ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

42. поглавље—ПРАВА ВЕЛИЧИНА

*****

(Ово поглавље засновано је на тексту
из Књиге пророка Данила 4. главе )

Уздигнут до врхунца световне части, чак и у надахнутој Речи признат као »цар над царевима« (Језекиљ 26,7), Навуходоносор је, ипак, с времена на време, славу свога царства и сјај своје владавине приписивао Господњој наклоности. Тако нешто догодило се после његовог сна о великом лику. Његове мисли биле су под великим утицајем тог виђења и помисли да ће Вавилонско царство, иако светско, коначно, морати да падне и да ће настајати друга царства све док коначно све земаљске силе не буду замењене царством које ће основати Бог небески, царством које никада неће бити укинуто. PKSerb 346.1

Навуходоносорово достојанствено прихватање божанских планова за народе било је заборављено у његовом каснијем искуству; међутим, када је његов охоли дух доживео понижење пред мноштвом на пољу Дури, још једном је морао да призна да је »царство његово царство вечно и власт његова од колена на колено«. Идолопоклоник по рођењу и васпитању, на челу једног идолопоклоничког народа, ипак је имао урођени смисао за оно што је добро и праведно и Бог је могао да га употреби као своје оруђе за кажњавање бунтовника и испуњавање својих божанских намера. Као »најљућем између народа« (Језекиљ 28,7), Навуходоносору је било дато да после много година стрпљивог и напорног рада освоји Тир; и Египат је пао у руке његовим победоносним четама; док је народ за народом потпадао под вавилонску власт, расла је и његова слава као највећег владара тог времена. PKSerb 346.2

Нико не треба да буде изненађен што је тако успешан владар, тако амбициозан и тако охолог духа, пао у искушење да скрене с пута понизности, којим се једино може стићи до праве величине. У раздобљу између својих освајачких ратова, много труда посвећивао је ојачавању и улепшавању своје престонице, док на крају Вавилон није постао дика његовог царства, »златни град«, »слава целе земље«. Његова градитељска страст и његов значајни успех у претварању Вавилона у једно од светских чуда, допринели су његовој охолости, све док се није нашао у стварној опасности да поквари свој глас мудрог владара, којим се Бог и даље може служити као оруђем за остваривање својих божанских намера. PKSerb 347.1

Бог је у својој милости, дао владару још један сан да би га упозорио на опасност, на замку која му је била постављена да га уништи. У ноћном виђењу, Навуходоносор је видео велико дрво које је расло у средини Земље, које је врхом додиривало небо и чије су се гране пружале све до краја Земље. Стада крупне и ситне стоке с планина и брегова налазила су заклон у његовој сенци, а птице небеске гнездиле су се у његовој крошњи. »Лишће му беше лепо и род обилат, и на њему беше хране за све... и од њега се храњаше свако тело.« PKSerb 347.2

Док је посматрао прекрасно дрво, цар је угледао Стражара, Свеца, који се приближио дрвету и гласно узвикнуо: PKSerb 347.3

»Посеците дрво, и окрешите му гране, покидајте му лишће, и разметните му род, нека побегну звери испод њега и птице с грана његових. Али, пањ са жилама оставите му у земљи, у оковима гвозденим и меденим у трави пољској, нека га кваси роса небеска, и део да му је са зверјем од траве земаљске. Срце човечје нека му се промени, и срце животињско нека му се да, и седам времена нека прође преко њега. То су одредили стражари и изрекли свети да би познали живи да Вишњи влада царством људским и даје га коме хоће и поставља над њим најнижега између људи.« PKSerb 347.4

Цар га је врло узнемирен због сна, који је очигледно најављивао невоље, испричао »врачарима, звездарима, Халдејима и гатарима«, међутим, иако је сан био врло изразит, нико од мудраца није знао да га протумачи. PKSerb 348.1

Овом идолопоклоничком народу поново је морало да буде посведочено да само они који љубе Бога и који Га се боје могу да схвате тајне царства небескога. У очајању, цар је послао по свог слугу Данила, човека кога је ценио због поштења, доследности и неупоредиве мудрости. PKSerb 348.2

Када је Данило, одазивајући се царевом позиву, дошао пред њега, Навуходоносор је рекао: »Валтасаре, поглаваре врачарима, знам да је дух светих богова у теби и никаква тајна није ти тешка; кажи сан мој што сам снио и шта значи!« Пошто му је испричао сан, Навуходоносор је затражио: »Валтасаре, кажи шта значи, јер ниједан мудрац у царству мом не може да ми каже шта значи, а ти можеш, јер је у теби дух светих богова!« PKSerb 348.3

Данилу је значење сна било јасно, али га је његов садржај запрепастио. »Тада Данило, који се зваше Валтасар, оста у чуду за један сат и мисли га узнемираваху.« Видећи Данилово оклевање и његову збуњеност, цар је осетио саучешће према своме слузи. »Валтасаре, сан и значење му да те не узнемирује«, рекао је благо. PKSerb 348.4

Данило је одговорио: »Господару мој, сан да буде твојим ненавидницима и значење његово непријатељима твојим!« Пророк је схватио да му је Бог поверио свечану дужност да Навуходоносору открије судове, који ће га ускоро задесити због његове охолости и безобзирности. Морао је да протумачи сан језиком, који ће цар моћи да разуме; иако га је његов непријатни садржај наводио да оклева, да ћути од запрепашћења; ипак је морао да каже истину, без обзира на последице које би га могле задесити. PKSerb 348.5

