ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

22. поглавље—»ИДИ У НИНИВУ, У ГРАД ВЕЛИКИ...«¹

*****

Међу градовима старог света, у време подељеног Израиља, један од највећих била је Ниневија, престоница асирског царства. Подигнута на плодној обали Тигра, кратко време после расељавања с подручја Вавилонске куле, цветала је столећима све док није постала »град врло велик, три дана хода«. (Јона 3,3) PKSerb 179.1

У време свог пролазног благостања, Ниневија је била средиште злочина и покварености. Надахнута књига описује Ниневију као »град крвнички... пун лажи и отимања«. Симболичким језиком пророк Наум упоређује Ниневљане са суровим, гладним лавом. »Јер кога«, пита се пророк, »није стизала злоћа твоја једнако?« (Наум 3,1.19) PKSerb 179.2

Ипак Ниневија, иако је постала тако покварена, није била потпуно предана злу. Онај, који »види све синове људске« (Псалам 33,13), »и свашта драгоцено види му око« (О Јову 28,10), видео је у том граду многе који су тежили за нечим бољим и узвишенијим и који би, ако би им се пружила прилика да упознају живога Бога, одбацили своја зла дела и почели да Му служе. Тако им се у својој мудрости Бог открио на очевидан начин да би их, ако буде могуће, покренуо на покајање. PKSerb 179.3

Оруђе изабрано за ово дело био је пророк Јона, син Аматијев. Њему је дошла реч Господња: »Устани, иди у Ниневију, град велики, и проповедај против њега; јер изиђе злоћа њихова преда ме!« (Јона 1,1.2) PKSerb 180.1

Размишљајући о тешкоћама, о привидној неостварљивости постављеног задатка, пророк је био у искушењу да посумња у разложност позива који му је био упућен. С људске тачке гледишта, изгледало је да се ништа не може постићи објављивањем такве поруке у том охолом граду. Заборавио је за тренутак да Бог коме служи све зна и све може. Док је оклевао, и даље сумњајући, сотона је успео да га потпуно обесхрабри. Пророка је обузео велики страх, па је устао »да бежи у Тарсис«. Стигао је у Јопу, и нашавши лађу спремну да отплови, »платив возарину уђе у њу да отиде с њима«. (Јона 1,3) PKSerb 180.2

У оквиру постављеног задатка, Јони је била поверена тешка одговорност. Међутим, Онај који му је рекао да иде био је у стању и да подржи свог слугу и да му осигура успех. Да је пророк без оклевања послушао, избегао би многа горка искуства и био би богато благословен. Ипак, Господ није одбацио Јону у најтежим тренуцима његовог живота. У току низа невоља и необичних зби вања, требало је да се обнови пророково поверење у Бога и Његову бескрајну силу спасења. PKSerb 180.3

Да се Јона, када му је позив био први пут упућен, зауставио да хладно размисли, увидео би узалудност сваког свог напора да избегне понуђену одговорност. Међутим, није му било дозвољено да дуго и несметано настави своје безглаво бежање. »Али Господ подиже велики ветар на мору, и поста велика бура на мору да мишљаху да ће се разбити лађа. И лађари, уплашивши се, призиваху сваки својега бога, и бацаху што беше у лађи у море да би била лакша; а Јона беше сишао на дно лађе, и легавши, спаваше тврдо.« (Јона 1,4.5) PKSerb 180.4

Док су морнари призивали своје незнабожачке богове и тражили помоћ, управитељ лађе, изван себе од страха, потражио је Јону и упитао: »Шта ти спаваш? Устани, призивај Бога својега, не би ли нас се опоменуо Бог да не погинемо!« (Јона 1,6) PKSerb 180.5

Међутим, молитве човека који је скренуо с пута дужности, нису помогле. Морнари, сматрајући да чудна жестина олује сведочи о гневу њихових богова, предложили су бацање коцке као последње средство, »да видимо са кога дође на нас ово зло«. Бацили су коцку и коцка је пала на Јону. »Тада му рекоше: кажи нам зашто дође на нас ово зло? Које си радње? И одакле идеш? Из које си земље? И од кога си народа?« PKSerb 181.1

