Апостолска Црква - Христовим Трагом

Педесет и четврто поглавље—Верни Сведок

(Ово поглавље засновано је на текстовима из Јованових посланица)

Јован се после Христовог узнесења показао као верни, искрени сарадник свога Учитеља. Заједно са осталим ученицима на дан Педесетнице доживео је изливање Светога Духа и у новој ревности и снази наставио да објављује народу речи живота, трудећи се да мисли људи усмери Невидљивоме. Био је снажан говорник, ватрен, дубоко искрен. Прекрасним језиком и звучним гласом говорио је о Исусовим речима и делима, утичући својим начином говора на срца својих слушалаца. Једноставност његових речи, оплемењујућа сила истине коју је износио, ватреност која је обележавала његов наступ, све је то осигуравало приступ свим друштвеним слојевима. AASer 391.1

Апостолов живот био је у складу са његовим учењем. Љубав према Христу, која је горела у његовом срцу, покретала га је да искрено, и неуморно ради за своје ближње, посебно за своју браћу у Хришћанској цркви. (546) AASer 391.2

Христос је позвао своје прве ученике да воле један другога, онако као што је Он њих волео. Тако је требало да посведоче свету да се Христос настанио у њима као нада славе. Он им је рекао: »Нову вам заповест дајем да љубите један другога, као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом.« (Јован 13,34) У време када су ове речи биле изговорене, ученици их нису могли разумети; али пошто су били сведоци Христових патњи, Његовог распећа и васкрсења, Његовог вазнесења на Небо, када је Свети Дух починуо на њима на дан Педесетнице, стекли су јасније појмове о Божјој љубави и природи љубави коју треба да показују један према другоме. Зато је Јован могао да каже својим пријатељима,, ученицима: AASer 391.3

»По том познасмо љубав што Он за нас душу своју положи: ми смо дужни полагати душе за браћу.« AASer 392.1

После изливања Светога Духа, када су изашли да објаве живог Спаситеља, ученици нису имали друге жеље осим спасења душа. Радовали су се лепоти заједништва са светима. Били су нежни, пажљиви, пуни духа самоодрицања, спремни да принесу сваку жртву за истину. У својим свакодневним међусобним односима, изражавали су љубав коју је Христос изражавао према њима. Несебичним речима и делима трудили су се да ту љубав запале и у другим срцима. AASer 392.2

Верници су увек требало да гаје ту љубав. Требало је да пођу напред у добровољној послушности новој заповести. требало је да буду тако уско повезани са Христом да (547) буду способни да испуне све Његове захтеве. Својим животом требало је да уздигну Спаситељеву силу који их је једини могао оправдати својом праведношћу. AASer 392.3

Међутим, постепено је наступила промена. Верници су почели да траже недостатке у својим ближњима. Бавећи се грешкама, дајући место нељубазној критици, изгубили су из вида Спаситеља и Његову љубав. Постали су строжи у поштовању видљивих церемонија, много тачнији у теорији него у пракси истине. У својој ревности да осуде друге, нису ни запажали своје грешке. Изгубили су братску љубав, коју је Христос тражио од њих и, што је најжалосније, нису били ни свесни свога губитка. Нису схватили да су из њиховог живота нестали радост и весеље и да ће зато што су из свога срца избацили Божју љубав, ускоро ходати у тами. AASer 392.4

Јован је схватајући да братска љубав нестаје у Цркви, наглашавао верницима сталну потребу за том љубављу. Његова писма црквама пуна су тих мисли. На једном месту каже: »Љубазни, да љубимо један другога, јер је љубав од Бога и сваки који има љубав од Бога је рођен и познаје Бога! А који нема љубави, не познаје Бога, јер је Бог љубав. По том се показа љубав Божија к нама што Бог сина својега јединороднога посла на свет да живимо кроз њ. У овом је љубав, не да ми показасмо љубав к Богу, него да Он показа љубав к нама и посла сина својега да очисти грехе наше. Љубазни, кад је овако Бог показао љубав к нама и ми смо дужни љубити један другога.” AASer 392.5

