Апостолска Црква - Христовим Трагом

Девето поглавље—Седам Ђакона

(Ово поглавље засновано је на тексту у Делима 6,1-7)

»А у ове дане, када се умножише ученици, подигоше Грци вику на Јевреје што се њихове удовице заборављану када се дељаше храна сваки дан.« AASer 61.1

Прву Цркву сачињавали су припадници различитих друштвених класа и различитих народности. У време изливања Светога Духа на дан Педесетнице »стајаху Јевреји људи побожни из свакога народа који је под небом”. (Дела 2,5) Међу припадницима јеврејске вере, који су се окупили у Јерусалиму, било је и оних који су обично били називани Грцима; њих и Јевреје из Палестине раздвајало је дугогодишње неповерење, па чак и непријатељство. AASer 61.2

Срца оних који су се обратили настојањем апостола била су омекшана и сједињена хришћанском љубављу. Упркос некадашњим предрасудама, сада су једни с другима складно живели. Сотона је знао да ће све док то јединство буде постојало, бити немоћан да заустави напредовање еванђеоске истине; потрудио се зато да искористи некадашњи начин размишљања у нади да ће тако бити у стању да у Цркву унесе елементе раздора. AASer 61.3

Непријатељ је тако, када се умножио број верника, успео да пробуди сумње неких који су раније имали обичај да љубоморнo прате понашање своје браће у вери и траже мане код њихових верских старешина, и »подигоше Грци вику на Јевреје”. Повод приговора било је наводно занемаривање грчких удовица приликом свакодневног дељења помоћи. Свака неравноправност би била у супротности с духом Јеванђеља, али сотона је, ипак, успео да пробуди сумњу.. Хитне мере одмах су биле предузете с циљем да се уклони свака прилика, за незадовољство, и да непријатељ не би победио у својим напорима да унесе раздор међу вернике. AASer 61.4

Христови ученици сада су се сочили са кризом у свом искуству. Под мудрим вођством апостола, који су сложно радили у сили Светога Духа, дело поверено еванђеоским весницима брзо се развијало. Црква је стално ширила своје редове а умножавање броја верника постајало је све тежи терет онима који су били задужени да се старају о њима. Ниједан човек, чак ни група људи, не би могла и даље сама да носи тај терет а да не доводе у опасност напредак Цркве у будућности. Појавила се потреба за даљом прерасподелом одговорности које је тако савесно обављала неколицина верника у раним данима постојања Цркве. Апостоли су сада морали да предузму важан корак у усавршавању еванђеоског реда у Цркви, наиме, да на друге пренесу део терета који су до тада сами носили. AASer 62.1

Апостоли су, сазвавши састанак верника, научени од Светога Духа, објавили план боље организације свих радника које је Црква имала. Дошло је време, изјавили су, да духовне старешине које су вршиле надзор над Црквом буду ослобођене дужности старања о сиромашнима и других сличних терета, тако да могу слободно да унапређују дело проповедања Јеванђеља. Казали су: »Нађите, дакле, браћо, међу собом седам поштених људи, пуних Духа Светога и премудрости, које ћемо поставити над овим послом. А ми ћемо у молитви и у служби речи остати.” Овај савет био је прихваћен, и уз молитву и полагање руку, седам изабраних људи било је свечано одвојено да обављају дужност ђакона. AASer 62.2

Постављање седморице да обављају надзор над посебним гранама дела показало се као велики благослов за Цркву. Ови службеници обраћали су посебну пажњу појединачним потребама верника као и општим материјалним интересима Цркве, својим мудрим руковођењем и својим побожним примером пружали су значајну помоћ другим службеницима у повезивању различитих интереса Цркве у јединствену целину. AASer 62.3

Да је овај корак био у складу са божанским редом, показали су добри резултати који су одмах постали видљиви. »И Реч Божја растијаше и множаше се врло број ученика у Јерусалиму. И свештеници многи покораваху се вери.” Ова жетва душа могла се приписати већој слободи коју су стекли апостоли, али и ревности и способности седморице ђакона. Чињеница да су та браћа била рукоположена за посебно дело старања за потребе сиромашних, није их искључила из дела проповедања истине. Сасвим супротно томе, они су били потпуно оспособљени да друге поучавају истинама, па су се укључили у то дело с великом озбиљношћу и великим успехом. AASer 63.1

