Апостолска Црква - Христовим Трагом

Педесет и пето поглавље—Преображен Благодаћу

У животу ученика Јована наступило је истинско посвећење. За време блиског дружења са Исусом Христом, често је од Спаситеља добијао опомене и савете; те укоре је понизно прихватао. Када се карактер великога Бога открио пред његовим очима, уочио је своје недостатке, а ово откриће га је учинило понизним и скромним. Из дана у дан, као супротност свом насилничком духу, пратио је Исусову нежност и стрпљивост и слушао Његове поуке о понизности и стрпљивости. Из дана у дан његово срце је чезнуло за Христовом близином, све док, коначно из љубави према Учитељу није изгубио из вида себе. Снага и нежност, достојанство и кротост, сила и стрпљење - особине које је гледао у свакодневном животу Божјега Сина, испуњавале су дивљењем његову душу. Подложио је свој напрасити, частољубиви карактер Христовој преображавајућој сили, а божанска љубав створила је у њему променукарактера. AASer 399.1

У изразитој супротности са посвећењем које се показало у Јовановом животу, било је искуство његовог друга у учеништву, (557) Јуде Искариотског. Јуда је као и његов друг, тврдио да је Христов ученик, али је задржао једино обличје побожности. Није био равнодушан према лепоти Христовог карактера, и често би, док је слушао Спаситељеве речи, осведочење обузимало његову душу, међутим, није могао да понизи своје срце нити да призна своје грехе. Одбацујући божански утицај, осрамотио је Учитеља кога је тврдио да воли. Јован се искрено борио против својих слабости, док је Јуда оптерећивао своју савест и попуштао искушењу, уплићући се све више у мрежу својих рђавих навика. Примена истине коју је Христос износио била је супротна његовим жељама и намерама, и зато није могао да натера себе да се одрекне својих идеја и прихвати небеску мудрост. Уместо да ходи у виделу, одлучио је да ходи у тами. Зле жеље, похлепа, осветничке страсти, мрачне и суморне мисли, ројиле су се у његовом уму све док сотона није задобио потпуну власт над њим. AASer 399.2

Јован и Јуда представници су оних који тврде са су Христови следбеници. Оба ученика имали су исте могућности да проучавају и следе божански Узор. Обојица су се свакодневно дружили са Исусом и уживали предност да слушају Његова учења. Сваки од њих имао је озбиљне карактерне недостатке; и сваки од њих је имао приступ божанској благодати која преображава карактер. Али, док је један понизно учио крај Христових ногу, други је показивао да не припада онима који творе Реч, већ само слушаоцима. Један је свакога дана умирао себи и побеђивао грех, и на крају био посвећен истином; док је други, одупирући се преображавајућој сили благодати, попуштајући себичним жељама, коначно постао сотонин заробљеник. (558) AASer 400.1

Преображење карактера, које се могло уочити видело у Јовановом животу, било је увек последица дружења са Христом. Неки појединац може имати изразите карактерне недостатке, али када постане истински ученик Исуса Христа, сила божанске благодати преображава га и посвећује. Гледајући као »кроз стакло у загонетки” Господњу славу, појединац се мења из славе у славу, док не постане сличан Ономе кога обожава. AASer 400.2

Јован је био учитељ светости и у писмима која је упутио црквама објашњава непогрешива правила понашања хришћана. Он овако пише: »И сваки који овај над има на њега, чисти се, као и он што је чист.” »Који говори да у њему стоји, и тај треба тако да ходи као што је он ходио.« (1. Јованова 3,3; 2,6) Говорио је да хришћанин мора да буде непорочан у срцу и животу; да се никада не сме задовољавати само празним речима. Као што је Бог свет у свом окружењу, тако и грешни човек, вером у Христа, треба да буде свет на свом окружењу. AASer 400.3

