ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

15. поглавље—ЈОСАФАТ

*****

»Све док није био позван на престо у тридесет и петој години жи вота, Јосафат је имао прилику да учи на примеру доброг цара Асе, који је у скоро свакој кризи чинио оно »што је право пред Господом«. (1. О царевима 15,11) У току своје успешне владавине од двадесет и пет година, Јосафат се трудио да ходи »путем Асе, оца својега, и да не одступи од њега«. (1. О царевима 22,43) PKSerb 129.1

Настојећи да мудро управља, Јосафат је покушавао да наговори своје поданике да одлучно устану против идолопоклоничких обичаја. Многи људи с његовог подручја »још приношаше жртве и кађаше на висинама«. (1. О царевима 22,44) Цар није одмах уништио та светилишта; али, од самог почетка трудио се да сачува Јуду од грехова којима је било обележено северно царство под владавином цара Ахава, чији је савременик био у току многих година. PKSerb 129.2

Сам Јосафат био је одан Богу. »Не тражаше Вала, него Бога оца својега тражаше и по заповестима његовим хођаше, и не чињаше као синови Израиљеви.« Због његовог поштења, Господ је био с њиме, и »утврдио царство у руци његовој«. (2. Дневника 17,3-5) PKSerb 129.3

»И сав народ Јудин даваше даре Јосафату, те имаше велико благо и славу. И срце се његово ослободи на путевима Господњим.« У току времена и реформи које је спроводио, цар је »оборио висине и лугове у Јудеји«. (2. Дневника 17,5.6) »Он истреби из земље своје остатак аџувана (мушкарци који су се у незнабожачким храмовима бавили проституцијом), који беху остали за живота Асе, оца његова.« (1. О царевима 22,46) Тако су становници Јудеје постепено бивали ослобађани многих зала, која су претила да озбиљно угрозе њихово духовно напредовање. PKSerb 129.4

По целом царству људима је било неопходно упознавање с Божјим законом. Разумевање тог Закона донело би им сигурност; усклађујући свој живот с његовим захтевима постајали би одани и Богу и ближњима. Јосафат је, знајући то, предузео кораке да свом народу осигура темељито изучавање Светога писма. Кнезови, који су били одговорни за разне делове његовог царства, добили су упутства да потраже свештенике који ће верно поучавати људе. Ови учитељи, постављени царским декретом и стављени под непосредну управу кнезова, »прохођаху све градове Јудине, учећи народ«. (2. Дневника 17,7-9) Пошто су многи улагали напоре да схвате Божје захтеве и одбаце грех, наступило је пробуђење. PKSerb 130.1

Овом мудром старању о духовним потребама својих поданика Јосафат је дуговао велики део свог владарског успеха. Послушност Божјем закону доноси велики добитак. Усклађивање с божанским захтевима развија снагу која преображава живот и уноси мир и добру вољу међу људе. Када би учења Божје речи имала надзорну улогу у животу сваког човека и жене, када би ум и срце били обуздани њеном силом, зла која се сада срећу у друштвеном и политичком животу не би имала места. Из сваког дома ширио би се утицај који би јачао духовну проницљивост људи и њихову моралну снагу, па би тако и народи и појединци стекли повољнији положај. Током многих година Јосафат је живео у миру, неузнемираван од околних народа. »И дође страх Господњи на сва царства по земљама око Јуде, те не војеваше на Јосафата.« (2. Дневника 17,10) Од Филистеја је добијао данак и поклоне, из Арабије велика стада оваца и коза. »Тако напредоваше Јосафат и подиже се веома; и сазида у Јудеји куле и градове за житнице... и имаше војника, храбрих јунака... ови служаху цару осим оних које понамешта цар по тврдим градовима по свој земљи Јудиној.« (2. Дневника 17,12-19) Обилно благословен »великим благом и славом« могао је да шири моћан утицај у корист истине и праведности (2. Дневника 18,1). PKSerb 130.2

Неколико година после ступања на престо, Јосафат, на врхунцу благостања, одобрио је да се његов син Јорам ожени Аталијом, кћерком Ахава и Језавеље. Овим браком између Јуде и Израиља склопљен је савез који није био по Божјој вољи и који је у време кризе донео пропаст и цару и многим његовим поданицима. PKSerb 131.1

Једном приликом, Јосафат је посетио израиљског цара у Самарији. Царском госту из Јерусалима биле су указане посебне почасти и он је при крају посете дозволио да га наговоре да се придружи израиљском цару у рату против Сиријаца. Ахав се надао да ће уједињеним снагама Јуде и Израиља успети да поврати Рамот, један од старих градова за уточиште, који је по његовом мишљењу с правом припадао Израиљу. PKSerb 131.2