»А он им рече: Јеврејин сам, и бојим се Господа Бога небескога, који је створио море и суху земљу.« PKSerb 181.2

»Тада се врло уплашише људи, и рекоше му: Што си учинио? Јер дознаше људи да бежи од Господа, јер им он каза.« PKSerb 181.3

»И рекоше му: Шта ћемо учинити с тобом, да би нам море утолило? Јер бура на мору биваше све већа. А он им рече: Узмите ме и баците ме у море, и море ће вам утолити, јер видим да је с мене дошла на вас ова велика бура!« PKSerb 181.4

»А људи стадоше веслати да би дошли крају, али не могаху, јер им бура на мору биваше све већа. Тада призваше Господа и рекоше: Молимо те, Господе, да не погинемо ради душе овога човека, и немој метнути на нас крви праве, јер ти, Господе, чиниш како хоћеш! Потом узеше Јону и бацише га у море, и преста бура на мору. Тада се побојаше они људи Господа врло, и принесоше жртве Господу и учинише завете.« PKSerb 181.5

»А Господ заповеди те велика риба прогута Јону; и Јона би у трбуху рибљем три дана и три ноћи.« PKSerb 181.6

»И замоли се Јона Господу Богу својему из трбуха рибљега и рече: PKSerb 181.7

»Завапих у невољи својој ка Господу
И услиши ме,
Из утробе гробне повиках,
И ти чу глас мој!
Јер си ме бацио у дубине,
У срце мору,
И вода ме оптече, Све поплаве твоје и вали твоји прелазише преко мене.
Ирекох: одбачен сам испред очију твојих,
Али ћу још гледати свету цркву твоју.
Оптекоше ме воде, до душе,
Бездана ме опколи,
Сита омота ми се око главе.
Сиђох до крајева горских,
Преворнице земаљске нада мном су довека;
Али ти извади живот мој из јаме,
Господе, Боже мој!
Када нестајаше душе моје у мени,
Поменух Господа.
И молитва моја дође к теби,
У свету цркву твоју.
Који држе лажне таштине,
Остављају своју милост,
А ја ћу ти гласом захвалним принети жртву,
Испунити што сам заветовао,
Спасење је у Господа!« PKSerb 181.8

(Јона 1,7. до 2,10)

Коначно је Јона научио да је »од Господа спасење«. (Псалам 3,8) После покајања и признања Божје спасоносне силе дошло је и избављење. Јона је био ослобођен опасности великих дубина и избачен на суву земљу. PKSerb 182.1

Још једном је Божји слуга добио задатак да опомене Ниневију. »И дође реч Господња Јони други пут, говорећи: Устани и иди у Ниневију, град велики, и проповедај му оно што ти ја кажем.« Овога пута пророк се није заустављао да расправља или да сумња, већ је без оклевања послушао. »И уставши Јона отиде у Ниневију по речи Господњој.« (Јона 3,1-3) PKSerb 182.2

Ушавши у град, Јона је одмах почео да »проповеда« против њега своју вест: »Још четрдесет дана па ће Ниневија пропасти!« (Јона 3,4) Ишао је из улице у улицу, објављујући опомену. PKSerb 182.3

Порука није била узалудна. Узвик који је одјекивао улицама безбожнога града преносио се од уста до уста, док сви становници нису чули страшну објаву. Божји Дух утиснуо је поруку у свако срце и навео мноштво да задрхти због својих грехова и да се покаје у дубокој понизности. PKSerb 182.4

»И Ниневљани повероваше Богу и огласише пост, и обукоше се у кострет од најмањега до највећега. Јер кад дође та реч до цара Ниневијскога, он уста са својега престола, и скиде са себе своје одело, и обуче се у кострет, и седе у пепео. И прогласи се и каза се по Ниневији по заповести царевој и кнезова његових, говорећи: људи и стока, говеда и овце, да не окусе ништа, ни да пасу ни да пију воде. Него и људи и стока да се покрију кострети, и да призивају Бога јако, и да се врати свако са свога злога пута, и од неправде која му је у руци. Ко зна, еда се поврати и раскаје Бог, и поврати се од љутога гнева својега, те не изгинемо?« (Јона 3,5-9) PKSerb 183.1

