Апостолска Црква - Христовим Трагом

Четрдесет и треће поглавље—У Риму

(Ово поглавље засновано је на тексту у Делима 28,11-31. и Посланици Филимону)

Центурион и његови затвореници наставили су своје путовање према Риму, када је почела нова пловна сезона. Александријска лађа »Кастор и Полукс« зимовала је на Малти, и пошто је пловила према западу, путници су се укрцали на њу. Иако су противни ветрови нешто успорили путовање, ипак су сви срећно стигли на циљ и брод је бацио ленгер у прекрасној луци Путеоли, на италијанској обали. AASer 319.1

Неколико хришћана живело је у том месту, па су наговорили Павла да остане са њима седам дана, наравно, уз љубазно центурионово одобрење. Откако су примили Посланицу Римљанима, хришћани у Италији са нестрпљењем су очекивали да их апостол посети. Нису мислили да ће га видети као затвореника, али су га због његових патњи само још више заволели. Пошто од Потиола до Рима нема више од 230 километара и пошто је ова лука била у сталној вези са престоницом, римски хришћани били су обавештени о Павловом (447) доласку, па су неки од њих изашли да га дочекају и поздраве. AASer 319.2

Центурион је осмога дана после доласка, са својим затвореницима кренуо према Риму. Јулије је срдачно давао Павлу све предности које су биле у његовој моћи; али није могао да промени његов положај као затвореника, нити га ослободити окова коју су га везивали за војника, његовог пратиоца. Павле је зато тешка срца кренуо да после тако дугог чекања коначно посети престоницу света. Колико су се садашње околности разликовале од оних које је очекивао? Како ће сада, окован и озлоглашен, проповедати Јеванђеље? Његова нада да ће у Риму задобити многе душе за Христа изгледала му је као нешто врло далеко од остварења. AASer 320.1

Коначно, путници су стигли до Апијевог форума, шездесетак километара од Рима. Док су се кретали кроз мноштво које се тискало у овој великој саобраћајници, седокоси старац, окован заједно с групом наизглед тврдокорних злочинаца, осетио је многи презриви поглед и чуо многе сурове и подругљиве примедбе. AASer 320.2

Изненада зачуо се радосни узвик, неки човек издвојио се из мноштва пролазника и са сузама радосницама грлећи затвореника пао му око врата, поздрављајући га, као што би син поздравио оца кога дуго није видео. Овај призор понављано је много пута, када су многи, погледом који су љубав и радосно ишчекивање учинили продорним, у окованом заробљенику препознавали онога који им је у Коринту, у Филиби, у Ефесу упућивао речи живота. AASer 320.3

Када су радосни ученици жељно окружили свога оца по Јеванђељу, цела поворка је морала (448) да застане. Војници су били нестрпљиви због губљења времена, али нису имали срца да прекину овај радосни сусрет, јер и они су научили да поштују и цене свога затвореника. На том уморном, болом испијеном лицу ученици су гледали одраз Христовог лика. Уверавали су Павла да га нису заборавили ни престали да га воле; да су његови вечни дужници због радосне наде која освежава њихов живот и осигурава им мир са Богом. У својој радосној ревности и љубави, они би га свакако, да им је пружена та предност на својим раменима носили све до града. AASer 320.4

Само су ретки читаоци у стању да схвате значење извештаја апостола Луке да је Павле, када је видео своју браћу, »дао хвалу Богу и ослободио се”! Усред мноштва верника, који су од радости и саучешћа плакали, хришћана који се нису стидели његових окова, апостол је гласно изрекао хвалу Богу. Облак жалости који је притискао његову душу сада је нестао. Његов хришћански живот био је непрекидни низ невоља, патњи и разочарања, али у овом тренутку све му је то било као богато надокнађено. Чвршћим кораком и радосна срца наставио је свој пут. Неће тужити због прошлости, неће се плашити будућности! Окови и патње су га очекивали, то је добро знао, али је знао да је имао и предност да душе ослобађа окова који су били неупоредиво тежи од његових. Зато се радовао што може да пострада са Христом и за Њега. AASer 320.5

