ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

4. поглавље—ПОСЛЕДИЦЕ ПРЕСТУПА

*****

Истакнуто место међу најважнијим разлозима који су навели Со ломуна на неразумно претеривање у понашању и тлачењу народа имала је његова неспособност да одржи и развије дух самопожртвовања. PKSerb 41.1

Када је Мојсије, у подножју Синаја, обавестио народ о божанској заповести: »И нека ми начине светињу, да међу њима наставам«, Израиљци су свој одговор пропратили одговарајућим даровима. »И вратише се, сваки којега подиже срце његово и кога год дух покрете драговољно и донесоше прилог Господу.« (2. Мојсијева 25,8; 35,21) За грађење Светилишта биле су неопходне широке и свеобухватне припреме; требало је прикупити огромне количине врло цењеног и скупог материјала, а Господ је примао само добровољне дарове. »Од свакога који драге воље да узмите прилог мени«, гласила је заповест коју је Мојсије поновио скупу (2. Мојсијева 25,2) . Оданост Богу и дух пожртвовања најважнији су предуслови за приправљање места на коме ће Свевишњи боравити. PKSerb 41.2

Када је Давид препустио Соломуну одговорност за грађење Храма, био је упућен сличан позив на жртвовање. Давид је позвао окупљено мноштво: »Би ли још ко хтео драговољно данас приложити Господу?« (1. Дневника 29,5) Овај позив на посвећење и драговољну службу увек морају имати на уму они који желе да учествују у грађењу храма. PKSerb 41.3

За изградњу Светилишта у пустињи, Бог је одабраним људима дао посебне способности и мудрост. »Тада рече Мојсије синовима Израиљевим: Видите, Господ позва по имену Веселеила... од племена Јудина; и напуни га Духа Божјега, мудрости, разума и знања и вештине за сваки посао... И даде му у срце, њему и Елијаву... од племена Данова, да могу учити друге. Напуни их вештине да раде сваки посао, да кују, тешу, везу, и ткају порфиру, скерлет, црвац и танко платно, и да раде свакојаке послове, вешто измишљајући. И стаде радити Веселеило и Елијав и сви људи вешти, којима Господ беше дао мудрост и разум.« (2. Мојсијева 35,30-35; 36,1) Небеске силе сарађивале су с радницима, које је сам Бог изабрао. PKSerb 42.1

Потомци ових радника у великој мери наследили су способности дароване њиховим прецима. Ови људи у Јуди и Дану неко време остали су скромни и несебични; али, постепено, скоро неприметно, изгубили су свој ослонац у Богу и своју жељу да Му несебично служе. Затражили су више плате за своју службу, јер су располагали врхунском вештином на подручју примењених уметности. У неким случајевима њихов захтев био је прихваћен, али још чешће морали су да траже запослење у околним народима. Уместо племенитог духа саможртвовања, који је испуњавао срце њихових великих предака, они су се, тражећи све више, испунили духом похлепности. Да би задовољили своје себичне жеље, од Бога дароване вештине стављали су у службу паганских царева и користили своје таленте за усавршавање дела којима су срамотили свога Створитеља. PKSerb 42.2

Соломун је управо међу овим људима потражио пословођу, који ће надзирати изградњу Храма на брду Морији. Подробни писмени описи свих делова свете грађевине били су поверени цару који је требало да се у вери обрати Богу да му препоручи посвећене помагаче, којима је дао посебне способности да тачно обаве поверено дело. Међутим, Соломун је превидео ову прилику да покаже веру у Бога. Он је од цара Тирског захтевао човека »вешта, који уме радити од злата и од сребра и од бакра и од гвожђа и од скерлета и од црвца и од порфире, и који зна резати, да ради с уметницима... у Јудеји и у Јерусалиму«. (2. Дневника 2,7) PKSerb 42.3

Феничански цар је одговорио шаљући Хирама »сина једне жене између кћери Данових, којему је отац био Тирац«. (2. Дневника 2,14) Хирам је, с мајчине стране, био потомак Елијава коме је, стотинама година пре тога, Бог дао посебну мудрост да гради Светилиште. PKSerb 43.1