Првој Цркви било је поверено дело које се стално ширило - да оснива центре светлости и благослова где год се нађу искрене душе спремне да се ставе у службу Христу. Објављивање Јеванђеља требало је да обухвати целу планету и весници крста нису се могли надати да ће испунити своју значајну мисију, уколико не остану сједињени везама хришћанског јединства и тако покажу свету да су једно са Христом у Богу. Зар се њихов божански Учитељ није овако молио своме Оцу: »Оче свети, сачувај их у име своје, оне које си ми дао, да буду једно као и ми.” Зар није објавио о својим ученицима: »И свет омрзну на њих, јер нису од света, као ни ја што нисам од света.« Зар од Оца није тражио да буду »сасвим уједно, да позна свет да си ме ти послао«? (Јован 17,11.14.23.21) Њихов духовни живот и њихова духовна снага зависили су од уске заједнице са Оним који им је поверио задатак да проповедају Јеванђеље. AASer 63.2

Једино ако буду сједињени са Христом ученици се могу надати да ће их пратити сила Светога Духа и да ће небески анђели сарађивати с њима. Уз помоћ ових божанских, сила они ће пред светом представљати јединствен први борбени ред и биће победници у сукобу у коме су приморани да се непрестано сукобљавају са силама таме. И ако буду наставили да делују јединствено, небески весници ићи ће пред њима, и отварати им пут; срца ће бити припремљена за примање истине, и многи ће бити задобијени за Христа. Све док буду остали сједињени, Црква ће ићи напред »лепа као месец, чиста као сунце, страшна као војска са заставама”. (Песма 6,9). Њено напредовање ништа неће моћи да заустави. Црква ће ићи из победе у победу, славно испуњавајући своју мисију објављивања Јеванђеља свету. AASer 63.3

Организација цркве у Јерусалиму требало је да послужи као узор црквене организације у сваком другом месту на коме ће весници истине задобити нове вернике за Јеванђеље. Они којима је поверена одговорност општег надзора над Црквом, нису смели да владају Господњим наследством, већ да као мудри пастири, »пасу стадо Господње... и да бивају угледи стаду”. (1. Петрова 5,2.3), док су ђакони морали да буду »поштени људи, пуни премудрости и Духа Светога”. Ти људи морали су да буду на страни онога што је право и да своју службу обављају чврсто и одлучно. На тај начин целокупно стадо усмеравали би према јединству. AASer 64.1

Касније у историји прве Цркве, када су у различитим деловима света многе групе верника организоване као цркве, црквена организација била је и даље усавршавана у прилог одржавање реда и склада. Сваки верник био је позиван да добро изврши своју улогу. Свако је морао да се мудро служи повереним способностима. Неки су као дар Светога Духа добили и посебне способности - Он је дао »прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, а потом чудотворце, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, различите језике«. (1. Коринћанима 12,28) Међутим, све те врсте радника морале су да раде сложно и складно. AASer 64.2

»Дарови су различити, али је Дух један. И различите су службе, али је један Господ. И различите су силе, али је један Бог који чини све у свему. А у свакоме се појављује Дух на корист; јер једноме се даје Духом реч премудрости, а другоме реч разума, по истоме Духу; а другоме вера, тим истим Духом; а другоме дар исцељивања, по томе истоме Духу; а другоме да чини чудеса, а другоме пророштво, а другоме да разликује духове, а другоме различити језици, а другоме да казује језике. А ово све чини један и тај исти Дух, раздељујући по својој власти свакоме како хоће. Јер као што је тело једно и уде има многе, а сви уди једнога тела, премда су многи, једно су тело, тако и Христос.« (1. Коринћанима 12,4-12) AASer 64.3

Свечане одговорности почивају на онима који су позвани да делују као старешине у Божјој Цркви на Земљи. У време теократије, када је Мојсије покушавао да сам носи терете, тако тешке да би врло брзо пао под њима, Јотор му је саветовао да сачини план о мудрој расподели одговорности. »Ти буди пред Богом за народ”, рекао му је, »и ствари њихове јављај Богу. И учи их наредбама и законима његовим, и показуј им пут којим ће ићи и шта ће радити.” Јотор је затим рекао да би требало наћи људе и поставити их да делују као »тисућници, стотници, педесетници и десетници«. Требало је да то буду »људи поштени, који је боје Бога, људи праведни, који мрзе на мито”. Требало је да »суде народу у свако доба”, ослобађајући тако Мојсија одговорности да се стара о многим мањим проблемима које би посвећени помоћници могли мудро решавати. AASer 65.1

