ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

12. поглавље—ОД ЈЕЗРАЕЛА ДО ХОРИВА

*****

(Ово поглавље засновано је на тексту из 1. О царевима 18,41-46; 19,1-8)

После уклањања Валових пророка, био је отворен пут за покретање велике духовне реформе међу припадницима десет племена из северног царства. Илија је људима открио величину њиховог отпада, позвао их да понизе своја срца и да се врате Господу. Небески судови били су извршени; народ је признао своје грехе, прихватио Бога својих отаца као живога Бога, небеско проклетство сада је требало да буде повучено, а свакидашњи благослови живота обновљени. Земља је требало да буде освежена кишом. »Иди, једи и пиј«, рекао је Илија Ахаву, »јер хуји велик дажд!« Пророк је затим отишао на врх планине да се моли. PKSerb 105.1

Никакав видљиви доказ скоре кише није навео Илију да са таквим уверењем наложи Ахаву да се припреми за кишу. Пророк није видео облаке на небу, нити је чуо грмљавину. Он је само изговорио речи које му је Свети Дух, одговарајући тако на његову снажну веру, дао да каже. У току целог дана без оклевања је испуњавао Божју вољу, откривајући поверење у пророчанства из Божје речи; и сада, учинивши све што је било у његовој моћи, знао је да ће Небо обилно излити обећане благослове. Исти Бог који је послао сушу, обећао је и обиље кише као награду за добра дела; сада је Илија очекивао обећано изливање. У ставу понизности, »метнувши лице своје међу колена своја«, упутио је Богу посредничку молитву за Израиљ који се кајао. PKSerb 105.2

Илија је упорно слао свога слугу на место одакле се видело Средоземно море да открије појаву икаквог видљивог знака да је Бог чуо његову молитву. Сваки пут слуга се враћао са одговором: »Нема ништа!« Пророк није постао нестрпљив, нити је изгубио веру, већ је наставио да се искрено моли. Шест пута слуга се враћао потврђујући да нема никаквог знака кише на бакарном небу. Непоколебљиви Илија шаље га још једном; овога пута слуга се враћа с поруком: »Ено, мали облак као длан човечји, диже се од мора.« PKSerb 106.1

То је било довољно. Илија није чекао да се небо замрачи. У том малом облаку вером је видео обиље кише; деловао је у складу са својом вером, пославши брзо слугу Ахаву с поруком: »Прежи и иди, да те не ухвати дажд!« PKSerb 106.2

Илија је био човек велике вере и управо зато Бог га је могао употребити у овој озбиљној кризи у историји Израиља. Док се молио, вером се хватао за обећања Неба и истрајао у молитви све док његове молбе нису биле услишене. Није чекао на потпуне доказе да га је Бог чуо, већ је био спреман да пође даље на најмањи доказ Божје наклоности. Ипак, све што је уз Божју помоћ био у стању да учини, сви могу да учине на свом подручју деловања у Божјој служби; о пророку с галадских планина писано је: »Илија беше човек смртан као и ми, и помоли се Богу да не буде дажда; и не удари дажд на земљи за три године и шест месеци.« (Јаков 5,17) PKSerb 106.3

Вера слична овој данас је неопходна у свету - вера која ће се ослонити на обећања из Божје речи и одбити да одустане све док је Небо не услиши. Вера слична овој уско нас повезује с Небом и даје снагу да се суочимо са силама таме. Божја деца вером »победише царства, учинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрице мача, ојачаше од немоћи, посташе јаки у биткама, растераше војске туђе«. (Јеврејима 11,33.34) Вером данас треба да достигнемо висине које нам је одредила Божја намера. »Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује!« (Марко 9,23) PKSerb 106.4

