ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

21. поглавље—ЗАВРШНЕ ГОДИНЕ ЈЕЛИСИЈЕВЕ СЛУЖБЕ

*****

Позван у пророчку службу још у време Ахавове владавине, Јелисије је доживео да види многе промене које су се догодиле у израиљском царству. Казна за казном стизале су Израиљце у време владања Азаила Сиријца, који је био помазан да послужи као бич отпалом народу. Оштре мере у току реформе, коју је покренуо Јуј довеле су до истребљења целог Ахавовог дома. У току сталних ратова са Сиријцима, Јоахаз, Јујев наследник, изгубио је неке градове источно од Јордана. Неко време изгледало је као да ће Сиријци преузети власт у целом царству. Међутим, реформа коју је започео Илија и наставио Јелисије навела је многе да потраже Бога. Валови олтари били су заборављени; полако али сигурно, Божја намера почела је да се испуњава у животу оних који су одлучили да целим срцем служе Богу. PKSerb 172.1

Управо је љубав према залуталом израиљском народу навела Бога да дозволи Сиријцима да кажњавају припаднике тог народа. Сажаљење према онима чија је морална снага постала тако слаба, покренуло је Бога да подигне Јуја да истреби покварену Језавељу и цео Ахавов дом. И још једном, деловањем милостивог Провиђења, Валови и Астартини свештеници били су уклоњени, а њихови незнабожачки олтари разорени. Бог је у својој мудрости предвидео да ће неки, када се уклони искушење, одбацити незнабоштво и окренути се лицем према Небу, и зато је дозволио да их стиже невоља за невољом. Његове казне биле су ублажене милошћу, и када се Његова намера испунила, скренуо је ток своје милости према онима који су научили да Га траже. PKSerb 172.2

Док су се добри и зли утицаји борили за превласт, а сотона чинио све што је у његовој моћи да употпуни разорно дело које је обавио у току владавине Ахава и Језавеље, Јелисије је наставио да сведочи. Суочавао се са противљењем, али нико није могао да оповргне његове речи. У целом царству био је поштован и слављен. Многи су долазили к њему по савет. Док је Језавеља још била жива, Јорам, цар Израиља, тражио је од њега савет; а једном, док је боравио у Дамаску, посетили су га и гласници Вен Адада, цара Сирије, који су желели да знају хоће ли цар умрети од болести од које је боловао. Свима је пророк дао верно сведочанство у време када се истина свуда изопачавала, а велики део народа отворено устајао против Неба. PKSerb 173.1

Бог никада није заборавио свог изабраног весника. Једном приликом, у току сиријске инвазије, сиријски цар је покушао да уништи Јелисија зато што је израиљском цару дојављивао планове непријатеља. Сиријски цар би саветујући се са својим доглавницима казао: »Ту нека стане моја војска!« Те планове Господ је откривао Јелисију, који би »слао к цару Израиљеву и поручивао му: чувај се да не идеш онуда, јер су онде Сирци у заседи! И цар Израиљев би слао на оно место, за које рече човек Божји и опомену га, и тако се чувао. И то не беше једном или два пута!« PKSerb 173.2

»И смути се срце цару Сирском зато, и сазвавши слуге своје, рече им: хоћете ли ми рећи ко од наших дојављује цару Израиљеву! А један од слуга његових рече му: нико, царе, господару мој, него Јелисије, пророк у Израиљу, дојављује цару Израиљеву речи које говориш у ложници својој!« PKSerb 173.3

Одлучан да уклони пророка, сиријски цар је заповедио: »Идите, и видите где је, да пошљем да га ухвате!« Пророк је био у Дотану; сазнавши за то, цар је послао »коње и кола с великом војском, и они, дошавши ноћу, опколише град. А ујутру слуга човека Божјега уставши изиђе, а то војска око града, и коњи и кола.« PKSerb 173.4

Ужаснут, слуга је потражио пророка и објавио му вест: »Јаох, господару, шта ћемо сада?« PKSerb 174.1