Центурион Јулије предао је у Риму своје затворенике капетану императорове гарде. Добар извештај који је дао о Павлу, заједно са писмом које је послао Фист, допринели су да је заповедник стекао повољан утисак о апостолу (449) и да му је дозволио да живи у изнајмљеној кући уместо да буде бачен у тамницу. Иако и даље стално везан за свог војника, могао је да прима посете и ради на унапређењу Христовог дела. AASer 321.1

Јевреји који су неколико година пре тога били прогнани из Рима, добили су дозволу да се врате, па су у великом броју опет живели у граду. Павле је њима, пре него било коме другоме, желео да изнесе чињенице о себи и свом раду, да његови непријатељи не би искористили прилику да их окрену против њега. Зато је, три дана после доласка у Рим, позвао старешине да га посете и на једноставан, али непосредан начин објаснио им зашто је као затвореник стигао у Рим. AASer 321.2

Изјавио је: »Људи браћо! Ја ништа не учиних противно народу или обичајима отачким; и Јерусалимљани предаше ме као сужња у руке Римљанима, који извидевши за мене, хтедоше да ме пусте, јер се не нађе на мени ниједна смртна кривица. Али кад Јудејци говораху насупрот, натера ме невоља да се иштем пред ћесара, не као да бих свој народ имао што тужити. Тога ради узрока замолих вас да се видимо и да се разговоримо: јер нада ради Израиљева окован сам у ово гвожђе.« AASer 321.3

Ништа није говорио о злостављању које је претрпео од руку Јевреја или о њиховим узастопним заверама да га убију. Његове речи биле су обележене опрезношћу и љубазношћу. Није покушавао да привуче на себе њихову пажњу или да пробуди сажаљење, већ да одбрани истину и уздигне част Јеванђеља.(450) AASer 321.4

Његови слушаоци су у одговору изјавили да нису примили никакве оптужбе против њега ни преко приватних ни службених писама, и да га ниједан Јеврејин који је стигао у Рим није оптужио ни за какав злочин. Изразили су и своју велику жељу да од њега чују зашто је поверовао у Исуса. Казали су: »Јер нам је познато за ову јерес да јој се свуда насупрот говори!« AASer 322.1

Пошто су сами изразили жељу, Павле их је замолио да одреде дан, када ће им представити истине из Јеванђеља. У договорено време, окупили су се многи, »којима казиваше сведочећи за царство Божје и уверавајући их за Исуса из закона Мојсијева и из пророка од јутра до самога мрака.« Изнео им је своје искуство, и једноставно, искрено и снажно објавио доказе из старозаветних списа,. AASer 322.2

Апостол је показао да се религија не састоји од обреда и церемонија, изјава о веровањима или теорија. Када би било тако, онда би и необраћени човек истраживањем могао да докучи Бога, као што истраживањем решава световне проблеме. Павле је говорио да је религија практична, спасоносна сила, начело које у целини произлази од Бога, да је то лично искуство с Божјим обновитељским деловањем у срцу и души. AASer 322.3

Подсетио их је како је Мојсије унапред указао Израиљу на Христа као на Пророка кога треба да послушају; како су сви пророци сведочили за Њега као за божанског Исцелитеља од греха, као за Безгрешнога који ће носити грехе грешника. Он није критиковао њихово поштовање обичаја и церемонија, али је показао да они, иако веома тачно (451) обављају све обреде церемонијалне службе, одбацују управо Онога на кога је указивао тај цео систем приношења жртава. AASer 322.4

Павле је изјавио да је у својој необраћености знао за Месију, али не из непосредног додира, већ само на основу схватања која је, заједно са осталима, имао о карактеру и делу Помазаника који ће доћи. Одбацио је Исуса из Назарета као самозванца, зато што се није уклапао у та схватања. Међутим, сада су Павлова гледишта о Христу и Његовој мисији постала много духовнија и узвишенија, јер се обратио. Апостол је нагласио да им не представља Христа по телу. Ирод је видео Христа у време, док је деловао као човек; Ана Га је видео, Пилат и свештеници и главари су Га видели; римски војници су Га видели. Али, они Га нису видели као прослављеног Откупитеља! Разумети Христа вером, стећи духовно знање о Њему, много је пожељније него се срести са Њим у телу, видети Га, док је ходао по овој Земљи. Заједништво са Христом, које је Павле сада уживао, било је много блискије и трајније, него што би могло да буде земаљско и људско дружење. AASer 322.5

