ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

3. поглавље—ОХОЛОСТ У БЛАГОСТАЊУ

*****

Све док је Соломун уздизао закон Неба, Бог је био с њим, дарујући му мудрости да непристрасно и милостиво влада Израиљем. Иако је у почетку био обасут световним почастима и богатством, остао је скроман, и са великим подручјем личног утицаја. »А Соломун владаше свим царствима од реке (Еуфрата) до земље Филистејске и до међе Египатске.« »И беше миран са свих страна унаоколо. PKSerb 33.1

И живљаху Јуда и Израиљ без страха, сваки под својом лозом и под својом смоквом... свега века Соломунова.« (1. О царевима 4,21.24.25) PKSerb 33.2

Међутим, после јутра које је много обећавало, његов живот био је помрачен отпадништвом. Историја бележи жалосну чињеницу да је он, који је био назван Једидија - Господњи миљеник (2. Самуилова 12,25), он који је од Бога добио такве доказе божанске наклоности да је својом мудрошћу и поштењем стекао свеопшту славу, он који је навео друге да част одају Богу Израиљевом, од бацио обожа вање Господа и почео да се клања незнабожачким идолима. PKSerb 33.3

Господ је, предвиђајући опасности којима ће бити изложени они који буду изабрани да владају Израиљем, дао Мојсију упутства стотинама година пре него што је Соломун ступио на престо. У складу са тим смерницама, онај који седне на Израиљев престо треба да »препише себи« Господње уредбе »у књигу... од свештеника и Левита«. »И нека је држи код себе и нека је чита док је жив, да се учи бојати се Господа Бога својега, држати све речи овога закона и ове уредбе, и творити их; да се не би подигло срце његово изнад браће његове, и да не би одступило од ове заповести ни надесно, ни налево, да би дуго царовао он и синови његови у Израиљу.« (5. Мојсијева 17,18-20) PKSerb 33.4

У вези са овим саветима, Господ је посебно опоменуо онога који ће бити помазан за цара »да нема много жена, да се не би отпадило срце његово, ни сребра ни злата да нема врло много«. (5. Мојсијева 17,17) PKSerb 34.1

Соломун је био упознат с овим опоменама и неко време их је поштовао. Његова највећа жеља била је да живи и влада у складу с уредбама које су биле објављене на Синају. Његов начин вођења државних послова потпуно се разликовао од обичаја у народима његовог времена - народима који се нису бојали Господа и чији су владари газили Његов свети закон. PKSerb 34.2

Покушавајући да ојача своје односе са снажним царством које се простирало јужно од Израиља, Соломун се усудио да ступи на забрањено тле. Сотона је познавао предности које прате послушност; и у току раних година Соломунове владавине - славних година, захваљујући царевој мудрости, добронамерности и поштењу - учинио је све да ојача утицаје који ће подмукло поткопати Соломунову оданост начелима и навести га да се одвоји од Бога. Да је непријатељ био успешан у својим напорима, знамо из извештаја: »А Соломун се опријатељи с фараоном, царем Мисирским, и ожени се кћерју фараоновом, и доведе је у град Давидов.« (1. О царевима 3,1) PKSerb 34.3

С људске тачке гледишта, овај брак, иако супротан учењима Божјег закона, чинио се корисним; јер се Соломунова жена - незнабошкиња обратила и сјединила с њиме у служењу правом Богу. Осим тога, фараон је изванредно послужио Израиљу заузимајући Гезер, истребивши »Хананеје који живљаху у граду« и дајући га као мираз »кћери својој, жени Соломуновој«. (1. О царевима 9,16) Соломун је поново изградио овај град и тако макар наизглед снажно ојачао границе свога царства дуж Средоземног мора. Али, склапајући савез с једном паганском државом, сједињујући се уском брачном везом с једном идолопоклоничком принцезом, Соломун је непромишљено прекршио мудре одредбе које је Бог прогласио да би сачувао чистоту свога народа. Нада да ће се та жена Египћанка можда обратити, била је само слаб изговор за грех. PKSerb 34.4

