ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

11. поглавље—КАРМИЛ

*****

(Ово поглавље засновано је на тексту из 1. О царевима 18,18-40)

Стојећи пред Ахавом, Илија је захтевао да се сви Израиљци окупе на брду Кармил и сретну с њим, Валовим и Астартиним пророцима. »Пошаљи«, заповедио је пророк, »и сабери к мени свега Израиља на гору Кармилску, и четири стотине и педесет пророка Валових, и четири стотине пророка из луга, који једу за столом Језавељиним!« PKSerb 98.1

Заповест је изрекао човек који је изгледа стајао у присутности самог Господа; Ахав је сместа послушао, као да је пророк владар, а цар поданик. Брзи гласници били су послани у све крајеве царства да објаве сусрет с Илијом и пророцима Вала и Астарте. У сваком граду и селу људи су се припремали да дођу на састанак у одређено време. Срца многих испунила су се чудним предосећањем док су путовали према заказаном месту. Догодиће се нешто необично; зашто би нас иначе позивали да се окупимо на Кармилу? Каква ће нова невоља задесити народ и земљу? PKSerb 98.2

Пре суше, брдо Кармил било је познато по лепоти, по потоцима који су извирали из непресушних извора, по плодним падинама прекривенима дивним цвећем и бујним шумарцима. Међутим, сада је његова лепота стењала под страшним проклетством. Олтари, подигнути у славу Вала и Астарте, могли су се видети у луговима без лишћа. На врху једнога од највиших планинских ланаца, као њихова супротност, стајао је разваљени Господњи олтар. PKSerb 98.3

С Кармила су се видела непрегледна пространства земље; његови врхови били су видљиви из многих крајева израиљског царства. У подножју планине било је места с којих се могло добро видети скоро све што се на висини одигравало. Под окриљем његових пошумљених падина обављано је идолопоклоничко богослужење, којим је Богу наношена велика срамота. Илија је изабрао ово узвишење, као најбоље место за приказивање Божје силе и одбрану части Његовог имена. PKSerb 99.1

Одређеног дана, у рано јутро, мноштво отпалих Израиљаца, испуњених нестрпљивим ишчекивањем, окупило се у близини планинског врха. Језавељини пророци кретали су се узбрдо у величанственој колони. У пуном сјају појавио се цар и заузео место на челу поворке свештеника, дочекан гласним поздравима идолопоклоника. Ипак, зебња је обузимала срце свештеника, док су размишљали како је на пророкову реч земља Израиљева три и по године остала без росе и кише. Били су сигурни да се припрема велика криза. Богови у које су се уздали показали су се немоћним да докажу да је Илија лажни пророк. Предмет њиховог обожавања показивао је чудну равнодушност према њиховим ватреним заклињањима, према молитвама, сузама и понижењима, њиховим огавним церемонијама, њиховим сталним и скупим жртвама. Суочен с царем Ахавом и лажним пророцима, окружен окупљеним мноштвом Израиљаца, Илија је стајао, као једини који је дошао да брани Господњу част. Онај кога је цело царство сматрало кривим за све невоље био је сада ту, наизглед беспомоћан у присутности владара Израиља, Валових пророка, ратника, и хиљада људи који су их окружавали. Али, Илија није био сам. Изнад њега и око њега биле су заштитничке чете Неба, анђела силних снагом. PKSerb 99.2

Пророк стоји пред мноштвом, не стидећи се, не плашећи се, потпуно свестан свога задатка да изврши божанску заповест. Његово лице сија узвишеном свечаношћу. С очекивањем пуним страха народ чека да он проговори. Погледавши прво према раз- ваљеном Господњем олтару, а затим према мноштву, Илија је повикао јасним гласом, сличним звуку трубе: »Докле ћете храмати на обе стране? Ако је Господ Бог, идите за њим; ако ли је Вал, идите за њим!« PKSerb 99.3

Народ му није одговорио ни речи. Нико у том непрегледном мноштву није се усуђивао да искаже своју верност Господу. Као таман облак, превара и заслепљеност прекрили су Израиљ. Тај судбоносни отпад није одједном захватио народ, већ постепено, онако како су од прилике до прилике одбијали да послушају речи опомене и укора које им је Господ слао. Свако удаљавање од онога што је право, свако одбијање да се покају, продубљивало је њихову кривицу и све више удаљавало их од Неба. И сада, у овој кризи, истрајали су у одбијању да стану на Божју страну. PKSerb 100.1