»А он му рече: не бој се! Јер је више наших него њихових!« Затим, да би се слуга сам могао у то уверити, »помоли се Јелисије, говорећи: Господе, отвори му очи да види«! »И Господ отвори очи момку, те виде, а то гора пуна коња и кола огњених око Јелисија.« Између Божјег слуге и наоружаних непријатеља била је чета небеских анђела. Сишли су у великој сили, не да уништавају, не да изнуде поштовање, већ да се улогоре око слабих и беспомоћних Господњих верника и да им послуже. PKSerb 174.2

Када се припадници Божјег народа нађу у невољи, када наизглед не буду имали излаза, тада једино морају да се ослоне на Господа. PKSerb 174.3

Пошто је чета сиријских војника дрско кренула напред, несвесна присутности небеских ратника, »помоли се Јелисије Господу и рече: Ослепи овај народ! И ослепи их по речи Јелисијевој. Тада им рече Јелисије: није ово пут, није ово град; ходите за мном и одвешћу вас човеку којега тражите! И одведе их у Самарију.« PKSerb 174.4

»И када дођоше у Самарију, рече Јелисије: Господе, отвори им очи да виде! И Господ им отвори очи, и видеше, а то бејаху усред Самарије. А цар Израиљев рече Јелисију кад их угледа: хоћу ли бити, хоћу ли бити, оче мој? А он рече: немој бити; еда ли ћеш оне побити које заробиш мачем својим и луком својим? Изнеси им хлеба и воде нека једу и пију, па онда нека иду господару својему. И уготови им гозбу велику, те једоше и пише, па их отпусти, а они отидоше господару својему.« (Види: 2. О царевима, 6. поглавље!) PKSerb 174.5

После тога, Израиљ је неко време био слободан од сиријских напада. Међутим, касније, под енергичним вођством одлучног цара Вен Адада, сиријске чете опколиле су Самарију и опселе је. Никада Израиљ није био доведен у такву невољу као у току те опсаде. Заиста су синови и синови синова били похођени због грехова својих отаца. Ужаси дуготрајне глади навели су израиљског цара на очајничке мере, управо у време када је Јелисије прорекао да ће наредног дана доћи избављење. PKSerb 174.6

Следећег јутра, нешто пре зоре, Господ »учини те се у околу Сирском чу лупа кола и коња и велике војске«, те се Сиријци, обузети великим страхом, »подигоше и побегоше по мраку, оставивши шаторе своје и коње своје и магарце своје и око као што је био«, са свим богатим залихама хране. »Побегоше ради душа својих«, и нису се зауставили све док нису прешли преко Јордана. PKSerb 175.1

За време ове ноћи бежања, четири губавца испред градских врата, натерани глађу и очајањем, одлучили су да оду у сиријски логор и да се предају нападачима на милост и немилост, надајући се да ће изазвати сажаљење и добити хране. Њихово изненађење било је неописиво када су стигли у логор и затекли празне шаторе. Пошто није било никога ко би их злостављао или им што забрањивао, »уђоше у један шатор, и наједоше се и напише, и покупише из њега сребро и злато и хаљине, и отидоше те сакрише; Па се вратише, и уђоше у други шатор, па покупише и из њега, и отидоше те сакрише. Тада рекоше међу собом: не радимо добро! ово је дан добрих гласова, а ми ћутимо.« Брзо су се вратили у град с добрим вестима. PKSerb 175.2

Плен је био велики; залихе су биле тако обилне да је тога дана »мера белога брашна била за сикал, и две мере јечма за сикал«, као што је претходног дана прорекао Јелисије. Још једном се Божје име прославило пред незнабошцима »по речи Господњој«, коју је изрекао преко свога пророка у Израиљу (види: 2. О царевима 7,5-16). PKSerb 175.3