И тако се на челу Соломунове групе радника нашао човек чији напори нису били надахнути несебичном жељом да служи Богу. PKSerb 43.2

Он је служио богу овога света, мамону. У свако влакно његовог тела била су уткана начела себичности. PKSerb 43.3

Због своје необичне вештине, Хирам је захтевао и велику плату. Погрешна начела која је заступао, постепено су прихватали и његови сарадници. Док су, из дана у дан, радили с њим попуштали су склоности да своју плату упоређују с његовом па су тако почели да губе из вида свети карактер свога рада. Дух самоодрицања их је напустио, а његово место заузео је дух похлепности. Последица се огледала у томе што су захтевали веће плате и њихов захтев био је прихваћен. PKSerb 43.4

Штетни утицаји, који су тако били покренути, прожели су све гране Господње службе, ширећи се по целом царству. Високе плате које су захтевали и добијали, многима су омогућиле да уживају у раскоши и расипности. Богати су тлачили сиромахе; дух саможртвовања скоро се потпуно изгубио. Далекосежне последице ових утицаја могли бисмо сматрати једним од основних узрока страшног отпада човека, који се некада убрајао међу најмудрије смртнике. PKSerb 43.5

Оштра супротност између духа и побуда људи који су градили Светилиште у пустињи и оних који су се укључили у подизање Соломуновог Храма, пружа нам поуку дубоког значења. Себичност која је обележавала градитеље Храма одражава се у себичности која влада савременим светом. Дух похлепности, борбе за вишим положајима и већим платама, широко је распрострањен. Добровољна служба и радосно самоодрицање радника који су подизали Светилиште ретко се среће. Међутим, то је једини дух који треба да покреће Исусове следбенике. Наш божански Учи- тељ дао нам је пример како Његови ученици треба да раде. Онима које је позвао: »Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људским« (Матеј 4,19), није понудио никакву одређену своту као накнаду за њихову службу. Уместо тога требало је да Му се придруже у самоодрицању и жртвовању. PKSerb 43.6

Ми не треба да радимо због плате коју примамо. Побуда која нас подстиче да радимо за Господа не сме да садржи ништа што би подсећало на себичност. Несебична оданост и дух пожртвовања увек су били и увек ће бити први предуслов прихватљиве службе. Наш Господ и Учитељ тражи да се ниједно влакно себичности не сме уткати у Његово дело. У своје напоре морамо унети обазривост и вештину, тачност и мудрост, јер је савршени Бог то захтевао од градитеља земаљског Светилишта; али, у свом целокупном раду увек морамо имати на уму да су и највећи таленти и најсјајнија служба прихватљиви једино у случају кад човек своје ја стави на олтар, у жртву живу, свету, угодну Богу. PKSerb 44.1

Друго удаљавање од правих начела које је коначно довело до пада израиљског цара било је његово попуштање искушењу да себи припише славу која једино припада Богу. PKSerb 44.2

Од дана када је Соломуну било поверено дело подизања Храма, па све до времена његовог довршења, његова јавно објављена жеља је била да »сазида дом имену Господа Бога Израиљева«. (2. Дневника 6,7) Та жеља је најпотпуније изражена пред окупљеним Израиљевим мноштвом у време посвећења Храма. У својој молитви цар је објавио да је сам Господ рекао: »Ту ће бити име моје!« (1. О царевима 8,29) PKSerb 44.3

Један од најдирљивијих делова Соломунове молитве посвећења је захтев упућен Богу да благослови странце који ће из далеких земаља доћи да више науче о Ономе чија се слава проширила међу народима. »Јер ће чути«, молио се цар, »за име твоје велико и за руку твоју крепку и мишицу твоју подигнуту!« За свакога од тих страних богослужбеника Соломун се молио: »Ти чуј с Неба... и учини све за што повиче к теби онај странац, да би познали име твоје сви народи на Земљи и бојали се тебе као народ твој Израиљ, и да би знали да је име твоје призвано над овим домом.« (1. О царевима 8,42.43) PKSerb 44.4