Иако је у тренутку слабости непромишљено обећао да ће се придружити израиљском цару у рату против Сиријаца, дубље размишљање навело је Јосафата да покуша да сазна шта Бог мисли о том подухвату. »Питај данас шта ће Господ рећи«, предложио је Ахаву. Послушавши молбу, Ахав је сазвао четири стотине лажних самарјанских пророка, и упитао их: »Хоћемо ли ићи на војску на Рамот Галадски, или ћу се оканити?« Они су одговорили: »Иди, јер ће га Господ дати у руке цару!« (2. Дневника 18,4.5) PKSerb 131.3

Јосафат није био задовољан и хтео је да сазна стварну Божју вољу. Упитао је: »Има ли ту још који пророк Господњи да га питамо?« (2. Дневника 18,6) Ахав је одговорио: »Има још један човек преко којега бисмо могли упитати Господа, али ја мрзим на њ, јер ми не прориче добро, него зло; то је Михеја, син Јемлин.« (1. О царевима 22,8) Јосафат је био упоран у својој жељи да човек Божји буде позван. Када се појавио пред њима, на Ахавов захтев да каже само »истину у име Господње«, Михеја је проговорио: »Видех сав народ Израиљев разасут по планинама као овце које немају пастира; јер рече Господ: ови немају господара, нека се врате сваки својој кући с миром!« (1. О царевима 22,16.17) PKSerb 131.4

Пророкове речи требало је да буду довољне царевима да схвате да њихов подухват не ужива наклоност Неба, али ниједан од њих није био склон да послуша опомену. Ахав је себи одредио пут и био одлучан да њиме крене. Јосафат је дао своју часну реч: »Хоћемо с тобом на војску!« (2. Дневника 18,3) Пошто је дао такво обећање, оклевао је да повуче своје снаге. »И отиде цар Израиљев с Јосафатом, царем Јудиним, на Рамот Галадски.« (1. О царевима 22,29) PKSerb 131.5

У току битке која је следила, Ахав је, погођен стрелом, на крају умро. »Прође гласник по војсци о заходу сунчаном говорећи: свак у свој град, и свак у своју земљу!« (1. Царевима 22,36) Тако је испуњена реч пророка. PKSerb 132.1

Из те изгубљене битке Јосафат се вратио у Јерусалим. Када се приближио граду, срео га је пророк Јуј и упутио му прекор: »Безбожнику ли помажеш, и оне који мрзе на Господа љубиш? Зато се подигао на те гнев Господњи. Али се нашло добра на теби што си истребио лугове из земље и што си управио срце своје да тражиш Бога.« (2. Дневника 19,2.3) PKSerb 132.2

Касније године Јосафатове владавине претежно су биле пос већене јачању државне и духовне сигурности Јуде. »Потом Јосафат... прође по народу од Вирсавеје до горе Јефремове и поврати их ка Господу Богу отаца њихових.« (2. Дневника 19,4) PKSerb 132.3

Једна од важних мера које је цар предузео било је успостављање и подржавање делотворних судова. »И постави судије у земљи по свим тврдим градовима Јудиним, у сваком граду.« Обраћајући се судијама, цар је наредио: »Гледајте шта ћете радити, јер нећете судити за човека, него за Господа, који је с вама док судите. Зато нека буде страх Господњи с вама, пазите и радите, јер у Господа Бога нашега нема неправде, нити гледа ко је ко, нити прима поклона!« (2. Дневника 19,5-7) Судски систем је био усавршен оснивањем другостепеног, вишег суда у Јерусалиму, у којему »постави Јосафат од Левита и свештеника и главара домова отачких у Израиљу за судове Господње и за распре«. (2. Дневника 19,8) PKSerb 132.4

Цар је позвао ове судије да буду верне. »Тако радите у страху Господњем, верно и целога срца«, наредио им је, »и у свакој парници која дође к вама од браће ваше што седе по градовима својим, да расудите између крви и крви, између закона и заповести, између уредаба и судова, обавестите их да не би грешили Господу, да не би дошао гнев његов на вас и на браћу вашу; тако чините, те нећете грешити.« PKSerb 132.5

»И ево, поглавар свештенички, биће над вама у свим пословима Господњим, а Завдија, син Исмаилов, вођа дома Јудина, у свим пословима царским; такође Левити, управитељи, биће уз вас.« PKSerb 133.1

»Будите слободни, и радите, и Господ ће бити с добрим!« (2. Дневника 19,9-11) PKSerb 133.2