Божји човек је тако, из године у годину, настављао да ради верно служећи свом народу и постајући му све ближи, стојећи у време кризе и уз цареве као мудри саветник. Дуге године живота у идолопоклонству и отпаду оставиле су свој злокобни печат и на владару и на народу. На све стране и даље су се виделе тамне сенке отпада, иако је, ту и тамо, било и оних који су упорно одбијали да превију своја колена пред Валом. Међутим, пошто је Јелисије наставио да обавља своје дело реформе, многи су се вратили из идолопоклонства и учили да се радују што служе правом Богу. Пророк се такође радовао тим чудима божанске милости, и био испуњен дубоком чежњом да обрати све поштене у срцу. Куда год је одлазио, трудио се да људе учи праведности. PKSerb 175.4

С људске тачке гледишта, изгледи да ће се народ духовно препородити били су исто тако мали, као и они који се данас налазе пред Божјим слугама који раде у мрачним деловима света. Међутим, Христова црква је Божје оруђе за објављивање истине; она је од Њега добила налог да обави посебно дело, и ако буде била верна Богу, послушна Његовим заповестима, на њој ће почивати савршенство божанске силе. Ако буде била верна свом завету, ниједна сила неће моћи да јој се успротиви. Непријатељске снаге неће имати ништа веће могућности да јој се одупру него што је плева у стању да одоли вихору. PKSerb 176.1

Пред Црквом је, уколико буде обукла хаљине Христове праведности, уколико се буде ослободила сваке подложности свету зора блиставог, славног дана. PKSerb 176.2

Бог позива своје одане слуге, који верују у Њега, да охрабре оне који су изгубили и веру и наду. Окрените се Богу, ви који сте робови наде! Тражите снагу од Бога, живога Бога! Покажите непоколебљиву, понизну веру у Његову силу и у Његову спремност да спасе! Када се вером ухватимо за Његову силу, Он ће променити, величанствено променити, и најбезнадежније изгледе, оне који нас највише обесхрабрују. Он ће то учинити на славу свога имена. PKSerb 176.3

Све док је могао да путује из места у место по целом израиљском царству, Јелисије је наставио да активно учествује у јачању пророчких школа. Где год је био, Бог је био с њим, дајући му речи које је требало изговорити и силу да чини чуда. Једном приликом, »синови пророчки рекоше Јелисију: гле, место где седимо пред тобом тесно нам је. Него хајде да отидемо на Јордан, па да узмемо онде сваки по брвно и начинимо онде место где ћемо боравити«. (2. О царевима 6,1.2) Јелисије је отишао с њима на Јордан, храбрећи их својим присуством, дајући им савете, па чак чинећи и чудо да би им помогао у раду. »А кад један од њих сецијаше дрво, паде му секира у воду; а он повика, говорећи: авај, господару, још је у наруч узета! А човек Божји рече му: где је пала? А кад му показа место, он одсече дрво, и баци га онамо, и учини да секира исплива. А он рече: узми је. И човек пружи руку своју, те је узе.« (2. О царевима 6,5-7) PKSerb 176.4

Његова служба била је тако успешна и тако снажан његов утицај да је, док је лежао на самртничкој постељи, чак и млади цар Јоас, идолопоклоник, који је показивао врло мало поштовања према Богу, препознао у њему оца у Израиљу, и признао да је његова присутност у народу у време невоље драгоценија од војске на коњима и ратним колима. Извештај говори: »А Јелисије разболе се од болести од које и умре; и Јоас, цар Израиљев, дође к њему, и плачући пред њим, говораше: оче мој, кола Израиљева и коњаници његови!« (2. О царевима 13,14) PKSerb 176.5

Многа невољна душа, тражила је од њега помоћ, пророк је приступао као мудри отац, пун сажаљења. Ни овом приликом није желео да одбаци безбожног младића, тако недостојног поверљивог положаја који је заузимао, и коме је савет био толико потребан. Бог је у свом провиђењу пружио младом цару прилику да поправи пропусте из прошлости и да своје царство постави на сигурно тло. Сиријски непријатељ, који је сада под својом влашћу држао територије источно од Јордана, требало је да буде одбачен. Још једном је требало да Божја сила стане на страну залуталог Израиља. PKSerb 177.1

