ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

9. поглавље—ИЛИЈА ТЕСВИЋАНИН

*****

(Ово поглавље засновано је на тексту из 1. О царевима 17,1-7)

Међу галадским планинама, источно од Јордана, боравио је у Ахавово време човек вере и молитве, чија је неустрашива служба требало да заустави брзо ширење отпада у Израиљу. Живећи далеко од свих познатих градова, не заузимајући никакав висок положај у животу, Илија Тесвићанин је, ипак, започео своју мисију сигуран у Божју намеру да му приправи пут и осигура велики успех. Реч вере и силе била је на његовим уснама, а цео његов живот био је посвећен делу реформе. Његов глас био је глас онога који виче у пустињи укоравајући грех, задржавајући поплаву зла. Иако је дошао народу као онај који укорава грех, његова вест понудила је галадски мелем душама свих оних који су оболели од греха и желели да се излече. PKSerb 81.1

Илијина душа била је потресена, а његов праведни гнев пробуђен док је гледао Израиљ како све дубље упада у идолопоклонство. Бог је учинио велика дела за свој народ. Избавио га је из ропства и дао му »земљу народа... да би чувао заповести његове и законе његове пазио«. (Псалам 105,44.45) Међутим, великодушни Господњи планови сада су били скоро потпуно заборављени. Неверовање је брзо раздвојило изабрани народ од Извора његове снаге. Гледајући отпад из свог планинског уточишта, Илија је био обузет тугом. У болу своје душе, молио се Богу да заустави некадашњи омиљени народ на његовом поквареном путу, да га, ако буде било потребно, походи својим судовима да би могао да буде наведен да у правој светлости сагледа своје удаљавање од Неба. PKSerb 81.2

Чезнуо је да га види покренутог на покајање пре него што у свом безакоњу оде тако далеко да изазове Господа да га препусти потпуном уништењу. PKSerb 82.1

Илијина молитва била је услишена. Позиви, приговори и опомене често понављани, нису успели да Израиљ наведу на покајање. Дошло је време када је Господ морао да им проговори преко својих судова. Управо зато што су обожаваоци Вала тврдили да из ризнице неба, роса и киша не долазе од Господа, већ од владајућих сила у природи, а да стваралачка енергија Сунца обогаћује земљу и чини да обилно рађа, требало је да Божје проклетство тешко погоди загађену земљу. Отпалим Израиљевим племенима требало је показати да је неразумно ослањати се на Валову снагу да би се могли добити привремени благослови. Све док се у покајању не буду обратили Богу, и признали да је Он Извор свих благослова, на земљу неће пасти ни роса ни киша. PKSerb 82.2

Илији је била поверена мисија да Ахаву пренесе небеску пору ку о суду. Он није тражио да буде Господњи гласник; реч Господња је дошла к њему. Ревнујући за част Господњег дела није оклевао да послуша божански налог, иако је изгледало да ће му послушност донети брзо уништење од руке поквареног цара. Пророк је одмах кренуо и путовао и дању и ноћу док није стигао у Самарију. У палати није тражио пријем, нити је чекао да буде формално најављен. Одевен у грубу одећу, коју су обично носили пророци из тога доба, прошао је поред страже, привидно незапажен и за тренутак застао испред изненађеног цара. PKSerb 82.3

Илија се није изговарао због своје изненадне појаве. Већи од владара Израиља наредио му је да говори; дижући руке према небу, свечано је најавио у име живога Бога да ће судови Највишега ускоро пасти на Израиљ. »Тако да је жив Господ Бог Израиљев, пред којим стојим«, узвикнуо је он, »ових година неће бити росе ни дажда докле ја не речем!« PKSerb 82.4

Само снажна вера у несавладиву силу Божје речи покренула је Илију да објави своју вест. Да није имао непоколебљиво поверење у Онога коме је служио, никада се не би појавио пред Ахавом. На свом путу према Самарији, Илија је пролазио поред потока који су стално текли, поред брегова прекривених зеленилом, и величанствених шума које су наизглед биле изван домашаја суше. Све на чему се поглед задржавао било је одевено лепотом. Пророк је могао да се пита како ће потоци, који никада не престају да теку, наједном пресушити, или како би ови брегови и долине могли бити опаљени сушом. Али, он није давао места неверовању. Он је чврсто веровао да ће Бог понизити отпали Израиљ, и да ће путем Божјих судова Израиљци бити покренути на покајање. Небо је изрекло казну а Божја реч неће изневерити; излажући опасности свој живот Илија је неустрашиво испунио задатак. Као муња из ведра неба, порука о претећем суду допрла је до ушију поквареног цара; али, пре него што се Ахав могао опоравити од изненађења, или смислити одговор, Илија је нестао исто тако нагло као што се и појавио, не чекајући да види деловање своје поруке. Господ је пошао пред њиме, јасно му обележавајући пут. »Обрати се на исток, и сакриј се код потока Хората према Јордану. И из онога потока пиј, а гавранима сам заповедио да те хране онде!« PKSerb 83.1

