Апостолска Црква - Христовим Трагом

Четрдесет и друго поглавље—Пловидба И Бродолом

(Ово поглавље засновано је на тексту у Делима 27; 28,1-10)

Коначно, Павле је на путу према Риму. Лука о томе пише: »И као што би одређено да идемо у Талијанску, предаше и Павла и друге неке сужње капетану, по имену Јулију, из ћесареве чете. А када уђосмо у лађу адрамитску да пловимо у азијска места, отискосмо се; и с нама беше Аристарх Македонац из Солуна.” AASer 313.1

У првом столећу хришћанске ере путовање морем било је повезано са посебним тешкоћама и опасностима. Морнари су свој положај одређивали управљајући се претежно према Сунцу звездама; а када њих није било, и када је очекивана бура, власници бродова нису се усуђивали да исплове на отворено море. У току једног дела године, сигурна пловидба била је скоро немогућа. AASer 313.2

Апостолу Павлу је сада пало у део тешко искуство да као затвореник у ланцима крене на дуго и напорно путовање у Италију. Једна (439) околност, ипак је веома олакшала тешкоће његовог положаја - било му је дозвољено да поведе Луку и Аристарха. У свом писму Колошанима касније говори о Аристарху као о »мом другу у сужањству” (Колошанима 4,10; Чарнић); иако је овај верник добровољно делио Павлове окове да би му могао да му помаже у његовим невољама. AASer 313.3

Путовање је успешно почело. Следећег дана бацили су сидро у сидонској луци. Овде је центурион Јулије веома љубазно поступао према Павлу. Пошто је сазнао да у месту има хришћана, »допусти му да одлази својим пријатељима и да га послужују«. Ову дозволу апостол је веома ценио, јер је био слабог здравља. AASer 314.1

Брод се суочио са неповољним ветровима, када је испловио из Сидодна, и због тога је прилично скренуо са пута и био приморан да полако плови. У ликијској луци Мири, центурион је пронашао велику александријску лађу, која је пловила према италијанској обали, па је на њену палубу одмах пребацио своје затворенике. Међутим, ветрови су и даље били противни, и лађа се тешко борила с њима. Лука пише: »И пловивши много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам ветар није дао, допловисмо под Крит код Салмоне. И једва се возећи поред краја, дођосмо на једно место које се зове Добра пристаништа.« AASer 314.2

У луци Добра пристаништа морали су да остану неко време и сачекају повољније ветрове. Зима се брзо приближавала; »пловљење не беше без страха”, и људи задужени за брод морали су да одбаце наду да ће стићи на своје одредиште, пре него што се те године заврши (440) пловна сезона. Сада су морали да одлуче хоће ли остати у Добрим пристаништима или покушати да допру до неког погоднијег места да у њему презиме. AASer 314.3

О овом питању озбиљно је расправљано. Коначно се у вези са тим проблемом центурион обратио Павлу, који је до тада стекао поштовање и војника и морнара. Апостол је без оклевања предложио да остану где јесу. Рекао је: »Људи, видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом, не само товара и лађе, него и душа наших!« Међутим, »крманош и господар од лађе«, заједно с већином путника и посаде, нису били спремни да прихвате овај савет. Пошто лука у којој су се налазили није била »згодна за зимовник, саветоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, и онде да зимују у пристаништу критском, које гледа к југу и к западу.« AASer 314.4

Центурион је одлучио да послуша савет већине. У складу с тиме, »када дуну југ”, испловили су из Добрих пристаништа у нади да ће ускоро стићи у жељену луку. »Али, не задуго потом, дуну насупрот њему буран ветар” и »лађа се оте и не могаше се ветру противити«. AASer 314.5

