Апостолска Црква - Христовим Трагом

Четрдесет и пето поглавље—Посланице Из Рима

(Ово поглавље засновано је утемељено на текстовима у Посланици Колошанима и Филибљанима)

Апостол Павле је у првим годинама свог хришћанског искуства, неколико пута имао посебну прилику да сазна шта Бог жели од Христових следбеника. Он је »био однесен до трећега неба”, »у рај” и чуо је »неисказане речи којих човеку није слободно говорити«. Он је лично изјављивао да је добио многа »виђења и откривења Господња«. Његово разумевање начела еванђеоске истине било је равно знању »превеликих апостола« (2. Коринћанима 12,2.4.1.11). Имао је јасно, потпуно разумевање »ширине и дужине и дубине и висине» Христове љубави која превазилази сваки разум (Ефесцима 3,18.19). AASer 335.1

Павле није могао да објави све што је видео у виђењима, јер је међу његовим слушаоцима било и оних који би погрешно применили његове речи. Међутим, откривења која је добио, омогућила су му да делује као мудар старешина и учитељ, обликовала (469) су чак и поруке које је у каснијим годинама слао црквама. Утисци које је стекао у виђењу трајно су остајали у његовом срцу, оспособљавајући га да правилно представи Христов карактер. Усменом и писаном речју објављивао је поруке које су од тада постале извор охрабрења и снаге Божјој цркви. Данашњим верницима те поруке јасно говоре о опасностима које ће запретити Цркви и о лажним наукама с којима ће се суочити. AASer 335.2

Апостол је онима којима је упућивао своја писма, пуна савета и препорука, говорио да не буду више »као мала деца, коју љуља и заноси сваки ветар науке”, већ да дођу сви у »јединство вере и познање Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста висине Христове”. Оне хришћанске вернике који су се налазили у незнабожачком окружењу позивао је »да више не ходе као што ходе остали незнабошци, у празности ума својега, који имају смисао тамом покривен, и удаљени су од живота Божјега за незнање које је у њима«. Говорио им је: »Гледајте дакле да уредно живите не као немудри, већ као мудри. Пазите на време, јер су дани зли!« (Ефесцима 4,14.13.17.18; 5,15.16) Храбрио је вернике да гледају у будућност, у време када ће Христос »који љуби Цркву”, доћи да је стави »пред себе као славну Цркву, која нема мане ни мрштине, или таквога чега”, као Цркву која је »света и без мане”. (Ефесцима 5,25.27) AASer 336.1

Ове поруке, писане снагом која је долазила од Бога, а не од човека, садрже поуке које би сви морали да проучавају, и које (470) би било корисно често понављати. У њима је описана практична побожност, објављена начела која треба да следи свака црква, показан пут који води у вечни живот. AASer 336.2

Павле у свом писму »светима који су у Колоси и верној браћи у Христу Исусу«, написаној за време тамновања у Риму, спомиње своју радост због њихове чврстине у вери, о којој је слушао од Епафраса. Тај хришћанин му је, како пише апостол, »јавио вашу љубав у духу. Тога ради, и ми од онога дана како чусмо не престајемо за вас молити се Богу и искати да се испуните познањем воље његове у свакој премудрости и разуму духовноме. Да живите пристојно Богу на свако угађање и у свакоме добром делу да будете плодни, и да растете у познању Божијему, јачајући сваком снагом по сили славе његове, и у сваком трпљењу и у дугом подношењу с радошћу.” AASer 336.3

Тако је Павле речима обликовао оно што је желео да каже верницима из Колосе. Како су високи идеали које је на тај начин поставио Христовим следбеницима! Те речи откривају узвишеност могућности које постоје у хришћанском животу и истичу да нема границе благословима које Божја деца могу да приме. Непрестано јачајући у познавању Бога, хришћани могу да напредују из снаге у снагу, из висине у висину хришћанског искуства, све док »Његовом славном силом” не постану наследници »наследства светих у виделу«. AASer 336.4

