Апостолска Црква - Христовим Трагом

Десето поглавље—Први Хришћански Мученик

(Ово поглавље засновано је на тексту у Делима 6,5-15; 7)

Стефан, наистакнутији од седам ђакона, био је човек дубоке побожности и свеобухватне вере. Иако Јеврејин по рођењу, говорио је грчки и био упознат са грчким обичајима и начином понашања. Зато је искористио прилику да проповеда Јеванђеље у синагогама хеленизованих Јевреја. Био је врло активан у Христовом делу и смело је објављивао своју веру. Учени рабини и доктори Закона упуштали су се у јавне расправе с њим, дубоко уверени да могу очекивати лаку победу. Међутим, »не могаху противу стати премудрости и Духу којим говораше«. Не само да је говорио у сили Светога Духа, већ је било јасно да је проучавао пророчанства и да је био упознат са свим питањима Закона. Успешно је бранио истине које је заступао и потпуно поражавао своје противнике. На њему се испуњавало обећање: »Метните дакле у срца своја, да се пре не приправљате како ћете одговарати, јер ћу вам ја дати уста и премудрост којој се неће моћи противити ни одговорити сви ваши противници.” (Лука 21,14.15) AASer 68.1

Када су свештеници и главари запазили силу која је пратила Стефаново проповедање, испунили су се огорченом мржњом. Уместо да прихвате доказе које је износио, одлучили су да ућуткају његов глас и да га убију. У неколико случајева већ су успевали да поткупе римске властодршце да без примедбе прихвате одлуке јеврејских судова који су узимали правду у своје руке и судили, осуђивали и извршавали смртне казне над затвореницима у складу са својим националним обичајима. Стефанови противници нису сумњали да ће поново успети да спроведу своју вољу не доводећи себе у опасност. Одлучили су да занемаре опасност од могућих последица, па су ухватили Стефана и извели га пред Синедрион да му суде. AASer 68.2

Учени Јевреји из околних земаља били су позвани на суд с циљем да побију доказе затвореника. Савле из Тарса био је присутан и преузео је руководећу улогу међу Стефановим противницима. Он је покушао да снагом своје речитости и рабинске логике добије случај, да увери народ да Стефан проповеда заводничке и опасне доктрине; али се у Стефану срео с противником који је савршено разумео намере које је Бог имао, када је одредио да се Јеванђеље проповеда и другим народима. AASer 69.1

Пошто свештеници и главари нису могли да пониште јасну и смирену мудрост, којом се Стефан одликовао, одлучили су да његовим примером застраше људе; док ће тако, с једне стране, задовољити своју осветољубиву мржњу, с друге стране спречиће застрашене људе, да прихвате његова веровања. Унајмили су сведоке да дају лажна сведочанства, говорећи да су га чули како изговара богохулне речи против Храма и Закона: »Јер га чусмо где говори: овај Исус Назарећанин развалиће ово место, и измениће обичаје које нам остави Мојсије!” AASer 69.2

Када се Стефан суочио са својим судијама да одговори на оптужбу за богохуљење, свети сјај обасјао је његово лице и »погледавши нањ сви који сеђаху на сабору видеше лице његово као лице анђела”. Када су угледали ову светлост, многи су задрхтали и покрили своје лице, али упорно неверовање главара и њихове предрасуде, ништа није могло да поколеба. AASer 69.3

Када је Стефан био позван да одговори да ли су истините оптужбе против њега, своју одбрану је започео јасним, чујним гласом који је одјекнуо судском двораном. Речима које су заокупиле сву пажњу окупљених, наставио је да понавља историју Божјег изабраног народа. Показао је темељито познавање јеврејског система, али и његовог духовног тумачења објављеног преко Исуса Христа. Поновио је Мојсијеве речи којима је најавио долазак Месије: »Господ Бог ваш подигнуће вам пророка из ваше браће, као мене, њега послушајте!” Изразио је своју оданост Богу и јеврејској вери, показујући истовремено да закон у који су се Јевреји уздали у нади да ће добити спасење није био у стању да сачува Израиља од идолопоклонства. Исуса Христа повезао је са целокупном јеврејском историјом. Подсетио је слушаоце на грађење Храма у време Соломуна и на речи које су изговорили и Соломун и Исаија: »Али Највиши не живи у рукотвореним црквама, као што говори пророк: Небо је мени престо, а земља подножје ногама мојим; како ћете ми кућу сазидати? говори Господ, или, које је место за моје почивање? Не створи ли рука моја све ово?« AASer 69.4

