ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

5. поглавље—СОЛОМУНОВО ПОКАЈАЊЕ

*****

Господ се два пута јавио Соломуну у току његове владавине ре чима одобравања и савета - у ноћном виђењу у Гаваону, када је обећање о мудрости, богатству и части било праћено позивом да остане скроман и послушан; и после посвећења Храма, када га је још једном позвао на верност. Препоруке су биле јасне, обећања дата Соломуну била су дивна; ипак, о њему, који је по околностима, карактеру и животу наизглед био савршено припремљен да понесе одговорности и да испуни очекивања Неба, стоји записано: »Он не одржа што му Господ заповеди.« »Одврати се срце његово од Господа Бога Израиљева, који му се беше јавио два пута, и беше му заповедио да не иде за другим боговима.« (1. О царевима 11,9.10) Његов отпад био је тако потпун, а његово срце тако отврднуло у преступима, да је његов случај изгледао скоро безнадежан. PKSerb 51.1

Од радости разговора с Богом, Соломун се окренуо да тражи за довољство у чулним уживањима. овом свом искуству сам каже: »Велика дела учиних, сазидах себи куће, насадих себи винограде, начиних себи вртове и воћњаке... набавих себи слуга и слушкиња... накупих себи сребра и злата и заклада од царева и земаља, набавих себи певача и певачица и милина људских, и спра- ва музичких свакојаких. И тако постах већи и силнији од свих који бише пре мене у Јерусалиму...« PKSerb 51.2

»И што год жељаху очи моје, не брањах им нити ускраћивах срцу својему каквога весеља, него се срце моје весељаше са свакога труда мојега... А кад погледах на сва дела своја што урадише руке моје, и на труд којим се трудих да урадим, гле, све беше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем.« PKSerb 52.1

»Тада се обратих да видим мудрост и лудост и безумље, јер шта би чинио човек који би настао после цара? Шта је већ учињено... Зато ми омрзе живот... и омрзе ми сав труд мој око којега се трудих под сунцем.« (Проповедник 2,4-18) PKSerb 52.2

На темељу свог горког искуства, Соломун је схватио сву празнину живота који у земаљским добрима види свој највиши циљ. Подизао је олтаре незнабожачким боговима, само зато да схвати како су празна њихова обећања о духовном миру. Мрачне и мучне мисли прогањале су га и дању и ноћу. За њега више није било никакве животне радости нити душевног мира, а будућност му је изгледала тамна и очајна. PKSerb 52.3

Ипак, Господ га није одбацио. Вестима опомене и строгим судовима, покушавао је да га освести, да му помогне да схвати грешност свога понашања. Уклонио је своју заштитничку руку и дозволио противницима да угрожавају и слабе царство. »И подиже Господ противника Соломуну, Адада Идумејца... подиже му Бог још једног противника, Резона... старешине од чете«, који »мрзијаше на Израиља, царујући у Сирији. И Јеровоам... слуга Соломунов«, »крепак и храбар«, »подиже се на цара« (1. О царевима 11,14-28). PKSerb 52.4

Коначно, Бог је преко пророка, упутио Соломуну страшну поруку: »Што се то нађе на теби, и ниси држао завета мојега ни уредаба мојих, које сам ти заповедио, зато ћу отргнути од тебе царство, и даћу га слузи твојему. Али, за твојега века нећу то учинити ради Давида, оца твојега, него ћу га отргнути из руку сина твојега.« (1. О царевима 11,11.12) PKSerb 52.5

Тргнут као из неког сна овом пресудом, која је била изречена против њега и његовог дома, Соломун је пробуђене савести почео да сагледава своју лудост у њеној правој светлости. Скрушен у духу, ослабљена ума и тела, окренуо се уморан и жедан од испроваљиваних студенаца овога света да се још једном напије на извору живота. За њега је школовање у школи патњи коначно донело жељене резултате. Дуго га је прогонио страх од коначне пропасти, јер није имао снаге да се ослободи својих лудости; али сада је у поруци која му је била упућена уочио зрачак наде. Бог га није потпуно одбацио, већ је био спреман да га избави из окова суровијих од гроба, од којих сам није имао снаге да се ослободи. PKSerb 52.6