Апостол је пред својом браћом уздигао Христа као божанско Биће (471) преко кога је Бог све створио, преко кога је остварио и наше откупљење. Нагласио је да је рука која подупире светове у простору, која одржава у савршеном реду и неуморној активности све што се налази у широком Божјем свемиру, она иста рука која је за нас прикована на крст. Павле је писао: »Јер кроз њега би саздано све што је на небу и све што је на земљи, што се види и што се не види, били престоли или господства или поглаварства или власти: све се кроза њ и за њ сазда.« »И вас, који сте некад били одлучени и непријатељи кроз помисли у злим делима, сад вас примири у телу меса његова смрћу његовом, да вас свете и без мане и без кривице изведе преда се.« AASer 337.1

Божји Син је понизио себе да би подигао пале. Одлучио је да остави безгрешне светове у висини, деведесет и девет оних који су Га волели, да дође на ову Земљу и буде »рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња« (Исаија 53,5). Одлучио је да постане у свему сличан својој браћи; да постане тело, као што смо ми. Знао је шта значи бити гладан, жедан и уморан. Он се као и ми одржавао храном и освежавао сном. Био је странац и путник на Земљи - у свету, али не од света; кушан и мучен као што су кушани и мучени данашњи људи и жене, али живео је животом без греха. Нежан, пун саучешћа и сажаљења, обзиран према другима, представио нам је Божји карактер. »И Реч постаде тело и усели се у нас пуно благодати и истине.” (Јован 1,14) (472) AASer 337.2

Окружени обичајима и утицајима незнабожаца, верници из Колосе били су изложени опасности да буду одвучени од једноставности Јеванђеља. Скрећући им пажњу да ту опасност, Павле указује на Христа као на јединог сигурног Водича. Апостол им овако пише: »Хоћу дакле да ви знате колику борбу имам за вас и за оне што су у Лаодикији и у Јерапољу и за све који не видеше лица мојега у телу, да се утеше срца њихова, и да се стегну у љубави и у свакоме богатству пунога разума, на познање тајне Бога и Оца и Христа, у којој је све благо премудрости сакривено.” AASer 337.3

»А ово говорим, да вас нико не превари слатким речима... како дакле примисте Христа Исуса Господа онако живите у њему, укорењени и назидани у њему и утврђени вером као што научисте, изобилујући у њој захвалношћу. Браћо, чувајте се да вас ко не зароби филозофијом и празном преваром, по казивању човечијему, по науци света, а не по Христу. Јер у њему живи свака пунина Божанства телесно. И да будете испуњени у њему који је глава свакоме поглаварству и власти.” AASer 338.1

Христос је прорекао да ће се појавити варалице, под чијим утицајем ће се »безакоње умножити«, а љубав многих охладнети (Матеј 24,12). Опоменуо је ученике да ће Црква бити у већој опасности од лажних учитеља у својој средини него од прогонстава којима ће је изложити њени спољни непријатељи. Павле је много пута опомињао вернике против тих лажних учитеља. Од те опасности, више него од било које друге, Црква ће морати да се чува (473), јер би иначе, примајући лажне учитеље, широм отворила врата заблудама преко којих би непријатељ покушао да потамни духовну проницљивост и уздрма поверење оних који су се тек обратили Богу, који су тек прихватили еванђеоску веру. Христос је мора да буде мерило према коме ће се оцењивати сва учења. Све што није у складу са Његовим учењем, хришћани морају да одбаце! Христос који је разапет због греха, Христос који је устао из мртвих, Христос који је отишао на Небо - то је наука о спасењу коју су морали да науче и проповедају. AASer 338.2

Опомене из Божје речи о опасностима које прете Хришћанској цркви упућене су и нама данас. Као што су у дане апостола, људи покушавали да традицијом и филозофијом униште веру у Библију, тако ће и данас, звучним речима високе критике, еволуције, спиритизма, теозофије и пантеизма непријатељ сваке правде покушати да наведе људе да пођу забрањеним путевима. За многе људе Библија је као светиљка без уља, зато што су своје мисли усмерили спекулативним веровањима која уносе збрку и погрешна схватања. Дело високе критике разлагањем, нагађањем и преправљањем поткопа веру у Библију као божанско откривење. Она Божјој речи одузима снагу да усмерава, оплемењује и надахњује људски живот. Спиритизам покреће многе да верују да је жеља највиши закон, да је безакоње слобода и да је човек одговоран једино самоме себи. AASer 338.3

