ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

16. поглавље—ПАД АХАВОВЕ ДИНАСТИЈЕ

*****

(Ово поглавље засновано је на тексту
из 1. О царевима 21; 2. О царевима 1)

Језавеља је од самог почетка негативно утицала на Ахава и наставила то да чини и у току каснијих година његовог живота. Овај утицај доносио је родове у облику срамних и насилничких дела с каквима се ретко срећемо у светој историји. »И не би таквога као Ахав, који се продаде да чини што је зло пред Господом, јер га подговараше жена његова Језавеља.« (1. О царевима 21,25) PKSerb 138.1

Подупиран и подстицан од Језавеље да чини зло, а по природи похлепан, Ахав је попуштао жељама свога поквареног срца све док га дух себичности није потпуно обузео. Више није могао да поднесе противљење својим жељама; сматрао је својим правом да добије оно што жели. PKSerb 138.2

Ова Ахавова врло изразита особина, која је разорно утицала и на судбину царства под његовим наследницима, показала се једном приликом у време док је још Илија био пророк у Израиљу. Недалеко од царске палате налазио се виноград, који је припадао Навутеју, Језраељанину. Ахав је одлучио да добије тај виноград, па је предложио да га купи или да за њега да у замену неки други комад земље. »Дај ми свој виноград да начиним од њега врт за зеље«, рекао је Навутеју, »јер је близу до двора мојега, а ја ћу ти дати за њега бољи виноград, или, ако волиш, даћу ти у новцу шта вреди!« (1. О царевима 21,2) PKSerb 138.3

Навутеј је високо ценио свој виноград, јер је припадао његовим прецима и одбио је да га прода. Одговорио је Ахаву: »Сачувај Боже да бих ти дао наследство отаца својих.« (1. О царевима 21,3) Према левитском закону власништво над земљом није се могло трајно преносити ни продајом ни заменом, »јер ће синови Израиљеви држати сваки наследство племена отаца својих«. (4. Мојсијева 36,7) Навутејево одбијање онерасположило је Ахава. »Тада Ахав дође кући зловољан и љутит ради речи коју му рече Навутеј Језраељанин, говорећи: не дам ти наследства отаца својих. И леже на постељу своју, и окрену лице своје на страну, и не једе хлеба.« (1. О царевима 21,4) PKSerb 139.1

Језавеља је ускоро сазнала појединости, и, озлојеђена што се неко усудио да одбије царев захтев, почела је да уверава Ахава да не треба да буде жалостан. »Ти ли си цар над Израиљем! Устани, једи хлеба и буди весео! Ја ћу ти дати виноград Навутеја Језраељанина!« (1. О царевима 21,7) PKSerb 139.2

Пошто се Ахав није распитивао на који ће начин постићи жељени циљ, Језавеља је сместа кренула да оствари своју покварену намеру. Написала је писма у царево име, запечатила их његовим печатом, и послала старешинама и главарима града у коме је Навутеј становао, захтевајући: »Огласите пост и посадите Навутеја међу главаре народне. И поставите два неваљала човека према њему, па нека засведоче на њега говорећи: Хулио си на Бога и на цара. Тада га изведите и заспите камењем да погине.« (1. О царевима 21,9.10) PKSerb 139.3

Заповест је била извршена. »И учинише људи онога града, старешине и главари... како им заповеди Језавеља, како беше написано у књизи коју им посла.« (1. О царевима 21,11) Затим се Језавеља упутила цару, позвала га да устане и узме виноград. Ахав је, не обазирући се на последице, слепо послушао њен савет и отишао да преузме жељени посед. PKSerb 139.4

Цару није било дозвољено да без укора ужива у ономе што је добио преваром и крвопролићем. »Али дође реч Господња Илији Тесвићанину, говорећи: устани, изиђи на сусрет Ахаву, цару Израиљеву, који седи у Самарији, ено га у винограду Навутејеву, куда је отишао да га узме. И реци му и кажи: овако вели Господ: ниси ли убио и ниси ли присвојио?« (1. О царевима 21,17-19) Осим тога, Господ је наредио пророку да изрекне страшно проклетство над Ахавом. PKSerb 139.5

