Апостолска Црква - Христовим Трагом

Тридесет и седмо поглавље— Павлово Последње Путовање У Јерусалим

(Ово поглавље засновано је на тексту у Делима 20,4. до 21,16)

Павле је жарко желео да у Јерусалим стигне пре Пасхе да би могао да се сретне са верницима који ће из целога света доћи да присуствују празнику. Непрекидно се надао да ће на неки начин успети да послужи као оруђе којим ће бити уклоњене предрасуде његових неверних сународника, тако да и они прихвате драгоцену светлост Јеванђеља. Осим тога, желео је да се сретне са црквом у Јерусалиму и преда дарове које су цркве из незнабоштва послале својој сиромашној браћи у Јудеји. Надао се да ће овом посетом успоставити чвршће заједништво међу обраћеницима из јудејства и из незнабоштва. AASer 277.1

Када је завршио своје дело у Коринту, одлучио је да крене бродом право према некој луци на палестинској обали. Све је било спремно за пут и он је управо пошао да се укрца на брод, када је добио вест да су Јевреји сковали заверу да му одузму живот. У прошлости, тим противницима вере (389) пропадали су сви напори да учине крај деловању апостола. AASer 277.2

Успех који је пратио проповедање Јеванђеља поново је распалио гнев Јевреја. Са свих страна су им долазили гласови о ширењу нове науке која је Јевреје ослобађала држања обреда из церемонијалног закона, а незнабошцима давала иста права као и Јеврејима, Аврамовим потомцима. Павле је проповедајући у Коринту, износио исте доказе које је тако снажно објављивао у својим посланицама. Његову одлучну изјаву: »Нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања« (Колошанима 3,11), његови непријатељи прогласили су дрским богохуљењем и одлучили да његов глас мора бити ућуткан. AASer 277.3

Када је примио поруку о завери, Павле је одлучио да крене околним путем преко Македоније. Морао је да одустане од својих планова да буде у Јерусалиму у време пасхалних свечаности, али надао се да ће стићи макар за дан Педесетнице. AASer 278.1

С Павлом и Луком кренули су »Сосипатар Пиров из Верије, и Аристарх и Секунд из Солуна, и Гај из Дерве и Тимотије, и Тихик и Трофим из Азије”. Павле је носио велику своту новца прикупљеног у црквама из незнабоштва и желео је да га преда у руке браћи која воде дело у Јудеји. Зато се и договорио са овим представницима цркава, које су дале прилоге, да га прате до Јерусалима. AASer 278.2

У Филиби се задржао да прослави Пасху. С њиме је остао само Лука, док су остали (390) наставили у Троаду, с намером да га тамо сачекају. Филибљани су били најљубазнији и најискренији међу апостоловим обраћеницима и у току осмодневне светковине, уживао је у спокојном и срећном дружењу с њима. AASer 278.3

Отпловивши из Филибе, Павле и Лука су после пет дана путовања срели своје другове у Троади и затим седам дана остали са верницима у том месту. AASer 278.4

Последње вечери боравка »сабраше се ученици да ломе хлеб«. Чињеница да се њихов омиљени учитељ спремао на пут, окупила је много више верника него обично. Сабрали су се у једној од »горњих соба« на трећем спрату. Тамо им је апостол, покренут жаром своје љубави и бриге о браћи, проповедао све до пола ноћи. AASer 278.5

На једном од отворених прозора седео је младић по имену Евтих. Иако је место било врло опасно, њега је савладао сан, тако да је пао у двориште. Сви су се узбунили и настала је пометња. Мртвог младића подигли са и многи су се, плачући и наричући, окупили око њега. Прогуравши се кроз мноштво, Павле га је загрлио и упутио Богу искрену молитву да га врати у живот. Његова молитва била је услишена. Надгласавајући плач и јауке ожалошћених, апостол је узвикнуо: »Не буните се, јер је дужа његова у њему!” (Дела 20,10) Радосни верници поново су се вратили у горњу собу. Поделили су Господњу вечеру, а затим је Павле »довољно говорио до саме зоре«. AASer 278.6

Брод, којим је Павле и његови пратиоци требало да наставе путовање, спремао се да крене, па су браћа пожурила да уђу. Сам апостол је, међутим, одлучио да крене краћим копненим путем између Троаде и Аса и да своје (391) пратиоце дочека у том месту. То му је пружило прилику да мало времена посвети молитви и размишљању. Тешкоће и опасности, повезане са предстојећом посетом Јерусалиму, држање тамошње цркве према њему и његовом делу, интереси еванђеоског дела у другим пољима, све то заокупљало је његове мисли, испуњавало га забринутошћу и страховањем, и због тога је искористио ову посебну прилику да од Бога затражи снагу и савет. AASer 279.1

