Апостолска Црква - Христовим Трагом

Четрдесет и четврто поглавље—Цезаров Дом

Јеванђеље је највеће успехе увек постизало међу припадницима скромнијих друштвених слојева. »Јер погледајте знање своје, браћо, да нема ни много премудрих по телу, ни много силних, ни много племенитих.” (1. Коринћанима 1,26) Није се зато могло ни очекивати да ће Павле, јадни затвореник без пријатеља, бити у стању да задобије пажњу богатих и угледних припадника римског друштва. Њима се зло приказивало са своје примамљиве стране и држало их у добровољном ропству. Међутим, међу исцрпљеним, изгладнелим жртвама њиховог тлачења, па чак и међу јадним робовима, многи су радосно слушали Павлове речи и у вери у Христа налазили наду и мир, олакшавајући личне терете које им је наметала њихова тешка судбина. AASer 329.1

Ипак, иако је свој рад започео међу скромнима и пониженима, апостол је полако ширио област свога утицаја, све док није обухватио и палату самог императора. AASer 329.2

Рим је у то време био престоница света. Охоли цезари су давали законе скоро свим народима (461) на Земљи. Цар и дворани или нису ништа знали о скромном Назарећанину или су се према Њему односили с мржњом и презиром. А ипак, у току само две године, еванђеље је себи прокрчило пут из скромног дома затвореника до царских станова. Павле се налазио у оковима као злочинац; »али се реч Божија не веже«. (2. Тимотију 2,9). AASer 329.3

Апостол је претходних година веру у Христа објављивао јавно и снагом која је задобијала срца, а знацима и чудима пружао необориве доказе о њеној божанској природи. У племенитој чврстини уздизао се изнад грчких митова; својих знањем и речитошћу обарао је доказе охоле филозофије. Пред цареве и управитеље излазио је у неупоредивој храбрости, говорио о праведности, умерености и суду који ће доћи, све док охоли главари не би задрхтали као да се већ суочавају са неумољивошћу Господњег дана. AASer 330.1

Ниједна таква прилика није се сада пружала апостолу, ограниченом просторијама свога стана, у могућности да објављује Јеванђеље само онима који дођу да га потраже и слушају. Није добио, као Мојсије и Арон, божанску наредбу да се појави пред раскалашним владарем и да у име великога ЈА САМ укори његову суровост и насиље. Међутим, управо у то време, када је његов најважнији заступник био привидно одвојен од јавног рада, Јеванђеље је постигло велику победу; наиме, неки припадници царске породице приступили су Цркви. AASer 330.2

Нигде није владала атмосфера тако неспојива са хришћанством као на римском двору. Изгледало је као да је Нерон избрисао из свога лика и последњу сличност са Богом, па чак и са човеком, и да је добио печат ( 462) самога сотоне. Његови службеници и дворани углавном су по карактеру личили на њега, јер су били сурови, покварени и ниски. Према свим приликама изгледало је да хришћанство нема могућности да изгради упориште на двору и у Нероновој палати. AASer 330.3

Ипак, у овом случају, као и у многим другим приликама пре тога, показала се истинитост Павловог тврђења да оружје његовог војевања »није телесно, него силно од Бога на раскопавање градова”. (2. Коринћанима 10,4) Чак и у самом Нероновом дому постојали су трофеји крста. Међу поквареним службеницима још покваренијег цара било је људи који су се обратили Богу, жељни да постану синови Божји. То нису били потајни хришћани, већ отворени и јавни; људи који се нису стидели своје вере. AASer 330.4

Каквим је средствима учињен тај продор, на који начин је Јеванђеље стекло упориште на месту на које је и сам његов улазак изгледао немогућ? Павле у својој Посланици Филибљанима, свом заточеништву приписује успех у задобијању обраћеника у самом Нероновом двору. Плашећи се да неко не помисли да је његово тамновање успорило напредовање Јеванђеља, тврди: »Хоћу пак да знате, браћо, да ово што се са мном ради изиђе на напредак јеванђеља.« (Филибљанима 1,12) AASer 331.1

