ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

17. поглавље—ПОЗИВАЊЕ ЈЕЛИСИЈА

*****

Бог је наредио Илији да помаже другог човека за пророка уместо себе. »Јелисија, сина Сафатова... помажи за пророка уместо себе.« (1. О царевима 19,16) Послушан заповести, Илија је кренуо да нађе Јелисија. Док је путовао према северу, призор пред његовим очима разликовао се од онога који се могао видети само пре кратког времена! Онда је тло било испуцано, пољопривредно земљиште необрађено, јер ни роса ни киша нису падале три и по године. Сада је на све стране бујао биљни свет као да жели да надокнади време изгубљено због суше и глади. PKSerb 147.1

Јелисијев отац био је богати земљопоседник, човек чији се дом убрајао међу оне који у доба скоро свеопштег отпада нису приклонили колена пред Валом. Био је то дом у коме је Бог поштован и у коме је оданост вери старог Израиља била правило свакодневног живота. У таквој околини Јелисије је провео ране године свог живота. У смирености провинције, учећи од Бога и природе, дисциплинујући се корисним радом, добио је васпитање које је у њему развило навике једноставности и послушности родитељима и Богу и помогло да се оспособи за високи положај који је касније требало да заузме. PKSerb 147.2

Позив у пророчку службу затекао је Јелисија за плугом на њиви, заједно са слугама свога оца. Он се увек прихватао посла који му је био најближи. Имао је способност да управља људима, али и кротост онога који је спреман да служи. Иако тиха и нежна природа, био је енергичан и истрајан. Поштење, верност, љубав према Богу и страх Божји красили су његов карактер, док му је свакодневно обављање скромних послова и улагање сталних напора помогло да развије снагу намере и племенитост карактера, да се стално уздиже у мудрости и знању. Сарађујући са оцем у обављању дужности у дому, учио је да сарађује с Богом. PKSerb 147.3

Верношћу у малим дужностима, Јелисије се припремао за преузимање већих одговорности. Из дана у дан, стичући практична искуства, оспособљавао се за свеобухватније, узвишеније дело. Научио је да служи; а учећи да служи, научио је да поучава и води. Ова поука односи се на све. Нико не може знати с каквом намером га Бог обучава; али, сви могу бити сигурни да верност у маломе представља доказ оспособљености за веће одговорности. Сваким делом у животу човек открива свој карактер, и само онај који се у малим дужностима покаже »као радник који се нема шта стидети« може да добије част да му Бог повери узвишенију службу (2. Тимотију 2,15). PKSerb 148.1

Онај који мисли да није важно како обавља своје мање дужности, показује да је неспособан за часнију службу. Он себе може сматрати потпуно способним да преузме веће дужности; али, Бог гледа дубље од површине. После пробе и кушања, таквоме ће бити изречена пресуда: »Измерен си на мерилима, и нашао си се лак!« Његова немарност му се осветила, имала је повратно деловање. Он је пропустио да стекне нежност, снагу и силу карактера, особине које се могу добити само неограниченим предањем. PKSerb 148.2

Многи себе сматрају бескориснима, мисле да ништа не чине за унапређење Божјег царства, пошто непосредно нису укључени у неки верски посао. Када би им био поверен неки велики посао, како радосно би га обавили! Али, пошто им се сада нуде само мали послови, сматрају да имају оправдања да ништа не чине. У томе греше! Човек може бити у активној служби за Бога, иако је заузет обављањем обичних, свакодневних дужности - иако обара стабла, крчи њиве или иде за плугом. Мајка која обучава своју децу за Христа, исто тако стварно ради за Бога као и проповедник за проповедаоницом. PKSerb 148.3

Многи чезну за посебним талентима који би их оспособили за величанствена дела, док истовремено занемарују дужности које им стоје надохват руке, и чије би им обављање улепшало живот. Нека се такви прихвате послова који им се сами нуде. Успех не зависи толико од талента колико од енергије и воље. Сјајни таленти сами по себи не оспособљавају нас за корисну службу, већ савесно обављање свакодневних дужности, задовољан дух, природна, искрена заинтересованост за добро других. И у најскромнијим условима може бити остварено истинско савршенство. Најобичнији послови, обављени с љубављу и верношћу, дивни су у Божјим очима. PKSerb 149.1

Када је Илија, божански усмераван у тражењу наследника, прошао преко њиве коју је Јелисије орао, бацио је на младићева плећа плашт посвећења. У току глади Сафатова породица упознала се с Илијином мисијом и његовим делом, а сада је Божји дух открио Јелисијевом срцу значење Илијиног поступка. За њега је то био знак да га је Бог позвао да буде Илијин наследник. PKSerb 149.2