На крају службе, Соломун је позвао Израиљце да буду верни и одани Богу да би »познали сви народи на Земљи да је Господ сам Бог и да нема другога«. (1. О царевима 8,60) PKSerb 45.1

Већи стваралац од Соломуна замислио је Храм; ту се открила Божја мудрост и слава. Потпуно је природно што се они који нису упознати са овом чињеницом диве Соломуну као архитекти и градитељу, али сам цар одрекао се сваке заслуге за његово планирање и изградњу. PKSerb 45.2

Тако је било и када је царица Савска дошла да посети Соломуна. Чувши за његову мудрост и величанствени Храм који је подигао, одлучила је »да га искуша загонеткама« и да сама види његова позната дела. Праћена поворком слугу и камилама које су носиле »мириса и злата врло много и драгога камења« кренула је на дуго путовање према Јерусалиму. »И дошавши к Соломуну говори с њиме о свему што јој беше на срцу.« Разговарала је с њиме о тајнама природе; и Соломун ју је учио о Богу природе, о великом Створитељу, који борави на највишем Небу и над свим влада. »И Соломун јој одговори на све речи њезине: не беше од цара сакривено ништа да јој не би одговорио.« (1. О царевима 10,1-3; 2. Дневника 9,1.2) PKSerb 45.3

»А кад царица Савска виде сву мудрост Соломунову, и дом који беше сазидао... она дође изван себе.« Отело јој се признање: »Истина је што сам чула у својој земљи о стварима твојим и о мудрости твојој: али не хтех веровати што се говораше докле не дођем и видим својим очима, и гле, ни пола ми није казано; твоја мудрост и доброта надвишују глас који сам слушала. Благо људима твојим, благо слугама твојим, који једнако стоје пред тобом, и слушају мудрост твоју.« (1. О царевима 10,4-8; 2. Дневника 9,3-6) PKSerb 45.4

На крају посете царица је од Соломуна примила потпуно обавештење о Извору његове мудрости и благостања да је била покренута да узвикне, славећи Господа, а не људско оруђе: »Да је благословен Господ Бог твој којему си омилео, те те посади на престо Израиљев; јер Господ љуби Израиља увек, и постави те царем да судиш и да делиш правду.« (1. О царевима 10,9) Према Божјем плану, исти утисак требало је да добију сви људи. И када »сви цареви земаљски тражаху да виде Соломуна да чују мудрост његову, коју му даде Господ у срце« (2. Дневника 9,23), Соломун је неко време одавао част Богу, понизно им указујући на Створитеља неба и Земље, Управитеља свемира, Свемудрога. PKSerb 45.5

Да је Соломун у понизности ума наставио да скреће пажњу људи са себе на Онога који му је дао мудрост и богатство и част, каква би била историја његовог живота! Али, иако надахнуто перо пише о његовим врлинама, оно исто тако верно сведочи и о његовом паду. Подигнут до врхунца величине и окружен даровима среће, Соломун је доживео вртоглавицу, изгубио равнотежу и пао. Стално уздизан од људи из света, није био у стању да се трајно одупре ласкањима која су му била упућивана. Мудрост, која му је била поверена да прослави Дародавца, испунила га је охолошћу. Коначно је допустио људима да говоре о њему као о ономе који је најдостојнији хвале за ненадмашни сјај грађевина које су биле замишљене и подигнуте у част »имена Господа Бога Израиљевог«. PKSerb 46.1

И тако се догодило да је Господњи Храм међу народима постао познат као Соломунов храм. Људско оруђе себи је узело славу која припада Ономе који је »Виши од највиших«. (Проповедник 5,8) Чак и до данашњега дана о Храму за који је Соломун изјавио: »Да би признали сви народи... да је име твоје призвано на овај дом« (2. Дневника 6,33), најчешће се говори, не као о Господњем Храму, већ као о Соломуновом храму. PKSerb 46.2

Човек не може да покаже већу слабост од оне коју исказује када дозволи људима да му припишу част за дарове које Небо даје. Прави хришћанин учиниће Бога првим и последњим и најбољим у свему. Никакве амбициозне побуде неће охладити његову љубав према Богу; стално, истрајно, доприносиће одавању части небеском Оцу. Када смо верни у уздизању Божјег имена наше побуде су под божанским надзором, па смо тако постали способни да развијамо духовне и интелектуалне снаге. PKSerb 46.3

