ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

19. поглавље—ПРОРОК МИРА

*****

(Ово поглавље засновано је на тексту из 2. О царевима 4)

Јелисијев пророчки рад у неким својим деловима веома се разликује од Илијиног. Илији су биле повераване поруке проклетства и осуде; његов глас је неустрашиво изрицао укоре и опомене, позивајући цара и народ да се одврате од својих злих путева. Јелисијева мисија била је много смиренија; он је требало да даље гради и јача дело које је Илија започео; да учи народ Господњим путевима. Надахнути извештаји описују га као човека који успоставља блиске односе с ближњима, који се креће у друштву пророчких синова, који својим чудима и службом доноси здравље и радост људима. PKSerb 160.1

Јелисије је био човек благог и љубазног духа; али да је и он умео да буде строг показало се на путу према Ветиљу, када су га изазивали безбожни дечаци који су изашли из града. Ти дечаци су чули за Илијино узнесење, и они су тај свечани догађај узели за предмет својих шала, позивајући Јелисија: »Ходи, ћело, ходи, ћело!« Чувши њихове подругљиве речи, пророк се окренуо, и надахнут од Свемогућега, изрекао проклетство над њима. Страшна казна, која је уследила, стигла је од Бога. »Тада изидоше две медведице из шуме и растргоше четрдесет и двоје деце.« (2. О царевима 2,23.24) PKSerb 160.2

Да је Јелисије дозволио да ово ругање прође некажњено, светина би наставила да му се руга и да га злоставља, па би можда и цела његова мисија поучавања и спасавања у време тешке националне кризе доживела неуспех. Овај један једини случај страшне строгости био је довољан да му осигура поштовање у току целог живота. Педесет година је улазио и излазио кроз врата Ветиља, путовао свуда по земљи, од града до града, пролазио кроз групе беспослених, неваспитаних и распуштених младића; али нико му се није ругао, нити је олако схватао његова права пророка Највишега. PKSerb 161.1

Чак и љубазност има своје границе. Ауторитет се мора сачувати одлучном строгошћу, или ће му многи прилазити с подсмехом и презиром. Она такозвана нежност, наговарање и попуштање, којим се према младима понашају родитељи и васпитачи, једно је од највећих зала које их може стићи. У свакој породици је суштински важно показати чврстину и одлучност, и поставити јасне захтеве. PKSerb 161.2

Поштовање, врлина која је толико недостајала младима, који су се ругали Јелисију, мора се пажљиво неговати. Свако дете треба да научи да исказује истинско поштовање према Богу. Његово име никада се не сме изговарати олако или непромишљено. Када га изговарају, анђели заклањају своје лице. С каквим поштовањем бисмо ми, пала и грешна бића, морали да Му прилазимо! PKSerb 161.3

Поштовање се мора указати Божјим представницима - проповедницима, наставницима и родитељима, који су позвани да говоре у Његово име. Када њима указујемо поштовање, прослављамо Бога. PKSerb 161.4

Учтивост је род Духа и сви је морају неговати. Она има снагу да омекша природе, које би без њеног утицаја постале тешке и грубе. Они који говоре да су Христови следбеници, а истовремено су груби, нељубазни и неучтиви, нису ништа научили од Исуса. У њихову искреност не треба сумњати, њихово поштење не треба стављати под знак питања; али искреност и поштење не могу да надокнаде мањак љубазности и учтивости. PKSerb 161.5

Љубазан дух, који је оспособио Јелисија да тако снажно утиче на живот многих у Израиљу, откривен је у запису о његовом пријатељском односу с породицом која је живела у Сунаму. За време својих путовања по царству »иђаше Јелисије кроз Сунам, а онде беше богата жена, која га устави да једе хлеба. И од тада, када год пролажаше, увраћаше се к њој да једе хлеба«. Господарица куће схватила је да је Јелисије »свети човек Божји«, па је предложила свом мужу: »Да начинимо малу клет, и да му наместимо постељу, и сто, и столицу и свећњак, па када дође к нама, нека се ту склони.« У то уточиште Јелисије је често свраћао, захвалан што може да ужива у спокојству и миру. Међутим, Бог није заборавио љубазност ове жене. У њеном дому није било деце: и зато је Бог, дарујући јој сина, наградио њену гостољубивост. PKSerb 161.6