Соломун је пун захвалности, признао силу и љубав Онога који је »Виши од највишега« (Проповедник 5,8); покајнички је почео да усмерава своје кораке према узвишеним висинама непорочности и светости одакле је некада тако срамно пао. Није могао да се нада да ће икада успети да избегне страшне последице греха, да ће икада из својих мисли избрисати сећање на неограничено попуштање својим прохтевима, али искрено ће се трудити да помогне другима да не пођу истим путем. Признаће понизно заблуде свога пута и подићи глас опомене другима да не попусте злим утицајима, које је сам покренуо и тако остану неповратно изгубљени. PKSerb 53.1

Истински покајник никада не брише из сећања грехе своје прошлости. Када је стекао мир, он није постао небрижљив према грешкама које је чинио. Он размишља о онима који су гледајући његов начин живота били наведени на зло, и на сваки могући начин труди се да их врати на прави пут. Што је јаснија светлост у коју је ушао, то је јача његова жеља да стопе ближњих усмери правом путу. Он не прикрива своје погрешно понашање, трудећи се да своје грешке представи што мањим, већ упућује знак опасности, да и други буду опоменути. PKSerb 53.2

Соломун је признао да је »срце људско пуно зла, и лудост им је у срцу докле год су живи«. (Проповедник 9,3) Затим је поново изјавио: »Што нема одмах осуде за зло дело, зато срце синова људских кипи у њима да чине зло. Нека грешник сто пута чини зло и одгађа му се, ја ипак знам да ће бити добро онима који се боје Бога, који се боје лица његова. А безбожнику неће бити добро, нити ће му се продужити дани, него ће бити као сен ономе који се боји лица Божјега.« (Проповедник 8,11-13) PKSerb 53.3

Надахнут духом, цар је за будуће нараштаје забележио историју својих протраћених година, заједно с поукама и опоменама. И тако, иако је семе које је посејао, његов народ пожњео у жетви зла, његово животно дело није било потпуно изгубљено. Кротко и понизно, Соломун је касније »народ учио мудрости, и мотрећи и истражујући сложио много прича«. »Стараше се... да нађе угодне речи, и написа што је право, речи истине.« »Речи су мудрих људи као жалци и као клини ударени; речи оних који их сложише дао је један пастир. И тако, сине мој, чувај се онога што је преко овога!« (Проповедник 12,9-12) PKSerb 53.4

»Главно је свему што си чуо: Бога се бој, и заповести његове држи, јер то је све човеку. Јер ће свако дело Бог изнети на суд и сваку тајну, била добра или зла.« (Проповедник 12,13.14) PKSerb 54.1

Соломунови каснији списи откривају да је он, све више и потпуније схватајући недоличност свога понашања, с посебном пажњом опомињао младе да не падну у заблуду, која га је навела да потпуно протраћи најизабраније небеске дарове. Жалосно и посрамљено признао је да се у цвету мужевности, када је требало да у Богу нађе своју утеху, своју подршку, свој живот, одвратио од небеске светлости и божанске мудрости и прихватио идолопоклонство уместо обожавања Господа. И сада, схвативши после жалосног искуства сву лудост таквог живота, осетио је жарку жељу да помогне другима да не доживе горко искуство кроз које је лично прошао. PKSerb 54.2

С дирљивим узбуђењем пише о предностима и одговорностима младих у Божјој служби: PKSerb 54.3

»Слатка је светлост, и добро је очима гледати сунце, али да човек живи много година и свагда се весели, па се опомене дана тамних како ће их бити много, све што је било биће таштина. Радуј PKSerb 54.4

се, младићу, за младости своје, и нека те весели срце твоје док си млад, и ходи куда те срце твоје води и куда очи твоје гледају; али, знај да ће те за све то Бог извести на суд. Уклони, дакле, жалост од срца својега, и одрини зло од тела својега, јер је детињство и младост таштина.« (Проповедник 11,7-10) PKSerb 54.5