Пророк је пожурио да изврши божанску заповест. Криви владар, нашавши се у винограду лицем у лице са строгим Господњим весником, дао је маха свом страху, када је рекао: »Нађе ли ме, непријатељу мој!« (1. О царевима 21,20) PKSerb 140.1

Без оклевања, Господњи весник је одговорио: »Нађох, јер си се продао да чиниш што је зло пред Господом! Ево, пустићу зло на тебе, и узећу натражје твоје!« Никаква милост није могла да буде показана. Ахавов дом је морао да буде потпуно уништен, »као дом Јеровоама, сина Наватова, и дом Васе, сина Ахијина«, објавио је Господ преко свога слуге, »што си ме гневио и што си навео на грех Израиља«. (1. О царевима 21,22) PKSerb 140.2

За Језавељу Господ је објавио: »Пси ће изјести Језавељу испод зидова Језраелских. Ко Ахавов погине у граду, изјешће га пси, а ко погине у пољу, изјешће га птице небеске.« (1. О царевима 21,23.24) Када је цар чуо ову страшну поруку, »раздре хаљине своје, и привеза кострет око тела својега, и пошћаше, и спаваше у кострети, и хођаше полако«. PKSerb 140.3

»И дође реч Господња Илији Тесвићанину, говорећи: јеси ли видео како се Ахав понизио преда мном? Зато што се тако понизио преда мном нећу пустити онога зла за његова живота, него за сина његова пустићу оно зло на дом његов.« (1. О царевима 21,27-29) Мање од три године после ових догађаја, цар Ахав је убијен у сукобу са Сиријцима. Охозија, његов наследник, »чињаше зло пред Господом, и хођаше путем оца својега, и путем матере своје, и путем Јеровоама, сина Наватова«. »И служаше Валу, и клањаше му се, и гневљаше Господа Бога Израиљева« као што је то чинио Ахав, отац његов (1. О царевима 22,53.54). Међутим, казна је убрзо стигла грехе бунтовног цара. Катастрофални рат против Моаваца, а онда несрећни случај који је угрозио и његов живот, све је то показивало да се против њега подигао Божји гнев. PKSerb 140.4

Пошто је пао »кроз решетку из горње собе своје у Самарији«, Охозија, озбиљно повређен и уплашен да ће болест имати неповољан исход, послао је неке своје слуге да се распитају код Велзевула, бога у Акарону, хоће ли оздравити или не. Сматрано је да бог из Акарона, преко својих свештеника, може да пружи обавештења о ономе што ће се збити у будућности. Мноштво људи долазило је да тражи одговоре, али пророчанства, која су била изрицана и обавештења која су била давана, потицала су од кнеза таме. PKSerb 141.1

Охозијине слуге срео је Божји човек, који им је наредио да се врате цару с поруком: »Еда ли нема Бога у Израиљу те идете да питате Велзевула, бога у Акарону? И зато овако вели Господ: нећеш се дигнути с постеље на коју си легао, него ћеш умрети.« Изговоривши своју поруку, пророк се удаљио (2. О царевима 1,2-6). PKSerb 141.2

Запрепашћене слуге пожуриле су натраг цару и поновиле му речи Божјег човека. Цар се распитивао: »Какав беше на очи тај човек који вас срете и то вам рече?« Одговорили су: »Беше сав космат, и опасан кожним појасом!« »То је Илија Тесвићанин«, узвикнуо је Охозија. Био је свестан да ће се, ако је странац кога су његови гласници срели био Илија, заиста обистинити речи проклетства које је изговорио. Жељан за избегне, ако буде могуће, најављени суд, одлучио је да пошаље по пророка. PKSerb 141.3

Два пута је Охозија слао војнике да уплаше пророка, и два пута се суд Божјег гнева изливао на њих. Трећа чета војника се понизила пред Богом; а њихов заповедник, када је изашао пред Господњег весника, клекао је »на колена своја пред Илијом, и молећи га«, рекао му: »Човече Божји, да ти је драга душа моја и душа ове педесеторице слуга твојих!« (2. О царевима 1,9-13) PKSerb 141.4