Ношена олујом, лађа се приближила малом острву Клауда, и док се налазила у заветрини, морнари су почели да се припремају за најгоре. Бродски чамац, њихово једино средство којим су могли да побегну у случају да брод почне да тоне, лађа је вукла за собом и таласи су га сваког тренутка могли разбити у комаде. Зато им је први посао био да чамац извуку на палубу. Све мере предострожности биле су (441) предузете да се брод ојача и припреми да издржи олују. Слаба заштита коју им је пружало мало острво није дуго трајала, и ускоро су се опет нашли изложени ужасном бесу ветра. AASer 315.1

Бура је беснела целе ноћи и упркос предузетим мерама вода је почела да продире у брод. »Сутрадан избациваху товаре.” Ноћ се поново спустила, али ветар се није стишавао. Олујом шибани брод, искиданих ужади и подераних једара, био је бесом ветра бацан тамо-амо. Изгледало је даће сваког тренутка, изударано бродско корито најзад попустити, док се лађа ваљала и стењала под ударцима таласа. Пукотина се брзо ширила, тако да су и морнари и путници стално морали да избацују воду. Ни за кога на броду није било ни тренутка одмора. Лука пише о томе: »А у трећи дан својим рукама избацисмо алат лађарски. А када се ни сунце ни звезде за много дана не показаше, и бура не мала навалила, беше пропала сва нада да ћемо се избавити.” AASer 315.2

Четрнаест дана ветар их је носио преко пучине без Сунца и звезда. Апостол, иако је и сам телесно веома ослабио, сетио се у овом најмрачнијем часу речи наде, ослонио се на руку Највишега. У вери је посегнуо за Бескрајном силом, нашао је свој ослонац у Богу. Није се плашио за себе; знао је да ће га Бог сачувати да посведочи у Риму за Христову истину. Његово срце је било пуно сажаљења према јадним душама на броду, грешним, пропалим, неспремним да умру. Док се усрдно молио Богу да поштеди њихов живот, добио је одговор да му је молитва услишена (442) AASer 315.3

Павле је стао на палубу, користећи тренутно затишје, и подигавши свој глас, рекао: »Требаше дакле, о људи, послушати мене, и не отискивати се од Крита, и не имати ове муке и штете. И ево, сада вас молим да будете добре воље, јер ниједна душа од вас неће пропасти, осим лађе. Јер у ову ноћ стаде преда ме анђео Бога којега сам ја и коме служим, говорећи: не бој се, Павле! Ваља ти доћи пред ћесара; и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом. Зато не бојте се, људи; јер верујем Богу да ће тако бити као што ми би речено! Али, ваља нам доћи на једно острво!« AASer 315.4

На те рећи, нада је оживела. Путници и посада изашли су се из своје отупелости. Било је много тога што су још морали учинити, јер је требало да уложе још много напора да би избегли пропаст. AASer 316.1

Четрнаесте ноћи лутања црном, усковитланом пучином, негде око пола ноћи, морнари су зачули шум ударања таласа о стене, те »помислише да се приближују к некаквој земљи, и измеривши дубину нађоше двадесет хвати; и прошавши мало опет измерише, и нађоше петнаест хвати. Онда«, пише Лука, »бојећи се да како не ударе на прудовита места, бацише са стражњега краја лађе четири ленгера, па се мољасмо Богу да сване.” AASer 316.2

У праскозорје обриси олујом шибане обале нејасно су се појавили на видику, али нигде није било никаквог знака по коме би препознали крај у коме су се налазили. Могућности за спасење биле су тако неизвесне да су морнари незнабошци, потпуно обесхрабрени, покушали да побегну с лађе. Спустили су чамац у море, »изговарајући се као да хоће с предњега краја (443) да спусте ленгере«. Међутим, Павле је, схвативши њихову подлу намеру, рекао центуриону и војницима: »Ако ови не остану у лађи, ви не можете живи остати!” Војници су одмах одрезали »ужа на чамцу” и пустили га »да падне” у море. AASer 316.3

Најтежи тренуци и даље били пред њима. Апостол је поново изговорио речи охрабрења, позивајући све, морнаре и војнике, да узму нешто хране, говорећи: »Четрнаести је дан данас како чекате и не једући живите, ништа не окусивши. Зато вас молим да једете; јер је то за ваше здравље. А ни једноме од вас длака с главе неће пасти!” AASer 316.4