»А он остави волове, и отрча за Илијом, и рече: да целујем оца својега и матер своју, па ћу ићи за тобом!« »А он му рече: иди, врати се, јер шта сам ти учинио!« Ово није било одбацивање, већ кушање вере. Јелисије је морао да израчуна трошкове - да сам одлучи хоће ли прихватити или одбацити позив. Ако су његове тежње усмерене према дому и његовим предностима, имао је слободу да остане. Међутим, Јелисије је схватио значење позива. Знао је да долази од Бога, и није оклевао да га послуша. Ни за какво земаљско благо није хтео да се одрекне предности да постане Божји весник и ужива у дружењу са Његовим слугом. »И он се врати од њега, и узе јарам волова, и закла их, и на дрвима од плуга скуха месо и даде га народу, те једоше. Потом уставши, отиде за Илијом и служаше му.« (1. О царевима 19,20.21) Без оклевања оставио је дом у коме је био вољен, да би служио пророку у његовом несигурном животу. PKSerb 149.3

Да је Јелисије упитао Илију шта се очекује од њега, какав ће бити његов посао, добио би одговор да то Бог зна, да ће му Он то објавити: Ако будеш чекао на Господа, Он ће ти одговорити на свако питање. Пођи са мном, ако си сигуран да те је Бог позвао! Сам се увери да је Бог иза мене и да си чуо Његов глас! Ако све држиш за трице само да задобијеш Његову наклоност, онда дођи! PKSerb 149.4

Сличан позиву, који је био упућен Јелисију, био је и Христов одговор на питање младог законика: »Какво ћу добро да учиним да имам живот вечни?« Христос је одговорио: »Ако хоћеш савршен да будеш, иди, и продај све што имаш и подај сиромасима и имаћеш благо на Небу, па хајде за мном!« (Матеј 19,16.21) PKSerb 150.1

Јелисије је прихватио позив за службу, не гледајући унатраг на уживања и удобности које је остављао. Млади законик, када је чуо Спаситељеве речи, »отиде жалостан, јер беше врло богат«. (Матеј 19,22) Није био спреман на жртву. Његова љубав према имању била је већа од љубави према Богу. Одбијајући да се Христа ради одрекне свега, показао се недостојним места у Учитељевој служби. PKSerb 150.2

Позив да све стави на олтар службе упућен је свакоме. Од свакога се не тражи да служи онако као што је Јелисије служио, нити се свима заповеда да продају све што имају; Бог од нас тражи да службу Њему ставимо на прво место у свом животу, да не допустимо ниједном дану да прође, а да ништа не учинимо за унапређење Његовог дела на Земљи. Он не очекује од свих да обављају исту службу. Једнога ће позвати да служи у страним земљама; од другога ће тражити да део својих средстава приложи за подупирање еванђеоског рада. Бог прихвата свачији прилог. Посвећење живота и свих његових интереса управо је оно што је неопходно. Они који остваре такво посвећење, чуће и послушати небески позив. PKSerb 150.3

Свакоме ко добије део у божанској благодати, Господ одређује шта ће чинити за ближње. Као појединци, треба да станемо код свог дела и кажемо: »Ево мене, пошљи мене!« Без обзира шта је човек, проповедник Речи или лекар, трговац или земљорадник, умни радник или механичар, одговорност почива на њему. Својим радом он другима треба да открије Јеванђеље њиховог спасења. Сваки подухват у коме учествује треба да буде средство помоћу кога ће то бити остварено. PKSerb 150.4

У почетку Јелисију нису постављани велики захтеви, свакодневне дужности биле су део његове обуке. О њему се говорило као о човеку који Илији, своме господару, сипа воду на руке приликом умивања. Био је спреман да учини све што Господ тражи од њега, и на сваком кораку учио се понизности и служењу. Обављајући дужност пророковог личног слуге, наставио је да доказује да је веран у маломе, док се све одлучније посвећивао мисији коју му је Бог одредио. PKSerb 150.5

Јелисијев живот после повезивања са Илијом није био без искушења. Невоља је било у обиљу; али у свакој прилици ослањао се на Бога. Када је био у искушењу да размишља о дому који је напустио, није попуштао. Ставивши руке на плуг, није се хтео освртати, и у невољи и кушањима остао је достојан поверења које му је било указано. PKSerb 151.1