Када је Стефан стигао до ове тачке, наступио је неред међу народом. Међутим, када је повезао Христа са пророчанствима и о Храму рекао оно што је рекао, свештеник, правећи се ужаснут, раздерао је своју одећу. Стефану је тај поступак био знак да ће његов глас ускоро бити заувек ућуткан. Видео је отпор који су изазвале његове речи и схватио да објављује своје последње сведочанство. Иако је тек стигао до средине своје проповеди, нагло ју је завршио. AASer 70.1

Изненада је напустио ток историје коју је следио и, окренувши се својим разгневљеним судијама, повикао: »Тврдоврати и необрезаних срца и ушију! Ви се једнако противите Духу Светоме; како ваши оци, тако и ви! Којега од пророка не протераше оци ваши? И побише оне који напред јавише за долазак праведника, којега ви сад издајници и крвници постадосте; који примисте закон наредбом анђеоском и не одржасте!” AASer 70.2

Ове речи су учиниле да свештеници и главари од гнева потпуно изгубе власт над собом. Понашајући се више као грабљиве звери него као људска бића, насрнули су на Стефана, шкрипећи зубима. У окрутним лицима око себе затвореник је прочитао своју судбину, али се није поколебао. Никакав страх од смрти више није имао. Разгневљени свештеници и узнемирено мноштво нису га више ужасавали. Призор који га је окружавао нестао је с његовог видика. Врата Неба отворила су се за њега и он је угледао славу божанских дворова и Христа, који као да је управо устао са свога престола, спреман да подржи свога слугу. Победоносним гласом, Стефан је узвикнуо: »Ево видим небеса отворена и сина човечјега где стоји с десне стране Бога!” AASer 70.3

Када је почео да описује славне призоре видљиве само његовим очима, његови мучитељи нису више могли да издрже. Притиснувши уши рукама да не чују његове речи, испуштајући гласне урлике, бесно и једнодушно навалили су на њега »и извели га изван града«. »И засипаху камењем Стефана, који се мољаше Богу у говораше: Господе Исусе, прими дух мој! Онда клече на колена и повика иза гласа: Господе, не прими им ово за грех! И ово рекавши умре.« AASer 71.1

Никаква законска пресуда није била донесена против Стефана, али римске власти биле су подмићене високим свотама новца да не истражују овај случај. AASer 71.2

Стефанова мученичка смрт оставила је дубок утисак на све окупљене. Сећање на Божји знак на његовом лицу; његове речи, које су дирнуле срца свих који су их слушали, све то остало је у мислима свих и сведочило у корист истине коју је објављивао. Његова смрт представљала је болно искуство за Цркву, али је довела до осведочења Савла, који није успевао да из сећања избрише веру и чврстину мученика, али ни славу која је почивала на његовом лицу. AASer 71.3

Приликом Стефановог суђења и његове смрти, изгледало је да је Савле надахнут грозничавом ревношћу. Касније, мучило га је потајно уверење да је Стефан уживао част у Божјим очима, док је истовремено био понижаван пред људима. Савле је ипак наставио да прогони Божју Цркву, да открива вернике, да их хвата у њиховим становима и предаје свештеницима и главарима да буду затварани и убијани. Његова прогонитељска ревност изазивала је страх и ужас у срцима хришћана који су живели у Јерусалиму. Римске власти нису улагале никакав посебан напор да зауставе ово сурово дело и потајно су помагале Јеврејима да би их придобили и осигурали њихову наклоност. AASer 71.4

Савле је после Стефанове смрти, био изабран за члана Синедриона због улоге коју је том приликом одиграо. Привремено је представљао моћно оруђе у сотониним рукама, којим је наставио своју побуну против Божјег Сина. Међутим, ускоро је овај неуморни прогонитељ требало да буде употребљен у изградњи Цркве коју је до тада рушио. Моћнији од сотоне је изабрао Савла да заузме место мученика Стефана, да проповеда Његово име и да страда за Њега, да близу и далеко шири поруку спасења Његовом крвљу. AASer 71.5