Док је Павле говорио о ономе што је знао, док је сведочио о ономе што је видео и чуо о Исусу из Назарета као Израиљевој нади, они који су искрено тражили истину били су осведочени. На неке између њих, у најмању руку, оставио је утисак који се никада неће избрисати. Међутим, остали су тврдоврато одбијали да прихвате јасно сведочење Писма, чак и онда када га је објављивао човек посебно просветљен Светим Духом. Нису могли да одбаце (452) његове доказе, али су одбили да прихвате његове закључке. AASer 323.1

Прошло је много месеци откако је Павле стигао у Рим, док се Јевреји из Јерусалима нису појавили да непосредно изнесу своје оптужбе против затвореника. Њихови планови већ су били осујећени неколико пута; али сада, када је Павле морао да се појави пред највишим судом у Римској империји, нису имали никакве намере да се изложе још једном поразу. Лисије, Филикс, Фист и Агрипа једногласно су изразили своје веровање у његову невиност. Његови непријатељи могли су се надати успеху једино ако сплеткама задобију императора да подржи њихову страну. Мислили су да ће се оклевањем приближити циљу, јер ће тако добити времена да усаврше и остваре своје планове, па су зато прилично дуго чекали пре него што ће лично изнети своје оптужбе против апостола. AASer 323.2

Божје провиђење искористило је ово оклевање да унапреди дело Јеванђеља. Наклоношћу оних којима је био поверен, апостол Павле добио је дозволу да станује у удобној кући, у којој је могао слободно да се састаје са својим пријатељима и свакодневно износи истину онима који су долазили да га слушају. Тако је две пуне године наставио да ради »проповедајући царство Божије, и учећи о Господу нашему Исусу Христу слободно, и нико му не брањаше«. AASer 323.3

За то време није заборавио ни цркве које је основао у многим земљама. Схватајући да ће опасности запретити обраћенима и њиховој новостеченој вери, апостол се потрудио да њихове потребе колико је год то било могуће задовољи својим писмима у којима им је упућивао опомене и практичне поуке. Из Рима је слао (453) и посвећене раднике да раде не само у тим црквама, већ и у областима у које он лично није залазио. Ти радници, као мудри пастири, ојачали су дело које је Павле тако добро започео. Апостол је био у сталној вези са њима и добијао обавештења о стању у тим црквама и о опасностима којима су изложене, тако да је на мудар начин могао да управља целим делом. AASer 324.1

Павле је тако, иако привидно одвојен од активног учествовања у раду, имао много шири и трајнији утицај него да је сам, као ранијих година, могао да путује од цркве до цркве. Као »сужањ Исуса Христа« уживао је дубљу наклоност своје браће, а његове речи, написане руком човека у оковима за Христа, изазивале су већу пажњу и поштовање него у време када је лично био међу њима. Све док Павле није био уклоњен из њихове средине, верници нису ни схватали како је тежак био терет који је носио уместо њих. Све до тада углавном су се изговарали да не могу носити терети одговорности, јер немају његову мудрост, тактичност и непресушиву енергију; али сада, принуђени да упркос неискуству уче поуке које су до тада избегавали, почели су да цене његове опомене, савете и поуке, што никада као до тада ницу ценили његов лични рад. Када су још сазнали за његову храброст и веру у току дугих месеци заточеништва, били су покренути на још већу верност и ревност у Христовом делу. AASer 324.2

Међу Павловим помагачима у Риму били су многи његови ранији пријатељи и сарадници. Лука, »лекар љубазни”, који га је пратио на путу у Јерусалим, у време две године заточеништва у Ћесарији, на опасном путовању у Рим, и овде је био с њиме. (454) Млади Тимотије му је служио као утеха. Тихик, »љубазни брат и верни слуга и другар у Господу” храбро је остао уз апостола. И Димас и Марко били су с њим. Аристарх и Епафрас налазили су се уз њега као његови другови »у сужањству«. (Колошанима 4,714) AASer 324.3