»А анђео Господњи рече Илији: иди с њиме, и не бој га се! И уста Илија и отиде с њиме цару. И рече му: овако вели Господ: зато што си слао посланике да питају Велзевула, бога у Акарону, као да нема Бога у Израиљу да би га питао, нећеш се дигнути са постеље на коју си легао, него ћеш умрети!« (2. О царевима 1,15.16) PKSerb 141.5

У току царовања свога оца, Охозија је био сведок чудесних дела Највишега. Видео је страшне доказе, које је Бог давао отпалом Израиљу, о томе како ће поступати према онима који занемарују обавезујућа правила Његовог закона. Охозија се понашао као да је та страшна стварност само празна реч. Уместо да своје срце понизи пред Господом, ишао је за Валом, и коначно учинио и то најдрскије безбожно дело. Бунтован, неспреман да се покаје, Охозија је умро, »по речи Господњој, коју рече Илија«. PKSerb 141.6

Извештај о греху цара Охозије и о томе како је био кажњен садржи опомену коју нико не сме некажњено одбацити. Људи данас можда не обожавају незнабожачке богове, а ипак се хиљаде њих клањају пред сотониним светилиштима исто онако стварно као што је то чинио цар Израиљев. Идолопоклонички дух и те како је жив у данашњем свету, иако је, под утицајем науке и образовања, попримио много лукавије и привлачније облике од оних које је имао у време када је Охозија тражио бога у Акарону. Сваки дан множе се жалосни докази да нестаје вере у сигурну пророчку реч, и да се уместо ње јавља сујеверје и сотонско чарање, које заробљава многе умове. PKSerb 142.1

Данас су мистерије паганских култова замењене тајним дружењима и сеансама, чудима и мрачњаштвом спиритистичких медија. Поруке ових медија жељно примају хиљаде људи који одбијају да прихвате светлост која долази из Божје речи или преко Његовог Духа. Поклоници спиритизма могу презриво говорити о древним врачарима, али се велики варалица ипак победнички смеје, јер прихватају његове лажи, иако их износи у друкчијем облику. PKSerb 142.2

Иако се многи ужасавају и од саме помисли да питају спиритистичке медије, ипак их привлаче многи забавнији облици спиритизма. Други су заведени учењима Хришћанске науке (Christian Science, спиритистички верски покрет, настао у Америци око 1866. године под вођством Мери Бејкер Еди. Сматра да су грех, болест и смрт изазвани менталном заблудом и да у стварности не постоје. Службено име Божја Црква), мистицизмом теозофије и других источњачких религија. PKSerb 142.3

Апостоли скоро свих облика спиритизма тврде да имају силу којом могу да лече. Они ту силу приписују електрицитету, магнетизму, такозваним »хипнотичким излечењем«, или скривеним силама унутар човековог ума. И није мало оних, чак и у ово хришћанско доба, који одлазе оваквим исцелитељима, уместо да се поуздају у силу живога Бога и знање способних лекара. Мајка, која бди над постељом болесног детета, узвикује: »Не могу више! Зар нигде нема лекара који би могао да поврати здравље мом детету?« И онда јој неко прича о дивним излечењима која обавља неки видовњак или магнетички исцелитељ, и она своје благо поверава његовој бризи, стављајући га у ствари у сотонине руке као да он стоји поред ње. Много пута цео будући живот детета стављен је тако под управу сотонских сила и оно скоро да више није у стању да их се ослободи. PKSerb 142.4

Бог је имао разлога да буде незадовољан Охозијиним безбоштвом. Он је учинио све да задобије срца припадника израиљског народа и да их надахне поверењем у Бога! Вековима је свом народу пружао безбројне доказе своје неупоредиве наклоности и љубави. Од самог почетка показивао је да Му је »милина са синовима људским«. (Приче 8,31) Он је био стална, увек присутна Помоћ свима који су Га искрено тражили. Цар Израиља, одбацујући Бога да би потражио помоћ од највећег непријатеља свога народа, објављује незнабошцима да има више поверења у њихове идоле него у небеског Бога! На исти начин људи и жене срамоте Бога, када се окрећу од Извора снаге и мудрости да би затражили помоћ или савет од сила таме. Ако се Божји гнев распалио на Охозију због таквог поступка, како ће проћи они који, имајући на располагању још већу светлост, одлучују да крену истим путем!? PKSerb 143.1

