Апостолска Црква - Христовим Трагом

Осамнаесто поглавље—Проповедање Јеванђеља Незнабошцима

(Ово поглавље засновано је на тексту у Делима 14,1-26)

Из Антиохије у Писидији, Павле и Варнава отишли су у Иконију. У том месту, као и у Антиохији, отпочели су свој рад у синагоги међу својим сународницима. Постигли су изразит успех; »тако да верова велико мноштво Јевреја и Грка”. Међутим, и у Иконији, као и у другим местима, у којима су апостоли радили, »Јевреји који не вероваху, подбунише и раздражише душе незнабожаца на браћу”. AASer 127.1

Ипак, апостоли нису дозволили да буду одвраћени од своје мисије, јер су многи прихватали Христово Јеванђеље. Иако суочени с противљењем, завишћу и предрасудама наставили су да раде свој посао, »говорећи слободно у Господу”, а Бог »сведочаше за реч благодати своје и даваше те се твораху знаци и чудеса рукама њиховим«. Ови докази божанског одобравања имали су моћан утицај на оне чији је ум био отворен за осведочење, тако да су се умножавали обраћеници који су прихватали Јеванђеље. AASer 127.2

Све већа омиљеност поруке коју су апостоли проповедали испунила је необраћене Јевреје завишћу и мржњом, па су одлучили да одмах зауставе Павлgово и Варнавино деловање. Лажним или преувеличаним гласовима навели су власти да поверују да је цео град у опасности да буде наведен на побуну. Изјављивали су да се велико мноштво већ придружило апостолима и наговештавали да се ради о потајним и опасним намерама. AASer 127.3

Ученици су због ових оптужби неколико пута били извођени пред представнике власти; али њихова одбрана била је јасна и разборита, а њихове изјаве о ономе што проповедају смирене и разумљиве, да је преовладао снажан утицај у њихову корист. Иако су представници власти, због лажних изјава које су чули, били пуни предрасуда према њима, нису се усудили да их осуде. Морали су да признају да учење Павла и Варнаве утиче на људе да буду беспрекорни, закону одани грађани, и да би се морал и ред у граду свакако унапредио када би становници прихватили истине које апостоли проповедају. AASer 128.1

Због противљења с којим су се апостоли суочавали, вест истине веома се разгласила; тако да су Јевреји схватили да су њихови напори да онемогуће деловање нових учитеља, само допринели да нова вера стекне још већи број присталица. »А мноштво градско раздели се, и једни бејаху с Јеврејима, а једни с апостолима.” AASer 128.2

Развој догађаја веома је разгневио јеврејске главаре који су одлучили да свој циљ постигну насиљем. Распирујући најниже страсти необавештене, бучне светине, успели су да изазову буну, коју су приписали учењу апостола. Ова лажна оптужба требало је да им осигура подршку власти док буду остваривали своје намере. Намеравали су, наиме, да апостолима не пруже прилику да се бране, већ да се светина умеша, да каменује Павла и Варнаву и да тако учини крај њиховом раду. AASer 128.3

Пријатељи апостола, иако још необраћени, упозорили су их на злонамерне планове Јевреја и позвали их да се непотребно не излажу гневу светине, већ да побегну и тако спасу живот. Павле и Варнава, послушавши савет, потајно су напустили Иконију, препустивши верницима да неко време сами наставе дело. Међутим, никако нису хтели да коначно оду из града; намеравали су да се врате пошто се узбуђење стиша и тако доврше започето дело. AASer 128.4

У свако време и у свакој земљи, Божји весници били су позивани да се суоче са огорченим противљењем оних, који су промишљено одлучивали да одбаце небеску светлост. Често, погрешним тумачењем и лажима, непријатељи Јеванђеља наизглед су постизали победу, затварајући врата којима би Божји весници могли приступити народу. Међутим, та врата нису заувек могла остати затворена, и често, када би се Божје слуге после извесног времена враћале да наставе своје дело, Господ је моћно деловао у њихову корист, омогућујући им да подигну споменике на славу Његовог имена. AASer 128.5