Док су из Аса једрили према југу, путници су прошли поред Ефеса, у коме је апостол тако дуго радио. Павле је веома желео да посети ту цркву, јер је хтео да им пренесе важне савете и поуке. Али, размисливши, одлучио је да ипак крене даље, »јер хићаше« »да буде о Тројичину дне у Јерусалиму«. Међутим, када је лађа пристала у Милиту, педесетак километара од Ефеса, сазнао је да постоји могућност да се пре наставка путовања састане са црквом. Одмах је послао гласника старешинама и позвао их да хитно дођу у Милит, јер је желео да се види с њима пре него што крене даље. AASer 279.2

Одазвали су се и дошли, а он им је на растанку упутио снажне, дирљиве речи опомене. Рекао им је: »Ви знате од првога дана кад дођох у Азију како с вама једнако бих, служећи Господу са сваком понизности и многим сузама и напастима које ми се догодише од Јевреја који ми рађаху о глави; како ништа корисно не изоставих да вам кажем и да вас научим пред народом и по кућама, сведочећи и (392) Јеврејима и Грцима покајање к Богу и веру у Господа нашега Исуса Христа.« AASer 279.3

Павле је увек уздизао Божји закон. Показивао је да закон нема моћи да спасе људе од казне за непослушност. Злочинци се морају покајати за своје грехе и понизити пред Богом, чији праведни гнев су изазвали кршећи Његов закон; они морају показати и веру у крв Исуса Христа као у једино средство које им може осигурати опроштење. Божји Син је умро као Жртва уместо њих и узнео се на Небо да стане пред Оца као њихов Представник. Покајањем и вером они се могу ослободити проклетства греха и Христовом благодаћу оспособити да од тада буду послушни Божјем закону. AASer 279.4

Павле затим наставља: »И сад, ево, ја свезан Духом идем у Јерусалим не знајући шта ће ми се у њему догодити; осим да Дух Свети по свим градовима сведочи, говорећи да ме окови и невоље чекају. Али се ни за што не бринем, нити марим за свој живот, него да свршим течење своје с радошћу и службу коју примих од Господа Исуса: да посведочим јеванђеље благодати Божје. И ево, сад знам да више нећете видели мојега лица, ви сви по којима пролазих проповедајући царство Божије.« AASer 280.1

Павле није планирао да објави ово сведочанство; али, док је говорио, Дух надахнућа га је обузео, потврђујући његова страховања да је ово његов последњи сусрет са браћом из Ефеса. AASer 280.2

»Зато вам сведочим у данашњи дан да сам ја чист од крви свију, јер не изоставих да покажем (393) вољу Божију.” Никакво страховање да ће некога увредити, никаква жеља да стекне пријатеље или одобравање, није могла навести Павла да не изговори речи које му је Бог дао да би их посаветовао, опоменуо или укорио. Бог од својих слугу и данас очекује да буду неустрашиви у проповедању Речи и у извршавању њених прописа. Христов проповедник не сме да објављује народу само оне истине које ће му бити угодне, и да се устручава да говори о истинама које ће му проузроковати бол. С дубоком забринутошћу треба да стражи над развојем карактера својих верника. Ако види да било која овца из његовог стада гаји неки грех, као верни пастир мора да јој из Божје речи изнесе савете који се односе на њен случај. Уколико им дозволи да не опоменути самоуверено иду даље, биће позван на одговорност за њихове душе. Пастир који испуњава дужности свог високог звања мора припаднике свога стада да верно поучава свим појединостима Христове вере, показујући им какви треба да буду и шта да чине да би били савршени у Божји дан. Само онај који делује као верни учитељ истине на крају свога рада моћи ће да каже заједно с Павлом: »Зато вам сведочим у данашњи дан да сам чист од крви свију!” AASer 280.3

»Пазите, дакле, на себе«, препоручује апостол својој браћи, »и на све стадо у коме вас Свети Дух постави владикама да пасете Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом.” Када би проповедници Јеванђеља стално имали на уму да им је поверено стадо које је Христос откупио својом крвљу, продубила би се њихова свест о важности дела које обављају. Они треба да пазе на себе и на своје стадо. Оно што говоре треба да примене (394) у свом животу и потврде својим примером. Као учитељи на путу живота не смеју дати повода да се зло говори о истини коју проповедају. Као Христови представници морају да уздигну част Његовог имена. Својом оданошћу, непорочношћу свог живота, својим посвећеним разговорима, треба да се покажу достојним свог узвишеног позива. AASer 281.1

Апостолу су биле откривене опасности којима ће бити изложена црква у Ефесу. Зато је рекао старешинама: »Јер ја ово знам да ће по одласку моме ући међу вас тешки вуци који неће штедети стада;. и између вас самих постаће људи који ће говорити изврнуту науку да одвраћају ученике за собом.« Павле је бдео над црквом, док је гледао у будућност и видео нападе којима ће бити изложена од унутрашњих и спољашњих непријатеља. Свечано и озбиљно позивао је своју браћу да будно страже над светим залогом који им је поверен. Примера ради, указао им је на свој неуморни рад међу њима: »Зато гледајте и опомињите се да три године дан и ноћ не престајах учећи са сузама свакога од вас.” AASer 281.2