Бог је у својој милости, пуној саучешћа, неко време поништавао последице ове страшне грешке; па је цар, мудрим понашањем, у великој мери могао да држи на узди силе зла, које је покренуо својом неразумношћу. Међутим, Соломун је почео да губи из вида Извор своје силе и славе. Док су његове склоности добијале превласт над разумом, а његово самопоуздање расло, покушао је да Господње намере оствари на свој начин. Мислио је да ће политичко и економско повезивање с околним народима привести те народе познању правог Бога, па је тако почео да се упушта у склапање несветих савеза. Један за другим, околни народи постајали су његови савезници. Често су та повезивања била учвршћивана браковима с незнабожачким принцезама. Господње заповести биле су потиснуте да би обичаји околних народа добили предност. PKSerb 35.1

Соломун је сам себи ласкао да ће његова мудрост и снага његовог примера навести његове жене да одбаце идолопоклонство и прихвате обожавање правог Бога, и да ће савези, склопљени на такав начин, навести околне народе да успоставе уске везе с Израиљем. Узалудна нада! Соломун је начинио судбоносну грешку што је себе сматрао довољно снажним да се одупре утицају незнабожачког окружења. Судбоносна је била и превара која га је навела да мисли да ће други, упркос његовом непоштовању Божјег закона, моћи да буду покренути да поштују и држе свете прописе. PKSerb 35.2

Цареви савези и економски односи с незнабожачким народима донели су му признања, почасти и богатства овога света. Било му је омогућено да у великим количинама увози злато из Офира и сребро из Тарсиса. »И учини цар те беше у Јерусалиму сребра и злата као камена, а кедровог дрвета као дивљих смокава које расту по пољу, тако много.« (2. Дневника 1,15) Богатство, са свим искушењима која га прате, постајало је у Соломуново време доступно све већем броју људи; али је губило сјај и кварило се скупоцено злато карактера. PKSerb 35.3

Соломуново отпадништво било је тако постепено да је одлутао од Бога пре него што је постао свестан шта чини. Скоро неприметно, почео је све мање да се ослања на божанско вођство и Његове благослове, а све више на своју снагу. Мало-помало, ускраћивао је Богу ону непоколебљиву послушност која је требало да Израиљ учини посебним народом, а све више и више поводио се за обичајима околних народа. Попуштајући искушењима, која су произлазила из његовог успеха и угледног положаја, заборавио је Извор свога благостања. Тежња да надмаши све друге народе силом и величином, навела га је да из себичних разлога злоупотреби небеске дарове који су до тада служили Богу на славу. Новац, који је требало сматрати светим завештањем у корист поштених сиромаха и употребити за ширење начела светог живота по целом свету, био је себично потрошен на амбициозне пројекте. PKSerb 36.1

Обузет неодољивом тежњом да спољашњим сјајем надмаши друге народе, цар је превидео потребу да изгради лепоту и савршенство карактера. Трудећи се да себе прослави пред светом, продао је своју част и своје поштење. Огромни приходи, стицани трговином с многим земљама, били су увећавани тешким наметима. Тако су охолост, амбиција, расипност и попустљивост донели род који се показао у окрутности и изнуђивању. Савестан, обзиран дух којим је било обележено његово поступање према људима у првим годинама његове владавине, сада се променио. Од најмуд ријег и најмилостивијег владара, изметнуо се у тиранина. Некада сажаљиви, богобојазни чувар народа, постао је насилни деспот. Порез за порезом, средства за одржавање раскошног двора као изнуђена служба, падали су на плећа народа. PKSerb 36.2

Народ је почео да тужи. Поштовање и дивљење које су некада гајили према свом цару, заменили су одбојношћу и презиром. PKSerb 36.3