Брижљиво штитећи права и слободе својих поданика, Јосафат је показао да се праведни Бог, који влада свима, стара о сваком припаднику људског рода. »Бог стаде на сабору Божјем, усред богова изрече суд.« Они који су постављени да делују као судије под Његовом управом, треба да бране »убоге и сироте«, да дају правду »прогоњенима и ништима« и да их избављају »из руку безбожничких«. (Псалам 82,1.3.4) PKSerb 133.3

На крају Јосафатове владавине Јудино царство напала је војска од чијег су приближавања становници имали разлога да стрепе. »А после тога, синови Моавови и синови Амонови и с њима који живе међу синовима Амоновим, дођоше да војују на Јосафата.« Цару је вест о тој инвазији донео гласник, који је узбуђено саопштио: »Иде на те велико мноштво испреко мора, из Сирије, и ено их у Асасон Тамару, а то је Ен Гад.« (2. Дневника 20,1.2) PKSerb 133.4

Јосафат је био храбар, одважан човек. Годинама је јачао своју војску и своје утврђене градове. Био је добро припремљен да се суочи са скоро сваким непријатељем; у овој кризи ипак се није ослонио на тело и крв. Не уз помоћ дисциплиноване војске и утврђених градова, већ живом вером у Бога Израиљева, надао се да ће постићи победу над тим незнабошцима који су се хвалисали да ће својом снагом понизити Јуду у очима других народа. PKSerb 133.5

»А Јосафат се уплаши, и обрати лице своје да тражи Господа, и огласи пост по свој земљи Јудиној. И скупише се сви синови Јудини да траже Господа, и из свих градова Јудиних дођоше да траже Господа.« PKSerb 133.6

Стојећи пред народом у предворју Храма, Јосафат је излио своју душу у молитви, подсетио на Божја обећања и признавао беспомоћност Израиља. »Господе Боже отаца наших! Ниси ли ти Бог на Небу, не владаш ли ти свим царствима народним? Није ли у твојој руци моћ и сила да ти нико не може одолети? Ниси ли ти, Боже наш, одагнао становнике ове земље испред народа својега Израиља, и дао је навек семену Аврама, пријатеља својега? Те се населише у њој, и саградише ти у њој светињу за име твоје, говорећи: Када нас задеси какво зло, мач осветни или помор или глад, стаћемо пред овим домом и пред тобом, јер је име твоје у овом дому, и вапићемо теби у невољи својој, услиши и избави.« PKSerb 133.7

»А сада, ево, синови Моавови и Амонови, и они из горе Сира, кроз коју ниси дао синовима Израиљевим проћи када иђаху из земље Мисирске, него их обиђоше и не истребише, а ево, они нам враћају дошавши да нас истерају из наследства твојега, које си нам предао. Боже наш, зар им нећеш судити? Јер у нама нема снаге да се одупремо томе мноштву великом, које иде на нас, нити ми знамо шта бисмо чинили, него су очи наше упрте у тебе.« (2. Дневника 20,3-12) PKSerb 134.1

С дубоким уверењем Јосафат је могао да каже: »Него су очи наше упрте у тебе!« Годинама је учио народ да се узда у Онога који је у прошлости толико пута посредовао да избави своје изабране из потпуне пропасти; сада, када је царство било у опасности, Јосафат не стоји сам: »А сви синови Јудини стајаху пред Господом, и деца њихова, жене њихове и синови њихови.« (2. Дневника 20,13) Заједнички су постили и молили се; заједнички тражили од Господа да збуни њихове непријатеље да би се прославило Господње име. »Боже, немој замукнути, немој ћутати, нити почивати, PKSerb 134.2

»Боже! Јер, ево, непријатељи твоји узавреше,
И који те ненавиде, подигнуше главу.
По народ твој зло наумише,
И договарају се на изабране твоје.
Рекоше: ходите да их истребимо између народа,
Да се више не спомиње име Израиљево.
Сложно присташе,
И супрот теби веру ухватише,
Насеља Едомова и Исмаиловци,
Моав и Агарени, Гевал и Амон и Амалик...
Учини им онако као Мадијаму,
Као Сисари, као Јавину на потоку Кисону... Нека се стиде и сраме до века,
Нека се смету и изгину!
И нека знају да си ти, којему је име Господ,
Једини највиши над свом земљом!« PKSerb 134.3

(Псалам 83)

И док се народ у понизности пред Богом и тражењу помоћи од Њега, сједињавао са својим царем, Господњи Дух је сишао на Јазила, »Левита између синова Асафових«, који је рекао: PKSerb 135.1