Проповедничка служба обухвата много више од самог проповедања Речи. У ту службу укључено је и обучавање младих као што је Илија обучавао Јелисија, одвајајући га од његових обичних дужности, и дајући му одговорности које треба да носи у Господњем делу - мале одговорности у почетку, па веће када стекне снагу и искуство. У проповедничкој служби има људи вере и молитве, људи који могу да кажу: »Што беше од почетка, што чусмо, што видесмо очима својим, што размотрисмо и рукама својим опипасмо, о речи живота... што видесмо и чусмо то јављамо вама!« (1. Јованова 1,1-3) Млади и неискусни радници морају се обучавати у заједничком практичном раду, са искусним Божјим слугама. Тако ће научити како да носе терете. PKSerb 151.2

Они који се баве обучавањем младих радника обављају племенито дело. Сам Господ им помаже у њиховим напорима. Млади људи, над којима је изречена реч посвећења, и који су добили предност да уско сарађују с озбиљним, побожним радницима, на најбољи начин треба да искористе ову прилику. Бог им је указао част избором у своју службу и могућношћу да се још боље оспособе за рад, и зато треба да буду скромни, верни, послушни и спремни да се жртвују. Ако се буду покорили божанском реду, ако буду испуњавали Његова упутства и бирали Његове слуге за своје саветнике, развиће се у праведне, начелне и непоколебљиве људе, којима ће Бог моћи да повери одговорности. PKSerb 151.3

Када Јеванђеље буде проповедано у свој својој чистоти, људи ће долазити од плуга и из обичних трговачких пословних професија, које претежно заокупљају ум, да би се оспособили уз помоћ искусних радника. Када буду научили да успешно раде, силно ће објављивати истину. Прекрасним делима божанског провиђења планине тешкоћа уклањаће се и бацати у море. Становници Земље чуће и разумети вест која им тако много значи, и сазнати шта је истина. Дело ће ићи напред, стално напред, све док цела Земља не буде чула опомену, и тада ће доћи последак. PKSerb 152.1

После позивања у службу, Јелисије је неколико година провео са Илијом, постајући из дана у дан све спремнији за рад. Илија је био Божје оруђе за уклањање великих зала. Идолопоклонству, које су Ахав и незнабошкиња Језавеља подржавали и које је помело народ, био је задат одлучујући ударац. Валови пророци били су побијени. Цео израиљски народ био је снажно уздрман, и многи су се вратили обожавању правог Бога. Као Илијин наследник, Јелисије је требало да пажљиво и стрпљиво поучава народ и Израиљ поведе сигурним путем. Његово дружење с Илијом, највећим пророком после Мојсија, припремило га је за посао који ће ускоро морати сам да преузме. PKSerb 152.2

У току тих година заједничког рада, с времена на време, Илија је био позиван да оштро укори нека изразита зла. Када је покварени Ахав отео Навутејев виноград, Илијин глас је прорекао његову пропаст и пропаст целог његовог дома. Када је Охозија, после смрти свога оца Ахава, одбацио правога Бога и окренуо се Велзевулу, богу из Акарона, још једном се чуо оштар протест, изречен Илијиним гласом. PKSerb 152.3

Пророчке школе, које је утемељио Самуило, биле су затворене у време израиљског отпада. Илија их је поново отворио, омогућавајући младим људима да стекну образовање које ће им помоћи да уздигну Закон и учине га славним. У извештајима се спомињу три овакве школе, једна у Галгалу, једна у Ветиљу, и једна у Јерихону. Непосредно пре свог одласка на Небо, Илија је са Јелисијем посетио ове образовне центре. Господњи пророк је сада поновио поуке које им је давао за време ранијих посета. Посебно им је говорио о високој части да могу бити верни поданици Бога небескоra Утиснуо је у њихов ум мисао о потреби да сваки део њиховог образовања буде обележен једноставношћу. Једино на тај начин могу се обликовати по небеском узору и кренути на посао по Господњим правилима. PKSerb 152.4

Илијино срце било је радосно, када је видео шта је све постигнуто радом тих школа. Дело реформе још није било потпуно, али је по целом царству могао да види потврду Божје речи. »Али сам оставио у Израиљу седам тисућа, од којих ни један није савио колена пред Валом.« (1. О царевима 19,18) PKSerb 153.1

