ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

18. поглавље—»И ВОДА ПОСТА ЗДРАВА...«

*****

У доба патријараха јорданска долина била је »као врт Господњи«, јер је »целу натапаше река«. У тој лепој долини Лот је управо одлучио да подигне свој дом, »премештајући своје шаторе до Содома«. (1. Мојсијева 13,10.12) У време када су градови у равници били уништени, подручје око њих претворило се у пустош, и од тада је представљало део Јудејске пустиње. PKSerb 156.1

Један део прекрасне долине одржао се да својим животодавним изворима и токовима весели срце човеку. У тој долини, прекривеној богатим житним пољима и шумама од урминих палми и других воћака, логоровале су чете Израиља после преласка преко Јордана, и у њој су први пут уживале у родовима Обећане земље. Пред њима су се уздизале зидине Јерихона, паганске тврђаве, седишта култа Астарте, најискваренијег и најсрамотнијег облика хананског идолопоклонства. Ускоро су његове зидине биле оборене, а његови становници побијени. У време његовог пада, у присутности целог Израиља, била је дата свечана изјава: »Проклет да је пред Господом човек који би устао да гради овај град Јерихон! На првенцу своме основао га, и на мезимцу своме поставио му врата!« (Исус Навин 6,26) PKSerb 156.2

Прошло је пет векова. Место је, носећи Божје проклетство, лежало пусто. Чак су и извори, који су боравак у том делу долине чинили тако пожељним, трпели разорно деловање проклетства. Међутим, у време Ахавовог отпада, када је под Језавељиним утицајем било обновљено служење Астарти, Јерихон, прастаро средиште тог култа, био је поново подигнут, иако је градитељ морао да плати страшну цену. Хил Ветиљанин сазидао је Јерихон »на Авирону, првенцу својему, основао га је, а на Сегуву, мезимцу својему, метну му врата, по речи Господњој«. (1. О царевима 16,34) Недалеко од Јерихона, усред воћњака, налазила се једна од пророчких школа, у коју се упутио Јелисије после Илијиног вазнесења. PKSerb 156.3

Док је боравио у том граду, грађани су му пришли и казали: »Гле, добро је живети у овом граду, као што господар наш види, али је вода зла и земља неродна.« Извор који је у давна времена био чист и животодаван, и осигуравао граду и околини велики део потребних количина воде, постао је сада непогодан за употребу. PKSerb 157.1

Одговарајући на молбу становника Јерихона, Јелисије је рекао: »Донесите ми нов котао, и метните у њ соли!« Када је добио што је тражио, »он изиђе на извор и баци у њ со, говорећи: исцелих ову воду, да не буде више од ње смрти ни неродности«! (2. О царевима 2,19-21) Јерихонске воде постале су здраве, не мудрошћу било којег човека, већ чудесним Божјим деловањем. Људи који су обновили град били су недостојни наклоности Неба, а ипак је Онај, који »заповеда своме Сунцу, те обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима«, нашао за добро да овом приликом, овим доказом свога саучешћа, открије своју спремност да излечи Израиља од његових духовних болести (Матеј 5,45). PKSerb 157.2

Промена је била трајна, »вода поста здрава до данашњега дана, по речи Јелисијевој, коју изрече«. (2. Царевима 2,22) Из столећа у столеће вода је текла, чинећи овај део долине правом оазом лепоте. PKSerb 157.3

Многе духовне поуке могу се извући из извештаја о оздрављењу воде. Нови котао, со, извор - све је то врло симболично. PKSerb 157.4

Бацајући со у горки извор, Јелисије је пружио исту духовну поуку коју је много столећа после тога Спаситељ дао својим ученицима, када је рекао: »Ви сте со земљи!« (Матеј 5,13) Мешајући се са загађеном изворском водом, со је прочистила извор и омогућила да из њега уместо отрова и смрти потече живот и благослов. Када упоређује своју децу са сољу, Бог жели да их поучи да их је учинио примаоцима своје милости да би им помогао да постану Његова оруђа за спасење других. Бог издваја свој Изабрани народ из целога света не само зато да би његове припаднике усвојио као своје синове и кћери, већ да би свет преко њих примио милост која доноси спасење. Када је Бог изабрао Аврама, није га учинио само својим посебним пријатељем, већ и преносиоцем нарочитих предности које је Господ наменио свим народима. PKSerb 157.5