Вера је суштински чинилац успешне молитве. »Онај који хоће да дође Богу, ваља да верује да има Бог и да плаћа онима који га траже.« »И ово је слобода коју имамо к њему да ако што молимо по вољи његовој послуша нас. И када знамо да нас слуша шта год молимо, знамо да ће нам дати што иштемо од њега.« (Јеврејима 11,6; 1. Јованова 5,14.15) Своје молбе можемо упућивати Оцу у Јаковљевој чврстој вери и непоколебљивој Илијиној истрајности, тражећи све што нам је обећао. Част Његовог престола захтева испуњење Његове речи. PKSerb 107.1

Сенке ноћи већ су почеле да покривају брдо Кармил, када се Ахав спремио да крене. »У том се замрачи небо од облака и ветра, и удари велик дажд. А Ахав, седавши на кола, отиде у Језраел.« Док је путовао према царском граду кроз ноћ и кишу која није дала ока отворити, Ахав није могао да види пут пред собом. Илија, који је, као пророк Божји, тога дана понизио Ахава пред његовим поданицима и побио свештенике идолопоклонике, и даље га је признавао као цара над Израиљем; и сада, у знак поданичке верности, трчао је пред царским колима, водећи цара све до улаза у град. PKSerb 107.2

У овом љубазном делу Божјег весника према поквареном цару крије се поука за све оне који тврде да служе Богу, а у сопственим очима изгледају врло велики. Има и оних којима је испод части да обављају дужности које им се чине споредним. Они оклевају да обаве чак и неопходну службу, јер се боје да ће их неко видети да обављају посао слуге. Такви могу много да науче из Илијиног примера. На једну његову реч небеска блага била су ускраћена земљи преко три године; њему је Бог указао велику част када је, одговарајући на његову молитву на Кармилу, огањ пао с неба и спалио жртву; његова рука извршила је Божји суд и затрла идолопоклоничке пророке; његова молитва за кишу је била услишена. А ипак, после изразите победе, којом је Бог по својој милости наградио његову јавну службу, био је спреман да обави службу физичког радника. PKSerb 107.3

На улазу у Језраел Илија и Ахав су се раздвојили. Пророк, одлучивши да остане изван зидина, огрнуо се својим плаштем, и легао на голу земљу да спава. Цар, ушавши у град, ускоро се нашао под окриљем своје палате и тамо испричао својој жени о дивним догађајима из тога дана и чудесном откривању божанске силе које је доказало Израиљу да је Господ прави Бог, а да је Илија Његов изабрани посланик. Када је Ахав испричао својој жени да су идолопоклонички пророци побијени, Језавеља, жена тврдога и непокајанога срца, одмах се разгневила. Није хтела да призна да се у догађајима на Кармилу открила надмоћност Божје провидности; и даље одбојна, дрско је изјавила да Илија мора да умре. PKSerb 107.4

Те ноћи је гласник пробудио уморног пророка и предао му Језавељину поруку: »Тако да учине богови и тако да додају, ако сутра у ово доба не учиним од тебе што је од којега год од тих!« PKSerb 108.1

Све је изгледало да се после таквог приказивања храбрости, после такве потпуне победе над царем и свештеницима и народом, Илија никада неће предати очајању нити дозволити да га неко застраши. Међутим, показало се да он, који је био благословен толиким доказима Божјег милостивог старања, није успео да се уздигне изнад обичних људских слабости и у том мрачном тренутку напустила га је и вера и храброст. Застрашен, пренуо се из дремежа. Киша је још падала с неба, а тама га је окружавала са свих страна. Заборављајући да му је пре три године Бог показао где треба да нађе уточиште од Језавељине мржње и Ахавове потере, побегао је да спасе живот. Стигавши до Вирсавеје Јудине, »онде остави момка својега, а сам отиде у пустињу дан хода«. PKSerb 108.2