Павле је поручио Солуњанима: »Јер је ово воља Божја, светост ваша.” (1. Солуњанима 4,3) Посвећење Цркве је Божји циљ у целокупном Његовом поступању према Његовом народу. Он га је изабрао још од вечности, да буде свет. Дао је свога Сина да умре за њега, да може да буде посвећен послушношћу истини, ослобођен свих трагова себичности. Он од њега очекује лични рад, лично предање. Бог се може прославити преко оних који тврде да верују у Њега само онда када се ускладе са Његовим ликом и предају Његовом Духу. И тада, као сведоци за Спаситеља, они могу објавити шта је божанска благодат учинила за њих. (559) AASer 401.1

Истинско посвећење остварује се оживотворењем начела љубави. »Бог је љубав и који стоји у љубави, у Богу стоји и Бог у њему стоји.« (1. Јованова 4,16) Живот онога у чијем срцу Христос настава, постаће пример практичне побожности. Карактер ће бити очишћен, уздигнут, оплемењен и прослављен. Чиста наука сјединиће се са делима праведности; небеска начела стопиће се са светим навикама. AASer 401.2

Они који желе да стекну благослове посвећења морају прво схватити значење пожртвовања. Христов крст је средишњи стуб на коме се види натпис: »Вечна и од свега претежнија слава”. Сам Христос каже: »Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе, и узме крст свој и иде за мном!” (2. Коринћанима 4,17; Матеј 16,24) Управо мирис наше љубави према ближњима открива нашу љубав према Богу. Управо стрпљење у служби доноси спокојство и мир души. Управо се скромним, марљивим, верним радом унапређује благостање Израиља. Бог подржава и ојачава онога који је спреман да иде Христовим путем. AASer 401.3

Посвећење није дело тренутка, сата, дана, већ целог живота. Оно се не постиже радосним узлетом осећања, већ је исход непрестаног умирања греху и трајног живљења Христу. Зла се не могу поправити нити реформа карактера извести неким слабашним, повременим напорима. Победа се једино може постићи дугим, истрајним напором, болном дисциплином, оштром борбом. Ми никада не можемо знати данас, колико ће снажан бити сутра наш сукоб с грехом. Све док сотона царује, ми ћемо морати да савлађујемо своје ја, да уклањамо укорењене грехе; све док нам живот буде трајао, неће бити никаквог (560) одмарања, неће бити места на коме бисмо када стигнемо могли починути и казати: Постигао сам све! Посвећење је дело доживотне послушности. AASer 401.4

Ниједан од апостола и пророка никада није тврдио да је без греха. Људи који су живели најближе Богу, људи који би радије жртвовали живот, него да свесно учине зло дело, људи које је Бог одликовао божанским виделом и снагом, признавали су грешност своје природе. Нису се ни најмање ослањали на тело, нису истицали своју, већ су се у потпуности ослањали на Христову праведност. AASer 402.1

Тако ће бити и са свима који се угледају на Христа. Што се више будемо приближавали Исусу, што јасније будемо распознавали непорочност Његовог карактера, то ћемо јасније увиђати и прекомерну грешност греха и све ћемо мање бити склони да уздижемо себе. Наша душа непрестано ће тежити за Богом, долазиће до сталног, болног признања греха и до трајне, све веће скрушености срца пред Њиме. Приликом сваког корака у напредовању на путу хришћанског искуства, наше покајање биће продубљенои. Ми ћемо знати да је наша праведност једино у Христу, и тако ћемо се придружити апостолу у признању: »Јер знам да добро не живи у мени, то јест у телу мојему!” »А ја, Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којега ради разапе се мени свет, и ја свету.« (Римљанима 7,18; Галатима 6,14) AASer 402.2

Нека анђели записничари бележе историју светих борби и сукоба Божјег народа; нека бележе њихове молитве и сузе; али нека се никада са људских усана не чује изјава којом би била нанесен срамота Богу: »Ја сам безгрешан; ја сам (561) свет!” Посвећене усне никада неће изговорити тако дрске речи. AASer 402.3