Христови следбеници суочиће се са »слатким речима”, на које апостол посебно упозорава вернике из Колосе. Срешће се са спиритистичким тумачењима (474) Библије, која не смеју прихватити. Њихов глас треба да се подигне у прилог вечних библијских истина. Усмеравајући свој поглед на Христа, они треба постојано да иду напред обележеним путем, одбацујући све идеје које нису у складу са Његовим учењем. Божанска истина треба да буде предмет њихових размишљања и проучавања. Библију треба да сматрају Божјим гласом који им се непосредно обраћа. Само на тај начин упознаће праву божанску мудрост. AASer 339.1

Знање о Богу, онако како се Он открио преко Христа, неопходно је свима спасенима. То је знање које преображава карактер. Када га прихватимо и уведемо у свој живот, оно ће обновити Христов лик у нашој души. То је знање које Бог жели да пренесе својој деци, јер све остало је само таштина и мука духу. AASer 339.2

Прави темељ изградње карактера, у свим нараштајима и у свим земљама, увек је био исти - била су то начела садржана у Божјој речи. Једино сигурно правило је да чинимо оно што Бог тражи од нас. »Наредбе су Господње праведне!” и »Ко овако ради неће посрнути до века!” (Псалам 19,8; 15,5) Апостол се Божјом речју успротивио лажним теоријама из свога времена, говорећи: »Јер темеља другога нико не може поставити осим онога који је постављен!« (1. Коринћанима 3,11) AASer 339.3

У време свога обраћења и крштења верници из Колосе су се заветовали да ће одбацити веровања и обичаје, који су до тада представљали део њиховог живота, и да ће остати верни обећању које су дали Христу. Павле их у свом писму, подсећа на то обећање и позива да се непрестано боре (475) против зала која се труде да завладају над њима, уколико желе да одрже свој завет Христу. Он им овако поручује: »Ако дакле васкрснусте с Христом, тражите оно што је горе, где Христос седи с десне стране Бога. Мислите о ономе што је горе, а не што је на Земљи. Јер умресте и ваш је живот сакривен с Христом у Богу.” AASer 339.4

»Зато, ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде!« (2. Коринћанима 5,17) Христовом силом, људи и жене успевали су да прекину ланце грешних навика. Успевали су да се ослободе себичности. Богохулник је постајао побожан, пијаница трезвењак раскалашан непорочан. Душе које су носиле сотонин лик, преображавале су се и постајале сличне Богу. Ова промена сама по себи представља чудо над чудима. Ова промена изазвана Божјом речју, једна је од најдубљих тајни Речи. Ми је не можемо разумети; можемо само веровати, као што стоји у Писму, да је »Христос у нама, нада славе« AASer 340.1

Када Божји Дух завлада умом и срцем, обраћена душа изражава своју радост новом песмом, јер зна да се у њеном искуству испунило Божје обећање, да су њени преступи опроштени, њени греси покривени. Она се покајала пред Богом што је кршила божански закон, изразила је и своју веру у Христа, који је умро за човеково оправдање. »Оправдавши се, дакле, вером” она сада има »мир с Богом кроз Господа нашега Исуса Христа« (Римљанима 5,1). AASer 340.2

Међутим, зато што је стекао такво искуство, хришћанин не сме (476) да прекрсти руке, задовољан оним што је учињено за њега. Онај који одлучи да уђе у духовно царство, убрзо ће установити да све снаге и страсти непрепорођене природе, потпомогнуте силама царства таме, устају против њега. Свакога дана мораће да обнавља своје посвећење, свакога дана мораће да се бори са злом. Старе навике, наслеђене склоности према злу, бориће се да стекну превласт и против њих мораће стално да се бори и буде опрезан, трудећи се да Христовом снагом извојује победу. AASer 340.3

