ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

10. поглавље—ГЛАС СТРОГОГ УКОРА

*****

(Ово поглавље засновано је на тексту из 1. О царевима 17,8-24; 18,1-19)

За неко време Илија је остао сакривен у планинама крај потока Хората. Ту је у току многих месеци на чудесан начин добијао храну. Касније, када је због дуге суше, поток пресушио, Бог је наредио свом слузи да уточиште потражи у страној земљи. »Устани«, било му је речено, »иди у Сарепту Сидонску, и седи онде; ево, заповедио сам онде жени удовици да те храни.« PKSerb 88.1

Ова жена није била Израиљка. Она никада није имала предности и благослове које је уживао Божји изабрани народ; али је веровала у правога Бога и ходила у целој светлости која је обасјавала њен пут. Сада, када у земљи Израиљевој више није било сигурности за Илију, Бог га је послао тој жени да нађе уточиште у њеном дому. PKSerb 88.2

»И уставши отиде у Сарепту; и када дође на врата градска, гле, жена удовица купљаше онде дрва; и он је дозва и рече јој: донеси ми мало воде у суду да се напијем. И она пође да донесе, а он је викну и рече: донеси ми и хлеба мало.« PKSerb 88.3

Глад је тешко притискала овај сиромашни дом, па су чак и оскудни оброци почели да недостају. Илијин долазак управо у онај дан када се удовица бојала да ће морати да одустане од борбе за одржање живота, ставио је на тешку пробу њену веру у силу живога Бога да се брине за њене потребе. Међутим, чак и у крајњој несташици, она је посведочила за своју веру прихватајући захтев странца, који је затражио да с њиме подели последњу мрвицу хране. PKSerb 88.4

Одговарајући на Илијин захтев за храном и водом, удовица је казала: »Тако да је жив Господ Бог твој, немам печена хлеба до прегршт брашна у здели и мало уља у крчагу; и ето, купим дрваца да отидем и зготовим себи и сину својему, да поједемо, па онда да умремо.« Илија јој је одвратио: »Не бој се, иди, зготови како си рекла, али умеси прво мени један колачић од тога, и донеси ми, па после готови себи и сину својему. Јер овако вели Господ Бог Израиљев, брашно се из зделе неће потрошити нити ће уља у крчагу нестати докле не пусти Господ дажда на земљу.« PKSerb 89.1

Проба вере већа од ове није могла бити захтевана. Удовица је и до сада поступала према свим странцима љубазно и великодушно. А сада, без обзира на патње којима би изложила себе и свога сина, уздајући се у Бога Израиљевог који ће намирити све њене потребе, положила је ову највећу пробу гостољубља, учинивши »како рече Илија«. PKSerb 89.2

Дивно је било гостопримство које је Божјем пророку указала ова жена Феничанка, и дивно је била награђена њена вера и њена великодушност. »И једе и она и он и дом њен годину дана; брашно се из зделе не потроши, нити уља у крчагу неста, по речи Господњој, коју рече преко Илије.« PKSerb 89.3

»И после тога разболе се син жене домаћице, и болест његова би врло тешка, тако да издахну. И она рече Илији: што је теби до мене, човече Божји? Јеси ли дошао к мени да споменеш безакоње моје и да ми умориш сина?« PKSerb 89.4

»И он јој рече: дај ми сина својега! И узевши га из наручја њена, однесе га у горњу клет, где он сеђаше, и положи га у постељу своју... И пруживши се над дететом три пута, завапи ка Господу... И Господ услиши глас Илијин, те се поврати у дете душа његова, и оживе.« PKSerb 89.5

»И Илија узевши дете снесе га из горње клети у кућу, и даде га мајци његовој, и рече Илија: Види, жив је твој син! А жена рече Илији: сада знам да си човек Божји и да је реч Господња у твојим устима истина!« PKSerb 89.6

Удовица из Сарепте поделила је своје мрвице са Илијом, а заузврат њен живот и живот њеног сина били су сачувани. Бог је обећао велики благослов свима, који у време невоље и оскудицепокажу саучешће и пруже помоћ онима којима је помоћ још потребнија него њима. Он се није променио. Његова снага данас није ништа мања него у Илијино време. Обећање које је изговорио наш Спаситељ ни данас није ништа мање сигурно: »Који прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће!« (Матеј 10,41) PKSerb 90.1

