Апостолска Црква - Христовим Трагом

Тридесет и осмо поглавље—Павле Као Заточеник

(Ово поглавље заснивано је на тексту у Делима 21,17. до 23,35)

»И кад дођосмо у Јерусалим, примише нас браћа љубазно. А сутрадан отиде Павле с нама Јакову, и дођоше све старешине.« AASer 284.1

Павле и његови пратиоци овом приликом, службено су предали старешинама дела у Јерусалиму доприносе које су цркве обраћених незнабожаца послале као своју помоћ сиромашнима међу јудејском браћом. Прикупљање ових прилога захтевало је од апостола и његових сарадника много времена, напетог размишљања и заморног рада. Свота, која је надмашила очекивања сва старешина у Јерусалиму, представљало је резултат многих жртава, па чак и тешких одрицања нових верника из незнабоштва. AASer 284.2

Осим тога, ови добровољни дарови требало је да послуже као доказ оданости обраћеника из незнабоштва организованом Божјем делу у целом свету и да зато сви треба да их прихвате захвална (399) срца. Међутим, и Павлу и његовим пратиоцима одмах било јасно да чак и међу онима пред којима су тада стајали, има неких који нису спремни да цене дух братске љубави у коме су дарови били приложени. AASer 284.3

Неки између угледних старешина у Јерусалиму, током првих година еванђеоског рада међу незнабошцима, држећи се својих некадашњих предрасуда и начина размишљања, нису успевали да од срца сарађују с Павлом и његовим помоћницима. У настојању да сачувају безначајне обичаје и свечаности, изгубили су из вида благослове, које би стекли они лично и дело које су волели, да су се потрудили да све огранке Господњег еванђеоског рада повежу у јединствену целину. Иако су чезнули да делују у најбољем интересу Хришћанске цркве, нису успевали да иду у корак с зато, покретани у остваривању Божјих планова и, надахнути својом људском мудрошћу, покушавали су да еванђеоским радницима наметну мноштво непотребних ограничења. Тако је образована група људи без довољног познавања околности које су се мењале и посебних потреба с којима се суочавају мисионари у удаљеним крајевима, група која је присвајала право да у тим крајевима усмерава браћу и да тражи од њих да следе неке застареле методе рада. Сматрали су, дакле, да се дело проповедања Јеванђеља мора и може обављати једино у складу са њиховим мишљењем. AASer 284.4

Прошло је већ неколико година откако су браћа из Јерусалима, заједно са представницима других угледних цркава, пажљиво размотрила сложене проблеме повезане с радним методама мисионара који су радили међу незнабошцима. На овом општем сабору браћа су једногласно усвојила одређене препоруке црквама које су се односиле на одржавање неких обреда и обичаја, укључујући и обрезање, и заједнички препоручила Варнаву и Павла као еванђелисте достојне поверења свих верника. AASer 285.1

Касније, када је постало очигледно да се број обраћеника из незнабоштва нагло повећава, неколико угледних старешина из Јерусалима поново су се вратили својим некадашњим предрасудама против метода којима су се служили Павле и његови сарадници. Те предрасуде јачале су током година, тако да су најзад неке старешине одлучиле да се од тада дело проповедања Јеванђеља мора обављати једино у складу с њиховим замислима. Уколико Павле буде пристао да своје методе усклади са одређеним правилима која су заступали, они ће признати и подржати његово дело; уколико не буде, више му неће бити наклоњени нити ће му пружати своју подршку. AASer 285.2

Ови људи изгубили су из вида чињеницу да је Бог Учитељ своме народу; да сваки радник у Његовом делу треба да стекне своје лично искуство у служби божанском Учитељу и да од људи не тражи да га воде за руку; да Његови радници треба да се образују и обликују у складу са божанским узором, а не према људским идејама. (401) AASer 285.3

Апостол Павле је за време своје службе учио људе не »надговорљивим речима људске премудрости, него у доказивању Духа и силе”. Истине које је објављивао, како сам каже, »нама је Бог открио Духом својим, јер Дух све испитује, и дубине Божје. Јер ко од људи зна шта је у човеку, осим духа човечијега који живи у њему? Тако и у Богу што је нико не зна осим Духа Божијега.” Затим наставља: »Које и говоримо не речима што је научила човечија премудрост, него што учи Дух Свети; а духовне ствари духовно радимо! « (1. Коринћанима 2,4.10-13) AASer 286.1