»Али опомињи се Творца својега у младости својој,
пре него дођу дани зли,
и приспеју године
за које ћеш рећи: нису ми миле! Пре него помркне сунце
и видело и месец и звезде,
и опет дођу облаци иза дажда.
Кад ће дрхтати стражари кућни
и погнути се јунаци,
и стати млинарице, што их је мало,
и потамнети који гледају кроз прозоре,
и кад ће се затворити врата с улице,
и слабити звека од млевења,
и кад ће устајати на птичји глас,
и престати све певачице.
И високога места кад ће се бојати
и страшити се на путу,
кад ће бадем уцветати
и скакавац отежати и жеља проћи,
јер човек иде у кућу своју вечну,
и покајнице ће ходити улицама.
Пре него се прекине уже сребрно,
чаша се златна разбије,
и распе се ведро на извору,
и сломи се точак на студенцу.
И врати се прах у земљу, како је био,
а дух се врати Богу, који га је дао.« PKSerb 54.6

(Проповедник 12,1-7)

Соломунов живот је пун опомена не само за младе, већ и за оне зрелих година, и оне који се спуштају низ обронак живота и суочавају са Сунцем на западу. Гледамо и слушамо о несигурности у младости, о младима који се колебају између добра и зла, када матице злих страсти изгледају јаче од њих. Код оних у зрелијим годинама, ми не очекујемо ту несигурност и превртљивост; очекујемо да карактер буде утврђен, начела чврсто укорењена. Међутим, није увек тако. Соломун је пао пред силом искушења, када је по карактеру требало да буде као поносни храст. Када је његова снага требало да буде најчвршћа, показало се да је био најслабији. PKSerb 55.1

Из оваквих примера треба да научимо да је у будности и молитви једина сигурност и младих и старих. Сигурност се не темељи на високом положају и великим привилегијама. Неко годинама може да ужива истинско хришћанско искуство, али да и даље буде изложен сотониним нападима. У борби против греха изнутра и искушења споља, чак је и силни Соломун био побеђен. Његов пораз нас учи да се без обзира на интелектуалне квалитете које човек има, без обзира како је верно служио Господу у прошлости, нико са сигурношћу нnе може ослонити на своју мудрост и своје поштење. PKSerb 56.1

У сваком нараштају и у свакој земљи истински темељ и узор за изградњу карактера увек је био исти. Божански закон: »Љуби Господа Бога својега свим срцем својим... и ближњега својега као самога себе«, то велико начело које се изразило у карактеру и животу нашег Спаситеља, једини је сигурни темељ, једини сигурни водич (Лука 10,27). »И тврђа времена твојега, сила спасења твојега, биће мудрост и знање«, она мудрост и оно знање које нам једино Бог може дати (Исаија 33,6). PKSerb 56.2

И сада су истина, као што су биле истина у време када су ове речи о послушности Божјим заповестима биле изречене Израиљу: »Јер је то мудрост ваша и разум ваш пред свим народима!« (5. Мојсијева 4,6) Овде је једина сигурност поштења појединца, чистоте дома, благостања друштва, стабилности народа. Усред свих животних недаћа и опасности и међусобно супротних захтева, једино сигурно и чврсто правило је да чинимо оно што нам Бог каже. »Наредбе су Господње праведне« и »ко овако ради, неће посрнути довека«! (Псалам 19,8; 15,5) PKSerb 56.3

Они који послушају опомене из Соломуновог пада, избећи ће прве сусрете с гресима који су њега савладали. Једино послушност захтевима Неба може да сачува човека од отпада. Бог је човеку дао велику светлост и многе благослове; али, уколико ова светлост и ови благослови не буду прихваћени, они неће представљати никакву брану против непослушности и отпадништва. Када се они које је Бог поставио на поверљиве положаје, окрену од Њега к људској мудрости, њихова светлост постаје тама. Способности које су им поверене претварају се у замку. PKSerb 56.4

Све док се сукоб не буде завршио, биће оних који ће се удаљавати од Бога. Сотона ће тако обликовати околности да ће оне, уколико нас не буде подржавала божанска сила, скоро неосетно слабити тврђаву душе. Зато се на сваком кораку морамо питати: »Да ли је ово пут Господњи?« Све док нам живот буде трајао, постојаће и потреба да чврсто решени стражимо над својим склоностима и страстима. Ниједног тренутка не можемо бити сигурни уколико се не ослањамо на Бога, уколико наш живот није сакривен с Христом у Богу. Будност и молитва заштита су непорочности. PKSerb 57.1

