ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

2. поглавље—ХРАМ И ЊЕГОВО ПОСВЕЋЕЊЕ

*****

Давидов дугогодишњи план о подизању Храма Господу, Соло мун је мудро остварио. Јерусалим је у раздобљу од седам година био пун ужурбаних радника који су поравнавали одабрано градилиште, зидали велике заштитне зидове, постављали широке темеље, »велико камење, скупоцено камење, тесано камење«, обликовали тешку грађу, која је довожена из Ливанских шума, и подизали величанствено Светилиште (1. О царевима 5,17). PKSerb 23.1

Истовремено с припремањем дрвета и камена, том задатку хиљаде радника усмеравали су све своје снаге, напредовала је и израда храмске опреме под управом Хирама из Тира, »човека вешта и разумна... који уме радити од злата, и од сребра, од бакра, од гвожђа, од камена и од дрвета, од скерлета, од порфире и од танког платна и од црвца«. (2. Дневника 2,13.14) PKSerb 23.2

И тако, док је грађење на брду Морији напредовало без буке, јер »зидаху од камена, који довожаху сасвим приготовљен, те се ни чекић ни секира нити икакво оруђе гвоздено не чу у дому кад се зидаше«, прекрасна опрема је била приправљана по плану који је Давид оставио своме сину, »и све друге справе за дом Божји«. (1. О царевима 6,7; 2. Дневника 4,19) Ову опрему чинили су кадиони олтар, столови на којима су стајали постављени хлебови, свећњак са жишцима, са справама и оруђем којима су се служили свештеници у току своје службе на светом месту, све »од злата, а то злато бејаше веома добро«. (2. Дневника 4,21) Бронзана опрема - олтар за жртве паљенице, велика умиваоница ослоњена на дванаест волова, мање умиваонице и много другог оруђа »то је цар саливао у равни Јорданској у земљи иловачи између Сохота и Саридате«. (2. Дневника 4,17) И начини Соломун свега овога посуђа врло много, тако да не буде недостатка. PKSerb 23.3

Ненадмашна је била лепота и неупоредив сјај здања које је Соломун са својим сарадницима подигао за Бога и богослужење. Украшена скупоценим камењем, окружена пространим двориштима са величанственим прилазима, оивичена резбареном кедровином и углачаним златом, храмска грађевина, са извезеним завесама и богатом опремом, била је одговарајући симбол живе Божје Цркве на Земљи, која је током векова грађена према божанском плану, од материјала представљеног као »злато, сребро и драго камење«, »прекрасно израђени у двору«. (1. Коринћанима 3,12; Псалам 144,12) У том духовном Храму Христос је »Камен од угла... на коме сва грађевина састављена расте за Цркву свету у Господу«. (Ефесцима 2,20.21) PKSerb 24.1

На крају је Храм, који је цар Давид планирао, а саградио његов син Соломун, био завршен. »У свему што беше наумио да начини у дому Господњем« Соломун је »био успешан«. (2. Дневника 7,11; Бакотић) А онда, да би грађевина која је красила врх брда Морије заиста постала оно што је Давид толико желео да буде, »јер неће бити човеку тај двор него Господу Богу« (1. Дневника 29,1), преостала је само свечана церемонија њеног формалног посвећења Господу и Његовом обожавању. PKSerb 24.2

Место на коме је Храм био саграђен дуго је било сматрано светим местом. Управо је ту Аврам, отац верних, показао спремност да на Господњу заповест жртвује свога јединог сина. Ту је Бог обновио свој завет благослова с Аврамом, у који је било укључено и славно месијанско обећање људском роду о избављењу жртвом Сина Највишега (види: 1. Мојсијева 22,9.16-18). Управо је овде Господ одговорио огњем с неба, када је Давид принео жртве паљенице и жртве захвалне да би зауставио осветнички мач анђела који је изашао да затире (види: 1. Дневника 21). И сада, још једном, Господњи следбеници окупили су се на том месту да се сретну с Богом и обнове свој завет с Њиме. PKSerb 24.3

Време изабрано за посвећење било је врло повољно - седми месец, када су људи из свих делова царства навикли да долазе у Јерусалим да прославе празник Сеница. Ова светковина је пре свега била празник радости. После завршетка жетвених радова, а пре почетка напора у следећој години, народ је слободан од брига, могао да се препусти светим, радосним утицајима тог тренутка. PKSerb 25.1