Павле је у својој целокупној служби, непосредна упутства очекивао непосредно од Бога. У исто време, веома пажљиво трудио се да делује у складу с одлукама општег сабора у Јерусалиму, па су цркве биле утврђене »у вери и сваки дан биваше их све више”. (Дела 16,5) И сада, упркос томе што су неки показивали да му нису особито наклоњени, тешио се мишљу да је испунио своју дужност, позивајући нове вернике да гаје дух верности, великодушности и братске љубави. То се и овом приликом могло закључити узимањем у обзир обилне прилоге које је донео и предао старешинама јеврејских цркава. AASer 286.2

Пошто је предао дарове, Павле је испричао »све редом што учини Бог у незнабошцима његовом службом.« Ово изношење чињеница уверило је сва срца, чак и срца оних који су до тада сумњали, да небески благослови прате његов рад. »А они, чувши, хваљаху Бога!” Схватили су (402) да радни метод којим се апостол служи носи печат Неба. Великодушни прилози који су стајали пред њиховим очима дали су додатну тежину апостоловом сведочењу о верности нових цркава, основаних међу незнабошцима. Исти људи, који су у време, док су се убрајали међу старешине дела у Јерусалиму, захтевали усвајање деспотских надзорних мера, сада су Павлову службу сагледали у новој светлости и схватили да је њихово понашање било погрешно, да су робовали јеврејским обичајима и традицији, и да је дело јеванђеља у великој мери било ометено њиховом неспособношћу да схвате да је зид раздвајања између Јевреја и незнабожаца био оборен Христовом смрћу. AASer 286.3

Ово је била златна прилика за све старешине да искрено признају да је Бог деловао преко Павла и да су понекад грешили, дозвољавајући да извештаји његових непријатеља разбуде њихову завист и њихове предрасуде. Међутим, уместо да сложно покушају да поправе неправду коју су учинили Павлу, дали су му савет који је открио да и даље сматрају да је он у великој мери лично крив што су против њега усмерене предрасуде. Нису племенито устали у његову одбрану, нису покушали да незадовољнима покажу у чему су погрешили, већ су се потрудили да постигну компромис, саветујући му да крене путем који ће, по њиховом мишљењу, уклонити све узроке неспоразума. AASer 287.1

»Видиш ли, брате,« казали су, одговарајући на његово сведочење, »колико је хиљада Јевреја који вероваше, и сви теже на стари закон. А дознали су (403) за тебе да учиш отпадању од закона Мојсијева све Јевреје који живе међу незнабошцима, казујући да им не треба обрезивати деце своје, нити држати обичаја отачких. Шта ћемо, дакле, сада? Народ ће се сабрати јамачно, јер ће чути да си дошао. Ово, дакле, учини што ти речемо: у нас имају четири човека који су се заветовали Богу; ове узми и очисти се с њима, и потроши на њих нека остригу главе своје, и сви ће дознати да оно што су чули за тебе ништа није, него да и сам држиш закон и живиш по њему. А за незнабошце који вероваше ми посласмо пресудивши да они такво ништа не држе осим да се чувају од прилога идолских, и од крви, и од удављенога, и од блуда.« AASer 287.2

Браћа су се надала да ће Павле, уколико прихвати предложени савет, пружити пример који ће бити потпуно супротан лажним извештајима који су стигли о њему. Уверавали су га да одлуке које је донео претходни општи сабор о обраћеницима из незнабоштва и њиховом односу према церемонијалном закону и даље остају на снази. Међутим, савет који су сада дали није био у складу са тим одлукама. Божји Дух није их покренуо на овај поступак, био је то плод њихове плашљивости. Старешине цркве у Јерусалиму знали су да би хришћани непокоравањем церемонијалном закону навукли на себе мржњу Јевреја и изложили се прогонству. Синедрион је улагао велике крајње напоре да спречи напредовање Јеванђеља. То тело одредило је људе да прате апостоле, а посебно Павла, и на (404) све могуће начине спречавају њихов рад. Уколико би Христови следбеници били оптужени пред Синедрионом за кршење Закона, били би изложени брзој и оштрој казни као отпадници од јудејске вере. AASer 287.3