Они који су по Божјем провиђењу постављени на водећа и одговорна места у Цркви треба своје време и снагу да троше на решавање тежих питања која захтевају посебну мудрост и ширину срца. Са Божјим редом није у складу да такви људи буду позивани да решавају мање важна питања за која су други довољно оспособљени. »Сваку ствар велику нека јављају теби«, предложио је Јотор Мојсију,. »а сваку ствар малу нека расправљају сами; тако ће ти бити лакше, када и они стану носити терет с тобом. Ако то учиниш, и Бог ти заповеди, можеш се одржати, и сав ће народ доћи мирно на своје место.« AASer 65.2

У складу с тим планом, »изабра Мојсије из свега Израиља људе поштене, и постави их за поглаваре над народом, тисућнике, стотнике, педесетнике и десетнике, који суђаху народу у свако доба, а ствари тешке јављаху Мојсију, а мале ствари расправљаху сами.” (2. Мојсијева 18,19-26) AASer 65.3

Касније, када је бирао седамдесет старешина који ће с њима поделити одговорности старешинства, Мојсије се потрудио да за своје помоћнике изабере људе који су се одликовали достојанством, здравим расуђивањем, и искуством. У налогу који је дао тим старешинама у време њиховог рукоположења, описао је неке одлике које оспособљавају човека да буде мудар старешина у Цркви: »Саслушавајте распре међу браћом својом и судите право између човека и брата његова и између дошљака који је с њим. Не гледајте ко је ко на суду, саслушајте и малога и великога, не бојте се никога, јер је суд Божји.« (5. Мојсијева 1,16.17) AASer 65.4

Цар Давид, при крају своје владавине, поверио је свечани задатак онима који су носили одговорност за Божје дело у његово време. Окупивши у Јерусалиму »све поглаваре Израиљеве, поглаваре племенске и поглаваре од редова који служаху цару, тисућнике и стотинике, и који бејаху над свим благом и стоком царевом, и синове своје и дворане и јунаке и све људе храбре«, остарели цар им је свечано предао одговорност »пред свим Израиљем, збором Господњим” да »држе и траже све заповести Господа Бога својега«. (1. Дневника 28,1.8) AASer 66.1

Као човеку који је позван да преузме руководећи положај, Давид је Соломуну поверио посебан задатак: »А, ти, Соломуне, сине, знај Бога оца својега, и служи ми целим срцем и душом драговољном; јер сва срца испитује Господ, и сваку помисао зна, ако га устражиш, наћи ћеш га; ако ли га оставиш, одбациће те засвагда. Види сада да те је Господ изабрао... буди храбар и ради!” (1. Дневника 28,9.10) AASer 66.2

Иста начела побожности и праведности којима је требало да се руководе старешине Божјег народа у Мојсијево и Давидово време, требало је да следе они којима је поверен надзор над тек организованом Божјом Црквом у време Јеванђеља. У делу сређивања стања у свим црквама, рукоположења одговарајућих људи као службеника, апостоли су се држали високих мерила старешинства описаних у Старом завету. Они су настојали да они који су позивани да преузму руководеће одговорности у Цркви буду »без мане, као Божји пристави, не који себи угађају, не гневљиви, не пијанице, не бојци, не лакоми на поган добитак, него гостољубиви, благи, поштени, праведни, свети, чисти, који се држе верне речи по науци, да буду кадри саветовати са здравом науком, и покарати оне који се противе.« (Титу 1,7-9) AASer 66.3

Ред одржаван у првој хришћанској Цркви омогућио је верницима да иду напред као добро уређена војска, наоружана свим Божјим оружјем. Све чете верника, иако раштркане на великом пространству, представљале су удове истога тела; све су се кретале сложно, у складу једна с другом. Када би се појавила неслога у месној цркви, као што се касније догодило у Антиохији и на другим местима, и када сами верници нису успевали да проблеме реше међу собом, нису дозвољавали да наступе поделе у Цркви, већ су их износили пред општи савет целокупног тела верника, који су сачињавали изабрани делегати из различитих месних цркава, са апостолима и старешинама као вођама. Тако су сотонини напори да нападне Цркву на изолованим местима били онемогућивани усклађеним деловањем свих верника, па су и планови непријатеља да разбије у уништи Цркву доживљавали неуспех. AASer 66.4

»Јер Бог није Бог буне, него мира, као по свим црквама светих.” (1. Коринћанима 14,33) Он захтева да се и данас у црквеним пословима поштује ред и систем ништа мање него у старим временима. Он жели да Његово дело буде промишљено и тачно вођено, тако да му може дати свој печат одобравања. Хришћанин треба да буде сједињен с хришћанином, црква са црквом, да људска оруђа сарађују с божанским, да се свако покорава Светоме Духу, и да се сви уједине у напору да се свету објави Радосна вест о Божјој благодати. AASer 67.1