»Поморите, дакле, уде своје који су на земљи”, писао је Павле Колошанима., »у којима и ви негда хођасте када живљасте међу њима! А сад одбаците и ви то све: гнев, љутину, пакост, хуљење, срамотне речи из уста својих... Обуците се, дакле, као изабрани Божји, свети и љубазни, у срдачну милост, доброту, понизност, кротост и трпљење, сносећи један другога и опраштајући један другоме, ако има ко тужбу на кога; као што је и Христос вама опростио тако и ви! А сврх свега тога, обуците се у љубав, која је свеза савршенства. И мир Божји да влада у срцима вашима, на који сте и позвани у једноме телу, и захвални будите.” AASer 340.4

Писмо Колошанима пуно је поука највише вредности, упућених свима који раде за Христа, поука које показују каква се доследност намере и узвишеност циља мора видети у животу оних који правилно представљају Спаситеља. Одбацујући све што би их могло спречити у напредовању путем који води према Небу или што би (477) стопе других могло одвести са уске стазе, такви верници у свом свакодневном животу показиваће милост, љубазност, понизност, кротост, стрпљивост и Христову љубав. AASer 341.1

Сила једног узвишенијег, непорочнијег, племенитијег живота је наша велика потреба. Свет заокупља превелики део наших мисли, а царство небеско сувише мали. AASer 341.2

Хришћанин се никада не сме обесхрабрити, у својим напорима да достигне идеал који му је Бог поставио, никада не сме пасти у очајање. Морално и духовно савршенство, Христовом благодаћу и Његовом силом, обећано је свима. Исус је извор силе, кладенац живота. Он нас доводи својој Речи и даје нам лишће са дрвета живота за лечење наше душе, оболеле од греха. Он нас води према Божјем престолу, и ставља у наша уста речи молитве којима нас блиско повезује са собом. Он у нашу корист, покреће свемоћне силе Неба. На сваком кораку срећемо се са Његовом живом силом. AASer 341.3

Бог не поставља никакве границе напредовању оних који чезну да се »испуне познањем воље Његове у свакој премудрости и разуму духовноме«. Молитвом, будношћу, растењем у знању и у разуму, они треба да »јачају сваком снагом по сили славе његове”. И тако ће се приправити да служе ближњима, да раде за друге. Спаситељева намера је да људска бића, очишћена и посвећена, постану Његови помоћници. На овој великој предности, захвалимо се Ономе који »нас призва у део наследства светих у виделу; који нас избави од власти тамне, и премести нас у царство сина љубави своје”. (478) AASer 341.4

Павлово писмо Филибљанима, као и оно Колошанима, било је написано у време док је апостол тамновао у Риму. Црква у Филиби послала је своје дарове Павлу преко Епафродита, кога Павле назива »својим помагачем и другаром у војевању, а вашим послаником и слугом моје потребе”. Док се налазио у Риму, Епафродит се разболео, »до смрти, но, Бог помилова га”. Павле је писао: »Не само њега, него и мене, да ми не дође жалост на жалост.” Када су чули да је Епафродит болестан, верници у Филиби веома су се забринули за њега, па је одлучио да се врати у своје место. Павле објашњава: »Јер жељаше од срца вас све да види, и жаљаше што сте чули да је боловао!... Зато га послах скорије, да се обрадујете када га опет видите, и мени да олакша мало. Примите га, дакле, у Господу са сваком радости, и такве поштујте: јер за дело Христово дође до саме смрти, не маривши за свој живот да накнади у служби мојој што вас немам.« AASer 341.5

Павле је по Епафродиту послао писмо верницима у Филиби и захвалио им на даровима које су му послали. Од свих цркава, ова у Филиби била је највеликодушнија у задовољавању Павлових потреба. Зато апостол и каже у свом писму: »А знате и ви, Филибљани, да у почетку проповедања еванђеља, када сам отишао из Македоније, ниједна црква није била са мном у давању и примању - сем вас јединих. Ви сте ми у Солун и једанпут и двапут послали за моју потребу. Не као да ја тражим дар, него тражим (479) плод који се множи на ваш рачун. Примио сам све и имам у изобиљу. Пун сам откако сам од Епафродита примио што сте ми послали, пријатан мирис, добродошлу, богоугодну жртву.« (Филибљанима 4,15-19; Чарнић) AASer 342.1