Многи Јевреји, који су прихватили Јеванђеље и даље су поштовали церемонијални закон и били више него спремни на непромишљене уступке, надајући се да ће тако стећи поверење својих сународника, отклонити њихове предрасуде и задобити их да прихвате веру у Христа као Спаситеља света. Павле је схватио да ће многи угледни верници цркве у Јерусалиму, све док буду имали предрасуде према њему, и даље поткопавати његов утицај. Сматрао је да ће уклонити велику препреку напредовању Јеванђеља на другим местима, ако их неким разумним уступцима са своје стране, буде задобио за истину. Међутим, Бог му није дао дозволу да попусти онолико колико су они захтевали. AASer 288.1

Када узмемо у обзир Павлову велику жељу да буде у слози са својом браћом, његову љубав према слабима у вери, његово поштовање апостола, који су били са Христом и према Јакову, Господњем брату, када се сетимо његове одлуке да, колико је могао и без одступања од начела, буде све свим људима - када се сетимо свега тога, онда нас не може много изненадити што је дозволио да буде наговорен да скрене са пута којим је до тада одлучно и непоколебљиво ишао. Али, уместо да га приближе жељеном циљу, његови напори да постигне помирење само су убрзали кризу и његове наговештене патње, изазвали одвајање од браће, (405) лишили Цркву једнога од њених најснажнијих стубова и унели тугу у срца хришћана из свих земаља. AASer 288.2

Павле је следећег дана почео да примењује савет старешина. Четворицу људи под назирејским заветом (4. Мојсијева 6), коме је рок управо истицао, Павле је одвео у Храм да покаже »како извршује дане очишћења докле се не принесе жртва за свакога од њих”. Осим тога, требало је да принесе и неке врло скупе жртве за очишћење. AASer 288.3

Они који су Павлу саветовали да учини овај корак нису довољно размислили о великој опасности којој ће се на тај начин изложити. Јерусалим је у то време био пун ходочасника из многих земаља. Испуњавајући задатак који му је Бог поверио и објављујући Јеванђеље незнабошцима, Павле је посетио многе од највећих градова у тадашњем свету и био познат хиљадама верника који су дошли у Јерусалим да учествују у светковини. Међу њима је било и људи са срцем пуним огорчене мржње према Павлу, па је његово појављивање у Храму за време јавног богослужења изложило његов живот смртној опасности. Неколико дана је долазио и одлазио, наизглед незапажен; али, при крају одређеног рока, док је са свештеником разговарао о жртвама које ће бити принесене, привукао је пажњу неких Јевреја из Азије. AASer 289.1

Пуни демонског гнева, бацили су се на њега, вичући: »Помагајте људи Израиљци! Ово је човек који против народа и закона и против овога места учи све свуда!« Када су се људи одазвали на позив да им помогну, додали су још једну (406) оптужбу: »Па још и Грке уведе у цркву и опогани свето место ово!” AASer 289.2

Према јеврејском закону ако нека необрезана особа ступи у унутрашње тремове свете грађевине, тај чин представљао је злочин који је кажњавам смрћу.. Павла су у граду видели са Трофимом из Ефеса и претпоставили да га је увео и у Храм. Павле то није учинио, а својим уласком у Храм није прекршио Закон, јер је припадао јеврејском народу. Међутим, иако је оптужба била потпуно неоснована, послужила је да разбукти предрасуде у народу. Када је узвик одјекнуо тремовима Храма, окупљено мноштво било је обузето дивљим узбуђењем. Вест се брзо проширила по целом Јерусалиму и »сав се град подиже и навали народ са свих страна”. AASer 289.3

Глас да се неки израиљски отпадник усудио да обешчасти Храм, управо у време када су хиљаде верника дошле са свих страна света да присуствују богослужењу, распалио је најсуровије страсти мноштва. »И ухвативши Павла, вуцијаху га напоље из цркве; и одмах се затворише врата.” AASer 289.4