У одређено време Израиљево мноштво, заједно са богато оде веним представницима многих страних народа, окупило се у порти Храма. Призор је био несвакидашње величанствен. Соломун, са старешинама Израиља и најутицајнијим представницима народа, вратио се из другог дела града, доносећи Ковчег сведочанства. Из Светилишта са висина Гаваона пренесен је прастари »Шатор од састанка, и сви судови свети што беху у шатору« (2. Дневника 5,5); и ти поштовани споменици ранијих искустава синова Израиљевих у току путовања кроз пустињу и освајања Ханана, сада су нашли свој стални дом у блиставој грађевини која је била подигнута да преузме место покретног Светилишта. PKSerb 25.2

Преносећи у Храм свети Ковчег у коме су биле две камене плоче на којима су Божјим прстом биле написане заповести Декалога, Соломун је следио пример свога оца Давида. После сваких шест корака приносио је жртве. Уз певање и музику и свечане обреде, »унесоше свештеници ковчег завета на место његово«. (2. Дневника 5,7) Када су изашли из унутрашњег светилишта, заузели су места која су им била одређена. Певачи - Левити одевени у белу ланену одећу, са кимвалима и псалтирима и харфама у рукама - стајали су са источне стране олтара, а с њима стотину и двадесет свештеника који су трубили у трубе (види: 12. стих). PKSerb 25.3

»А када они који трубљаху у трубе и који певаху, сложно једним гласом хваљаху и слављаху Господа, и када подизаху глас уз трубе и уз кимвале и гусле, хвалећи Господа да је добар, да је довека милост његова, тада се напуни облака дом Господњи, те не могаху свештеници стајати да служе од облака, јер се славе Господње напуни дом Божји.« (2. Дневника 5,13.14) PKSerb 25.4

Схватајући важност тог облака, Соломун је изјавио: »Господ је рекао да ће наставати у мраку. А ја сазидах дом теби за стан и место да у њему наставаш довека!« (2. Дневника 6,1.2) PKSerb 26.1

»Господ царује,
нека стрепе народи: седи на херувимима,
нека се дрма Земља!
Господ је на Сиону велик,
и висок над свим народима.
Нека славе велико и страшно име твоје,
да је свет...
Узвишујте Господа Бога нашега,
и клањајте се подножју његову,
да је свет!« PKSerb 26.2

(Псалам 99,1-5)

»Насред трема« у Храму било је подигнуто »подножје од бакра«, или платформа, »пет лаката дуго и пет лаката широко, а три лакта високо«. На њему је стајао Соломун и уздигнутих руку благосиљао мноштво испред себе. »А сав збор Израиљев стајаше.« (2. Дневника 6,13.3) PKSerb 26.3

»Благословен да је Господ Бог Израиљев«, ускликнуо је Соло мун, »који је говорио својим устима Давиду, оцу мојему, и испунио руком својом, говорећи... изабрах Јерусалим да у њему буде име моје.« (2. Дневника 6,4-6) PKSerb 26.4

Соломун је затим клекнуо на подножју, и пред целим народом упутио молитву посвећења. Подижући своје руке према небу, док је збор погнуо главе, цар се молио: »Господе, Боже Израиљев! Нема Бога таквога какав си ти ни на небу ни на земљи, који чува завет и милост слугама својим, који ходе пред тобом свим срцем својим.« PKSerb 26.5

»Али, хоће ли доиста Бог становати с човеком на Земљи? Ето, небо, и небеса над небесима не могу те обухватити, а камоли овај дом што га сазидах. Али, погледај на молитву слуге својега и на молбу његову, Господе, Боже мој, чуј вику и молитву којом ти се данас моли слуга твој, да буду очи твоје отворене над домом овим дању и ноћу, над овим местом, где си рекао да ћеш наместити име своје, да чујеш молитву којом ће се молити слуга твој на овом месту. Чуј молбу слуге својега и народа својега Израиља, којима ће се молити на овом месту, чуј с места где станујеш, с неба, чуј и смилуј се... « PKSerb 26.6

»И кад се разбије пред непријатељем народ твој Израиљ зато што ти згреше, па се обрате и даду славу имену твојему и помоле ти се и замоле те у овом дому, ти чуј с неба, и опрости грех народу својему Израиљу, и доведи их опет у земљу коју си дао њима и оцима њиховим.« PKSerb 27.1

