде због тога што је седео за столом са обраћеним незнабошцима. Међутим, када су неки Јевреји, који су ревновали за церемонијални закон, дошли из Јерусалима, Петар је неразборито променио своје понашање према њима. »И дволичаху с њиме и остали Јудејци, тако да и Варнава приста у њихово дволичење.« Ово показивање слабости оних који су били поштовани и вољени као старешине, оставило је врло болан утисак на мисли верника из незнабоштва. Цркви је запретио раскол. Међутим, Павле, који је сагледао разорни утицај зла учињеног Цркви Петровим дволичењем, отворено га је укорио што прикрива своја права осећања. У присутности целе цркве, Павле је упитао Петра: »Када ти који си Јеврејин, незнабожачки, а не јеврејски живиш, зашто незнабошце нагониш да живе јеврејски? « (Галатима 2, 13.14) AASer 142.2

Петар је схватио заблуду у коју је упао и одмах се прихватио посла да колико је то било у његовој моћи, поправи зло које је изазвао. Бог, који од почетка зна крај, дозволио је Петру да покаже ову слабост свога карактера да би искусни апостол могао да схвати да у себи нема ништа чиме би се могао хвалити. Чак и најбољи међу људима, када буду препуштени сами себи, превариће се у својим проценама. Бог је, осим тога, видео да ће у временима која долазе неки бити заведени да захтевају за Петра и његове наводне наследнике узвишена права која припадају једино Богу. Овај извештај о апостоловој слабости треба да остане као доказ његове погрешивости и као потврда да он ни на који начин не стоји изнад осталих апостола. AASer 143.1

Историја овог удаљавања од праведних начела стоји као свечано упозорење људима на одговорним положајима у Божјем делу, да не попуштају у поштењу, већ да се чврсто држе начела. Што су веће одговорности стављене на човека, што су шире његове могућности да наређује и надзире, то ће више штете учинити уколико не буде пажљиво следио Господње путеве и радио у складу са одлукама које су на општем сабору донесене у највишем скупу верника. AASer 143.2

После свих Петрових погрешака, после његовог пада и устајања, његовог дугог времена службе, његовог уског познанства са Христом, његовог познавања Спаситељевог отвореног поштовања правих начела; после свих поука које је примио, свих дарова и свега знања и утицаја који је стекао својим проповедањем и учењем Речи - зар онда није чудно што је прећутао еванђеоска начела и одрекао их се из страха пред људима или да би стекао њихово поштовање? Зар није чудно што се поколебао у својој оданости правди? Нека Бог сваком човеку удели способност да схвати своју беспомоћност, своју неспособност, да чамац свога живота усмерава сигурно и право према луци! AASer 143.3

Павле је у својој служби, често бивао приморан да стоји сам. Њега је Бог посебно поучавао и он се није усуђивао да учини било који уступак у питањима која су се тицала начела. Понекад је тај терет био тежак, али Павле је чврсто стајао на страни правде. Схватио је да Црква никада не сме да буде стављена под управу људске силе. Људска традиције и начела никада не смеју да заузму место откривене истине. Напредовање еванђеоске поруке не сме да буде спречавано предрасудама и наклоностима људи, без обзира на положај који заузимају у Цркви. AASer 143.4

Павле је себе и све своје снаге посветио Божјој служби. Он је еванђеоске истине примио непосредно са Неба, и током своје целокупне проповедничке службе, одржавао је животворну везу са небеским силама. Њега је Бог поучио о уклањању непотребних терета на хришћане из незнабоштва; тако је, када су верници из јудаизма у антиохијској цркви покренули питање обрезања, Павле јасно схватио мишљење Божјега Духа о тим учењима, па је заузео чврсто и непоколебљиво становиште које је Цркву ослободило јеврејских обреда и церемонија. AASer 144.1

Без обзира на чињеницу што је поуке добијао непосредно од Бога, Павле није гајио погрешне идеје о својим посебним личним обавезама. Иако је очекивао да непосредно од Бога добија упутства за рад, увек је био спреман да призна ауторитет целине верника сједињених црквених заједништвом. Осећао је потребу за саветом, и када би се појавила важна питања, био је радостан да их изнесе Цркви, да се сједини са својом браћом и да заједно са њима затражи од Бога неопходну мудрост за доношење правилних одлука. »И духови пророчки покоравају се пророцима”, говорио је он,. »јер Бог није Бог буне, него мира, као по свим црквама светих.” (1. Коринћанима 14,32.33) Заједно са Петром, учио је да сви који заједнички обављају службе у Цркви треба да се »слушају међу собом”. (1. Петрова 5,5) AASer 144.2