О посебном начину на који ће се та љубав показати међу верницима, апостол пише: »Опет вам пишем нову (548) заповест, која је заиста у њему и у вама; јер тама пролази, и видело право већ светли. Који говори да је у виделу, а мрзи на својега брата, још је у тами. Који љуби брата својега у виделу живи и саблазни у њему нема. А који мрзи на својега брата, у тами је, и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслепи очи.« »Јер је ово заповест коју чусте испочетка, да љубимо један другога.« »Јер ко не љуби брата својега остаје у смрти. Сваки који мрзи на брата својега крвник је људски; а знате да ниједан крвник људски нема у себи вечнога живота. По томе познасмо љубав што Он за нас душу своју положи: ми смо дужни полагати душе за брата.« AASer 393.1

Противљење света не представља највећу опасност која прети Христовој Цркви. Зло које верници гаје у свом срцу изазива најстрашније катастрофе и на најсигурнији начин успорава напредовање Божјег дела. Нема сигурнијег начина за слабљење духовности него што је гајење зависти, сумње, изналажење грешака и злонамерно сумњичење. Са друге стране, најснажнији доказ да је Бог послао свога Сина на свет је постојање склада и јединства међу људима различитих схватања који сачињавају Цркву. Предност Христових следбеника је да управо такво сведочанство дају свету. Међутим, да би то могли да постигну, морају прихватити Христову управу. Њихов карактер мора да се усклади са Његовим карактером, а њихова воља са Његовом вољом. (549) AASer 393.2

Христос је рекао: »Нову вам заповест дајем да љубите један другога, као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом.« (Јован 13,34) Какве ли сјајне изјаве, али како се јадно спроводи! У Божјој цркви осећа се жалостан недостатак братске љубави. Многи који тврде да воле Спаситеља, не воле једни друге. Неверници очекују да виде да ли вера такозваних хришћана има посвећујући утицај на њихов живот; и они су врло брзи када треба препознати неку ману у карактеру, неку недоследност у понашању. Нека зато хришћани не омогућава непријатељу да прстом покаже на њих и да каже: гледајте како ти људи, који стоје под Христовом заставом, мрзе једни друге! Сви хришћани су чланови исте породице, сви су деца истог небеског Оца, имају исту блажену наду у бесмртност. Врло уска и нежна треба и да буде веза која их спаја. AASer 393.3

Божанска љубав упућује своје најдирљивије позиве нашем срцу, када захтева од нас да једни према другима покажемо исто нежно саучешће које је Христос показивао. Само онај који гаји несебичну љубав према своме брату гаји и истинску љубав према Богу. Прави хришћанин никада неће свесно дозволити да нека душа у опасности иде даље без опомене, без пружене помоћи. Он се неће држати далеко од залуталога, остављати га да упада све дубље у беду и обесхрабрење или да гине на сотонином бојном пољу. AASer 394.1

Они који никада нису доживели нежну, привлачну Христову љубав неће бити у стању да своје ближње поведу извору живота. Његова љубав у срцу представља ону моћну покретачку силу која покреће људе (550) да Га објављују својим разговорима, својим нежним, суосећајним духом, својим настојањем да оплемене живот оних с којима се друже. Хришћански радници који желе да успеју у својим напорима, морају упознати Христа, а да би Њега упознали, морају упознати Његову љубав. На Небу се Њихова оспособљеност за службу мери се на Небу, њиховом способношћу да воле као што је Христос волео и да раде као што је Он радио. AASer 394.2

Апостол пише: »Дечице моја, да се не љубимо речју ни језиком, него делом и истином!« Савршенство хришћанског карактера је остварено, када жеља да помогнемо другима и да им будемо на благослов непрестано букти у нама. Управо атмосфера те љубави која окружује душу верника, чини га мирисом живота на живот и омогућава Богу да благослови његово дело. AASer 394.3