Апостол Павле је био однесен до трећега неба, видео је и чуо оно што се не сме ни споменути, а ипак је скромно изјавио: »Не као да већ достигох или да се већ саврших, него терам не бих ли достигао.” (Филибљанима 3,12) Нека небески анђели пишу о Павловим победама у доброј борби вере! Нека се Небо радује његовом чврстом корачању према Небу, и томе што он, имајући вечну награду пред очима, све остало држи за трице! Нека се анђели радују да говоре о његовим победама, али сам Павле не хвалише се својим достигнућима! Павлово понашање треба да буде понашање сваког Христовог следбеника, док својим путем жури према Небу, борећи се за нераспадљив венац. AASer 402.4

Нека се они, који су склони да високо цене своју светост погледају у огледалу Божјега закона! Када буду упознали његове далекосежне захтеве, када буду схватили да он суди мислима и побудама срца, више се неће хвалити својом безгрешношћу. Не одвајајући се од своје браће, Јован изјављује: »Ако речемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама!” »Ако речемо да не сагрешисмо, градимо га лажом, и реч његова није у нама.” »Ако признајемо грехе своје, веран је и праведан да нам опрости грехе наше, и очисти нас од сваке неправде.” (1. Јованова 1,8.10.9) AASer 403.1

Има оних који се граде светим, који говоре да су потпуно Господњи, који присвајају право на Божја обећања, док истовремено одбијају да буду послушни Његовим (562) заповестима. Ти преступници Закона захтевају све што је обећано Божјој деци, али то је дрскост са њихове стране, јер сам Јован објашњава да се истинска љубав према Богу открива у послушности свим Његовим заповестима. Није довољно веровати у теорију истине, речима изражавати своју веру у Христа, веровати да Исус није самозванац и да религија Библије није никаква лукаво измишљена бајка. Јован каже: »Који говори: познајем га, а заповести његових не држи, лажа је, и у њему истине нема. А који држи реч његову, у њему је заиста љубав Божја савршена; по том познајемо да смо у њему!” »И који држи заповести његове у њему стоји, и он у њему.” (1. Јованова 2,4.5; 3,24) AASer 403.2

Јован није тврдио да се спасење мора зарадити послушношћу; већ да је послушност плод вере и љубави. »И знате да се он јави да грехе наше узме; и греха у њему нема. Који год у њему стоји не греши; који год греши не виде нити га позна.« (1. Јованова 3,5.6) Ако наставамо у Христу, ако се Божја љубав налази у нашем срцу, наша осећања, наше мисли, наша дела, све то биће у складу са Божјом вољом. Посвећено срце је у складу са прописима Божјег закона. AASer 403.3

Многи међу онима који се труде да поштују Божје заповести, имају мало мира и радости. Овај недостатак у њиховом искуству последица је њиховог пропуста да се послуже својом вером. Они се понашају као да путују неком неплодном земљом, испуцалом пустињом. Траже мало, када би требало да траже много; јер нема (563) границе Божјим обећањима. Такви људи погрешно представљају посвећење које се јавља као последица послушности истини. Господ жели да сви Његови синови и кћери буду срећни, спокојни и послушни. Служећи се својом вером верник стиче све ове благослове. Вера помаже да се уклони сваки недостатак карактера, да се очисти свака мрља, да се поправи свака мана, да се развије свака врлина. AASer 404.1

Молитва је средство које нам је Небо дало да бисмо постигли успех у сукобу са грехом, успех у развијању хришћанског карактера. Божански утицаји који се јавља као одговор на молитву вере постићи ће у души молиоца све оно за што се молио. Ми можемо тражити опроштење греха, силу Светога Духа, природу сличну Христовој, мудрост и снагу да обављамо Његово дело, можемо тражити сваки дар који је Он обећао и обећање увек гласи: »Примићете!« AASer 404.2

Док се налазио на гори са Богом, Мојсије је видео план прекрасног здања које је требало да послужи као трајно боравиште божанске славе. Исто тако на гори са Богом - на тајном месту разговора са Њим - и ми треба да размишљамо о Божјем великом идеалу за човечанство. Током свих векова, управо путем разговора, Бог је остваривао своју намеру са својом децом, постепено им откривајући своју доктрину благодати. Начин на који нам је Он откривао своју истину, описан је овим речима: »Јер му је излазак уређен као зора.” (Осија 6,3) Онај који себе доводи у положај у коме га Бог може просветлити, напредује, да слободно кажемо, из сумрака зоре према пуној светлости поднева. (564) AASer 404.3