»И кад шћаху да га убију, дође глас горе к војводи од чете да се побуни сав Јерусалим.« Клаудије Лисије је добро познавао бунтовне људе са којима је имао посла, »и он одмах узевши војнике и капетане дотрча на њих. А они видевши војводу и војнике престаше бити Павла.« Не знајући узроке побуне и видећи да се гнев мноштва односи на Павла, римски заповедник закључио је да је он свакако познати египатски (407) побуњеник о коме је слушао и који је све до тада успевао да остане на слободи. Зато »заповеди да га метну у двоје вериге и питаше ко је и шта је учинио”. Одмах су се зачули многи гласови, који су гласно и бесно оптуживали, »и један викаше једно, а други друго по народу. А када не могаше од буне ништа да разуме управо, заповеди да га одведу у око. А када би на басамацима, мораше га војници носити силе ради народа. Јер за њиме приста мноштво народа који викаху: погуби га!” AASer 289.5

Апостол је усред те буне сачувао смиреност и прибраност. Његове мисли биле су управљене Богу и знао је да га окружују небески анђели. Међутим, није желео да оде из Храма а да не уложи никакав напор и својим сународницима објасни истину. Управо када су га уводили у тврђаву, обратио се заповеднику: »Смем ли ти нешто рећи?” Лисије се изненадио: »Зар ти знаш грчки? Да ниси ти онај Египћанин који је пре ових дана побунио и извео у пустињу четири хиљаде људи наоружаних ножевима?” Павле је одговорио: »Ја сам Јудејац из Тарса киликијског, грађанин знаменитога града; молим те, допусти ми да се обратим народу!” AASer 290.1

Захтев је био одобрен и »Павле стојећи на степеницама махну руком народу.” Покрет је привукао њихову пажњу, јер је цело његово држање изражавало достојанство. »Када пак наста велика тишина, проговори јеврејским језиком, и рече: браћо и (408) оци, саслушајте сада моју одбрану којом се браним пред вама!” (Дела 21,37. - 22,1; Чарнић) На звук познатих јеврејских речи, »још већа тишина поста”. Павле је наставио да говори, док га је народ без речи слушао: AASer 290.2

»Ја сам човек Јеврејин, који сам рођен у Тарсу Киликијскоме и одгајен у овоме граду код ногу Гамалиилових, научен управо отачком закону и бејах ревнитељ Божји као што сте ви сви данас.« Нико није могао да порекне истинитост апостолових речи, јер су чињенице о којима је говорио биле добро познате многима који су и тада живели у Јерусалиму. Затим је наставио да говори о својој некадашњој ревности коју је показао гоњењем Христових ученика, чак и до смрти; описао им је околности под којима се обратио и открио својим слушаоцима како се његово охоло срце поклонило пред распетим Назарећанином. Да је покушао да се упусти у расправу са својим противницима, они би тврдоврато одбили да саслушају његове речи; али, износећи им своја искуства говорио је с таквом убедљивошћу да су и њихова наизглед срца била умекшана и укроћена. AASer 290.3

Затим је покушао да им објасни да своје дело међу незнабош цима није започео у складу са својим личним избором. Желео је да ради међу својим сународницима; али му се Божји глас, управо у том Храму обратио у светом виђењу и упутио га: »Јер ћу ја дале ко да те пошљем међу незнабошце!« AASer 291.1

Све до тада народ га је с великом пажњом слушао. Међутим, чим је Павле у свом излагању стигао до тренутка када је био по стављен за Христовог представника међу незнабошцима, народни гнев је поново прокључао. Навикнути да себе сматрају јединим народом који ужива божанску наклоност, били су неспремни да (409) дозволе презреним незнабошцима да имају исте предности на које су до тада полагали искључиво право. Наглашавајући речи говорника, повикали су: »Узми са земље таквога, јер не треба да живи!” AASer 291.2

»А кад они викаху и збациваху хаљине и бацаху прах у небо, заповеди војвода да га одведу у око, и рече да га бојем испитају да дозна за какву кривицу тако викаху на њ.” AASer 291.3