»Када се затвори небо, те не буде дажда зато што згреше теби, па ти се замоле на овом месту, и даду славу имену твојему и од греха се својега обрате, кад их намучиш, ти чуј с Неба, и опрости грех народу својему Израиљу, показав им пут добри којим ће ходити, и пусти дажд на земљу своју коју си дао народу својему у наследство.« PKSerb 27.2

»Када буде глади у земљи, када буде помор, суша или медљика, скакавци или гусенице када буду, или га стегне непријатељ његов у земљи његовој властитој, или какво год зло или каква год болест, сваку молбу и сваку молитву, која буде од кога год човека или од свега народа твојега Израиља, ко позна муку своју и бол свој и подигне руке своје у овом дому, ти чуј с Неба, из стана својега, и опрости и подај свакоме по путовима његовим, што зна у срцу његовом... да те се боје ходећи путовима твојим докле су год живи на земљи, коју си дао оцима нашим.« PKSerb 27.3

»И иностранац који није од народа твојега Израиља, него дође из далеке земље имена ради твојега великога и руке твоје крепке и мишице твоје подигнуте, када дође и помоли се у овом дому, ти чуј с Неба, из стана својега, и учини све што повиче к теби онај странац, да би познали сви народи на Земљи име твоје и бојали се тебе као народ твој Израиљ, и да би знали да је име твоје призвано над овим домом, који сазидах.« PKSerb 27.4

»Када народ твој изиде на војску на непријатеље своје путем 42 којим га пошаљеш, и помоле ти се окренувши се ка граду овоме, који си изабрао, и к овоме дому, који сам сазидао имену твојему, чуј с Неба молбу њихову, и добави им правицу.« PKSerb 27.5

»Када ти згреше, јер нема човека који не греши, и разгневивши се на њих даш их непријатељима, те их заробе и одведу у земљу даљну или која је близу, ако се дозову у земљи у коју буду одведени у ропство, и обрате се и стану ти се молити у земљи ропства својега, и рекну: сагрешисмо и зло учинисмо и скривисмо, и тако се обрате к теби свим срцем својим и свом душом својом у земљи ропства својега, у коју буду одведени у ропство, и помоле ти се окренувши се к земљи својој, коју си дао оцима њиховим, и ка граду, који си изабрао, и к дому, који сам сазидао имену твојему, тада чуј с Неба, из стана својега, молбу њихову и молитву њихову, и опрости народу својему што ти буду згрешили.« PKSerb 28.1

»Тако, Боже мој, нека буду очи твоје отворене и уши твоје пригнуте на молбу у овом месту. И тако, стани, Господе, Боже, на почивалишту својему, ти и ковчег силе твоје; свештеници твоји, Господе Боже, нека се обуку у спасење, и свеци твоји нека се радују добру. Господе Боже, немој одвратити лица својега од помазаника својега, опомињи се милости обећане Давиду, слузи твојему!« (2. Дневника 6,14-42) PKSerb 28.2

Када је Соломун завршио своју молитву, »сиђе огањ с неба и спали жртву паљеницу и друге жртве«. Свештеници нису могли да уђу у Храм, »јер се славе Господње напуни дом Господњи«. »А сви синови Израиљеви, видећи где сиђе огањ и слава Господња на дом савише се лицем к земљи до пода и поклонише се и хвалише Господа, јер је добар, јер је довека милост његова.« PKSerb 28.3

Цар и народ тада принесоше жртве пред Господом. »И тако посветише дом Божји цар и сав народ.« (2. Дневника 7,1-5) Мноштво окупљено из свих делова царства, с граница »од Емата до потока Египатскога«, »сабор веома велики«, држало је седам дана радосну светковину. Следећу седмицу радосно мноштво је провело светкујући празник Сеница. На крају овог времена поновног посвећења и радости, народ се вратио својим домовима, »радосни и весели ради добра што учини Господ Давиду и Соломуну и Израиљу, народу својему«. (2. Дневника 7,8.10) PKSerb 28.4