»Благодат вам и мир од Бога, Оца нашега, и Господа Исуса Христа. Захваљујем свом Богу када год вас се сетим, свагда у свакој својој молитви молећи се за све вас с радошћу, због вашег учешћа у проповедању еванђеља, од првога дана до сада; уздајући се баш у то, да ће онај који је започео добро дело у вама довршити то до дана Христа Исуса. А и право је да ово мислим за све вас, зато што вас имам у срцу, све вас који учествујете са мном у благодати - како у мојим оковима тако и у одбрани и у утврђивању еванђеља. Јер Бог ми је сведок како чезнем за свима вама с љубављу Христа Исуса. И то молим од Бога да ваша љубав више и више обилује у спознању и у сваком осећању да можете испитивати шта је боље, да бисте за дан Христов били чисти и без спотицања; испуњени плодом праведности, који се Христом стиче, на славу и хвалу Божју.« (Филибљанима 1,2-11; Чарнић) AASer 342.2

Божја благодат пратила је Павла и у његовом тамновању, чинећи га способним да се радује у невољама. Испуњен вером и сигурношћу, писао је својој браћи у Филиби да је његово заточеништво довело до напредовања Јеванђеља. Изјавио је: »А хоћу да знате, браћо, да је ово што се са мном догађа, учинило да еванђеље напредује, тако да је по свој царској стражи и свима осталима постало јасно да ја носим окове за Христа, (480) те већина браће у Господу, добивши поздање од мојих окова, све више се усуђује да без страха говори реч Божју.« (Филибљанима 1,12-14; Чарнић) AASer 343.1

У овом Павловом искуству крије се поука и за нас, јер оно открива Божји начин деловања. Господ је у стању да постигне победу и у околностима које нам изгледају обесхрабрујуће, поразне. Ми смо у искушењу да заборавимо Бога, да разматрамо догађаје онако како их видимо, уместо да очима вере посматрамо оно што се не види. Када нас задеси несрећа или невоља, често постајемо спремни да оптужимо Бога за небригу или суровост. Када Он нађе за добро да прекине наш користан рад у некој области, жалостимо се, не застајући да помислимо да то Бог можда чини за наше добро. Ми морамо научити да је невоља део Божјег великог плана и да п хришћанин од шибом патњи може да учини више за Учитеља, него када се бави својом активном службом. AASer 343.2

Павле је Филибљанима, као на њихов Пример у хришћанском животу, указао на Христа, који »ако је и био у обличју Божијему, није се отимао да се испореди с Богом; него је понизио сам себе узевши обличје слуге, поставши као и други људи и на очи нађе се као човек, понизио сам себе поставши послушан до саме смрти, а смрти крстове.” AASer 343.3

Затим је наставио: »Тако, љубазни моји, као што ме свагда слушасте, не само кад сам код вас, него и сад много већма кад нисам код вас, градите спасење своје са страхом и дрхтањем. Јер је Бог што чини у вама да хоћете и учините као што му је угодно. Све чините вез вике и премишљања, да будете (481) прави и цели, деца Божја без мане усред рода неваљалога и покваренога, у којему светлите као видела на свету, придржавајући реч живота, на моју хвалу за дан Христов, да ми не буде узалуд трчање и труд.« AASer 343.4

Ове речи записане су као охрабрени за сваку душу која се труди око свог спасења. Павле представља мерило савршенства, а затим показује како се оно може достићи. Он зато јасно каже: »Градите спасење своје... јер је Бог што чини у вама!« AASer 344.1