Илија није требало да напусти своје место. Језавељине претње требало је да дочека ослањајући се на заштиту Онога који му је наредио да одбрани Господњу част. Гласнику је морао да каже да ће га Бог у кога се узда заштитити од царичине мржње. Прошло је само неколико сати откако је био сведок дивног откривања божанске силе, и то је требало да му улије сигурност да неће бити заборављен. Да је остао на свом месту, да је у Господу потражио своје уточиште и своју снагу, остајући чврсто уз истину, био би заштићен од зла. Господ би му дао још једну значајну победу, јер би своје судове послао на Језавељу; утисак који би све то оставило на цара и народ омогућио би велику реформу. PKSerb 108.3

Илија је много очекивао од чуда које се збило на Кармилу. Надао се да ће после таквог приказивања Божје силе, Језавеља потпуно изгубити утицај на Ахавове мисли, и да ће наступити брза реформа у Израиљу. Целога дана на врху Кармила, он је све напоре поднео без хране. Док је Ахавова кола водио до врата Језраела, испољио је велику храброст, упркос физичким напорима које је подносио. PKSerb 108.4

Међутим, реакцију која се често јавља после чврсте вере и славног успеха, испољио је и Илија. Побојао се да реформа која је започела на Кармилу неће бити трајна, и малодушност га је обузела. Био је уздигнут до самог врха Фазге, а сада се нашао у долини. Док је био под надахнућем Свемогућега, издржао је најжешћу пробу вере; али у овом тренутку обесхрабрења, док су му Језавељине претње одјекивале у ушима, док му је изгледало да сотона побеђује, користећи сплетке ове покварене жене, изгубио је свој ослонац који је имао у Богу. Био је веома узнемирен, и реакција је била страшна. Заборављајући Бога, Илија је бежао све даље и даље, све док се потпуно сам није нашао у страшној пустињи. Преморен, сео је да се одмори под стаблом смреке. Седећи на том месту, пожелео је да умре. Узвикнуо је: »Доста је већ Господе, прими душу моју, јер нисам бољи од отаца својих!« Бегунац, далеко од људског боравишта, скршена духа горким разочарењем, пожелео је да више никада не види човеково лице. На крају, потпуно исцрпљен, легао је да спава. PKSerb 109.1

У свачијем искуству јављају се тренуци стварног разочарања и крајњег обесхрабрења - дани када нас обузима туга, када нам постаје тешко да верујемо да је Бог и даље Онај исти љубазни Доброчинитељ својој земаљској деци; дани када невоље муче душу, све док нам смрт не постане милија од живота. Управо тада многи губе ослонац у Богу и претварају се у робове сумње, оковане неверовањем. Када бисмо у таквим временима духовним очима могли да схватимо величину Божјег провиђења, видели бисмо анђеле који се труде да нас спасу од нас самих, који покушавају да наше стопе поставе на темеље постојаније од вечних брегова, и нова вера, нови живот, прострујали би нашим бићем. PKSerb 109.2

Верни Јов, у данима своје невоље и мрака, изјављује: PKSerb 109.3

»Не било дана у који серодих...
О, да би се добро измерили јади моји,
и заједно се невоља моја метнула на мерила!... О, да би ми се испунила молба,
И да би ми Бог дао што чекам!
И да би Бог хтео сатрти ме,
Да би махнуо руком својом, и истребио ме!
Јер ми је још утеха...
Зато ја нећу бранити устима својим,
Говорићу у тузи духа својега,
Нарицатиу јаду душе своје!...
Душа моја... воли смрт него кости моје,
Додијало ми је,
Нећу довека живети,
Прођи ме се,
Јер су дани моји таштина!« PKSerb 109.4

(О Јову 3,3; 6,2.8-10; 7,11.15.16)

Али, иако је био уморан од живота, Јову није било дозвољено да умре. Било му је указано на прилике које ће му се пружити у будућности, и зато му је била упућена порука наде: PKSerb 110.1

»Стајаћеш тврдо и нећеш се бојати,
Заборавићеш муку,
Као воде која протече опомињаћеш је се;
Настаће ти време ведрије него подне,
Синућеш, бићеш као јутро.
Уздаћеш се, имајући надање...
Лежаћеш и нико те неће плашити,
И многи ће ти се молити!
Али, очи ће безбожницима ишчилети,
И уточишта им неће бити,
Надање ће им бити издисање.« PKSerb 110.2