Свету су неопходни докази да постоји право хришћанство. Отров греха изједа саму срж друштва. Градови и села стењу под теретом греха и моралне покварености. Свет је пун болести, патње и безакоња. И близу и далеко гледамо сиромашне и збуњене душе, оптерећене свешћу о кривици, које пропадају услед недостатка неког спасоносног утицаја. Јеванђеље истине им је стално пред очима, а ипак пропадају, јер се поводе за примером оних који би морали да им буду мирис живота на живот, а постају мирис смрти на смрт. Њихова душа напаја се горчином, јер је извор са кога пију отрован, иако би требало да буде извор воде која тече у живот вечни. PKSerb 158.1

Со се мора помешати с материјом којој се додаје, она мора да продре у њу и да је прожме да би је могла сачувати. Исто тако лични додир и дружење с људима учиниће да спасоносна сила Јеванђеља допре до њих. Људи се не спасавају као група, већ као појединци. У личном утицају крије се сила. Он треба да се сједини с Христовим утицајем, да уздиже као што је Христос уздизао, да усађује права начела и зауставља ширење покварености у свету. Он треба да шири милост коју само Христос може дати. Он треба да уздиже, да улепшава живот и карактер ближњих силом чистог примера, кога прати искрена вера и љубав. PKSerb 158.2

О некада загађеном извору у Јерихону, Господ је рекао: »Исцелих ову воду да не буде више од ње смрти ни неродности!« Загађени ток представља душу која је одвојена од Бога. Грех није само одвојио душу од Бога, већ је у њој уништио и жељу и способност да упозна Бога. Тако је цео људски организам поремећен грехом, ум изопачен, машта покварена; способности душе ослабљене. Осећа се да јој недостаје чиста религија, светост срца. Божанска сила обраћења није успела да преобрази карактер. Душа је слаба, и пошто нема моралне снаге неопходне да победи, постала је затрована и изопачена. PKSerb 158.3

У очишћеном срцу, све се мења. Преображавање карактера сведочи свима да се у њему настанио Христос. Божји Дух распламсава нови живот у души, доводећи мисли и жеље у покорност Христовој вољи; унутрашњи човек обнавља се по Божјем обличју. Слаби и погрешиви људи и жене показују свету да откупитељска сила милости може учинити да несавршени карактер постане складан и да донесе обилан род. PKSerb 159.1

Срце које прима Божју реч није као бара која се испарава, нити као испуцала цистерна која губи своје благо. Оно је као планински поток, који се напаја на непресушном извору, и чије хладне, искричаве воде скакућу с камена на камен, освежавајући уморне, жедне и натоварене. Оно је као река која стално тече и текући постаје све дубља и шира, све док се њене животодавне воде не прошире по свој Земљи. Поток који певајући тече својим путем, оставља иза себе дарове зеленила и плодности. Трава на његовим обалама постаје сочнија, дрвеће се заодева бујнијим зеленилом, цвеће се множи. А када у лето земљу почну пржити усијани Сунчеви зраци, линија зеленила обележава речни ток. PKSerb 159.2

Тако је и с правим Божјим дететом. Христова религија деловаће у њему као животодавно начело које све прожима; као жива, делотворна, духовна енергија. Када се срце изложи деловању небеских утицаја истине и љубави, та начела поново се показују као потоци у пустињи, претварајући голу и суву земљу у плодно тло. PKSerb 159.3

Када се они који су очишћени и посвећени познањем библијске истине целим срцем укључе у дело спасавања душа, постаће заиста мирис живота на живот. И када из дана у дан буду пили из непресушног извора милости и знања, видеће да су им срца препуна Духа њиховог Учитеља, и да су њиховом несебичном службом многи добили физичке, менталне и духовне благослове. Уморни су се освежили, болесни повратили здравље, растеретили се натоварени грехом. У далеким земљама чуло се захваљивање са усана оних чије је срце напустило служење греху и окренуло се праведности. PKSerb 159.4

»Дајте и даће вам се«, јер је Божја реч »извор вртовима, студенац живе воде, која тече с Ливана«! (Лука 6,38; Песма над песмама 4,15) PKSerb 159.5