Господ презире равнодушност и неверство у време када кризе захвате Његово дело. Цели свемир с неизрецивим занимањем посматра завршне призоре у великом сукобу између добра и зла. Божји народ приближава се границама вечног света; шта му може бити важније од оданости небеском Богу? У току свих векова, Бог је имао моралне хероје. Он их и сада има - оне који се, слично Јосифу и Илији и Данилу, не стиде да себе признају припадницима Његовог посебног народа. Његови посебни благослови прате деловање људи од акције, људи који се не дају скренути с правог пута дужности, који питају: »Ко је Господњи?« (2. Мојсијева 32,26), људи који се неће зауставити само на распитивању, већ ће захтевати да они који су одлучили да се уједине с Божјим народом ступе напред и на поуздан начин покажу своју оданост Цару над царевима и Господару над господарима. Такви људи своју вољу и своје планове потчињавају Божјем закону. Љубав према Њему нагони их да свој живот не сматрају важним. Њихово дело је да прихвате светлост која блиста из Речи и да је пренесу свету јасним, постојаним зрацима. Верност Богу је њихова лозинка. PKSerb 100.2

Док Израиљ на Кармилу сумња и оклева, Илијин глас још једном разбија тишину: »Ја сам сам остао пророк Господњи, а пророка Валових има четири стотине и педесет. Дајте нам два јунца, и PKSerb 100.3

нека они изаберу себи једнога, и нека га исеку на комаде, и метну на дрва, али огња да не подмећу; а ја ћу приготовити другога jyhца, и метнућу га на дрва, али огња нећу подметати. Тада призовите име својих богова, а ја ћу призвати име Господње, па који се бог одазове огњем, онај нека је Бог.« PKSerb 100.4

Илијин разуман предлог народ није могао заобићи, и зато налази храбрости да одговори: »Добро рече!« Валови пророци се не усуђују да изразе супротно мишљење; обраћајући се и њима, Илија одређује: »Изаберите себи једнога јунца, и приготовите га прво, јер је вас више; и призовите име богова својих, али ватре не подмећите!« PKSerb 101.1

Споља смели и изазовни, али ужаснути и свесни кривице у свом срцу, лажни пророци припремају свој олтар, стављају на њега дрва и жртву; а затим започињу своје чарање. Њихови рески узвици одјекују, одбијајући се од околних шума и врхова, док призивају име свога бога, говорећи: »О, Вале, чуј нас!« Свештеници се окупљају око олтара, скачући, тетурајући се и вичући, чупајући косу и парајући тело, заклињу свога бога да им помогне. PKSerb 101.2

Јутро је прошло, долази подне, а ипак још нема доказа да Вал чује вику заведених следбеника. Нема гласа, нема одговора на њихове очајничке молитве. Никакав огањ није спалио жртву. PKSerb 101.3

Настављајући своја ватрена заклињања, лажљиви свештеници стално покушавају да пронађу неки начин да запале ватру на олтару и тако наведу људе да поверују да је огањ дошао непосредно од Вала. Међутим, Илија посматра сваки њихов покрет; свештеници се надају, иако наде није могло бити, да ће им се пружити прилика за превару и зато продужавају своје бесмислене церемоније. PKSerb 101.4

»И кад би у подне, стаде им се ругати Илија, говорећи: вичите јаче, јер је он бог! Ваљда се нешто замислио, или је у послу, или на путу, или може бити спава, да се пробуди. А они стадоше викати иза гласа, и парати се ножевима и шилима по свом обичају, докле их крв не обли. А кад прође подне, стадоше пророковати, докле дође време да се принесе дар, али никаква гласа ни од кога да одговори, никога да чује!« PKSerb 101.5

Радосно би сотона прискочио у помоћ онима које је преварио и који су му одано служили. Радосно би послао муњу да запали њихову жртву. Али, Господ је поставио међе сотони, ограничио је његову силу, па ни сви његови напори нису могли да укрешу ниједну варницу на Валовом олтару. PKSerb 101.6

На крају, гласова промуклих од викања, хаљина крвавих од рана које су сами себи задали, свештеници су почели да очајавају. С несмањеном жестином, сада су с речима молитава почели мешати и речи страшног проклињања свога бога Сунца, док је Илија наставио да их пажљиво посматра. Знао је да би га народ сместа растргао на комаде када би свештеницима успело да на било који начин запале ватру на олтару. PKSerb 102.1

Вече је почело да се спушта. Валови пророци су уморни, онемоћали, збуњени. Један је предлагао једно, други нешто друго, све док, коначно, нису одустали од даљих напора. Њихови узвици и клетве нису више одјекивали Кармилом. Очајни, повукли су се из такмичења. PKSerb 102.2

У току тог целог дугачког дана, народ је пратио напоре својих збуњених свештеника. Видели су њихово дивљачко скакање око олтара, као да су желели да натерају вреле Сунчеве зраке да пос луже њиховој намери. Посматрали су ужаснуто како свештеници сами себе мрцваре и рањавају, и имали прилику да размишљају о лудости служења идолима. Многи из мноштва уморни од приказаног демонизма, с највећим интересовањем чекали су да виде шта ће Илија учинити. PKSerb 102.3

У време вечерње жртве, Илија је позвао народ: »Приступите к мени!« Када су се дршћући приближили, Илија се окренуо разваљеном олтару на коме су некада људи обожавали Бога небескога, и поправио га. Њему је та гомила развалина била драгоценија од свих величанствених идолопоклоничких олтара. PKSerb 102.4