Највиша љубав према Богу и несебична љубав према ближњима - је најбољи дар који нам може дати наш небески Отац. Та љубав није само тежња, већ божанско начело, трајна сила. Непосвећено срце не може бити њен извор, она не може настати у њему. Она се може бити једино у срцу у коме Исус влада. »Имамо љубав к њему, јер он најпре показа љубав к нама!” У срцу које је обновљено божанском благодаћу, љубав је основно начело поступања. Она мења карактер, влада побудама, управља страстима, оплемењује осећања. Та љубав, када гајена у души, улепшава живот и шири оплемењујући утицај свуда око себе. AASer 394.4

Јован се трудио да наведе вернике да схвате узвишене предности које могу стећи ако буду показивали дух љубави. Када ова откупитељска сила испуни срце, она управља сваком другом побудом и уздиже верника (551) изнад свих покварених утицаја света. Када тој љубави буде омогућено да се потпуно распламса и постане покретачка сила у животу, тада ће и поверење верника у Бога и у Његово поступање бити потпуно и он ће се у свему ослонити на Њега. Тада ће у потпуној сигурности вере моћи да излази пред Њега, знајући да ће од Њега примити све што је неопходно за његово садашње и будуће добро. Апостол зато пише: »Тиме се љубав у нама савршује да имамо слободу на дан судњи, јер као што је он и ми смо на свету овом. У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље.” »И ово је слобода коју имамо к њему да ако што молимо по вољи његовој послуша нас. И кад знамо да нас слуша што год молимо, знамо да ће нам дати што иштемо у њега.« AASer 395.1

»И ако ко сагреши, имамо заступника код оца, Исуса Христа, праведника. И Он очишћа грехе наше и не само наше него и свега света.« »Ако признајемо грехе своје, веран је и праведан да нам опрости грехе наше и очисти нас од сваке неправде.” Услови под којима је могуће стећи милост од Бога су једноставни и разумни. Господ не захтева од нас да учинимо нешто тешко да бисмо добили опроштење. Не треба да идемо на неко дуго и заморно ходочашће, или да обавимо неке болне покоре да бисмо препоручили своју душу небескоме Богу или њима окајали своје преступе. »Ко признаје и оставља«, грехе своје, »добиће милост”. (Приче 28,13) AASer 395.2

У небеским дворовима, Христос се моли за своју Цркву - моли се за оне чије је откупљење (552) платио својом крвљу. Векови не могу умањити успешност Његове Помиритељске жртве. Ни живот, ни смрт, ни висина, ни дубина, не могу нас раставити од Божје љубави која је у Исусу Христу; не зато што Га се ми чврсто држимо, већ зато што нас Он чврсто држи у свом загрљају. Када би наше спасење зависило од наших напора, не бисмо били спасени; али оно зависи од Онога који стоји иза свих обећања. Наше хватање за Њега може изгледати као слабашан покушај, али Његова љубав је љубав старијег брата; све док будемо неговали заједништво са Њим, нико нас не може узети из Његове руке. AASer 395.3

Јован се све већом оданошћу и савесношћу трудио око своје браће, како су године пролазиле, а број верника се умножавао,. Времена су била пуна опасности по Цркву. Сотонске преваре шириле су се на све стране. Погрешним тумачењима и лажима, Сотонини посланици покушавали су да наведу вернике да се противе Христовом учењу, па су тако поделе и јереси потресали Цркву. Неки, који су себе проглашавали Христовим следбеницима, тврдили су да их Његова љубав ослобађа послушности Божјем закону. Са друге стране, многи су говорили да се хришћани морају држати јеврејских обичаја и церемонија; да је само држање Закона, без вере у Христову крв, довољно за спасење. Неки су сматрали да је Христос добар човек, али су одбијали да признају Његово Божанство. Неки, који су се издавали за одане сараднике у Божјем делу, били су варалице и својим делима одрицали су се и Христа и Његовог Јеванђеља. Пошто су сами живели у преступима, уносили су јерес у Цркву, па су многи били наведени да упадну у замке сумњи и заблуда. (553) AASer 396.1