Цар је покренуо пажљиву потрагу, али пророка нико није могао да нађе. Царица Језавеља, разљућена поруком која је затварала небеске ризнице, није губила време у разговору са својим Валовим свештеницима, који су се ујединили с њом у проклињању пророка и у изазивању Господњег гнева. Међутим, упркос жељи да пронађу онога који је изрекао жалосну поруку, морали су да се суоче с разочарањем. Нису могли од других да прикрију осуду која је била последица свеопштег отпада. Гласови о Илијиној осуди Израиљевог греха, и његовом пророчанству о скорој казни, брзо су се проширили по целој земљи. Неки су се уплашили, али већина дочекала је небеску поруку с поругама и исмејавањем. PKSerb 83.2

Пророкове речи одмах су почеле да се испуњавају. Они који су испочетка били склони да се наругају и самој помисли на несрећу, ускоро су добили прилику да озбиљно размишљају; после неколико месеци, земља, неосвежавана росом или кишом, постала је сува, а вегетација је увенула. Како је време пролазило, потоци који су били познати по томе што никада не изневеравају, почели су да се смањују, а поточићи да пресушују. Ипак, старешине су уверавале народ да има поверења у Валову силу и да заборави бесмислене речи Илијиног пророчанства. Свештеници су и даље говорили да кише падају под утицајем Валове силе. Не бојте се Бога Илијиног, нити дрхтите од Његове речи, наговарали су народ, Вал је онај који доноси жетву у право време и који се стара и о човеку и о животињи. PKSerb 83.3

Божја порука Ахаву дала је Језавељи и њеним пророцима и свим следбеницима Вала и Астарте прилику да окушају силу својих богова и, ако буде могуће, докажу да су Илијине речи нетачне. Тако је Илијино пророчанство стајало усамљено против стотина обећања идолопоклоничких свештеника. Ако би, упркос Илијином пророчанству, Вал и даље био у стању да пушта росу и кишу, и чини да потоци и даље теку, а вегетација буја, онда нека га цар Израиља и даље обожава и нека народ узвикује да је он Бог. PKSerb 84.1

Одлучни да држе народ у заблуди, Валови свештеници наставили су да приносе жртве својим боговима и да их ноћу и дању зазивају да освеже земљу. Скупим жртвама свештеници су покушавали да ублаже гнев својих богова; ревношћу и истрајношћу, која је била достојна и бољег циља, задржавали су се у близини својих паганских олтара и озбиљно се молили за кишу. Из ноћи у ноћ, у целој осуђеној земљи, одјекивали су њихови узвици и преклињања. Али, никакав облак није се појављивао на небу дању да би ублажио вреле сунчеве зраке. Росе ни кише није било да освеже жедну земљу. Реч Господња стајала је непромењена, насупрот свему што би Валови свештеници могли да учине. PKSerb 84.2

Једна година је прошла, а кише још није било. Земља је била испуцала као од ватре. Убиствени Сунчеви зраци уништавали су и оно мало вегетације која је преживела. Потоци су пресушивали, а малаксала стока и измучена крда очајнички и бесциљно су лутала. Некада бујна поља изгледала су као препржени пустињски песак, напуштена пустош. Лугови, посвећени обожавању идола, остали су без лишћа; а дрвеће по шумама, налик на беживотне скелете, није пружало хлада. Ваздух је био сув, а дисање отежано; пешчане олује заслепљивале су очи и заустављале дах. Некада напредни градови и села постали су места жалости. Глад и жеђ деловали су на људе и животиње изазивајући ужасну смртност. Глад, са свим својим ужасима, прилазила је све ближе и ближе. PKSerb 84.3

Ипак, упркос свим доказима Божје снаге, Израиљци се нису покајали, нити научили лекцију коју је Бог желео да науче. Нису увидели да Онај који је створио природу управља њеним законима, и може их лако претворити у оруђа благослова или средства за уништење. Охолих срца, заљубљени у своје лажно богослу жење, нису били спремни да се понизе под моћну Божју руку, и зато су почели да траже неке друге узроке којима би приписали своје патње. PKSerb 85.1