И тако, пошто се цар и племићи, заједно с обичним народом, људи свих положаја, »покајаше Јониним поучењем« (Матеј 12, 41), и сјединили у молитвама Богу небескоме, била им је указана божанска милост. »И Бог виде дела њихова, где се вратише са злога пута својега, и раскаја се Бог ода зла које рече да им учини, и не учини.« (Јона 3,10) Казна над њима није била извршена, Бог Израиља је био узвишен и слављен у целом незнабожачком свету, а Његов закон поштован. Тек је после много година Ниневија пала као плен у руке околним народима зато што је заборавила Бога и охоло се узвисила. (Извештај о паду Асирије записан је у 30. поглављу!) PKSerb 183.2

Када је сазнао за Божју намеру да поштеди град који је, упркос својој покварености био наведен на покајање у кострети и пепелу, Јона је требало да буде први који ће се радовати Божјој дивној милости; али, уместо тога, дозволио је свом уму да се бави мислима о могућности да буде проглашен лажним пророком. Ревнујући за свој углед, изгубио је из вида бескрајно већу вредност душа у том јадном граду. Сажаљење које је Бог показао према покајничкој Ниневији, »Јони би врло недраго и расрди се«. »Не рекох ли то кад још бејах у својој земљи«, приговарао је Господу. »Зато сам и хтео пре да побегнем у Тарсис, јер сам знао да си ти Бог милостив и жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем, и кајеш се ода зла!« (Јона 4,1.2) PKSerb 183.3

Још једном је попустио својој склоности да приговара и сумња, и још једном је био обузет обесхрабрењем. Губећи из вида интересе других, осећајући да би радије умро него да град буде поштеђен, незадовољно је узвикнуо: »Сада, Господе, узми душу моју од мене, јер ми је боље умрети него живети!« PKSerb 184.1

»А Господ рече: је ли добро што се срдиш? И Јона изиђе из града, и седе с истока граду, и начини онде колибу, и сеђаше под њом у хладу да види шта ће бити од града. А Господ Бог заповеди те узрасте тиква над Јоном да му буде сен над главом и да му помогне у муци његовој. И Јона се обрадова тикви веома.« (Јона 4,3-6) PKSerb 184.2

Тада је Бог дао Јони значајну поуку. »Потом заповеди Бог те дође црв у зору сутрадан, и подгризе тикву, те усахну. И кад ограну сунце, посла Бог сух источни ветар, и сунце стаде жећи Јону по глави тако да обамираше и пожеле да умре, говорећи: боље ми је да умрем него да живим!« PKSerb 184.3

Бог је поново проговорио своме пророку: »Је ли добро што се срдиш тикве ради? А он рече: добро је што се срдим до смрти!« PKSerb 184.4

»А Господ му рече: теби је жао тикве, око које се ниси трудио, и коју ниси одгајио, него једну ноћ узрасте, а другу ноћ пропаде! А мени да не буде жао Ниневије, великога града, у којему има више од сто и двадесет тисућа људи који још не знају шта је десно а шта је лево, и много стоке?« (Јона 4,7-11) PKSerb 184.5

Збуњен, понижен, неспособан да схвати намеру с којом је Бог поштедео Ниневију, Јона је упркос свему испунио налог да опомене тај велики град; иако се проречени догађаји нису збили, вест опомене је ипак потицала од Бога. Она је испунила намеру с којом ју је Бог упутио. Слава његове милости открила се међу незнабошцима. Они који су седели »у тами и у сену смртноме, оковани у тугу и гвожђе«, »завикаше ка Господу у тузи својој«, и »избави их из невоље њихове. Изведе их из таме и сена смртнога, и раскиде окове њихове«. »Посла реч своју и исцели их, и избави их из гроба њихова.« (Псалам 107,10.13.14.20) PKSerb 184.6