»И када га притегоше узицама, рече Павле капетану, који стајаше онде: зар ви можете бити човека Римљанина, и још без суда? А када чу капетан, приступи к војводи и каза, говорећи: гледај шта ћеш чинити, јер је овај човек Римљанин! А војвода приступивши рече му: кажи ми, јеси ли ти Римљанин? А он рече: да! А војвода одговори: ја сам за велику цену име овога грађанства добио! А Павле рече: а ја сам се и родио с њиме! Онда одступише одмах од њега они што шћадијаху да га испитују; а војвода се уплаши када разуме да је Римљанин и што га беше свезао.” AASer 291.4

»А сутрадан, желећи дознати истину зашто га туже Јевреји, пусти га из окова, и заповеди да дођу главари свештенички и сав сабор њихов; и сведавши Павла постави га пред њима.” AASer 291.5

Судско веће чији је члан био пре свога обраћења требало је сада да суди апостолу. (410) Његово држање било је смирено, а његово лице је изражавало Христов мир, док је стајао пред јеврејским старешинама. »А Павле, погледавши на скупштину, рече: људи браћо! ја са свом добром савести живљах пред Богом до самога овога дана!” Када су чули ове речи, њихова мржња поново се распалила, и »поглавар свештенички Ананија заповеди онима што стајаху код њега да га бију по устима.” На ту нељудску заповест, Павле је ускликнуо: »Тебе ће Бог бити, зиде окречени! И ти седиш, те ми судиш по закону, а преступајући закон заповедаш да ме бију!” »А они што стајаху унаоколо рекоше: зар псујеш Божјег поглавара свештеничкога?« Вративши се поново својој уобичајеној љубазности, Павле је одговорио: »Не знадох, браћо, да је поглавар свештенички, јер стоји написано: старешини народа својега да не говориш ружно!” AASer 292.1

»А знајући Павле да је један део садукеја, а други фарисеја, повика на скупштини: људи браћо! ја сам фарисеј и син фарисејев, за наду и за васкрсење из мртвих доведен сам на суд.« AASer 292.2

»А када ово он рече, постаде распра међу садукејима и фарисејима, и раздели се народ. Јер садукеји говоре да нема васкрсења, ни анђела, ни духа; а фарисеји признају обоје.« Две групе почеле су да међусобно расправљају и тако је била отупљена оштрица њиховог противљења Павлу. »И уставши књижевници од стране фарисејске, препираху се међу собом, говорећи: никакво зло не налазимо на овоме човеку; ако ли му говори дух или анђео да се не супротимо Богу!” (411) AASer 292.3

У забуни која је настала, садукеји су покушали да дохвате апостола и да га убију; док су фарисеји исто толико упорно настојали да га заштите. »А кад поста распра велика, побојавши се војвода да Павла не раскину, заповеди да сиђу војници и да га отму између њих, и да га одведу у око.” AASer 292.4

Касније, размишљајући о тешким искуствима тога дана, Павле је почео да страхује да његово понашање није било угодно Богу. Зар је могуће да је, ипак, погрешио што је дошао у Јерусалим? Зар је могуће да је управо његова велика жеља да се усагласи са својом браћом изазвала све ове разорне последице? AASer 292.5

Како ће Јевреји, као припадници Божјег народа, изгледати у очима незнабожачког света? Ово питање причињавало је апостолу тешке душевне патње. Шта ће ови незнабожачки официри мислити о њима - тврде да обожавају Господа, обављају свете службе, а ипак се препуштају слепом, неразумном гневу, покушавајући да униште чак и своју браћу која су храбро одлучила да се у религијским питањима разликују од њих, претварајући своју достојанствену саветодавну скупштину у поприште сукоба и дивље збрке! Павле је схватио да је име његовог Бога осрамоћено у очима незнабожаца. AASer 293.1

Сада се нашао у тамници, свестан да ће његови непријатељи, пуни очајничке злобе, прибећи свим средствима да га лише живота. Зар се заиста завршило његово дело за цркве, зар ће заиста у њих сада ући »вуци грабљиви«? Христово дело веома је прирасло за Павлово срце и он је са дубоком забринутошћу размишљао о опасностима које прете расејаним (412) црквама, које ће прогонити исти онакви људи с каквима се он суочио у Синедриону. Очајан и обесхрабрен, плакао је и топло се молио. AASer 293.2