Године су пролазиле. Дечак је већ довољно одрастао да је могао са жетеоцима да пође на њиву. Једнога дана разболео се због врућине, »и рече оцу својему: јаох, глава! јаох, глава«! Отац је наредио слузи да дечака однесе мајци, »и он га узе и однесе мајци његовој, и лежа на крилу њену до подне, па умре. Тада отиде она горе, и намести га у постељу човека Божјега, и затворивши га изиђе.« PKSerb 162.1

У свом очајању, Сунамка је одлучила да пође и од Јелисија затражи помоћ. Пророк је тада био на Кармилу, и жена, у пратњи свога слуге, одмах је кренула. »А када је човек Божји угледа где иде к њему, рече Гијезију, слузи својему: ено Сунамке! Трчи сада пред њу и реци јој: јеси ли здраво? је ли здраво муж твој? је ли здрав син твој?« Слуга је учинио како му је било заповеђено, али, све док није дошла к Јелисију, ожалошћена мајка није откривала узрок своје туге. Када је чуо за њен губитак, Јелисије је наредио Гијезију: »Опаши се и узми штап мој у руку, па иди! Ако сретнеш кога, немој га поздрављати, ако те ко поздрави, немој му одговарати, и метни мој штап на лице детету.« PKSerb 162.2

Међутим, мајка није била задовољна све док сам Јелисије није кренуо с њом. »Тако да је жив Господ и тако да је жива душа твоја, нећу те се оставити«, узвикнула је. »Тада он уста и пође за њом. А Гијезије отиде напред, и метну штап на лице детету, али не би гласа ни осећања. Тада се врати преда њ, и јави му, говорећи: не пробуди се дете!« PKSerb 162.3

Када су стигли до куће, Јелисије је отишао у собу у којој је лежало дете, »и ушавши затвори се с дететом, и помоли се Господу. Потом стаде на постељу, и леже на дете, метнувши уста своја на уста детету, и очи своје на очи његове, и дланове своје на његове дланове, и пружи се над њиме, те се загреја тело детету. Потом уста, и пређе по кући једном тамо и амо, потом отиде опет и пружи се над дететом. И кихну дете седам пута, и отвори дете очи своје.« PKSerb 162.4

Позвао је Гијезија и наредио му да дозове мајку. »И он је дозва, те дође к њему. И он јој рече: узми сина својега! И она ушавши, паде к ногама његовим, и поклони му се до земље, и узевши сина својега отиде.« PKSerb 163.1

Тако је била награђена вера ове жене. Христос, велики Животодавац, вратио јој је сина. На сличан начин биће награђени и Његови верни када, приликом Његовог доласка, смрт буде изгубила свој жалац и гроб победу, којом се хвалио. Тада ће својим слугама вратити децу коју им је смрт одузела. »Овако вели Господ: глас у Рами чу се, нарицање и плач велики, Рахиља плаче за децом својом, неће да се утеши за децом својом, јер их нема. Овако вели Господ: устави глас свој од плача, и очи своје од суза, јер има плата делу твојему... и они ће се вратити из земље непријатељске. И имаш наде за последак, говори Господ, да ће се вратити синови твоји на међе твоје.« (Јеремија 31,15-17) PKSerb 163.2

Исус нас теши у нашем туговању за умрлима, упућујући нам поруку пуну бескрајне наде: »Од гроба ћу их избавити, од смрти ћу их сачувати, где ти је, смрти, помор твој, где је, гробе, погибао твоја?« (Осија 13,14) »И бејах мртав и ево сам жив ва век века... и имам кључеве од пакла и од смрти.« (Откривење 1,18) »Јер ће сам Господ са заповешћу, с гласом арханђеловим, и с трубом Божјом, сићи с Неба, и мртви у Христу васкрснуће најпре, а потом ми живи, који смо остали, заједно с њима бићемо узети у облаке на сусрет Господу на Небо, и тако ћемо свагда с Господом бити.« (1. Солуњанима 4,16.17) PKSerb 163.3