Они који себе предају сотониним врачањима, могу се хвалисати великим благословима које су примили; али, да ли тиме доказују да је њихов пут мудар и сигуран? Шта им значи продужење живота? Шта значи што су осигурали неки привремени добитак? Да ли се на крају исплати човеков прекршај Божје воље? Сви ти привидни добици на крају ће се показати као ненадокнадиви губици! Ми некажњено не можемо обарати ниједну једину запреку коју је Бог поставио да би свој народ заштитио од сотонине силе. PKSerb 143.2

Пошто Охозија није имао сина, наследио га је Јорам, његов брат, који је дванаест година владао царством од десет племена. Током свих тих година његова мајка Језавеља, и даље у животу, наставила је да својим злим утицајем подрива послове царства. Многи у народу и даље су поштовали незнабожачке обичаје. Сам Јорам »чињаше што је зло пред Господом, али не као отац његов или као мати његова, јер обори лик Валов који беше начинио отац његов. Али оста у гресима Јеровоама, сина Наватова, којима наведе на грех Израиља, и не одступи од њих«. (2. О царевима 3,2.3) PKSerb 143.3

За време Јорамове владавине над Израиљем, умро је Јосафат, а његов син, такође Јорам, попео се на престо јудејског царства. Пошто је био ожењен кћерком Ахава и Језавеље, Јорам из Јуде одржавао је уске везе с царем Израиља; и за свога царовања служио је Валу, »као што чињаше дом Ахавов«. »Још и висине начини на брдима Јудиним, и наведе на прељубу Јерусалимљане и преласти Јуду.« (2. Дневника 21,6.11) PKSerb 144.1

Јудејском цару није било дозвољено да без опомене настави да корача путем срамотног отпада. Пророк Илија још није био отишао на Небо, и зато није могао да остане нем, остављајући Јудино царство да иде истом стазом која је северно царство довела до ивице пропасти. Пророк је Јораму из Јуде послао писмену поруку, из које је покварени цар могао да прочита страшне речи: PKSerb 144.2

»Овако вели Господ Бог Давида, оца твојега: што ниси ходио путевима Јосафата, оца својега, и путевима Асе, цара Јудина, него си ходио путем царева Израиљевих и навео си на прељубу Јуду и Јерусалимљане, као што је дом Ахавов навео на прељубу Израиља, и још си побио браћу своју, дом оца својега, боље од себе, ево, Господ ће ударити великим злом народ твој и синове твоје и жене твоје и све што имаш и ти ћеш боловати тешко.« PKSerb 144.3

Испуњавајући ово пророчанство, »подиже Господ на Јорама дух Филистејима и Арапима који живе од Етиопљана: и они дошавши на земљу Јудину продреше у њу, и однесоше све благо што се нађе у дому цареву, и синове његове и жене његове, да му не оста ниједан син осим Јоахаза, најмлађега сина његова.« PKSerb 144.4

»И после свега тога, удари га Господ болешћу у цревима, којој не беше лека. И дан по дан пролажаше, и кад се навршише две године, ... умре од тешких болова.« »А на његово се место зацари Охозија (Јоахаз), син његов.« (2. Дневника 21,12-19; 2. О царевима 8,24) PKSerb 144.5

Јорам, Ахавов син, још је владао царством Израиљевим када је његов нећак, Охозија, дошао на престо у Јуди. Охозија је владао само једну годину, али је у току тог времена, под утицајем своје мајке Готолије, »јер га она наговараше да чини зло«, ходио »путем дома Ахавова« и чинио »што је зло пред Господом«. (2. Дневника 22,3.4; 2. PKSerb 144.6

О царевима 8,27) Језавеља, његова бака, још је била у животу и зато се дрско ујединио се својим рођаком, Јорамом из Израиља. PKSerb 145.1