Господ у овим мрачним тренуцима није заборавио свог слугу. Он га је штитио од убилачки расположене светине у тремовима Храма; био је са њим пред Синедрионом, остао је са њим у тврђави, а сада се открио свом верном сведоку одговарајући на апостолову усрдну молитву да га посаветује шта да чини. »А ону ноћ стаде Господ пред њега и рече: не бој се, Павле, јер као што си сведочио за мене у Јерусалиму, тако ти ваља и у Риму сведочити!« AASer 293.3

Павле је дуго чезнуо да посети Рим; жарко је желео да у том граду, сведочи за Христа али осећао је да непријатељство Јевреја стоји на путу остварењу тих намера. Није ни мислио, чак ни тада, да ће на пут кренути као заробљеник. AASer 293.4

Док је Господ храбрио свога слугу, његови непријатељи ковали су заверу да га униште. »А кад би дан, учинише неки од Јевреја веће и заклеше се да неће ни јести ни пити док не убију Павла. А беше их више од четрдесет који ову клетву учинише.« Овде се радило о посту који је Господ осудио преко пророка Исаије: »Ето постите »да се прете и свађате и да бијете песницом безбожно.” (Исаија 58,4) AASer 293.5

Завереници, »приступивши ка главарима свештеничким и старешинама, рекоше: клетвом заклесмо се да нећемо ништа окусити док не убијемо Павла; сад, дакле, (413) ви са сабором кажите војводи да га сутра сведе к вама, као да бисте хтели дознати боље за њега; а ми смо готови да га убијемо пре него што се приближи.” AASer 294.1

Уместо да осуде овај сурови план, свештеници и главари свесрдно су га прихватили. Павле је казао истину када је Ананију упоредио с окреченим гробом. AASer 294.2

Међутим, Бог се умешао да спасе живот своме слузи. Син Павлове сестре, чувши за заседу убица, »дође и уђе у око и каза Павлу. А Павле, дозвавши једнога од капетана, рече: ово момче одведи к војводи, јер има нешто да му каже. А он га узе и доведе војводи и рече: сужањ Павле дозва ме и замоли да ово момче доведем к теби које има нешто да ти говори!« AASer 294.3

Клаудије Лисије је љубазно примио младића, одвео га у страну, упитао: »Шта је што имаш да ми кажеш?« Младић је одговорио: »Јевреји договорише се да те замоле да сутра сведеш Павла к њима на скупштину, као да би хтели боље испитати за њега, али их ти немој послушати, јер га чекају њих више од четрдесет људи који су се заклели да неће ни јести ни пити докле га не убију; и сада су готови, и чекају твоје обећање.« AASer 294.4

»А војвода онда отпусти момче, заповедивши му: никоме не казуј да си ми ово јавио!« (414) AASer 294.5

Лисије је одмах одлучио да Павла премести из своје области у област којом је управљао намесник Филикс. Јевреји су се као народ налазили у стању узбуђења и раздражености и често су избијали нереди. Уколико апостол и даље остане у Јерусалиму, последице би биле опасне, не само за град, већ и самог заповедника. Зато, »дозвавши двојицу од капетана, рече: приправите ми двеста војника да иду до Ћесарије, и седамдесет коњика и двеста стрелаца, по трећему сату ноћи. И нека доведу коње да посаде Павла и да га прате до Филикса, судије.« AASer 294.6

Павле је сместа морао да крене, Време се није смело губити.. »А војници онда, као што им се заповеди, узеше Павла и одведоше га ноћу у Антипатриду.« Из тога места коњаници су заједно са затвореником наставили пут у Ћесарију, док се четири стотине пешака вратило у Јерусалим. AASer 294.7

Официр који је заповедао четом изручио је свога заробљеника Филиксу и предао писмо које му је поверио војвода: AASer 295.1