Господ је опоменуо оне који ће управљати Израиљем, да би их сачувао од ослањања на телесну силу, да не умножавају себи коње. Међутим, крајње непослушан тој заповести, Соломун је »доводио коње из Мисира«. »И довођаху Соломуну коње из Мисира и из свих земаља.« »Тако накупи Соломун кола и коњаника, и имаше тисућу и четири стотине кола, и дванаест тисућа коњаника, које разреди по градовима где му бејаху кола, и код себе у Јерусалиму.« (2. Дневника 1,16; 9,28; 1. О царевима 10,26) PKSerb 36.4

Цар је раскош, попуштање својим жељама и наклоност света све више и више сматрао знацима величине. Лепе и привлачне жене биле су довођене из Египта, Феникије, Едома, Моава и многих других крајева. Број ових жена пењао се на стотине. Њихова религија састојала се у обожавању идола, а знале су да обављају окрутне и понижавајуће обреде. Занесен њиховом лепотом, цар је занемаривао своје дужности према Богу и свом царству. PKSerb 37.1

Његове жене имале су снажан утицај на њега и полако су га наводиле да са њима учествује у њиховим богослужењима. Соломун је прекршио наредбу коју му је Бог дао да служи као брана против отпадништва, и предао се обожавању лажних богова. »И када остари Соломун, жене занесоше срце његово за туђим боговима, и срце његово не би цело према Господу, Богу његову, као што је било срце Давида, оца његова. И Соломун хођаше за Астаротом, богињом Сидонском, и за Мелхомом, гадом Амонским.« (1. О царевима 11,4.5) PKSerb 37.2

На јужној страни Маслинске горе, насупрот брду Морији, на коме се уздизао прекрасни Господњи Храм, Соломун је подигао задивљујући број грађевина које су служиле као идолопоклоничка светилишта. Да би угодио својим женама, поставио је огромне идоле, незграпне ликове од дрвета и камена, усред лугова од мирте и маслина. И тамо, пред олтарима паганских божанстава, »Хемоса, гада Моавског« и »Мелхома, гада Амонског« обављали су се најизопаченији пагански обреди (1. О царевима 11,7). PKSerb 37.3

Соломуново понашање је добило своју сигурну казну. Одвајање од Бога дружењем с идолопоклоницима донело му је пропаст. Када је занемарио своју оданост Богу, изгубио је власт над собом. Његова морална успешност је нестала. Његова истанчана осетљивост се помрачила, а његова савест отупела. Он, који је у првим годинама своје владавине показивао толико мудрости и саучешћа враћајући беспомоћно дете несрећној мајци (види: 1. О царевима 3,16-28), пао је тако ниско да је дозволио постављање идола пред којим су жива деца приношена на жртву. Он, који је у својој младости био пун разборитости и разума, и који је у својој снажној мужевности био надахнут да напише: »Неки се пут чини човеку прав, а крај му је пут к смрти« (Приче 14,12), толико се у току каснијих година удаљио од непорочности да се упуштао у раскалашне, одвратне обреде повезане са обожавањем Хемоса и Астарте. Он, који је приликом посвећења Храма рекао свом народу: »И нека срце ваше буде цело према Господу, Богу нашему!« (1. О царевима 8,61), сам је постао хулник, одричући се својих речи и срцем и животом. Распусност је погрешно прогласио слободом. Покушао је, уз какву цену, да сједини светлост с тамом, добро са злом, непорочност с пороцима, Христа с Велијаром. PKSerb 37.4

Некада један од највећих царева, који су икада носили скиптар, Соломун је сада постао бесраман, оруђе и роб других. Некада тако племенит и мужеван по карактеру, постао је слабић и попустљив. Његова вера у живога Бога била је замењена атеистичким сумњама. Неверство је кварило његову срећу, слабило његова начела и унижавало његов живот. Праведност и великодушност из његових првих владарских година претворила се у деспотизам и тиранију. Јадна, крхка људска природа! Бог може врло мало да учини за људе који су изгубили свест о зависности од Њега. PKSerb 38.1