Истерани прогонством из Иконије, апостоли су отишли у Листру и Дерву у Ликаонији. Ови градови били су насељени претежно незнабожачким, сујеверним становништвом, али је и међу њима било неких који су били спремни да слушају и прихвате еванђеоску поруку. Апостоли су одлучили да раде у тим местима и у околини, надајући се да ће успети да избегну јеврејске предрасуде и прогонство. AASer 129.1

У Листри није било јеврејске синагоге, иако је нешто мало Јевреја живело у граду. Многи становници Листре одлазили су да се моле у храму посвећеном Јупитеру. Када су се Павле и Варнава појавили у граду и окупили његове становнике око себе, трудећи се да им објасне еванђеоске истине, многи су покушали да повежу те доктрине са својим дотадашњим сујеверним гледиштима о обожавању Јупитера. AASer 129.2

Апостоли су желели да тим идолопоклоницима пренесу знање о Богу Створитељу и Његовом Сину, Спаситељу људског рода. Прво су усмерили њихову пажњу на Божја величанствена дела - на Сунце, Месец и звезде, на прекрасан редослед годишњих доба која се стално понављају, на моћне планине са врховима прекривеним снегом, на високо дрвеће, и на остала различита чуда природе, што показује способност која далеко превазилази људску моћ схватања. Откривењем дела Свемогућега, апостоли су настојали да ум незнабожаца покрену на размишљање о великом Владару свемира. AASer 129.3

Пошто су објаснили основне истине о Створитељу, апостоли су говорили становницима Листре о Божјем Сину, који је с Неба дошао у наш свет, јер је волео синове људске. Говорили су о Његовом животу и Његовој служби, о томе како су Га одбацили они које је дошао на спасе, о Његовом суђењу и распећу, о Његовом васкрсењу, о Његовом узнесењу на Небо на коме делује као Заступник људи. Павле и Варнава тако су, у Духу и сили Божјој, проповедали Јеванђеље у Листри. AASer 129.4

Једном приликом, док је Павле говорио народу о томе како је Христос лечио болесне и унесрећене, видео је међу својим слушаоцима човека »немоћног у ногама« чије су га очи упорно пратиле и који је прихватао његове речи и веровао што је говорио. Павлово срце испунило се саучешћем према унесрећеноме, у коме је препознао човека који има довољно вере да буде излечен. У присутности скупа чији су се припадници клањали идолима, Павле је заповедио болеснику да стане на своје ноге. До тада је паћеник могао једино да седи, али сада је сместа послушао Павлову заповест и први пут у животу стао на своје ноге. Снага му се вратила после тог напора у вери, и дотадашњи немоћник је »скочио и ходао”. AASer 130.1

»А кад виде народ шта учини Павле, подигоше глас свој говорећи ликаонски: богови начинише се као људи, и сиђоше к нама!” Ова изјава била је у складу са њиховом традицијом да богови понекад посећују Земљу. Варнаву су назвали Јупитером, оцем богова, због његове достојанствене појаве, његовог племенитог држања, због благог и добродушног израза лица. За Павла су веровали да је Меркур, »јер он управљаше речју«, зато што се понашао озбиљно и активно, и био врло речит у својим опоменама и саветима. AASer 130.2

Грађани Листре, жељни да покажу своју захвалност, наговорили су Јупитеровог свештеника да укаже част апостолима, и он »доведе јунце и донесе венце пред врата, и с народом хтеде да приноси жртву”. Павле и Варнава, који су се у међувремену повукли на одмор, ништа нису знали о овим припремама. Међутим, њихову пажњу привукли су звуци инструмената и одушевљеног узвикивања мноштва које се укупило пред кућом у којој су становали. AASer 130.3