Христос је за време своје земаљске службе, споменуо добро које је произашло из Јониног проповедања у Ниневији, и упоредио становнике из тог центра незнабоштва са такозваним Божјим народом свога времена. Рекао је: »Ниневљани ће изаћи на суд с родом овим, и осудиће га, јер се покајаше Јониним поучењем, а гле, овде је већи од Јоне!« (Матеј 12,40.41) Христос се појавио у свету који је био обузет пословима, пун вике трговаца и препирке продаваца, у коме су се људи трудили да све што могу приграбе себи, и изнад све те збрке чуо се Његов глас, сличан звуку Божје трубе: »Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди? Или, какав ће откуп дати човек за душу своју?« (Марко 8,36.37) PKSerb 184.7

Као што је Јонино проповедање било знак за Ниневљане, тако је и Христово проповедање било знак за Његов нараштај. Али, какве ли разлике у прихватању речи! Међутим, иако суочен с равнодушношћу и презиром, Спаситељ је и даље радио, све док није довршио своју мисију. PKSerb 185.1

Ова поука намењена је Божјим весницима данашњег времена, када је градовима и народима исто тако неопходно да сазнају за намере и природу правог Бога, као и некадашњим становницима Ниневије. Христови посланици треба да укажу људима на племенитији свет, који су људи великим делом изгубили из вида. Према учењу Светога писма, једини град који ће остати за вечност је онај коме је градитељ и творац Бог. Очима вере људи већ сада могу да виде праг Неба, обасјан живом Божјом славом. Преко својих изабраних слугу Господ Исус позива људе да гаје посвећену тежњу да себи осигурају бесмртно наследство. Он их позива да своје благо гомилају поред Божјег престола. PKSerb 185.2

Становници градова врло брзо и сигурно преузимају на своја плећа терет скоро свеопште кривице због све снажнијег и дрскијег безакоња. Свеопшту поквареност људско перо једноставно није у стању да опише. Свакога дана суочавамо се с новим случајевима сукоба, подмићивања, преваре; сваки дан читамо потресне извештаје о насиљу и безакоњу, о равнодушности према људским страдањима, о бруталном, нељудском уништавању људских живота. Сваки дан добијамо нова сведочанства о порасту безумља, убистава и самоубистава. PKSerb 185.3

Из столећа у столеће сотона је покушавао да сакрије од људи благотворне Божје планове. Трудио се да из њиховог видокруга уклони оно што Божји закон чини великим - начела праведности, милости и љубави које он заступа. Људи се хвале дивним напретком и просвећеношћу времена у коме сада живимо; међутим, Бог види да је Земља пуна безакоња и насиља. Људи објављују да је Божји закон укинут, да Библија није веродостојна; а последица плиме зла, какве није било још од времена Ноја и отпалог Израиља, запљускује свет. Племенитост душе, љубазност, побожност, олако се распродају да би се задовољила пожуда за оним што је забрањено. Црни извештаји о злочинима из користољубља довољни су да нам следе крв у венама, а душу испуне ужасом. PKSerb 185.4

Наш Бог је Бог милости, који с великим стрпљењем и нежним саучешћем поступа према преступницима свога Закона. Ипак, у ове наше дане, када људи и жене имају толико прилика да се упознају с божанским Законом, откривеним у Светом писму, ве лики Владар свемира не може бити никако задовољан гледајући покварене градове, у којима владају насиље и злочин. Крај Божјег стрпљења с онима који су упорни у својој непослушности брзо се приближава. PKSerb 186.1

Да ли људи треба да буду изненађени наглом и неочекиваном променом понашања највишег Владара према становницима овог палог света? Да ли треба да их чуди што казна прати преступе и све чешће злочине? Да ли треба да одмахују главом што Бог дозвољава уништење и смрт оних који су завођењем и преварама осигуравали себи своје злосрећне добитке? Упркос томе што све већа светлост познавања Божјих захтева обасјава њихов пут, многи одбијају да признају Господњу власт и одлучују да остану под црном заставом зачетника свих побуна против небеске владе. PKSerb 186.2