У току тих година отпадништва, духовно опадање Израиља постајало је све веће. Како је и могло бити другачије, када је њихов цар своје интересе сјединио са сотонским оруђима! Преко тих оруђа непријатељ се трудио да у ум Израиљаца унесе забуну у разликовању правог и лажног богослужења, тако да су му постали лак плен. Трговање с другим народима учинило их је блиским с онима који нису имали љубави према Богу, па се и њихова љубав према Њему у великој мери охладила. Њихово јасно схватање узвишености и светости Божјег карактера постало је по- PKSerb 38.2

мрачено. Одбијајући да иду путем послушности, прихватили су подложност непријатељу праведности. Склапање бракова с идолопоклоницима постало је уобичајено, а међу Израиљцима брзо је нестајала одбојност према обожавању идола. Многоженство је постало прихватљиво. Идолопоклоничке мајке доносиле су своју децу да посматрају паганске обреде. И животу појединаца чисто богослужење било је замењено идолопоклонством најмрачнијег облика. PKSerb 38.3

Хришћани треба да буду различити и одвојени од света, његовог духа и његових утицаја. Бог има могућности да нас одржи у свету, али ми се морамо потрудити да не будемо од света. Божја љубав није несигурна нити променљива. Он стално бди над својом децом и Његово старање је неизмерно. Међутим, Он захтева неподељену оданост. »Нико не може два господара служити: јер или ће једнога мрзети, а другога љубити; једнога волети, а за другога не марити. Не можете Богу служити и мамони.« (Матеј 6,24) PKSerb 39.1

Соломун је био обдарен узвишеном мудрошћу, али га је свет одвукао од Бога. Данашњи људи нису ништа снажнији од њега; и они су исто тако склони да попусте утицајима који су изазвали његов пад. И као што је опоменуо Соломуна на опасност која му прети, Бог и данас опомиње своју децу да не доводе у опасност своје спасење повезујући се са светом. »Зато изиђите између њих«, PKSerb 39.2

Он их позива, »и одвојте се, ... и не дохватајте се до нечистоте, и ја ћу вас примити, и бићу вам Отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ.« (2. Коринћанима 6,17.18) PKSerb 39.3

Усред благостања вреба опасност. У току свих векова, богатство и почасти увек су представљали знак опасности за понизност и духовност. Празну чашу никада нам није тешко да носимо; управо чашу пуну до врха морамо врло пажљиво носити. Невоље и тешкоће могу изазвати жалост, али је благостање најопасније за духовни живот. Уколико човек није потпуно покоран Божјој вољи, уколико није посвећен истином, благостање ће сигурно пробудити урођене склоности према прекорачењу постављених граница. PKSerb 39.4

У долини понижења, у којој осећају да зависе од Бога, који их учи и води на сваком кораку, људи су прилично сигурни. Међутим, они који стоје на неком величанственом врху, и за које се, управо због положаја на коме се налазе, претпоставља да располажу великом мудрошћу - такви су у најтежој опасности. Уколико се потпуно не ослоне на Бога, сигурно ће пасти. PKSerb 39.5

Живот трпи када се гаји охолост и нездрава амбиција, јер охолост, не осећајући никакву потребу, затвара срце за неизмерне небеске благослове. Онај који жели да прослави себе, установиће да му недостаје божанска милост, чијом се силом стичу истинска блага и доживљавају стварне радости. Али, онај који све даје и све чини за Христа, доживеће испуњење обећања: »Благослов Господњи обогаћује а без муке.« (Приче 10,22) Нежним додиром милости Спаситељ изгони из душе немир и несвете тежње, претварајући непријатељство у љубав, а неверовање у поверење. Када Он проговори души и каже: »Хајде за мном«, тада се разбија опчињеност светом. На звук Његовог гласа дух похлепности и несветих тежњи нестаје из срца и човек устаје, ослобођен, да иде за Њим. PKSerb 39.6