Када су апостоли сазнали за узрок ове посете и узбуђења које ју је пратило, »раздреше хаљине своје и скочише међу народ” у нади да ће зауставити намеравано славље. Павле је продорним, јасним гласом, којим је успео да надвиче узвике из народа, захтевао пажњу окупљених; када се бука изненада стишала, рекао им је: »Људи, шта то чините? И ми смо као и ви смртни људи, који вам проповедамо јеванђеље да се од ових лажних ствари обратите Богу живоме, који створи небо и земљу и море и све што је у њима; који у прошавшим нараштајима беше пустио све народе да иду својим путевима, и опет не остави себе непосведочена, чинећи добро, дајући нам с неба дажд и године родне, пунећи срца наша јелом и весељем.” AASer 130.4

Без обзира на јасно одбијање апостола да себе прикажу као богове, без обзира на Павлове покушаје да мисли народа усмери правоме Богу као једином Бићу достојном обожавања, било је скоро немогуће одвратити незнабошце од њихове намере да принесу жртве. Тако је чврсто било Њихово чврсто уверење да су ови људи заиста богови и њихово одушевљење, били су тако велики да су били потпуно неспремни да признају своју заблуду. Извештај каже да апостоли »једва уставише народ«. AASer 131.1

Становници Листре логично су размишљали јер су својим очима видели чудесну моћ апостола. Видели су »човека немоћна у ногама”, који никада пре тога није могао да хода, да се сада радује савршеном здрављу и снази. Тек после много наговарања и Павловог исцрпног објашњавања његове и Варнавине мисије као представника Бога небеског и Његовог Сина, великог Исцелитеља, људи су пристали да одустану од своје намере. AASer 131.2

Павлово и Варнавино деловање у Листри изненада је било заустављено због злобе »некаквих Јевреја из Антиохије и Иконије«, који су, сазнавши за успех апостолског рада међу Ликаонцима, одлучили да крену за њима и да их прогоне. Када су стигли у Листру, ови Јевреји убрзо су успели да испуне народ истим огорчењем, које је покретало њихове мисли и њихов дух. Речима које су погрешно представљале стварност и клеветама, успели су да наговоре људе, који су донедавно Павла и Варнаву сматрали божанским бићима, да помисле да су апостоли гори од убица и да заслужују смрт. AASer 131.3

Разочарање које је задесило становнике Листре, када им је била ускраћена предност да принесу жртве апостолима, припремило их је да се окрену против Павла и Варнаве са скоро истим заносом с којим су их проглашавали боговима. Наговорени од Јевреја, почели су да се припремају да силом нападну апостоле. Јевреји су тражили да се Павлу не пружи прилика да говори, тврдећи да ће он, уколико му буде дата та предност, свакако зачарати људе. AASer 131.4

Убилачке намере непријатеља Јеванђеља ускоро су заиста биле и остварене. Када су се покорили утицају зла, грађани Листре обузети сотонским гневом, ухватили су Павла и немилосрдно га засули камењем. Апостол је помислио да му је куцнуо последњи тренутак. Мучеништво Стефана, и сурова улога коју је лично одиграо том приликом, живо су му се вратили у сећање. Прекривен убојима и полусвестан од бола, пао је на тло, а разбеснела светина извукла га је »из града мислећи да је мртав”. AASer 132.1

У том мрачном и тешком тренутку, група верника из Листре, који су се Павловом и Варнавином службом обратили и прихватили Исусову веру, остала је верна и одлучна. Неразумно противљење њихових непријатеља и сурово прогонство коме су их изложили, послужило је само да утврди веру ове одане браће; сада, суочени са опасностима и ругањем, показали су своју оданост тиме што су се дубоко ожалошћени окупили око тела онога за кога су веровали да је мртав. AASer 132.2

Какво је велико било њихово изненађење, када је усред њиховог жаљења апостол изненада подигао главу и усправио се на ноге, са хвалом коју је упутио Богу са својих усана. Верницима је неочекивани повратак у живот Божјег слуге изгледао као чудо божанске моћи које као да је ставило небески печат на њихово обраћење. Неизрецивом радошћу су се радовали и хвалили Бога обновљеном вером. AASer 132.3