»Гостољубивости не заборављајте, јер неки, не знајући, из гостољубивости примише анђеле на конак.« (Јеврејима 13,2) Ове речи нису протоком времена изгубиле ништа од своје снаге. Наш небески Отац и даље на путеве своје деце ставља прилике које представљају прикривене благослове; они који искористе ове прилике налазе велику радост. »И ако отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу невољну; тада ће засјати у мраку видело твоје, и тама ће твоја бити као подне. Јер ће те Господ водити вазда, и ситиће душу твоју на суши, и кости твоје крепиће, и бићеш као врт заливен и као извор којему вода не пресише.« (Исаија 58,10.11) PKSerb 90.2

Својим верним слугама Христос данас каже: »Који вас прима, мене прима, а који прима мене, прима Онога који ме је послао.« Ниједно љубазно дело, учињено у Његово име, неће остати без признања и без награде. У ово нежно признање Христос укључује и најслабије и најниже чланове Божје породице. »И ако ко напоји једнога од ових малих«, каже Он, оних који су као деца у својој вери и у свом познавању Христа, »само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти!« (Матеј 10,40.42) PKSerb 90.3

У току дугих година суше и глади, Илија се усрдно молио да се срца Израиљаца одврате од идолопоклонства и врате верности Богу. Пророк је стрпљиво чекао, док је рука Господња жестоко притискала осуђену земљу. Када је видео доказе о патњама и несташицама, које су се умножавале на све стране, његово срце испунило се жалошћу, и он је чезнуо за снагом да брзо оствари реформу. Међутим, сам Бог је извршавао свој план, и све што је Његов слуга могао да учини било је да се у вери моли и чека време за одлучно деловање. PKSerb 90.4

Отпад који је преовладавао у Ахавово време био је последица дугогодишњег преступања. Израиљ се, корак по корак, из године у годину, удаљавао од правог пута. Израиљци су из нараштаја у нараштај, одбијали да граде праве путеве својим ногама, и на крају се већина народа покорила вођству сила таме. PKSerb 91.1

Прошло је скоро једно столеће откако се, под владавином цара Давида, Израиљ радосно сјединио у певању песама хвале Највишему, у признавању своје потпуне зависности од Његових свакодневних благослова. Послушајмо речи обожавања, које су тада певали: PKSerb 91.2

»Боже, Спаситељу наш...
Све што се јавља јутром и вечером
ти будиш да слави тебе.
Надгледаш земљу и заливаш је,
Обилно је обогаћаваш;
поток је Божји пун воде,
Спремаш за њих жито,
јер си тако уредио.
Бразде њене напајаш,
равниш груде њене,
Кишним капима размекшаваш је,
Благосиљаш је да рађа.
Ти венчаваш годину,
којој добро чиниш,
Стопе су твоје пуне масти.
Тију паше по пустињама,
И хумови се опасују радошћу.
Луке се осипају стадима,
и поља се заодевају пшеницом,
Веселе се и певају.« PKSerb 91.3

(Псалам 65,5.8-13)

Израиљ је тада признавао Бога као Онога који »је поставио темеље земљи«. Изражавајући своју веру, они су певали: PKSerb 91.4

»Безданом као хаљином оденуо си је,
На горама стоје воде. Од претње твоје беже,
Од громовнога гласа твојега теку.
Излазе на горе и слазе у долине,
На место које си им утврдио.
Поставио си међу, преко које не прелазе,
И не враћају се да покрију земљу.« PKSerb 91.5

(Псалам 104,5-9)

Само моћном силом Бескрајнога елементи природе на земљи и мору и на небу држе се у својим границама. Те елементе Он употребљава на срећу својих створења. »Добре ризнице своје« Бог ће обилно трошити »да да дажд земљи... на време, и да благослови свако дело руку човекових.« (5. Мојсијева 28,12) PKSerb 92.1