Исус, божански Учитељ, увек је уздизао име свога небеског Оца. Он је учио своје ученике да се моле: »Оче наш, који си на небесима, да се свети име твоје!« (Матеј 6,9) И нису могли да забораве да признају: »Јер је твоја ... слава!« (Матеј 6,13) Велики Лекар је био спреман да пажњу са себе преусмери на Извор своје снаге, па је задивљено мноштво »видећи неме где говоре, узете здраве, хроме где иду, и слепе где гледају« хвалило не Њега, већ »Бога Израиљева«. (Матеј 15,31) У узвишеној молитви коју је упутио непосредно пре распећа, Христос је рекао: »Ја тебе прославих на Земљи!« Затим је замолио Оца: »Прослави Сина својега, да и Син твој прослави тебе!« »Оче праведни! Свет тебе не позна, а ја те познах, и ови познаше да си ме ти послао. И показах им име твоје, и показаћу, да љубав којом си мене љубио у њима буде, и ја у њима.« (Јован 17,4.1.25.26) PKSerb 46.4

»Овако вели Господ: мудри да се не хвали мудрошћу својом, ни јаки да се не хвали снагом својом, ни богати да се не хвали богатством својим: него ко се хвали, нека се хвали тиме што разуме и познаје мене да сам ја Господ који чини милост и суд и правду на Земљи: јер ми је то мило, говори Господ.« (Јеремија 9,23.24) PKSerb 47.1

»Славићу име Божје...
величаћу га у хвали.«
»Достојан си, Господе,
да примиш славу,
и част и хвалу!«
»Славићу те Господе, Боже мој,
свим срцем својим,
и поштоваћу име твоје довека!«
»Величајте Господа са мном,
узвишујмо име његово заједно!« PKSerb 47.2

(Псалам 69,30; Откривење 4,11; Псалам 86,12; 34,3)

Ширење начела која су одводила од духа пожртвовања и подржавала дух слављења сопствене личности, било је праћено још једним великим изопачавањем божанског плана за Израиљ. Бог је одредио да Његов народ буде светлост свету. Од њих је требало да одсјајује слава Његовог закона, која се могла открити у животној свакодневици. Да би се овај план могао успешно испунити, Бог је изабраном народу одредио стратешки значајно место међу народима на Земљи. PKSerb 47.3

У Соломуново доба Израиљево царство протезало се од Хамата на северу до Египта на југу, и од Средоземног мора до реке Еуфрата. Преко ове територије водили су многи природни, светски трговачки путеви, па су каравани из далеких земаља стално преко ње пролазили. Тако је Соломуну и његовом народу била пружена могућност да људима из свих народа открију карактер Цара над царевима, да их поуче да Га поштују и слушају. Ово знање требало је пренети целом свету. Учењем о приношењу жртава, Христос је требало да буде уздигнут пред народима, тако да сви који желе могу живети. PKSerb 47.4

Када се већ нашао на челу народа, који је био одређен да буде светионик околним народима, Соломун је требало да своју богомдану мудрост и утицај искористи да организује и води велики покрет за просветљење оних који нису познавали Бога и Његову истину. Тако би се мноштво људи одлучило на оданост божанским начелима, Израиљ би био заштићен од зала којима су се одавали незнабошци, а Господ славе био би прослављен. Међутим, Соломун је изгубио из вида ову велику намеру. Пропустио је да искористи блиставе прилике да просветли оне који су стално пролазили кроз његову земљу или се задржавали у главним градовима. PKSerb 48.1