Међу онима који су се обратили у Листри и који су били сведоци Павлових патњи, био је и младић који ће касније постати истакнути радник за Христа и који ће заједно са апостолом делити невоље и радости пионирске службе у различитим пољима. Тај млади човек био је Тимотије. Када је Павле био извучен из града, тај млади ученик био је међу онима који су се окупили око привидно беживотног тела, и који су га видели како устаје изранављен и прекривен крвљу, али с хвалом на уснама, јер му је био дозвољено да страда Христа ради. AASer 132.4

Дан после каменовања Павла, апостоли су кренули према Дерви, у којој је њихов рад био благословен и у којој су многе душе прихватиле Христа за свог Спаситеља. Међутим, »проповедивши јеванђеље граду ономе и научивши многе”, ни Павле ни Варнава нису били спремни да преузму посао на неком другом месту, док не учврсте веру обраћеника које су за неко време морали да напусте остављајући их у местима у којима су донедавно радили. И тако, не обазирући се на опасности, »вратише се у Листру и Иконију и Антиохију, утврђујући душе ученика и саветујући их да остану у вери”. Многи су прихватили радосну вест Јеванђеља и на тај начин изложили се презиру и противљењу. Апостоли су зато покушали да такве учврсте у вери да би учињено дело имало трајне резултате. AASer 133.1

Сматрајући га важним чиниоцем духовног растења, апостоли су се потрудили да новообраћене вернике окруже заштитом еванђеоског реда. Прописно су организовали цркве у свим местима у Ликаонији и Писидији у којима је било верника. У свакој месној цркви поставили су службенике, а поред тога био је успостављен је и одговарајући ред и систем за решавање свих послова који су се односили на духовно добро верника. AASer 133.2

Све то било је у складу с еванђеоским планом сједињавања свих верника у једно Христово тело и зато је Павле врло пажљиво примењивао тај план у току целе своје службе. У свим местима у којима су његовим радом неки прихватили Христа за свог Спаситеља, биле су у одговарајуће време организоване месне цркве. То је било учињено и у случају када је број верника био мали. Хришћани су на тај начин учили да помажу једни другима, сећајући се обећања: »Јер где су два или три сабрани у име моје онде сам ја међу њима!” (Матеј 18,20) AASer 133.3

Павле није заборављао цркве које је тако успоставио. Старање за те цркве оптерећивало је његове мисли као све тежи терет. Без обзира колико је нека месна црква била мала, ипак је непрестано била предмет његовог старања. Схватајући да им је неопходна посебна нега, нежно је бдео над мањим црквама, да би њихови верници били потпуно утврђени у истини и поучени да улажу искрене, несебичне напоре за оне који с њима живе. AASer 133.4

У својим мисионарским подухватима Павле и Варнава, трудили су се да следе Христов пример драговољне жртве и верног, озбиљног рада за душе. Будни, ревносни, неуморни, нису се освртали на своје склоности или личну удобност, већ су са страхом и дрхтањем и неуморно радили и сејали семе истине. Заједно са сејањем семена, апостоли су се трудили да свакоме, који је заједно с њима стао на страну Јеванђеља, пруже практичне поуке неизрециве вредности. Тај дух озбиљности и побожног страха остављао је на мисли нових ученика трајан утисак о важности еванђеоске поруке. AASer 134.1

Када су се обраћали способни људи који су много обећавали, као што је то био случај са Тимотијем, Павле и Варнава су се искрено трудили да им укажу на неопходност рада у Господњем винограду. Када су апостоли отишли у друга места, вера тих људи није слабила, већ јачала. Они су били верно поучени Господњем путу, обучени за несебичан, озбиљан и истрајан рад на спасењу својих ближњих. Ова пажљива обука новообраћених представљала је важан чинилац у великом успеху, који је Павла и Варнаву пратио, док су проповедали Јеванђеље у незнабожачким земљама. AASer 134.2

Прво мисионарско путовање скоро да се приближило своме крају. Препоручујући новоорганизоване месне цркве Господу, апостоли су после у Памфилију, »и говоривши реч Господњу у Перги, сиђоше у Аталију, и оданде отпловише у Антиохију”. AASer 134.3