Када су хришћанске цркве први пут сазнале да Павле треба да посети Рим, очекивале су значајну победу Јеванђеља у том граду. Павле је истину однео у многе земље, проповедао је у многим великим градовима. Зар тај витез вере неће успети да задобије душе за Христа чак у самој метрополи света? Међутим, њихове наде су се срушиле, када су чули да је Павле као (463) затвореник стигао у Рим. Били су чврсто уверени и надали се да ће се Јеванђеље, када се у том великом граду, једном учврсти брзо проширити међу све народе и постати највећа сила у свету. Колико је велико било њихово разочарење! Међутим, људска очекивања су се суочила са неуспехом, али не и божанске намере. AASer 331.2

Не Павловим проповедима, већ његовим оковима хришћанство је привукло пажњу двора. Управо је као оковани затвореник сломио окове који су многе људе држали у тамници греха. То, ипак, није било све. Апостол је лично изјавио: »И многа браћа у Господу ослободивши се оковима мојима већма смеју говорити реч Божју без страха.” (Филибљанима 1,14) AASer 331.3

Павлово стрпљење и његова ведрина у току дугог и неправедног тамновања, његова храброст и његова вера, све то представљало је сталну проповед. Његов дух, тако различит од духа света, сведочио је да сила много већа од земаљске станује у њему. Павле је својим примером уливао већу снагу хришћанима да заступају дело, него што је то чинио својим јавним радом из кога је сада био повучен. Апостолови окови на тај начин утицали су да управо у време, када је изгледало да његова снага и корисност припадају прошлости и када по свему судећи није могао ништа да чини, почео је да скупља снопове са поља са којих је наизглед био уклоњен. AASer 331.4

Павле је могао да каже, пре краја тог двогодишњег тамновања: »Тако да се разгласи у свој судници и код свију осталих да су моји окови за Христа!” Зато међу онима који су слали поздраве Филибљанима посебно спомиње оне »који су из дома ћесарева”. (Филибљанима 1,13;4,22) (464) AASer 332.1

Стрпљењем се, као и храброшћу, могу постићи победе. Душе се могу задобити за Христа кроткошћу у невољама, ништа мање него храброшћу у подухватима. Хришћанин који се одликује стрпљењем и ведрином када је изложен одрицањима и патњама, који се у непоколебљивој вери чак и са самом смрћу мирно и спокојно суочава, може за Јеванђеље да постигне више него што би постигао у току дугог живота испуњеног само марљивим радом. Када Божји слуга буде повучен из активног рада, тајанствено божанско провиђење на које се у својој кратковидности можда тужимо, често обавља дело које иначе никада не би могло бити обављено. AASer 332.2

Нека Христов следбеник не мисли, када више није у могућности да отворено и активно ради за Бога и за Његову истину, да за њега више нема посла који може обавити, да више нема награде коју може стећи. Прави Христови сведоци никада се не повлаче с посла. У здрављу и у болести, у животу и у смрти, они су увек у Божјој служби. Када су због сотонине злобе, Христове слуге биле прогоњене, када је њихов активни рад био спречаван, када су били бацани у тамнице, одвлачени на ломаче или на вешала, управо тада је истина постизала своје највеће победе. Када су ови верни и одани Христови следбеници својом крвљу запечаћавали своје сведочење, душе које су до тада сумњале и биле несигурне, биле су осведочене у својој вери у Христа и храбро заузеле своје место на Његовој страни. Из пепела мученика прикупљана је обилна жетва за Бога. AASer 332.3