»Извео си изворе по долинама,
Између гора теку воде.
Напајају све звери пољске,
Дивљи магарци гасе жеђ своју.
На њима птице небеске живе,
Кроз гранеразлеже се глас њихов...
Дајеш те расте трава стоци,
И зелен на корист човеку,
Да би изводио хлеб из земље,
И вино весели срце човеку,
И лице се светли од уља,
Хлеб срце човеку крепи...
Како је много дела твојих, Господе!
Све си премудро створио,
Пуна је земља блага твојега.
Гле, море велико и широко,
Ту гамижу без броја,
Животиње мале и велике...
Све тебе чека, да им дајеш пићу на време.
Дајеш им, примају:
Отвориш руку своју сите се добра!« PKSerb 92.2

(Псалам 104,10-15.24-28)

Израиљ је имао довољно прилика да се радује. Земља у коју их је Господ довео била је земља у којој је текло млеко и мед. Док су лутали пустињом, Бог им је обећао да ће их одвести у земљу у којој никада неће недостајати кише. »Јер земља у коју идеш да је наследиш«, казао им је Он, »није као земља Мисирска, из које сте изашли, где си сејао своје семе, и заливао на својим ногама као врт од зеља: него је земља коју идете да је наследите земља у којој су брда и долине, и натапа је дажд небески, земља, о којој се стара Господ Бог твој, и на коју су једнако обраћене очи Господа Бога твојега, од почетка године до краја.« PKSerb 93.1

Обећање о обиљу кише било је дато као одговор на послушност. »Зато, ако добро узаслушате заповести, које вам ја заповедам данас, љубећи Господа Бога својега, и служећи му свим срцем својим и свом душом својом, тада ћу давати дажд земљи вашој на време, и рани и позни, и сабираћеш жито своје и вино своје и уље своје. И за стоку ћу твоју давати траву у пољу твом, и јешћеш и бићеш сит.« PKSerb 93.2

»Чувајте се«, опоменуо је Господ свој народ, »да се не превари срце ваше да се одметнете и да служите туђим боговима и клањате им се, да се не би разгневио Господ на вас, и затворио небо да не буде дажда, и земља да не да рода својега, те бисте брзо изгинули у доброј земљи коју вам Господ даје.« (5. Мојсијева 11,10-17) PKSerb 93.3

»Али, ако не узаслушаш гласа Господа Бога својега да држиш и твориш све заповести његове, и уредбе његове, које ти ја данас заповедам«, Израиљци су били опоменути, »Небо над главом твојом биће од бакра и земља под тобом од гвожђа. Учиниће Господ да дажд земљи твојој буде прах и пепео, који ће падати с неба на те, докле се не истребиш.« (5. Мојсијева 28,15.23.24) PKSerb 93.4

То су били поједини мудри савети које је Господ дао старом Израиљу. »Него, сложите ове речи моје у срце своје и у душу своју«, заповедио је Бог свом изабраном народу, »и вежите их као знак себи на руку, и нека вам буду као почеоник међу очима вашим. И учите их синове своје говорећи о њима кад седиш у кући својој и кад идеш путем, и кад лежеш и кад устајеш.« (5. Мојсијева 11,18.19) Ове заповести биле су јасне, а ипак, како су столећа пролазила, и нараштај за нараштајем губио из вида благослове које је Бог приправио за њихово духовно добро, разорни утицаји отпада претили су да уклоне све препреке које је ширењу зла поставила божанска милост. PKSerb 93.5

Тако се догодило да је Бог сада походио свој народ најоштријом од најављених казни. Илијино пророчанство је добијало своје страшно испуњење. У раздобљу од три године весника невоље тражили су од града до града, од народа до народа. По Ахавовом налогу, многи владари давали су своју часну реч да се чудни пророк не налази на њиховом подручју. Ипак, потрага је настављана, јер су Језавеља и Валови пророци мрзели Илију смртном мржњом, и нису штедели напора да га се домогну. Али, и даље није било кише. PKSerb 94.1

И коначно, »после много времена«, реч Господња дошла је Илији: »Иди, покажи се Ахаву, и пустићу дажд на земљу!« PKSerb 94.2