У годинама које су протекле од његовог обраћења, Марко је продубио своје хришћанско искуство. Ревносно проучавајући живот и смрт Исуса Христа, стекао је јаснији увид у Спаситељеву мисију, њеним напорима и сукобима. Гледајући у ожиљцима на Христовим рукама и ногама знаке Његове службе човечанству, дубину до које се у свом самоодрицању спустио да би спасао изгубљене и на смрт осуђене, Марко је пожелео да буде сличан своме Учитељу у жртвовању самога себе. И сада, делећи заједно са Павлом судбину затвореника, схватио је боље него икада, да је неупоредиви добитак задобити Христа, вечни губитак задобити свет, а изгубити душу за чије је избављење проливена Христова крв. Суочен са суровим искушењима и невољама, Марко се показао као постојан и мудар и зато омиљени апостолов сарадник. AASer 325.1

Димас, чврст за неко време, касније је напустио Христово дело. Говорећи о томе, Павле је написао: »Јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет.” (2. Тимотију 4,10) Димас је због световног добитка занемарио све узвишеније и племенитије обзире. Какве ли кратковиде размене! Имајући једино световно богатство и част, Димас је заиста остао сиромашан, без обзира коликим се богатством могао поносити; док је Марко, одлучивши да страда са Христом, стекао вечно благо, јер је на Небу био прихваћен као наследник Божји и сунаследник са Његовим Сином. (455) AASer 325.2

Међу онима који су Павловим трудом у Риму предали своје срце Богу био је и незнабожац Онисим, роб, који је изневерио свога господара Филимона, хришћанског верника из Колосе, и побегао у Рим. Павле је добротом свога срца, покушао да прво ублажи сиромаштво и очајање јадног бегунца, и да затим светлошћу истине обасја његов потамнели ум. Онисим је слушао речи живота, признао своје грехе и прихватио веру у Христа. AASer 325.3

Онисим је омилео Павлу због своје побожности и искрености, због нежног настојања око апостолове удобности, а посебно због ревности у еванђеоском раду. Павле је у њему сагледао карактерне особине које би га могле учинити драгоценим сарадником у мисионарском раду, па му је саветовао да се одмах врати Филимону, да затражи опроштај и почне да планира своју будућност. Апостол је, осим тога, прихватио одговорност да Филимону надокнади новац који је Онисим проневерио. Пошто је намеравао да Тихика пошаље са писмима у разне цркве у Малој Азији, казао је Онисиму да пође са њим. Овом младићу није било нимало лако да се преда у руке господару кога је изневерио; међутим, пошто се истински обратио, није оклевао да изврши своју дужност. AASer 325.4

Павле је Онисиму предао и писмо за Филимона у коме је, својом уобичајеном тактичношћу и љубазношћу, заступао случај овог обраћеног роба и изразио жељу да у будућности сарађује са њим. Писмо почиње топлим поздравом Филимону као пријатељу и сараднику: (456) AASer 326.1

»Благодат вам и мир од Бога, Оца нашега, и Господа Исуса Христа. Захваљујем Богу својему спомињући те свагда у молитвама својима, чувши љубав твоју и веру коју имаш ка Господу Исусу и к свима светима, да твоја вера, коју имамо заједно, буде силна у познању свакога добра, које имате у Христу Исусу.« Апостол је подсетио Филимона да за сваку добру намеру и сваку карактерну врлину коју има, треба да захвали једино Христовој благодати; и да се једино по њој разликује од покварених и грешних. Иста благодат била је у стању да од поквареног злочинца начини Божје дете и корисног сарадника у делу Јеванђеља. AASer 326.2

Павле је могао да позове Филимона да изврши своју хришћанску дужност; међутим, изабрао је језик усрдне молбе: »Али опет молим љубави ради, ја који сам такав као старац Павле, а сада сужањ Исуса Христа, молим те за својега сина Онисима, којега родих у оковима својима, који је теби негда био непотребан, а садје и теби и мени врло потребан.” AASer 326.3

Апостол је тражио од Филимона, да узимајући у обзир Онисимово обраћење, прими свога роба, покајника, као своје рођено дете, да му покаже такву љубав да га покрене на одлуку да остане код свога некадашњег господара, »не више као роб, него више од роба, као брат љубазни«. Изразио је своју жељу да задржи Онисима као помагача у својим оковима, као човека који ће му послужити као што би му Филимон послужио, али само у случају ако Филимон одлучи да му подари слободу. AASer 326.4