(О Јову 11,15-20)

Из дубина обесхрабрења и очајања Јов се уздигао до врхунаца бескрајног поверења у милост и спасоносну Божју силу. Победнички је узвикнуо: PKSerb 110.3

»Гле, да ме и убије, опет ћу се уздати у њ...
И он ће ми бити спасење...
Али знам да је жив мој Искупитељ,
И на последак да ће стати над прахом!
И ако се ова моја кожа и рашчини,
Опет ћу у телу свом видети Бога!
Ја исти видећу га,
И очи моје гледаће га, а не друге!« PKSerb 111.1

(О Јову 13,15.16; 19,25-27)

»Тада одговори Господ Јову из вихора« (О Јову 38,1), откривајући своме слузи величину своје моћи. Када је Јов погледао свог Створитеља, згрозио се над собом и покајао се у праху и пепелу. Господ је тада могао да га обилно благослови и да његове последње године учини најлепшим годинама његовог живота. PKSerb 111.2

Нада и храброст су суштина савршене службе Богу. То су родови вере. Очајање је грешно и неразумно. Бог је вољан и спреман, да својим слугама још »изобилније« (Јеврејима 6,17) удели снагу која им је неопходна у кушањима и невољама. Планови непријатеља Његовог дела могу изгледати добро замишљени и утемељени, али Бог је у стању да обори и најјачи од њих. Он то чини на свој начин и у време које сам одабере, када види да је вера Његових слугу довољно окушана. PKSerb 111.3

За обесхрабрене има лека - вера, молитва и рад. Вера и рад улиће сигурност и пружити задовољство које ће из дана у дан расти. Да ли си у искушењу да се препустиш неугодним предосећањима или крајњој малодушности? У најмрачнијим данима, када околности изгледају најнеповољније, немој се плашити! Имај веру у Бога. Он зна твоје потребе. Он има сву моћ. Његова бескрајна љубав и саучешће никада се не умарају. Немој се бојати да ће пропустити да испуни своје обећање. Он је вечна истина. PKSerb 111.4

Он никада неће променити завет који је склопио с онима који Га воле. Он ће својим верним слугама дати ону меру успешности коју њихове потребе захтевају. Апостол Павле је посведочио: »И рече ми: доста ти је моја благодат, јер се моја сила у слабости показује сасвим... Зато сам добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогоњењима, у тугама за Христа; јер када сам слаб онда сам силан!« (2. Коринћанима 12,9.10) PKSerb 111.5

Да ли је Бог заборавио Илију у време његове невоље? О, не! Он није волео свога слугу ништа мање у тренутку у коме је Илија сматрао да су га одбацили и Бог и људи, него што га је волео онда када је као одговор на његову молитву, послао огањ с неба и обасјао целу планину! И сада, када је Илија заспао, нежни додир и угодан глас су га пробудили. Тргнуо се ужаснут, спреман да бежи, уплашен да га је непријатељ пронашао. Али, лице пуно саучешћа нагнуто над њим није био лице непријатеља, већ лице пријатеља. Бог је послао с Неба свог анђела са храном за свога слугу. »Устани и једи«, наредио му је анђео, »а он погледа, и гле, чело главе му хлеб на угљу печен, и крчаг воде.« PKSerb 112.1

Када се освежио храном која му је била понуђена, Илија је поново заспао. Анђео је поново дошао. Дотакнувши исцрпљеног човека, нежно, с много саучешћа је рекао: »Устани и једи, јер ти је пут далек!« »И он уставши једе и напи се«, и у снази коју је добио од понуђене хране био је у стању да путује »четрдесет дана и четрдесет ноћи, докле дође на гору Божју Хорив«, да на њој нађе уточиште у једној пећини. PKSerb 112.2