»Слушајте, сви синови Јудини и Јерусалимљани, и ти, царе Јосафате, овако вам вели Господ: не бојте се и не плашите се тога мноштва великога, јер није ваш рат него Божји. Сутра изиђите на њих; они ће поћи уз брдо Зис, и наћи ћете их на крај потока према пустињи Јеруилу. Не треба ви да се бијете у овом боју; поставите се, стојте, па гледајте како ће вас избавити Господ, Јудо и Јерусалиме! Не бојте се и не плашите се, сутра изиђите пред њих, и Господ ће бити с вама!« PKSerb 135.2

»Тада се Јосафат сави лицем до земље, и сви Јудејци и Јерусалимљани падоше пред Господом, и поклонише се Господу. А Левити од синова Катових, и од синова Корејевих, усташе, те хвалише Господа Бога Израиљева гласом врло великим.« PKSerb 135.3

Рано ујутро устали су и изашли у Текујску пустињу. Док су ишли у битку, Јосафат је рекао: »Чујте ме Јудејци и Јерусалимљани, верујте Господу, Богу својему, и бићете јаки, верујте пророцима његовим и бићете срећни.« »И тако, договоривши се с народом, постави певаче Господње да хвале свету красоту.« (2. Дневника 20,14-21) Ови певачи су ишли пред војском, дижући глас и хвалећи Бога за обећање победе. PKSerb 135.4

Био је то јединствен начин одлажења у битку против неприја тељске војске - хвалећи Господа песмом, узвисујући Бога Израиљевог. То је била њихова борбена песма. Доживели су лепоту светости. Када бисмо се данас више укључили у хваљење Бога, наша нада, храброст и вера стално би расле. Зар то не би ојачало руке одважним борцима који данас стоје на бранику истине? PKSerb 135.5

»А када почеше песму и хвалу, обрати Господ заседу на синове Амонове и синове Моавове и на оне из горе Сира, који изиђоше на Јуду, те се разбише. Јер синови Амонови и Моавови усташе на оне из горе Сира да их побију и потру; и када побише оне из горе Сира, ударише једни на друге, те се потрше.« PKSerb 135.6

»А кад Јуда дође до стражаре према пустињи, и погледа на мноштво, а то мртва телеса леже по земљи, и ниједан не беше остао жив.« (2. Дневника 20,22-24) PKSerb 136.1

Бог је био Јудина снага у овој кризи и Он је данас снага свога народа. Ми се не смемо уздати у кнезове, или стављати људе на место које припада Господу. На уму треба да имамо да људска бића нису непогрешива и да заиста греше, и да је Онај коме припада сва снага наша одбрамбена кула. У свакој невољи треба да будемо свесни да је битка Његова. Његове резерве су безграничне, а привидне немогућности победу чине још већом. PKSerb 136.2

»Спаси нас, Боже спасења нашега,
И скупи нас, И избави нас од народа,
Да славимо свето име твоје,
Да се хвалимо твојом славом!« PKSerb 136.3

(1. Дневника 16,35)

Натоварене пленом, Јудине војске вратиле су се »с весељем, јер их обвесели Господ непријатељима њиховим. И дођоше у Јерусалим са псалтирима и гуслама и трубама у дом Господњи.« (2. Дневника 20,27.28) Имали су довољно разлога да се радују. Слушајући заповест: »Поставите се, стојте, па гледајте како ће вас избавити Господ... не бојте се, и не плашите се«, потпуно су се ослонили на Господа, и Он се заиста показао као њихова Тврђава и њихов Избавитељ (2. Дневника 20,17). Сада су с разумевањем могли да певају надахнуте Давидове псалме: PKSerb 136.4

»Бог нам је уточиште и сила,
Помоћник, који се у невољама брзо налази...
Лук преби, копље сломи,
И кола сажеже огњем.
Утолите и познајте да сам ја Бог,
Ја сам узвишен по народима,
Узвишен на земљи.
Господ над војскама с нама је, Бранич је наш Бог Јаковљев!« PKSerb 136.5

(Псалам 46)

»Као што је име твоје, Боже
Тако је и хвала твоја на крајевима земаљским;
Правде је пуна десница твоја.
Нек се весели гора Сион,
Нек се радују кћери Јудејске,
Судова ради твојих...
Јер је овај Бог наш Бог увек и довека,
Он ће бити вођ наш довека.« PKSerb 137.1

(Псалам 48,10-14)

Вером јудејског владара и његових војника »страх Божји дође на сва царства земаљска када чуше да је Господ војевао на непријатеље Израиљеве. И тако се смири царство Јосафатово, јер му Бог његов даде мир од свуда.« (2. Дневника 20,29.30) PKSerb 137.2