Пророк на самрти наложио је цару: »Узми лук и стреле!« Јоас је послушао. Тада је пророк рекао: »Натегни лук руком својом!« Јоас »натеже лук руком својом. И Јелисије метну руке своје цару на руке. И рече: отвори прозор са истока«, према градовима пре ко Јордана у власти Сиријаца. Када је цар отворио прозор са решеткама, Јелисије му је наредио да пусти стрелу. Када је стрела одлетела својим путем, пророк је у надахнућу рекао: »Стрела избављења Господњега, стрела избављења од Сиријаца; јер ћеш побити Сиријце у Афеку, и сатрћеш их.« PKSerb 177.2

Затим је пророк ставио на пробу цареву веру. Наређујући Јоасу да узме стреле, рекао му је: »Удари у земљу!« Три пута је цар ударао у земљу, а онда стао. »Да си ударио пет пута или шест пута«, повикао је пророк незадовољно, »тада би побио Сиријце сасвим, а сада ћеш их само три пута разбити!« (2. О царевима 13,15-19) PKSerb 177.3

Ова поука односи се на све оне који се налазе на поверљивим местима. Када Бог отвори пут за обављање неког посла и када обећа успех, тада Божје изабрано оруђе мора да учини све што је у његовој моћи да постигне обећани резултат. Успех ће увек бити сразмеран одушевљењу и истрајности који се улажу у обављање посла. Бог може да чини чуда у свом народу једино када Његов народ неуморно обавља свој део. Он тражи људе који су одани Његовом делу, људе који имају моралне храбрости, ватрене љубави према душама, ревности која не малаксава. Такви радници ниједан задатак неће сматрати сувише напорним, ниједан изглед сувише безнадежним, они ће и даље радити, неустрашиво, све док се привидни пораз не претвори у славну победу. Чак ни онда када им запрете затворски зидови или мученичка ломача, они се неће зауставити у својој намери да заједно са Богом раде на изградњи Његовог царства. PKSerb 177.4

Јелисијево дело је завршено давањем савета и охрабрења Јоасу. Човек на коме је почивала пуна мера Илијиног духа, остао је веран до краја. Никада се није поколебао. Никада није изгубио своје поуздање у силу Свемогућега. Увек је, иако је пут пред њиме наизглед био потпуно затворен, ишао и даље у вери, а Бог је награђивао његово поверење и отварао му пут. PKSerb 178.1

Јелисију није било дано да пође за својим господарем у огњеним колима. Господ је дозволио да се разболи од дуготрајне бо лести. У току дугих часова патњи и слабости тела, његова вера чврсто се хватала за Божја обећања, а он је увек око себе видео небеске веснике, који су му доносили утеху и мир. И као што је на висинама у Дотану гледао око себе небеске чете, огњена кола Израиљева и коњанике његове, тако је и сада био свестан присутности анђела пуних саучешћа, и охрабрио се. Током целог свог живота показивао је чврсту веру, и што је више упознавао Божје провиђење и Његову милост и љубазност, његова је вера сазревала све више и претварала се у чврсто поуздање у Бога. Када га је смрт позвала био је спреман да почине од свога труда. PKSerb 178.2

»Скупа је пред Господом смрт светаца његових!« (Псалам 116,15) »Праведник се нада и на самрти.« (Приче 14,32) Заједно са псалмистом, Јелисије је с пуним поверењем могао да каже: »Али ће Бог избавити душу моју из руку паклених, јер ме Он прима.« (Псалам 49,15) И радосно је могао да посведочи: »Али знам да је жив мој Искупитељ, и на последак да ће стати над прахом!« (О Јову 19,25) »А ја ћу у правди гледати лице твоје, кад се пробудим, бићу сит од прилике твоје!« (Псалам 17,15) PKSerb 178.3