Послушан заповести, »отиде Илија да се покаже Ахаву«. Некако у исто време када је Илија кренуо на пут према Самарији, Ахав је предложио Авдији, управитељу свога дома, да пође у потрагу за изворима и воденим токовима, у нади да ће пронаћи пашу за своја изгладнела стада и крда. Чак су се и на царском двору осећале тешке последице дуготрајне суше. Цар, дубоко забринут за будућност свога дома, одлучио је да се лично уједини са својим слугом у тражењу неког бољег места на коме би још било нешто паше. »И поделише међу собом земљу куда ће ићи; Ахав отиде једним путем сам, а Авдија отиде другим путем сам.« PKSerb 94.3

»А када Авдија беше на путу, гле, срете га Илија; и он га позна, и паде ничице, и рече: Јеси ли ти, господару мој Илија?« PKSerb 94.4

У току отпада Израиља, Авдија је остао веран. Његов господар, цар, није био у стању да га одврати од верности живом Богу. Сада је добио част да изврши Илијин налог. Пророк му је рекао: »Иди, кажи господару својему, ево Илије!« PKSerb 94.5

Авдија, врло уплашен, узвикнуо је: »Шта сам згрешио да слугу својега предаш у руке Ахаву да ме погуби!« Однети такву вест Ахаву значило је сигурну смрт. »Тако да је жив Господ Бог твој«, објаснио је пророку, »нема народа ни царства куда није слао господар мој да те траже, и рекоше: нема га. А он закле царства и народе да те не могу да нађу. А ти сада кажеш: иди, кажи господару својему, ево Илије! А када ја отидем од тебе, дух ће те Господњи однети, а ја нећу знати куда; па да отидем и прокажем Ахаву, а он да те не нађе, убиће ме.« PKSerb 94.6

Авдија је искрено заклињао пророка да га не шаље. »А слуга се твој«, додао је, »боји Господа од младости своје. Није ли казано господару мојему шта сам учинио када Језавеља убијаше пророке Господње? Како сакрих стотину пророка Господњих, по педесет у једну пећину, и храних их хлебом и водом? А ти сада кажеш: иди, кажи господару својему, ево Илије! Убиће ме!« PKSerb 95.1

Свечаном заклетвом Илија се обавезао Авдији да његово путовање неће бити узалудно. »Тако да је жив Господ над војскама пред којим стојим«, узвикнуо је Илија, »данас ћу му се показати!« Охрабрен тиме, »отиде Авдија пред Ахава и каза му«. PKSerb 95.2

Са запрепашћењем које се мешало са ужасом, цар је слушао поруку од човека кога се бојао и кога је мрзео, и којега је тако неуморно тражио. Добро је знао да Илија неће довести свој живот у опасност само зато да га види. Да ли је могуће да се пророк спрема да изрекне још једно проклетство над Израиљем? Царево срце обузео је страх. Сетио се Јеровоамове суве руке. Ахав није могао да избегне сусрет, а није се ни усуђивао да подигне своју руку против Божјег гласника. И тако, праћен својом војничком телесном гардом, уздрхтали владар кренуо је да сретне пророка. PKSerb 95.3

Цар и пророк су стајали лицем у лице. Иако је Ахав био испуњен страшном мржњом, у Илијиној присутности изгледао је беспомоћан, остављен од свих. Својим првим тешко изговореним речима: »Јеси ли ти онај што несрећу доноси на Израиља«, он несвесно износи најдубља осећања свога срца. Ахав је знао да су Божјом речју небеса постала као од бакра, а ипак се трудио да кривицу за тешке казне које су погодиле земљу пребаци на пророка. PKSerb 95.4

Природно је да преступник сматра Божјег гласника одговорним за невоље које су дошле као сигурна последица скретања с пута праведности. Они који себе доводе под сотонину власт постају неспособни да виде догађаје онако као што их Бог гледа. Када се огледало истине постави пред њих, постају одбојни према помисли да треба да добију укор. Заслепљени грехом, одбијају да се покају; сматрају да су се Господње слуге окренуле против њих и зато заслужују најоштрију опомену. PKSerb 95.5

Свестан своје невиности, Илија стоји пред Ахавом и не покушава да се изговори или поласка цару. Не покушава да избегне царев гнев добром вешћу да је суша скоро при крају. Он нема никакво оправдање које би понудио цару. Увређен, ревнујући за Божју част, одбацује Ахавове оптужбе, неустрашиво објављујући цару да су његови греси, и греси његових отаца, навукли на Израиљ ову страшну невољу. »Не доносим ја несрећу на Израиља«, храбро тврди Илија, »него ти и дом оца твојега оставивши заповести Господње и приставши за Валима.« PKSerb 96.1