Охозија из Јуде ускоро је доживео трагичан крај. Преживели чланови Ахавовог дома заиста су му били »саветници по смрти оца његова на погибао његову«. (2. Дневника 22,3.4) Док је Охозија био у посети рођацима у Језраелу, пророк Јелисије добио је заповест од Бога да једнога од синова пророчких пошаље у Рамот Галадски да помаже Јуја за цара над Израиљем. Уједињене снаге Јуде и Израиља у то време биле су заузете војном акцијом против Сиријаца код Рамота Галадскога. Јорам је задобио рану у борби, па се вратио у Језраел, препуштајући Јују заповедништво над царском војском. PKSerb 145.2

Помазујући Јуја, Јелисијев гласник је рекао: »Помазах те за цара над народом Господњим, Израиљем!« А онда је Господ, на свечан начин, преко свог весника истакао посебну обавезу коју је Небо дало Јују: »Побиј дом Ахава, господара својега, јер хоћу да покајем крв слуга својих пророка, и крв свих слуга Израиљевих, од руке Језавељине. И тако ће изгинути сав дом Ахавов!« (2. О царевима 9,6-8) PKSerb 145.3

Пошто га је војска прогласила царем, Јуј је пожурио у Језраел да започне своје дело кажњавања оних који су свесно одлучили да и даље греше и да друге наводе на грех. Јорам из Израиља, Охозија из Јуде, Језавеља, царица мајка, »и сви који су остали од дома Ахавова у Језраелу, и сва властела његова и пријатељи његови и свештеници његови, да не оста ни један«, сви су били побијени. »Сви пророци Валови, све слуге његове, сви свештеници његови«, који су живели у центру Валовог богослужења у близини Самарије, били су стављени под мач. Идолопоклонички ликови били су изломљени и спаљени, а Валов храм претворен у развалине. »Тако Јуј истреби Вала из Израиља.« (2. О царевима 10,11.19.28) PKSerb 145.4

Гласови о овом општем крвопролићу дошли су до Готолије, Језавељине кћерке, која је и даље држала власт у Јудином царству. Када је видела да јој је син, јудејски цар, мртав, »уста и поби све царско семе дома Јудина«. У овом покољу изгубили су живот сви Давидови потомци, који су полагали право на престо, осим малог Јоаса, кога је жена свештеника Јодаја сакрила у просторијама Храма. Шест година дете је остало сакривено, док је »Готолија царовала у земљи«. (2. Дневника 22,10.12) PKSerb 145.5

По истеку тога времена, »Левити и сав народ Јудин« (2. Дневника 23,8), заједно са свештеником Јодајем, крунисали су и помазали дете Јоаса и прогласили га царем. »И пљескајући рукама, говораху: да живи цар!« (2. О царевима 11,12) PKSerb 146.1

»А када Готолија чу вику народа, који се окупљаше и хваљаше цара, дође к народу у дом Господњи.« (2. Дневника 23,12) »И погледа, и гле, цар стајаше код стуба по обичају, и кнезови и трубе око цара, и сав народ из земље радоваше се, и трубе трубљаху.« PKSerb 146.2

»Тада Готолија раздре хаљине своје и повика: буна! буна!« (2. О царевима 11,14) Али, Јодај је заповедио војним старешинама да ухвате Готолију и све њене следбенике и да их изведу из Храма до места на коме је требало да буду погубљени. PKSerb 146.3

Тако су изгинули последњи припадници Ахавовог дома. Страшно зло, које је проистекло из његовог здруживања с Језавељом, трајало је све до нестајања и последњег његовог потомка. Чак је и у Јудиној земљи, у којој служење правом Богу никада није било службено укинуто, Готолија успела да заведе многе. Одмах после погубљења непоправљиве царице, »сав народ земаљски отиде у дом Валов, и раскопаше дом и олтар, и изломише ликове његове сасвим, а Матана, свештеника Валова, убише пред олтарима.« (2. О царевима 11,18) PKSerb 146.4

Наступила је реформа. Они који су учествовали у извикивању Јоаса за цара, положили су свечани завет »да ће бити народ Господњи«. Када је негативни утицај Језавељине кћерке био уклоњен из Јудиног царства, када су били побијени Валови свештеници, а њихов храм разваљен, тада »радоваше се сав народ земаљски, и град се умири«. (2. Дневника 23,16.21) PKSerb 146.5