Дело стицања спасења је заједнички посао, заједнички подухват. Сарадња између Бога и покајаног грешника мора да буде успостављена. То је неопходно да би у карактеру била обликована права начела. Човек мора да уложи озбиљне напоре да уклони све оно што га спречава да достигне савршенство. Међутим, приликом постизања успеха све потпуно зависи од Бога. Људски напор, сам по себи, није довољан. Без помоћи божанске силе ништа није могуће постићи. Бог делује и човек делује. Отпор искушењу мора да потекне од човека, али снагу за тај подухват мора да добије само од Бога. Са једне стране стоји бескрајна мудрост, саучешће и снага; са друге, слабост, грешност и потпуна беспомоћност. AASer 344.2

Бог жели да успоставимо власт над собом. Али, Он нам не може помоћи без нашег пристанка и сарадње. Божански Дух делује преко човекове способности и снаге. Сами нисмо способни да своје намере, жеље и склоности усагласимо са Божјом вољом; али, ако »хоћемо да хоћемо«, Спаситељ ће учинити за нас, »да кваримо помисли (482) и сваку висину која се подиже на познање Божије, да робимо сваки разум на покорност Христу«. (2. Коринћанима 10,4.5) AASer 344.3

Онај који жели да изгради снажан, уравнотежен карактер, онај који жели да буде свестрани хришћанин, мора Христу дати све и за Христа учинити све, јер Откупитељ не може да прихвати подељену службу. Он из дана у дан, мора да учи шта значи предати себе Богу. Мора да проучава Божју реч, да схвати њено значење и слуша њене прописе. Тек тако може достићи меру хришћанског савршенства. Бог ће, из дана у дан, радити са њим, усавршавати карактер који треба да опстане у време завршне пробе. Верник ће, из дана у дан, пред људима и анђелима приказивати племенити експеримент, показујући шта Јеванђеље може да учини за пало људско биће. AASer 344.4

Павле је овако писао: »Браћо, ја још не мислим да сам достигао! Једно, пак, велим: што је остраг заборављам, а за оним што је напред сежем се и трчим к белези, к дару горњега звања Божјега у Христу Исусу!« AASer 344.5

Павле је много постигао. Од времена када се предао Христу, његов живот био је испуњен неуморном службом. Путовао је из града у град, из земље у земљу, говорећи о крсту, задобијајући обраћенике за Јеванђеље и оснивајући цркве. О тим црквама непрестано се старао, написао им је много поучних писама. Понекад се бавио својим занатом да би зарадио за свој свакодневни хлеб. Али, упркос многобројним делатностима којима се бавио у животу, Павле никада није изгубио из вида велики циљ - да трчи према циљу свога високог звања. Један циљ је стално је имао пред очима - да буде веран Ономе који му се представио на вратима Дамаска. Ништа га није могло одвратити од тога. Уздизати крст са Голготе - то је била свеобухватна побуда која је надахњивала његове речи и његова дела. AASer 345.1

Велики циљ који је покретао Павла да иде напред, иако је био суочен са невољама и тешкоћама, треба да покрене и сваког хришћанског еванђеоског радника да себе потпуно посвети Божјој служби. Привлачност овога света покушаће да његову пажњу одврати од Спаситеља, али он мора да настави да иде према том циљу, показујући свету, анђелима и људима да је велика нада да ће видети лице Божје достојна сваког напора и жртве коју захтева достизање тога циља. AASer 345.2

Павле се није обесхрабрио, иако је био затвореник. Уместо тога, као да једна победничка нота одзвања из његових писама која је из Рима слао црквама. Филибљанима је написао: »Радујте се свагда у Господу, и опет велим, радујте се!... Не брините се ни за што него у свему молитвом и мољењем са захваљивањем да се јављају Богу искања ваша. И мир Божји, који превазилази сваки ум, да сачува срца ваша и мисли ваше у Господу Исусу. А даље, браћо моја, што је год истинито, што је год поштено, што је год праведно, што је год пречисто, што је год прељубазно, што је год славно, и још ако има која добродетељ, и ако има која похвала, то мислите!” AASer 345.3

»А Бог мој да испуни сваку потребу вашу по богатству својему у слави, у Христу Исусу... Благодат Господа нашега Исуса Христа са свима вама!” (484) AASer 345.4