Као и Спаситељ човечанства, кога је представљао као симбол, Јелисије је у својој служби међу људима сједињавао дело лечења са делом поучавања. Верно, неуморно, у току дугих и успешних радних година, Јелисије се трудио да подупре и унапреди важно образовно дело које су обављале пророчке школе. По Божјем провиђењу, речи његове поуке окупљеним групама озбиљних младића биле су поткрепљиване снажним утицајем Светога Духа, а понекад и другим необоривим доказима његовог ауторитета као Господњег слуге. PKSerb 163.4

Приликом једне своје посете школи у Галгалу, пророк је уклонио отров из поврћа. »И беше глад у оној земљи, и синови пророчки сеђаху пред њиме, а он рече момку својему: пристави велики лонац и скухај зеља синовима пророчким. И један отиде у поље да набере зеља, и нађе дивљу лозу, и набра с ње дивљих тиквица пун плашт, и дошавши сасече их у лонац где беше зеље, јер их не познаваху. И усуше људима да једу. И кад стадоше јести онога зеља, повикаше, говорећи: смрт је у лонцу, човече Божји! И не могаху јести. А он рече: донесите брашна! И сасу брашна у лонац, и рече: успите људима нека једу! И не би више никаквога зла у лонцу.« PKSerb 164.1

И у Галгалу, док је глад још владала у земљи, Јелисије је нахранио стотину људи храном, коју му је као дар донео »неко из Вал-Салисе«, »хлеба од првина, двадесет хлебова јечмених, и нових зрна у класу«. Око њега је било оних који су тешко патили од глади. Када је дар био донесен, рекао је своме слузи: »Постави народу нека једу!« »А слуга му рече: како ћу то поставити пред сто људи? Опет рече: постави народу, нека једу, јер је тако казао Господ: јешће и претећи ће! И он им постави, те једоше, и претече по речи Господњој.« PKSerb 164.2

Колико је, преко свог весника, Христос био милостив и учинио ово чудо да задовољи њихову глад! Од тог времена, иако не увек на тако посебан и видљив начин, али увек изнова, Господ Исус је задовољавао људске потребе. Да је наше духовно опажање било јасније, ми бисмо боље него до сада препознавали божанске милостиве поступке према синовима људским. PKSerb 164.3

Само Божја милост може да учини да мали оброци буду до вољни свима. Господња рука их може стоструко умножити. Из својих извора Он може да постави сто у пустињи. Додиром своје руке, Он може да повећа оскудне залихе и учини да буду довољне свима. Његова сила умножила је хлебове и зрна у рукама пророчких синова. PKSerb 164.4

У време своје земаљске службе, када је Христос учинио слично чудо и нахранио мноштво, појавило се исто неверовање које су показали и сарадници старог пророка. »Шта«, узвикнуо је Јелисијев слуга, »зар ово треба да поставим пред стотину људи?« Када је Исус рекао својим ученицима да нахране мноштво, они су одговорили: »У нас нема више од пет хлебова и две рибе, већ ако да идемо ми да купимо за све ове људе јела!« (Лука 9,13) Шта је то за толики народ? PKSerb 164.5

Ова поука је намењена Божјој деци свих времена. Када Бог одреди посао који треба обавити, нека људи не губе време расправљајући о оправданости те заповести или о вероватним резултатима својих напора кад је послушају. Залихе које имају у рукама можда изгледају сувише мале да би се њима задовољиле потребе; али у Господњим рукама оне ће се показати и више него довољне. Слуга »им постави, те једоше, и претече по речи Господњој«. PKSerb 165.1

Потпунија свест о Божјем односу према онима које је откупио жртвом свога Сина, снажнија вера у напредовање Његовог дела на Земљи - то су велике потребе савремене Цркве. Нека нико не губи време оплакујући своје оскудне видљиве изворе средстава. Спољашњи изглед можда неће много обећавати, али, енергичност и поверење у Бога могу повећати залихе. Дар који Му са захвалношћу доносимо, тражећи у молитви Његове благослове, Он ће умножити као што је умножио храну поклоњену пророчким синовима и уморном мноштву. PKSerb 165.2