Ревност и верност апостола Павла и његових сарадника, али и вера и послушност тих обраћеника у хришћанство, у тако тешким околностима, упућују укор тромости и неверству Христових проповедника Јеванђеља. Апостол (465) и његови сарадници могли су да тврде да би у тренутку у коме су изложени тако суровим искушењима, окружени тако опасним препрекама, суочени са тако огорченим противљењем, било узалудно да позивају, управо Неронове службенике и дворане, на покајање и прихватање вере у Христа. Чак и да буду осведочени у истину, како би је могли прихватити, како би јој могли бити послушни? Међутим, Павле није размишљао на овај начин; у вери је објавио Јеванђеље тим душама, а међу онима који су га слушали било је неких који су одлучили да, без обзира на цену, буду послушни Богу. Без обзира на препреке и опасности, прихватили су истину и ослонили се на Бога, који ће да им помоћи да својом светлошћу обасјају своје ближње. AASer 332.4

Неки припадници цезаревог дома нису били само задобијени за Христа, они су и после свог обраћења остали у том дому! Нису сматрали да треба да напусте своје радно место само зато што им околина више није била наклоњена. Истина их је затекла на том месту, зато су ту и остали, сведочећи својим промењеним животом и карактером о преображавајућој моћи своје нове вере. AASer 333.1

Да ли је ико пао у искушење да своје околности спомиње као изговор зато што не сведочи за Христа? Нека размисли о положају ученика у цезаревом дому - о изопачености императора и раскалашности дворана. Једва да можемо замислити околности неповољније за верски живот, које су захтевале већу жртву и изазивале теже противљење од оних у којима су се нашли ти обраћеници. А, ипак, су усред тешкоћа и опасности остали верни. Када препреке изгледају непремостиве, хришћанин може да тражи изговоре да не буде послушан истини каква је у Исусу; (466) али се ниједним изговором неће моћи оправдати. Када би то било могуће, онда би било могуће доказати да је Бог неправедан, јер је за спасење своје деце поставио услове које они не могу испунити. AASer 333.2

Они чије је срце чврсто одлучило да служи Богу, наћи ће прилику да сведоче за Њега. Тешкоће не могу спречити онога који је одлучио да пре свега тражи царство Божје и Његову праведност. У снази стеченој молитвом и проучавањем Речи, такав ће се трудити да развије врлине и одбаци мане. Гледајући на Исуса, Зачетника и Свршитеља наше вере, који је издржао противљење грешника, верник ће добровољно издржати презир и ругање. Онај чија је свака реч истинита обећао нам је помоћ и благодат довољну да издржимо у свакој прилици. Његове вечне руке заштићују сваку душу која Му се обрати за помоћ. Када се препустимо Његовом старању, можемо мирно починути, говорећи: »Кад ме је страх, ја се у тебе уздам!« (Псалам 56,3) Свима који се ослоне на Њега, Бог ће испунити своје обећање. AASer 333.3

Спаситељ је својим примером показао да Његови следбеници могу да буду на свијету, а да не буду од света. Он није дошао да учествује у таштим уживањима света, да буде заведен његовим обичајима, да следи његове навике, већ да изврши вољу свога Оца, да потражи и спасе изгубљене. Са таквим истим циљем пред очима, хришћанин може, у свим околностима, опстати неокаљан. Без обзира на прилике у којима се налази или положај који заузима, истакнут или скроман, он ће показивати силу праве религије својим верним извршавањем дужности. AASer 334.1

Хришћанин развија свој (467) хришћански карактер, не када постане слободан од невоља, већ усред невоља. Излагање понижавању и противљењу, наводи Христовог следбеника на већу будност и усрдније молитве свом моћном Заштитнику. Сурове пробе, савладане уз помоћ Божје благодати, развијају стрпљење, будност, чврстину и дубоко и трајно поверење у Бога. Победа хришћанске вере је управо у томе што оспособљава хришћанина да страда и буде јак; да подноси и тако побеђује, да буде убијан свакога дана, а да, ипак, остане жив; да носи крст и тако задобије венац славе. (468) AASer 334.2