И данас је потребан глас строге опомене, јер су тешки греси одвојили народ од Бога. Неверство је скоро постало савремено. »Нећемо да он царује над нама«, као да говоре хиљаде (Лука 19,14). Прелепе проповеди, тако често одржаване, не остављају трајне утиске; труба не даје јасан глас. Јасна и оштра истина Божје речи, не сече људе све до срца. PKSerb 96.2

Има много такозваних хришћана који би, када би могли да изразе своја права осећања, казали: Зар има икакве потребе за тако отвореним говорима? Они би такође замерили - Зашто је Јован Крститељ морао да каже фарисејима: »Породи аспидини, ко вам каза да бежите од гнева који иде?« (Лука 3,7) Зашто је морао да изазове гнев Иродијаде, говорећи Ироду да незаконито живи са женом свога брата? Христов претеча је изгубио живот само зато што је отворено проповедао! Па, зар није могао да служи Богу не изазивајући незадовољство оних који су живели у греху? PKSerb 96.3

Тако су сами себе смиривали људи који су морали да стоје као верни чувари Божјег закона, све док политика није заузела место верности, а греху било дозвољено да се несметано шири. Када ће се глас озбиљног укора још једном чути у Цркви? PKSerb 96.4

»Ти си тај!« (2. Самуилова 12,7) Речи потпуно отворене, као оне које је Натан упутио Давиду, данас се ретко чују с проповедаоница, ретко се налазе у нашој штампи. Када не би биле тако ретке, запазили бисмо више Божје силе која би се показивала међу људима. Господњи гласници не смеју се тужити да су њихови напори бесплодни, све док се не покају због своје љубави према одобравањима и своје жеље да угоде људима, што их наводи да прикривају истину. PKSerb 96.5

Они проповедници који угађају људима, који вичу: Мир, мир, када Господ не говори о миру, добро би учинили да своје срце понизе пред Богом, да траже опроштај за своју неискреност и недостатак моралне храбрости. Љубав према ближњима не наводи их да ублажују поруку која им је поверена, већ наклоност према удобностима и склоност да попуштају својим слабостима. Права љубав тражи најпре одавање почасти Богу и спасење душа. Они који имају ту љубав неће избегавати истину да би сачували себе од неугодних последица отвореног проповедања. Када су душе у опасности, Божји проповедници неће мислити о себи, већ ће изговорити речи које су им дате да их изговоре, одбиће да оправдавају и прикривају зло. PKSerb 97.1

О, када би сваки проповедник могао да схвати светост своје службе, светост свога рада, и када би показао храброст коју је Илија показао! Као весници од Бога постављени, проповедници се налазе на положају узвишене одговорности. Они треба да »покарају, запрете, умоле са сваким сношењем«! (2. Тимотију 4,2) Уместо Христа, треба да раде као пристави небеских тајни, храбрећи послушне и опомињући непослушне. Световна политика на њих не сме да утиче. Никада не смеју да скрену с пута на који их је Христос поставио. С вером треба да иду напред, имајући на уму да су окружени мноштвом сведока. Они не смеју изговарати своје речи, већ речи које им је Једини, већи од свих моћника на Земљи, наредио да кажу. Њихова порука треба да гласи: »Тако рече Господ!« Бог тражи људе сличне Илији, Натану и Јовану Крститељу - људе који ће носити Његову поруку верно, не гледајући на последице; људе, који ће истину изговарати храбро, иако она тражи да жртвују све што имају. PKSerb 97.2

Бог не може да употреби људе који се у време невоље, када је неопходна снага, храброст и утицај свих, боје да чврсто стану на страну правде. Он тражи људе који ће се верно борити против зла, против поглаварстава и сила, против управитеља таме овога света, против духовне покварености на високим местима! Управо таквима Он ће упутити речи: »Добро, слуго добри и верни... уђи у радост господара својега!« (Матеј 25,23) PKSerb 97.3