Јован је у дубокој жалости посматрао како се ове отровне заблуде увлаче у Цркву. Сагледао је опасности којима је Црква изложена, па је одмах и одлучно устао да им се супротстави. Јованове посланице одишу духом љубави. Изгледа као да их је писао умачући перо у мастило љубави. Међутим, када се сусретао с онима који су кршили Божји закон, а ипак тврдили да живе без греха, није оклевао да их упозори на њихову страшну заблуду. AASer 396.2

Пишући помагачу у еванђеоском раду, једној врло утицајној сестри на добру гласу, каже: »Јер многе варалице изиђоше на свет који не признају Исуса Христа да је дошао у телу; ово је варалица и антихрист. Чувајте се да не изгубимо што смо зарадили, него да примимо плату потпуно. Који год преступа и не стоји у науци Христовој онај нема Бога, а који стоји у науци Христовој, онај има и Оца и Сина. Ако ко долази к вама и ове науке не доноси, не примајте га у кућу и не питајте се с њим; јер ко се упита с њим, прима део у њиховим злим делима.« AASer 396.3

Нама је дозвољено да ову исту оцену, који је дао љубљени ученик, применимо на оне који данас тврде да наставају у Христу, иако живе кршећи Божји закон. И у ове последње дане шире се зла слична онима која су угрожавала напредовање прве Цркве; зато би требало да пажљиво следимо учења апостола Јована у овој области. »Морамо имати љубави«, чује се са свих страна, (554) посебно од оних који тврде са су далеко одмакли на путу посвећења. Међутим, истинска љубав је толико чиста да би се њоме могли покрити непризнати греси. Иако морамо љубити душе за које је Христос умро, не смемо склапати компромисе са грехом. Ми се не смемо сједињавати са бунтовницима и то називати љубављу. Бог од свога народа који живи у овом раздобљу историје света захтева да стане на страну правде исто тако непоколебљиво као што је то учинио Јован, противећи се заблудама које су уништавале душу. AASer 397.1

Иако морамо показати хришћанску љубазност, апостол нас позива да отворено и одлучно поступамо према греху и грешницима; и да то није неспојиво с правом љубављу. Он пише о томе: »Сваки који чини грех и безакоње чини; и грех је безакоње. И знате да се он јави да грехе наше узме, и греха у њему нема. Који год у њему стоји не греши, који год греши не виде га нити га позна.” AASer 397.2

Као Христов сведок, Јован није улазио ни у какве сукобе, ни у какве заморне препирке. Он је говорио што је знао, што је видео и чуо. Био је близак Христов пријатељ, слушао је Његова учења, гледао Његова дивна чуда. Мало је људи имало прилику да тако сагледа лепоту Христовог карактера као што је то могао Јован. За њега је тама прошла, а обасјало га је истинско видело. Његово сведочење о Спаситељевом животу и смрти било је јасно и снажно. Проговарао је из обиља срца које се пресипало љубављу према Спаситељу и нико није могао да се супротстави његовим речима. AASer 397.3

Он каже: »Што беше испочетка, што чусмо, што видесмо очима својима, (555) што размотрисмо и руке наше опипаше, о речи живота... Што видесмо и чусмо то јављамо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша је заједница с Оцем и Сином његовим Исусом Христом.« AASer 398.1

Нека сваки прави верник, ослањајући се на своје лично искуство, буде у стању да »потврди да је Бог истинит«. (Јован 3,33) Он може да посведочи о ономе што је видео, што је чуо и што је доживео о Христовој сили. (556) AASer 398.2