Божје стрпљење је било врло велико - тако велико да када размишљамо о сталном вређању Његових светих заповести, морамо Му се дивити! Свемоћни је самога себе ограничио у испољавању својих особина. Међутим, Он ће сигурно устати да казни зле, који тако дрско одбацују праведне захтеве Декалога. PKSerb 186.3

Бог даје људима време милости, али постоји граница коју божанско стрпљење не може да пређе, и после које ће сигурно уследити Божја казна. Господ дуго подноси људе и градове, упућујући им у својој милости опомене да би их спасао од божанског гнева, али доћи ће време када се молбе за милост више неће услишавати, када ће бити истребљени бунтовници, који упорно одбацују светлост истине, из милости према њима и свима онима који би могли пасти под утицај њиховог примера. PKSerb 186.4

Близу је време када ће свет обузети бол који никакав људски балсам неће моћи да ублажи. Божји Дух се повлачи са Земље. Катастрофе на мору и на тлу догађају се брзо, једна за другом. Колико често слушамо о земљотресима и ураганима, о уништењима ватром и водом, уз велики губитак људских живота и имовине! Ове невоље привидно само су провале хировитих, неорганизованих, несређених природних сила, које су потпуно изван човекове контроле, али, у свему томе може се читати Божја намера. То су средства којима Бог покушава да натера људе да постану свесни опасности која им прети. PKSerb 187.1

Божји весници у великим градовима не смеју да се обесхрабре због покварености, неправде и тлачења с којима се суочавају, док покушавају да објаве Радосну вест о спасењу. Господ ће развеселити сваког таквог радника истом оном поруком коју је дао апостолу Павлу у поквареном Коринту: »Не бој се, него говори, и да не ућутиш, јер сам ја с тобом, и нико се неће усудити да ти шта учини, јер ја имам велики народ у овом граду!« (Дела 18,9.10) Они који се труде око спасења душа треба да имају на уму да многи неће послушати Божји савет, објављен у Његовој речи, али да цели свет ипак неће одбацити светлост и истину, нити позиве стрпљивог и милостивог Спаситеља. У сваком граду, без обзира колико је пун насиља и злочина, има много и оних који ће, ако буду правилно поучени, постати Исусови следбеници. Хиљаде на тај начин могу чути спасоносну истину и бити покренуте да прихвате Христа за свог Спаситеља. PKSerb 187.2

Божја порука становницима садашњега света гласи: »Зато и ви будите готови, јер у који час не мислите, доћи ће Син човечји!« (Матеј 24,44) Стање у друштву, посебно у великим градовима многих народа, објављује громким гласом да је дошао час Божјег суда и да је врло близу крај свега земаљскога. Ми стојимо на прагу кризе свих векова. Божје казне изливаће се брзо једна за другом - пожари, поплаве, земљотреси, ратови и крвопролића. У то време не смемо да будемо изненађени великим и одлучујућим збивањима; јер анђео милости не може још дуго да остане на свом месту да штити непокајане. PKSerb 187.3

»Јер, гле, Господ излази са места својега да походи становнике земаљске за безакоње њихово, и земља ће открити крв своју, и неће више прикривати побијене своје.« (Исаија 26,21) Олуја Божјега гнева се припрема; опстаће само они који одговоре на позиве милости, као што су то учинили становници Ниневије после Јониног проповедања, и приме посвећење послушношћу законима божанског Владара. Само праведни сакриће се с Христом у Богу, док не прође пустошење. Нека молитва наше душе буде: PKSerb 188.1

»Ја другог Уточишта немам,
Моја се беспомоћна душа само Тебе хвата,
Немој ме, о немој ме оставити,
Подржи ме и утеши Ти!
Сакриј ме, о Спаситељу, сакриј ме,
Док не прођу олује живота!
Поведи ме сигурним путем у Небо,
О, прими ме, прими, у загрљај свој!« PKSerb 188.2