Тако је Данило открио тајне Свемогућега. Рекао је: »Дрво што си видео, велико и јако, којему висина досезаше до неба и које се виђаше по свој земљи, којему лишће беше лепо и род обилан, и на коме беше хране свему, под којим становаху звери пољске и на гранама му сеђаху птице небеске, то си ти, царе, који си велик и силан, и величина је твоја висока и досеже до неба и власт твоја до крајева земаљских.« PKSerb 348.6

»А што цар виде Стражара, Свеца, који силажаше с неба и говораше: посеците дрво и потрите га, али му пањ са жилама оставите у земљи у оковима гвозденим и бронзаним у трави пољској, да га кваси роса небеска, и са зверјем пољским нека му је део докле седам времена прође преко њега, ово значи, царе, и ово је наредба Вишњега која ће се извршити на мом господару цару: бићеш прогнан између људи, и са зверима ћеш пољским живети, и храниће те травом као говеда и роса ће те небеска квасити, и седам ће времена проћи преко тебе докле познаш да Вишњи влада царством људским и даје га коме хоће! А што рече да се остави пањ са жилама од дрвета, царство ће ти остати када познаш да небеса владају!« PKSerb 349.1

Данило је, када је верно протумачио сан, позвао охолог монарха да се покаје и да се врати Господу да би праведним понашањем можда одвратио, катастрофу која му је запретила. Узвикнуо је жалосно: »Зато, царе, да ти је угодан савет мој, опрости се греха својих правдом, и безакоња својих милошћу према невољнима, еда би ти се продужио мир!« PKSerb 349.2

Опомене и савети пророка неко време снажно су деловали на Навуходоносора, али срце које се није променило под утицајем Божје благодати, ускоро ће постати неосетљиво за позиве Светога Духа. Попуштање личним прохтевима и себична амбиција и даље су владали царевим срцем, па су се нешто касније поново изразили. Упркос саветима који су му милостиво били упућени, упркос опоменама у облику искустава из прошлости, Навуходоносор је поново дозволио да га обузме дух зависти према царствима која ће га наследити. Његова владавина, која је до тада, у великој мери, била праведна и милостива, постала је насилничка. Чинећи своје срце све тврђим, послужио се способностима које је добио од Бога да прослави самога себе, уздижући себе изнад Бога који му је дао живот и снагу. PKSerb 349.3

Месецима су Божји судови били одлагани. Међутим, уместо да га Божје стрпљење наведе на покајање, цар је попуштао својој охолости, све док није изгубио поверење у тумачење сна, све док није почео да се подсмева својим некадашњим страховањима. PKSerb 349.4

Од опомене је прошла година дана, и Навуходоносор, шетајући се палатом и охоло размишљајући о својој владарској моћи и својој градитељској успешности, узвикнуо је: »Није ли то Вавилон велики што га ја сазидах јаком силом својом да је столица царска и слава величанству мојему?« PKSerb 350.1

Док је охоло хвалисање још било на царевим уснама, глас са Неба објавио је да је дошло време за извршење божанских судова. Његове уши чуле су Господњу пресуду: »Теби се говори, царе Навуходоносоре, царство се узе од тебе! И бићеш прогнан између људи, и живећеш са зверима пољским, и храниће те травом као говеда, и седам ће времена проћи преко тебе докле познаш да Вишњи влада царством људским и даје га коме хоће!« PKSerb 350.2

За трен ока разум, који му је Бог дао, био је узет од њега; расуђивање које је цар сматрао савршеним, мудрост којом се толико поносио, нестали су, а дотадашњи моћни владар претворио се у настраног човека. Његове руке више нису могле да носе скиптар. Вест опомене није била прихваћена; лишен моћи коју му је Створитељ дао, Навуходоносор је сада заиста почео »да једе траву као говеда, и роса небеска кваси му тело да му нарастоше длаке као пера у орла и нокти као у птице«. PKSerb 350.3

У раздобљу од седам година Навуходоносор је служио као чудо свим својим поданицима; у току седам година био је понижаван пред очима целог света. А онда му се вратио разум и он је, понизно се обративши Богу небеском, признао да је Божја рука управљала његовим кажњавањем. У јавном прогласу, признао је своју кривицу и да га је само велика Божја милост вратила на положај: »Али, после тога времена ја, Навуходоносор, подигох очи своје к Небу и ум мој врати ми се, и благослових Вишњега, и хвалих и славих Онога који живи довека, чија је власт власт вечна и чије је царство од колена на колено, и сви становници земаљски ништа су према њему, и ради шта хоће с војском небеском и са становницима земаљским и нема никога који би му руку уставио и рекао му: шта радиш!« PKSerb 350.4

»У то време ум мој врати ми се и на славу царства мојега врати ми се величанство моје и светлост моја, и дворани моји и кнезови моји потражише ме и утврдих се у царству своме и дода ми се више величанства!« PKSerb 351.1

Некадашњи охоли монарх постао је понизно Божје дете; тирански, насилнички владар постао је мудри и сажаљиви цар. Он, који је некада одбацивао и ружио небескога Бога, сада је признавао власт Највишега и искрено се трудио да прошири страх Господњи и унапреди благостање својих поданика. Трпећи укор Онога који је Цар над царевима и Господар над господарима, Навуходоносор је коначно научио поуку коју морају да науче сви владари - да се права величина огледа у истинској доброти. Он је признао Господа као живога Бога, говорећи: »Сада ја, Навуходоносор, хвалим, узвишујем и славим Цара небескога, чија су сва дела истинита и чији су путеви праведни и који може оборити оне који ходе поносито!« PKSerb 351.2

Божја намера да највећа царства света треба да Му одају славу, сада се испунила. Овај јавни проглас, у коме је Навуходоносор признао Божју милост, доброту и власт, било је последње дело у његовом животу које је света историја забележила. PKSerb 351.3