»И рекавши ово узе хлеб, и даде хвалу Богу пред свима, и преломивши стаде јести.« Уморна и обесхрабрена дружина, укупно двеста седамдесет и шест душа, која би се да није било Павла потпуно предала очајању, тада се придружила апостолу и почела да једе. »И наситивши се јела, облакшаше лађу, избацивши пшеницу у море.” AASer 316.5

Зора је до тада већ била потпуно сванула, али и даље ни по чему нису могли да препознају где се налазе. Међутим, »угледаше некакав залив с песком, на који се договорише, ако буде могуће, да извуку лађу. И подигнувши ленгере, вожаху се по мору, и одрешивши ужа на крмама и раширивши мало једро према ветрићу који духаше, вожасмо се крају. А када дођосмо као на један језик, где се море као раздељује, насади се лађа; и предњи крај, који се насади, оста тврд да се не може помакнути, (444) а крма се разбијаше од силе валова.” AASer 317.1

Павлу и осталим затвореницима запретила је сада судбина много тежа од бродолома. Војници су схватили да приликом покушаја да се докопају обале неће моћи да надзиру затворенике. Сваки од њих мораће да уложи све своје снаге да се спасе. Међутим, уколико им неки од затвореника побегне, платиће то својим животом онај који је одговоран за њега. Зато су одлучили да све затворенике побију. Римски закон је дозвољавао овако оштре мере и оне би одмах биле проведене да се није радило о ономе коме су сви били дубоко захвални. Центурион Јулије, добро је знао да је преко Павла сачуван живот свим људима који су се налазили на броду. Био је свестан и да је Господ са њим, па се због тога устручавао да му учини зло. Зато је »заповедио онима који знаду пливати да искоче најпре, и да изиђу на земљу; а остали, једни на даскама, а једни на чему од лађе. И тако изиђоше сви живи на земљу.« Када су се на крају пребројали, нико није недостајао. AASer 317.2

Бродоломнике су врло љубазно примили нецивилизовани становници Малте. Лука пише: »Наложише огањ и примише нас све због дажда који иђаше, и због зиме.” Павле се придружио некима који су покушавали да помогну осталима. Прикупивши »гомилу грања”, »наложио је на огањ”, међутим, из грања је испузала отровна змија, која се уплашила »врућине и скочи му на руку”. Сви који су стајали у близини укочили су се од ужаса. Схвативши (445) по оковима да је Павле затвореник, казали су једни другима: »Јамачно је овај човек крвник, којега избављена од мора суд Божји не остави да живи!” Међутим, Павле је отресао змију у ватру као да се ништа није догодило. Људи су знајући колико је змија отровна, очекивали да ће Павле свакога тренутка пасти на земљу и издахнути у страшним мукама. »А када задуго чекаше, и видеше да му ништа зло не би, променише се, и говораху да је он бог.« AASer 317.3

У раздобљу од три месеца, колико су бродоломници остали на острву, Павле и његови сарадници много пута искористили су прилику да проповедају Јеванђеље. На чудесан начин Господ се старао о њима. Због Павла Сви бродоломници због Павла били су већма љубазно примљени; све њихове потребе биле су задовољене, а када су напуштали Малту, добили су све што је могло да им затреба на путу. Најважније догађаје у току боравка на острву Лука је овако описао: AASer 318.1

»А наоколо око онога места беху села поглавара острва по имену Поплија, који нас прими и угости љубазно три дана. А догоди се да отац Поплијев лежаше од грознице и од срдобоље, којему ушавши Павле, помоли се Богу и метну руке своје на њ и исцели га. А када то би, долажаху и други који беху болесни на острву ономе и исцељиваху се. И поштоваху нас великим частима; и кад пођосмо, спремише нам што је од потребе.« (446) AASer 318.2