Језавеља је одлучно одбијала да призна сушу као Господњу казну. Непоколебљива у својој одлуци да одбаци небеског Бога, она је заједно са скоро целим Израиљем, једним гласом оптуживала Илију као узрочника све њихове беде. Зар није он сведочио против њиховог облика богослужења? Када би само њега могли да уклоне с пута, говорила је она, био би ублажен гнев њихових богова, и њиховим невољама дошао би крај. PKSerb 85.2

Царица је натерала Ахава да покрене врло марљиву потрагу да пронађе место на коме се крије пророк. Околним народима, близу и далеко, слао је посланике да траже човека кога је мрзео, али и кога се плашио. У својој жељи да потрагу учини што темељитијом, од тих царстава и народа тражио је да заклетвом потврде да не знају ништа о пророковом скровишту. Међутим, све трагање било је узалудно. Пророк је био заштићен од злобе цара чији су греси донели земљи Божје оптужбе. PKSerb 85.3

Неуспешна у својим напорима против Илије, Језавеља је одлучила да се освети убијањем свих Господњих пророка у Израиљу. PKSerb 85.4

Ни један једини није смео да остане жив. Разбеснела жена извршила је своју намеру свирепо убијајући многе Божје слуге. Међутим, сви нису били побијени. Авдија, управитељ Ахавовог дома, човек веран Богу, »узе стотину пророка«, стављајући на коцку свој живот, »сакри их по педесет у једну пећину, и храни их хлебом и водом«. (1. О царевима 18,4) PKSerb 85.5

Прошла је и друга година глади, а немилосрдно небо и даље није давало ни капи кише. Суша и глад наставили су да пустоше по целом царству. Очеви и мајке, немоћни да ублаже патње своје деце, морали су да буду сведоци њихове смрти. Ипак, и даље је отпали Израиљ одбијао да своје срце понизи пред Богом и наставио да гунђа против човека чије су им речи најавиле ове тешке казне. Изгледа да нису били у стању да разазнају да су њихове патње и невоље само позив на покајање, да је то божанско деловање које треба да их спречи да учине корак који ће их одвести преко граница стрпљења Неба. PKSerb 86.1

Отпад Израиља значио је зло страшније од свих многоструких ужаса глади. Бог је покушавао да припаднике народа ослободи њихових заблуда и да их наведе да схвате да су одговорни Ономе коме дугују за живот и све. Он је покушавао да им помогне да поново стекну своју изгубљену веру и зато је било неопходно да их изложи великој невољи. PKSerb 86.2

»Еда ли је мени мило да погине безбожник? говори Господ, а не да се одврати од путова својих и буде жив?« »Одбаците од себе сва безакоња која чинисте, и начините себи ново срце и нови дух; зашто да мрете, доме Израиљев? Јер ми није мила смрт онога који мре, говори Господ Господ; обратите се, дакле, и будите живи!« »Вратите се, вратите се са злих путова својих, јер зашто да мрете, доме Израиљев?« (Језекиљ 18,23.31.32; 33,11) PKSerb 86.3

Бог је слао Израиљу своје посланике и позивао његове припаднике да се врате својој некадашњој верности Богу. Да су послушали ове позиве, да су се од Вала обратили живоме Богу, Илијина порука никада не би била упућена. Али, опомене које су могле да буду мирис живота на живот показале су се као мирис смрти на смрт. Њихова охолост била је повређена, њихов гнев подигао се против гласника, па су с посебном мржњом гледали пророка Илију. Када би само могао да допадне у њихове руке, радосно би га изручили Језавељи - као да су утишавањем његовог гласа могли да зауставе испуњење његових речи! Иако суочени с катастрофом, наставили су да се чврсто држе свог идолопоклонства. Тако су своју кривицу, која је земљу изложила казнама Неба, чинили још већом. PKSerb 86.4

За Израиљце, погођене казном, постојао је само један излаз - да се одврате од греха који су довели до тога да се над њима покаже страшна рука Господња, и да се целим својим срцем врате Богу. Њима је било упућено обећање: »Ако затворим небо да не буде дажда, или ако заповедим скакавцима да попасу земљу, или ако пустим помор на народ свој; и понизи се народ мој, на који је призвано име моје, и помоле се, и потраже лице моје, и поврате се са злих путева својих, и ја ћу тада услишити с Неба, и опростићу им грех њихов, и исцелићу земљу њихову.« (2. Дневника 7,13.14) Управо зато, у жељи да доведе до тог благословеног исхода, Бог је наставио да ускраћује росу и кишу све док не започне одлучујућа реформа. PKSerb 87.1