Док је Јелисије пратио пророка на путовањима од школе до школе, његова вера и одлучност још једном су били стављени на пробу. У Галгалу, и још једном у Ветиљу и Јерихону, пророк га је позивао да се врати. »Остани ти овде, јер мене Господ шаље до Ветиља«, казао му је Илија (2. О царевима 2,2). Међутим, у свом ранијем раду на њиви, док је управљао плугом, Јелисије је научио да не сме да скрене нити да се обесхрабри, и сада, када је своје руке ставио на плуг на другом подручју дужности, није допуштао да га ишта одврати од његове намере. Није хтео да се одваја од свог учитеља све док има и најмању прилику да се што успешније оспособи за службу. Откривење да ће Илија бити пренесен на Небо, без његовог знања, било је објављено његовим ученицима, а посебно Јелисију. Зато је сада искусни слуга Божјег човека остао у његовој близини. Сваки пут када му је био упућиван савет да остане, Јелисије је одговарао: »Тако жив био Господ, и тако жива била душа твоја, нећу те оставити!« (2. О царевима 2,2) PKSerb 153.2

»Тако отидоше обојица... а они обојица уставише се код Јордана. И узе Илија плашт свој, и савивши га, удари њиме по води, а она се раступи тамо и амо, те пређоше обојица сухим. А када пређоше, рече Илија Јелисију: ишти шта хоћеш да ти учиним, докле се нисам узео од тебе!« (2. О царевима 2,6-9) PKSerb 153.3

Јелисије није тражио световне почасти, или истакнут положај међу великим људима на Земљи. Чезнуо је за обилном мером Божјега Духа, истога Духа кога је Бог тако великодушно изливао на онога кога је сада хтео да награди узнесењем. Знао је да га ништа друго осим Духа који је почивао на Илији не може оспособити да у Израиљу заузме место које му је Бог одредио, и зато је замолио: »Да буду два дела Духа твојега у мени!« (2. О царевима 2,9) PKSerb 153.4

Одговарајући на овај захтев, Илија је одговорио: »Заискао си тешку ствар; али, ако ме видиш када се узмем од тебе, биће ти тако; ако ли не видиш, неће бити!« »И када иђаху даље, разговарајући, гле, огњена кола и огњени коњи раставише их, и Илија отиде у вихору на Небо.« (2. О царевима 2,10.11) PKSerb 154.1

Илија је симболички представљао свете који ће живети на Земљи у време Другог Христовог доласка и који ће се преобразити »уједанпут, у тренућу ока, у последњој труби«, не окусивши смрти (1. Коринћанима 15,51.52). Као представник оних који ће на тај начин бити узнесени на Небо, Илија је, на крају Христове земаљске мисије, стајао уз Спаситеља на Гори преображења заједно с Мојсијем. У тој двојици прослављених, ученици су у маломе видели царство откупљених. Они су гледали Исуса, одевеног у небеску светлост; чули су »глас из облака« (Лука 9,35) који га је признао за Божјег Сина; видели су Мојсија, који је представљао оне који ће васкрснути из мртвих у време Другог доласка; а ту је стајао и Илија, представљајући оне који ће при крају земаљске историје бити преображени из смртнога у бесмртно и бити пренесени на Небо не видећи смрти. PKSerb 154.2

У пустињи, усамљен и обесхрабрен, Илија је рекао да му је доста живота и да жели да умре. Међутим, Бог га у својој милости није ухватио за реч. Илија је још морао да обавља велико дело; када га буде обавио, није требало да пропадне усамљен и обесхрабрен. Није требало да се спусти у гроб, већ да се уздигне, заједно с Божјим анђелима, до места на коме почива божанска слава. PKSerb 154.3

»А Јелисије, видећи то, викаше: Оче мој, оче мој, кола Израиљева и коњици његови! И не виде га више. Потом узе хаљине своје и раздре их у два комада. И подиже плашт Илијин, који беше спао с њега, и вративши се стаде на брегу Јорданском. И узевши плашт Илијин, који беше спао с њега, удари по води и рече: Где је Господ, Бог Илијин? А кад и он удари по води, раступи се вода тамо и амо, и пређе Јелисије. А када с друге стране видеше синови пророчки, који беху у Јерихону, рекоше: почину дух Илијин на Јелисију! И сретоше га и поклонише му се до земље.« (2. О царевима 2,12-15) PKSerb 154.4

Када у свом провиђењу нађе за добро да из свог дела позове оне којима је дао мудрост, Господ јача њихове наследнике и помаже им уколико од Њега траже помоћ и ходе Његовим путевима. Они могу бити и мудрији од својих претходника, јер могу искористити њихова искуства и учити на њиховим грешкама. PKSerb 155.1

Од тада је Јелисије заузимао Илијино место. Онај који је био веран у маломе показао се веран и у многоме. PKSerb 155.2