Обнављајући овај прастари олтар, Илија је показао да поштује завет који је Господ склопио с Израиљем, када је народ прешао преко Јордана и ушао у Обећану земљу. Изабравши »дванаест камена, према броју племена синова Јакова ... начини од тога камења олтар у име Господње«. PKSerb 102.5

Разочарани Валови свештеници, изнемогли од својих узалудних напора, чекају да виде шта ће Илија учинити. Мрзе пророка који је предложио пробу, која је открила слабост и немоћ њихових богова; али боје се његове снаге. Народ, такође престрашен, скоро без даха од очекивања, посматра Илију који наставља припреме. Смирено пророково лице показује се као изразита супротност фанатичној, бесмисленој грозничавости Валових следбеника. PKSerb 102.6

Када је завршио олтар, пророк је око њега ископао ров, и ставивши дрва на олтар и приправивши јунца, положио жртву и заповедио народу да прелије воду преко жртве и олтара. »И рече: напуните четири ведра воде, и излијте на жртву и на дрва. Па опет рече: учините то још једном. И учинише још једном. Па опет рече: учините и трећом. И учинише и трећом. Те потече вода око олтара, и напуни се опкоп воде.« PKSerb 103.1

Подсећајући народ на дуготрајно отпадништво које је навукло Господњи гнев, Илија их позива да понизе своје срце и да се обрате Богу својих отаца, да буде уклоњено проклетство изречено над Израиљевом земљом. И тада, поклонивши се с поштовањем пред невидљивим Богом, подигао је своје руке према Небу и упутио једноставну молитву. Валови свештеници су од раног јутра до касног послеподнева викали, бацали пену и скакали, али док се Илија молио, никакви бесмислени крикови нису парали кармилске висове. Он се молио као да зна да је Господ ту, да је сведок тог призора, да слуша његов позив. Валови пророци су се молили дивље, неразумно. Илија се моли једноставно и ватрено, тражећи од Бога да покаже своју надмоћност над Валом, да би Израиљ могао бити покренут да се обрати Њему. PKSerb 103.2

»Господе Боже Аврамов, Исаков и Израиљев«, моли се пророк, »нека данас познају да си ти Бог у Израиљу, и ја да сам твој слуга, и да сам по твојој речи учинио све ово. Услиши ме, Господе, услиши ме, да би познао овај народ да си ти Господе Бог, кад опет обратиш срца њихова!« PKSerb 103.3

Тишина, тешка у својој свечаности, почива на свима. Валови свештеници дрхте од ужаса. Свесни своје кривице, очекују брзу одмазду. PKSerb 103.4

Чим је Илија завршио молитву, пламенови, слични сјајним муњама, спустили су се с неба на подигнути олтар, спалили жртву, попили воду у опкопу, претворивши у прах чак и камење олтара. Сјај пламена обасјао је планину и заслепио очи посматрача. У долинама у подножју планине, одакле су многи с напрегнутом пажњом посматрали покрете оних на врху, спуштање ватре јасно се видело, и све запрепастило. Подсетило их је на стуб од огња код Црвеног мора, који је синове Израиљеве раздвојио од египатске војске. PKSerb 103.5

Народ на врху планине бацио се на земљу испуњен страхопоштовањем према невидљивом Богу. Нико више није се усуђивао да гледа ватру која је дошла с Неба. Бојали су се да ће и сами бити спаљени; убеђени у своју обавезу да признају Илијиног Бога као Бога својих отаца, коме су дужни да буду верни, повикали су у један глас: »Господ је Бог, Господ је Бог!« Узвик се запрепашћујућом јасноћом разлегао планином и одјекнуо околном равницом. Коначно, Израиљ је дошао к себи, прозрео превару, покајао се. Коначно, народ је увидео како је страшно срамотио Бога. Природа Валовог богослужења, као супротност разумној служби коју очекује прави Бог, била је потпуно откривена. Народ је схватио да је Бог био и праведан и милостив, када им је ускратио росу и кишу све док нису признали Његово име. Сада су били спремни да признају да је Илијин Бог већи од сваког идола. PKSerb 104.1

Валови свештеници запрепашћено су посматрали дивно от кривање Господње силе. Међутим, чак и у својој збуњености и у присутности божанске славе, одбили су да се покају за своја злодела. Желели су да и даље остану Валови пророци. Тако су сами показали да су зрели за уништење. Да би покајнички Израиљ био заштићен од заводничких покушаја оних који су га учили да служи Валу, Господ је допустио Илији да уништи лажне учитеље. Гнев народа је и тако већ био подигнут против оних који су водили у преступништво; и када је Илија издао наредбу: »Похватајте те пророке Валове, да ниједан не утече«, народ је био спреман да га послуша. Ухватили су свештенике, одвели их до потока Кисона, и тамо, пре него што се завршио дан, који је обележио почетак одлучне реформе, Валови свештеници били су побијени. Ниједноме није било допуштено да преживи. PKSerb 104.2