А онда је наставио: »И сад вас, браћо, предајем Богу и речи благодати његове, који може назидати и дати вам наследство међу свима освећенима. Сребра, или злата или руха ни у једнога не заисках.« Неки међу верницима у Ефесу били су богати, али Павле никада није покушао да преко њих оствари неки свој лични интерес. Својим проповедањем никада није скретао пажњу на своје потребе. Могао је да изјави: »Сами знате да потреби мојој и оних који су са мном били послужише ове руке моје!” Иако је обављајући Христово дело, напорно радио и много путовао, био је у стању (395), не само да задовољи своје потребе, већ и да понешто остави на страну да помогне својим сарадницима и олакша патње достојним сиромасима. Све је то могао да постигне неуморном марљивошћу и најстрожом штедњом. Заиста је могао да се позове на свој пример када је рекао: »Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима и опомињати се речи Господа Исуса коју Он рече: много је блаженије давати него ли узимати.« AASer 281.3

»И ово рекавши, клече на колена своја са свима њима и помоли се Богу. А свију стаде велики плач и загрливши Павла целиваху га, жалосни највише за реч коју рече да више неће видети лица његова;. и отпратише га у лађу.« AASer 282.1

Из Милита путници су одједрили право »у Ко, и други дан у Род и оданде у Патару«, на југозападној обали Мале Азије, а затим, »нашавши лађу која полази у Финикију”, »уђосмо и одвезосмо се«. У тирској луци, у којој је брод истоварен, нашли су неке ученике с којима су могли да проведу седам дана. Ови ученици су преко Светога Духа добили обавештење о опасностима које Павла очекују у Јерусалиму, па су га наговарали »да не иде горе у Јерусалим”. Али, апостол није дозволио да га страх од невоља или тамнице одврати од његове намере. AASer 282.2

По истеку седмице коју су провели у Тиру, сва браћа, заједно са својим женама и децом, испратили су Павла до брода. Пре него што се укрцао, клекли су на обали и помолили се, он за њих и они за њега. (396) AASer 282.3

Настављајући да путују према југу, путници су стигли у Ћесарију и ушли »у кућу Филипа јеванђелиста, који беше један од седам ђакона« и остали са њим. Овде је Павле провео неколико спокојних, срећних дана - последњих дана потпуне слободе коју је требало дуго да ужива. AASer 282.4

Док се Павле задржавао у Ћесарији, »дође одозго из Јудеје један пророк по имену Агав«. Лука даље овако описује тај догађај: »И дошавши к нама узе појас Павлов и свезавши своје руке и ноге рече: тако вели Дух Свети: човека којега је овај појас, овако ће свезати у Јерусалиму Јевреји и предати га у руке незнабошцима.” AASer 282.5

»И када чусмо ово, молисмо и ми и овдашњи да не иде горе у Јерусалим.« Али Павле није хтео да скрене са пута дужности. Био је спреман да следи Исуса и у тамницу и у смрт. »А Павле одговори и рече: шта чините те плачете и цепате ми срце? Јер ја не само свезан бити хоћу, него и умрети у Јерусалиму готов сам за име Господа Исуса!« Видећи да му само наносе бол и да нису у стању да га одврате од његове намере, браћа су престали га да наговарају, али су казали: »Воља Божја нека буде!« AASer 283.1

Кратки боравак у Ћесарији ускоро је дошао крају и, у пратњи неке браће, Павле је са својим друштвом кренуо у Јерусалим, али сва срца била су испуњена тешким предосећањем о злу које им прети. AASer 283.2

Апостол се никада, до тада, није приближавао Јерусалиму тако жалосна срца. Знао је да се наићи на мало пријатеља и (397) много непријатеља. Приближавао се граду који је одбацио и убио Божјега Сина и над којим се сада надносила претња Божјега гнева. Сећајући се како су огорчене биле његове предрасуде против Христових следбеника, Павле је осећао дубоку самилост према својим залуталим сународницима. Ипак, како се мало могао да се нада да ће бити у стању да им помогне! Исти онај слепи гнев који је некада пламтео у његовом срцу, сада је неизрецивом силином беснео у срцима целога народа против њега. AASer 283.3

Није могао да се ослони на саучешће и подршку чак ни своје браће у вери. Необраћени Јевреји који су га у стопу пратили, нису били спори у ширењу најнеповољнијих гласина у Јерусалиму, и лично и путем писама, о њему и његовом раду; неки, чак и међу апостолима и старешинама, примали су те гласине као истините, нису улагали никакав напор да им се успротиве, нису осећали никакву жељу да га подрже. AASer 283.4

Међутим, иако суочен са обесхрабрењем, Павле није очајавао. Уздао се да ће Глас који је проговорио његовом срцу, проговорити и срцима његових сународника и да ће Учитељ, кога су његови сарадници у апостолској служби волели и коме су служили, сјединити њихова срца са његовим у делу Јеванђеља. (398) AASer 283.5