Апостолу је била добро позната суровост господара према робовима, знао је и да је Филимон (457) био веома разљућен понашањем свога роба. Зато је покушао да му пише тако да пробуди његова најдубља и најнежнија хришћанска осећања. Обраћење је Онисима учинило његовим братом у вери, и сваку казну изречену овом новообраћеном брату, Павле ће сматрати казном која је њему лично изречена. AASer 327.1

Павле је предложио да драговољно преузме на себе Онисимов дуг да би кривац био поштеђен срамоте и казне и да би поново могао да ужива у предностима које је проиграо. Написао је Филимону: »Ако, дакле, држиш мене за својега другара, прими њега као мене. Ако ли ти у чему скриви, или је дужан, то на мене запиши. Ја, Павле, написах руком својом, ја ћу платити.” AASer 327.2

Овим речима добро је описао Христову љубав према покајаном грешнику! Слуга који је проневерио имање свога господара није имао чиме да надокнади штету. Грешник који је ускратио Богу године своје службе нема средстава да измири свој дуг. Исус је стао између грешника и Бога и рекао: Ја ћу платити дуг! Нека грешник буде поштеђен; ја ћу страдати уместо њега! AASer 327.3

Пошто се понудио да преузме Онисимов дуг, Павле је подсетио Филимона колико он сам дугује њему, апостолу. Дуговао му је самога себе, пошто је Бог употребио Павла као своје оруђе приликом Филимоновог обраћења. Затим је упутио нежан, искрени позив, тражећи од Филимона да исто онако као што је својом великодушношћу окрепио свете, освежи и апостолов дух дајући му прилику да се радује. Нагласио је: »Уздајући се у твоју послушност (458) написах ти знајући да ћеш још више учинити него што ти говорим!« AASer 327.4

Павлово писмо Филимону показује како Јеванђеље утиче на односе између господара и слугу. Ропство је било признато и озакоњено у свим крајевима Римског царства, па је и господара и робова било у свим црквама у којима је Павле радио. У градовима, у којима су робови бројчано често далеко надмашивали слободно становништво, само се ужасним и суровим законима, бар по мишљењу већине, могла изнудити њихова покорност. Богати Римљани често су имали на стотине робова, свих врста, свих народности и свих способности. Имајући потпуну власт и над телом и душом тих беспомоћних бића, могли су их изложити свим мучењима која су им пала на ум. Када би се неки од њих, из освете или у самоодбрани, усудио да подигне руку на свог власника, цела породица таквог преступника могла је бити нељудски жртвована. Најмања грешка, несрећни случај или немарност често су били немилосрдно кажњавани. AASer 327.5

Неки господари, хуманији од осталих, били су стрпљивији према својим робовима; међутим, већина богатих и угледних, који су се без ограничења одавали пожуди, страстима и прохтевима, претварала је своје робове у јадне жртве својих хирова и тираније. У ствари, цео систем омогућавао је безнадежно обесправљивање угњетених. AASer 328.1

Апостол није имао задатак да самовољно или нагло промени устаљени друштвени поредак. Да је то покушао онемогућио би успех Јеванђеља. Међутим, проповедао је начела која су ударала у саме темеље ропства и која би, да су била прихваћена, свакако поткопала цели систем. »А Господ је Дух; а где је Дух онде је слобода«,говорио је Павле у 2. Коринћанима 3,17. Роб је постајао обраћењем члан Христовог тела, па је тако уживао у љубави и поштовању као брат, и заједно са својим господаром, био сунаследник Божјих благослова и еванђеоских предности. Са друге стране, од слугу је тражено да извршавају своје дужности »не само пред очима радећи као људима да угађате, него као слуге Христове, творећи вољу Божију од срца!” (Ефесцима 6,6) AASer 328.2

Хришћанство је успостављало чврсто заједништво између господара и робова, цара и његових поданика, проповедника Јеванђеља и пониженог грешника који је у Христу нашао очишћење од греха. Сви они били су опрани у истој крви, оживљени истим Духом, и тако постали једно у Исусу Христу. (460) AASer 328.3