Мисионарски дух који је Бог усадио у срце Соломуну и у срце свим правим Израиљцима био је замењен трговачким духом. Прилике, које су настајале из додира с многим народима биле су коришћене за лично уздизање. Соломун се трудио да свој политички положај утврди зидањем утврђених градова на раскрсницама трговачких путева. Поново је изградио Гезер, у близини Јопе, на друму између Египта и Сирије; Вет-Орон, западно од Јерусалима, на планинском превоју, преко кога је пролазио друм из срца Јудеје према Гезеру на морској обали; Мегидо, смештен на караванском путу из Дамаска према Египту, и из Јерусалима према северу; »Тадмор у пустињи« (2. Дневника 8,4), на караванском путу са истока. Сви ови градови били су добро утврђени. Трговачке предности изласка на врх Црвеног мора искоришћене су изградњом »лађа... у Есион Гаверу... на брегу морском у земљи Едомској«. Вешти морнари из Тира, »са слугама Соломуновим« служили су као посада на бродовима на путовањима »у Офир, и узеше оданде злата« и »врло много дрвета алмугима и драгога камења«. (2. Дневника 8,18; 1. О царевима 9,26.28; 10,11) PKSerb 48.2

Царев доходак и доходак многих његових поданика брзо се увећао, али за коју цену! Безбројно мноштво оних који су пролазили трговачким путевима било је препуштено незнању о Госпо ду, због похлепности и кратковидости оних којима су биле поверене Божје речи. PKSerb 49.1

У оштрој супротности са Соломуновим понашањем било је Христово понашање на овој Земљи. Спаситељ, који је имао »сву власт« никада се није послужио том силом да себе уздигне. Никакви снови о земаљским освајањима, о световној величини, нису кварили савршенство Његове службе човечанству. »Лисице имају јаме, и птице небеске гнезда«, рекао је Он, »а Син човечји нема где главе заклонити.« (Матеј 8,20) Они који су, одговарајући на позив времена, ушли у службу великог Учитеља, треба да проучавају Његове методе. Он је искористио прилике које су му се пружале дуж великих саобраћајница. PKSerb 49.2

У предаху између својих путовања, Исус је боравио у Капернауму, који је постао познат као »Његов град«. (Матеј 9,1) Смештен на друму који је из Дамаска водио према Јерусалиму и даље према Египту и Средоземном мору, град је представљао центар Спаситељевог дела. Људи из многих земаља пролазили су кроз град или су се у њему задржавали да се одморе. Ту се Исус сретао с припадницима свих народа и класа, и тако су Његове поуке биле преношене у друге земље и многе домове. На тај начин будило се занимање за пророчанства која су указивала на Месију, скретала пажња на Спаситеља, а Његова мисија објављивана свету. PKSerb 49.3

У наше време прилика за успостављање додира с људима и женама из свих слојева и многих народа много је већа него у дане Израиља. Путеви су се умножили хиљадама пута. PKSerb 49.4

Као Христос, гласници Највишега данас треба да заузму своје место дуж тих великих саобраћајница, на којима се могу сретати с мноштвом које долази из свих крајева света. Као Он, сакривајући своје ја у Богу, и они треба да сеју семе Јеванђеља, износећи другима драгоцене истине из Светога писма, које ће се дубоко укоренити у њиховом уму и срцу и узрасти на живот вечни. PKSerb 49.5

Свечане поуке могу се извући из Израиљевог пропуста, када су током година и владар и народ заборавили узвишену намеру коју су били позвани да остваре. Тамо где су они били слаби, толико слаби да су претрпели неуспех, Божји савремени представници Неба који сачињавају праву Христову Цркву, морају бити јаки, јер на њима почива задатак да доврше дело које је било поверено човеку, да убрзају дан коначне награде. Ипак, с истим утицајима који су деловали против Израиља у време Соломунове владавине, и ми данас морамо се смирено суочавати. Снаге непријатеља сваке правде добро су се укопале и само Божјом силом може се постићи победа. Сукоб који је пред нама позива нас да покажемо дух самоодрицања, не ослањања на себе, потпуног препуштања Богу, мудрог коришћења свих прилика за спасавање душа. Господњи благослови пратиће Његову Цркву, док буде јединствено напредовала, откривајући свету, који живи у тами заблуде, лепоту светости која се показује у Христовом духу саможртвовања, у уздизању божанскога а не људскога, и у неуморној служби љубави онима којима су толико потребни благослови Јеванђеља. PKSerb 49.6