Сви они који буду ушли у Божји Град ући ће кроз врата - улажући очајничке напоре; јер »неће ући у њега ништа погано«. (Откривење 21,27) Међутим, нико ко је пао не треба да се преда очајању. Остарели људи, некада у части код Бога, можда су упрљали своју душу, жртвујући врлину на олтару страсти; али ако се покају, ако одбаце грех, и врате се Богу, има наде за њих. Онај који је објавио: »Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота«, упућује и позив: »Нека безбожник остави свој пут, и неправедник мисли своје, и нека се врати ка Господу, и смиловаћу се на њ, и к Богу нашему, јер прашта много!« (Откривење 2,10; Исаија 55,7) Бог мрзи грех, али воли грешника. »Исцелићу отпад њихов«, објављује Он, »љубићу их драге воље!« (Осија 14,4) PKSerb 57.2

Соломуново покајање било је искрено; али штета коју је проузроковало његово неправедно понашање није се могла поништити. У току његовог отпадништва у царству је било људи који су остали верни, који су оправдали указано поверење и који су сачували своју непорочност и оданост. Али, многи су били заведени с пута, и силе зла које је покренуо увођењем идолопоклонства и световних обичаја, покајнички цар није могао лако обуздати. Његов утицај на добро био је у великој мери ослабљен. Многи су оклевали да своје пуно поверење поклоне његовом вођству. Иако је цар признао своје грехе и за добро будућих нараштаја написао извештај о својој лудости и покајању, никада није могао да се нада да ће тиме потпуно поништити погубан утицај својих злих дела. Охрабрени његовим отпадништвом, многи су наставили да чине зло, и само зло. У злосрећном понашању многих владара насталих после њега, могу се пронаћи трагови жалосног утицаја злоупотребе способности које је добио од Бога. После горког разматрања зала које је проузроковао својим понашањем, ужаснути Соломун био је принуђен да узвикне: »Боља је мудрост него оружје убојито: али један грешник квари много добра!« »Има зло које видех под сунцем, као погрешка која долази од владаоца, лудост се посађује на највише место.« PKSerb 57.3

»Од мртвих муха усмрди се и поквари уље апотекарско, тако од мало лудости цена мудрости и слави.« (Проповедник 9,18; 10,5.6.1) PKSerb 58.1

Међу многим поукама које се могу извући из Соломуновог живота, ниједна није тако одлучно наглашена као она о снази утицаја на добро или на зло. Без обзира на ограниченост нашег подручја, ипак ширимо утицај на корист или на штету. Без нашег знања или надгледања, он делује на благослов или на проклетство. Он може да буде тежак и мрачан услед незадовољства или себичности, или отрован због смртоносне мрље неког омиљеног греха; или може да буде набијен животодавном силом вере, храбрости и наде, пријатан због мириса љубави. Међутим, сила на добро или на зло свакако ће бити! PKSerb 58.2

Страшна је помисао да наш утицај може бити мирис смрти на смрт, али то је ипак могуће. Једна заведена душа, један изгубљени вечни сјај - ко може да процени величину тог губитка! Једно наше пренагљено дело, једна наша непромишљена реч, може имати тако снажан утицај на живот нашег ближњега да може изазвати пропаст његове душе. Једна мрља на карактеру може многе одвратити од Христа. PKSerb 58.3

Када посејано семе донесе род а род се поново посеје, жетва се умножава. У нашим међусобним односима, овај закон и те како важи. Свако дело, свака реч, представља семе које ће донети род. Свако дело промишљене љубазности, послушности, самоодрицања, обновиће се у другима, а преко њих још даље у многима. Исто тако, свако дело зависти, злоће, раздора биће семе израсло из »корена горчине«, којим ће многи бити затровани (Јеврејима 12,15). Колики је број оних који ће бити затровани од тих »многих«? И тако се сејање добра и зла наставља и кроз време и за вечност! PKSerb 58.4