»Од Клаудија Лисије честитоме Филиксу поздравље. Човека овога ухватише Јевреји и шћаху да га убију ја, пак дођох с војницима и отех га дознавши да је Римљанин. И желећи дознати узрок за који га криве сведох га на њихову скупштину. Тада нађох да га криве за питања закона њихова, а да нема никакве кривице која заслужује смрт или окове. И дознавши ја уговор јеврејски о глави овога човека одмах га послах к теби, заповедивши (415) и супарницима његовим да пред тобом кажу што имају на њега. Здрав буди!” AASer 295.2

Пошто је прочитао поруку, Филикс се распитао из које провинције потиче затвореник и сазнавши да се ради о Киликији, одлучио: »Испитаћу те када супарници твоји дођу! И заповеди да га чувају у двору Иродовом.« AASer 295.3

Павлов случај није био први у коме је Божји слуга код незнабожаца нашао уточиште од злобе такозваног Господњег народа. Јевреји су својим гневом против Павла додали још један злочин мрачном списку којим је била обележена историја тог народа. Још више су отврднули своје срце против истине и своју пропаст учинили још сигурнијом. AASer 295.4

Мало је оних који схватају пуно значење речи које је Христос изговорио у синагоги у Назарету, када је објавио себе као Помазаника. Том приликом је рекао да је његов задатак да теши, благосиља и спасава ожалошћене и грешне; видећи да охолост и неверство владају срцима Његових слушалаца, подсетио их је да се Бог у прошлости одвратио од свог изабраног народа због његовог неверовања и бунтовништва и окренуо становницима незнабожачких земаља који нису одбацили небеску светлост. Удовица из Сарепте и Неман из Сирије живели су потпуно по светлости коју су примили; зато су били проглашени праведнијима од припадника Божјег изабраног народа који су отпали од Њега и жртвовали начела ради удобности и световне части. (416) AASer 295.5

Исус је Јеврејима у Назарету објавио трагичну истину, када је рекао да у отпалом Израиљу нема сигурности за верног Божјег весника. Они неће схватити Његову вредност нити ценити Његов рад. Иако су јеврејске старешине изјављивале да ватрено ревнују за Божју част и добро Израиља, били су и према једном и према другом непријатељски расположени. Речима и примером одводили су народ све даље и даље од послушности Богу - на место на коме Он у дан невоље неће моћи да их одбрани. AASer 295.6

Спаситељеве речи укора људима у Назарету, у Павловом случају, нису се односиле једино на неверне Јевреје, већ и на његову браћу у вери. Да су се црквене старешине потпуно ослободиле осећања горчине против апостола, да су га прихватили као човека кога је Бог посебно позвао да Јеванђеље однесе незнабошцима, Господ им га не би одузео. Бог није одредио да се Павлово дело тако брзо заврши, али није се послужио ни чудом да спречи низ догађаја који су својим понашањем покренули старешине цркве у Јерусалиму. AASer 296.1

Исти дух и сада стара исте последице. Црква губи многе благослове, када занемари да цени и користи предности божанске благодати. Колико би често Господ продужио дело неког верног проповедника да је његов рад био цењен! Међутим, ако верници Цркве дозволе непријатељу душа да им изопачи схватање, тако да погрешно тумаче и представљају речи и дела Христовог слуге; ако дозволе себи да му стану на пут и ометају његов рад, Господ ће (417) им понекад одузети благослов који им је дао. AASer 296.2

Сотона се непрестано труди да преко својих оруђа обесхрабри и уништи све оне које је Бог изабрао да обаве велико и добро дело. Они могу бити спремни да жртвују чак и свој живот за напредак Христовог дела; али велики варалица њиховој браћи усадиће сумњу према њима, која ће, ако буде гајена, поткопати поверење у поштење њиховог карактера и на тај начин осујетити њихов рад. Често се догађа да им преко њихове браће нанесе такве душевне патње да Бог милостиво мора да се умеша и да свог прогоњеног слугу позове на одмор. Када се руке склопе на његовим утихнулим грудима, тек када заћути његов глас опомене и охрабрења, тек тада тврдоврати, можда, постају способни да препознају и цене благослов који су одбацили. Његова смрт, можда ће, успети да постигне оно што његов живот није успео. (418) AASer 296.3