Истинско посвећење означава савршену љубав, савршену послушност, савршену усклађеност са Божјом вољом. Ми ћемо бити посвећени Богу уколико будемо послушни истини. Наша савест треба да се очисти од мртвих дела да бисмо могли да служимо живоме Богу. Ми још нисмо савршени, али имамо предност да се можемо ослободити мреже себичности и греха и кренути путем савршенства. Велике могућности, узвишена и света достигнућа, све то свима стоји надохват руке. AASer 404.4

Разлог зашто многи у наше доба не успевају да постигну неки већи напредак у духовном животу крије се у томе што замишљају да је Божја воља потпуно једнака ономе што лично желе. И тако, поводећи се за својим жељама, варају себе сматрајући да се покоравају Божјој вољи. Такви немају никакве сукобе са својом себичношћу. Постоје други који неко време постижу успехе у борби против својих себичних жеља за уживањима и доколицом. Они су искрени и озбиљни, али брзо се умарају од продужених напора, од свакодневног умирања себи, од сталног метежа. Леност им изгледа привлачна, умирање себи одбојно; тако склапају своје сањиве очи и предају се сили искушења, уместо да јој се одупру. AASer 405.1

Упутства која постоје у Божјој речи не остављају места за компромис са злом. Божји Син појавио се да све људе привуче к себи. Он није дошао да свет уљуљка у сан, већ да покаже уски пут којим морају проћи сви они који желе да коначно стигну до врата Божјега града. Његова деца морају ићи за Њим путем којим их Он води; без обзира колико ће удобности или себичног попуштања својим жељама морати да жртвују, без обзира колико ће труда морати да уложе или патњи да претрпе, она морају водити непрестану битку са својом старом природом. (565) AASer 405.2

Највећа хвала коју човек може одати Богу, огледа се у потреби да постане посвећени канал преко кога Бог може да делује. Време брзо пролази и вечност се приближава. Немојмо ускраћивати Богу оно што Му припада. Немојмо Му одбијати оно што се, иако се не може дати без заслуге, не може одбити без штете. Он тражи цело срце, и дајмо га, јер је Његово и стварањем и откупљењем! Он тражи ваш ум, и дајте му га, јер је он Његов! Он тражи ваша средства, дајте их, она су Његова! »И нисте своји, јер сте купљени скупо.« (1. Коринћанима 6,19.20) Бог захтева поштовање од сваке посвећене душе која се, изражавајући веру која кроз љубав ради, приправила да Му служи. Он поставља пред нас највиши идеал, чак и савршенство. Он захтева да будемо без ограничења и потпуно на Његовој страни у овом свету, као што је Он на нашој страни у Божјој присутности. AASer 405.3

»Јер је ово воља Божја«, за вас, »светост ваша.” (1. Солуњанима 4,3) Да ли је то и твоја воља? Твоји греси као планина могу се уздизати пред тобом; али ако понизиш своје срце и признаш своје грехе, ослањајући се на заслуге разапетог и васкрслог Спаситеља, Он ће ти их опростити и очистиће те од сваког безакоња. Бог од тебе очекује потпуни склад са својим Законом. Тај Закон је одјек Његовог гласа који ти говори: »Светији, да, стално све светији!« Пожели неизмерно обиље Христове благодати! Нека се твоје срце испуни ватреном чежњом за Његовом праведношћу, која, према Божјој речи, доноси мир и чије су последице вечно спокојство и вечна сигурност. (566) AASer 406.1

Док ваша душа буде чезнула за Богом, ви ћете се све више и више удубљивати у неисцрпно богатство Његове благодати. И док будете размишљали о том богатству, оно ће постајати ваше, откриваћете заслуге Спаситељеве жртве, уживати у заштити Његове праведности, пунини Његове мудрости и Његове моћи да вас изведе пред Оца »чисте и праве у миру”. (2. Петрова 3,14) (567) AASer 406.2