Цар је учинио све што је било у његовој моћи да охрабри народ да се потпуно преда Богу и Његовој служби и узвиси Његово свето име. Владар Израиља и сада, још једном, као у Гаваону на почетку своје владавине, добио је доказ божанског прихватања и благослова. Господ му се у ноћном виђењу јавио с поруком: »Услишио сам молбу твоју и изабрао сам то место да ми буде дом за жртве. Ако затворим небо да не буде дажда, или, ако заповедим скакавцима да попасу земљу, или, ако пустим помор на народ свој, и понизи се народ мој, на који је призвано име моје, и помоле се, и потраже лице моје, и поврате се са злих путева својих, и ја ћу тада услишити с Неба, и опростићу им грех њихов, и исцелићу земљу њихову. И очи ће моје бити отворене и уши моје пригнуте к молитви с тога места. Јер сада изабрах и посветих дом тај да буде име моје ту довека; и биће ту очи моје и срце моје вазда.« (2. Дневника 7,12-16) PKSerb 28.5

Да је Израиљ остао веран Господу, та величанствена грађевина стајала би заувек, као трајни знак Божје посебне наклоности према свом изабраном народу. »А туђине који пристану уз Господа да му служе«, Бог је објавио, »и да љубе име Господње, да му буду слуге, који год држе суботу да је не оскврне и држе завет мој; њих ћу довести на свету гору своју и развеселићу их у светом дому своме молитвеном; жртве њихове паљенице и друге жртве биће угодне на олтару мом, јер ће се дом мој звати дом молитве свим народима.« (Исаија 56,6.7) PKSerb 29.1

Господ је дајући ова обећања о прихватању, врло јасно показао цару пут дужности. Рекао је: »А ти, ако узидеш преда мном како је ишао Давид, отац твој, творећи све што сам ти заповедио и држећи уредбе моје и законе моје, утврдићу престо царства твојега како сам обећао Давиду, оцу твојему, говорећи: неће ти нестати човека који би владао у Израиљу.« (2. Дневника 7,17.18) PKSerb 29.2

Да је Соломун наставио да понизно служи Господу, цела ње гова владавина ширила би снажан утицај на добро међу околним народима, народима који су већ осетили позитиван утицај владавине Давида, његовог оца, и мудрих речи и величанствених дела у току раних година његове личне владавине. Предвиђајући страшна искушења која прате благостање и световне почасти, Бог је опоменуо Соломуна против зала отпадништва и прорекао разорне последице греха. Бог је објавио да ће чак и прекрасни Храм, који је управо био посвећен, постати »прича и подсмех међу народима« уколико Израиљци буду одбацили »Господа Бога отаца својих« и истрајали у идолопоклонству (2. Дневника 7,20.22). PKSerb 29.3

Охрабрен и обрадован вешћу с Неба да је његова молитва за Израиљ била услишена, Соломун је ушао у најславније раздобље своје владавине, када су »сви цареви земаљски« почели да траже његово друштво, »да чују мудрост његову, коју му даде Господ у срце«. (2. Дневника 9,23) Многи су долазили да виде начин његовог владања и приме савете за решавање тешких проблема. PKSerb 30.1

Када су ти људи долазили у посету Соломуну, он их је учио о Богу као Створитељу свега, па су се враћали својим кућама с јасним сазнањима о Богу и Његовој љубави према људском роду. У делима природе сада су запажали изразе Његове љубави и откривење Његовог карактера; многи су били покренути да Му служе као свом Богу. PKSerb 30.2

Соломунова понизност у време када је започео да носи држав ничке терете, када је сам признао пред Богом: »А ја сам млад« (1. О царевима 3,7), затим његово велико поштовање онога што је божанско, његово одбијање да се ослони на себе, његово уздизање бескрајног Створитеља свега - све те карактерне особине, тако достојне похвале, показале су се у току обреда посвећења Храма, када је изговарајући молитву посвећења, клекнуо, заузимајући став понизног држања молитеља. Данашњи Христови следбеници треба да се чувају склоности према губљењу духа побожности и Божјега страха. Библија нас учи да пред свога Створитеља излазимо у понизности, страхопоштовању и вери у божанског Посредника. Псалмиста је објавио: PKSerb 30.3

»Јер је Господ велик Бог
и велик цар над свим боговима...
Ходите, поклонимо се, припаднимо,
клекнимо пред Господом, Творцем својим.« PKSerb 30.4

(Псалам 95,3-6.)

У јавности и на свом богослужењу имамо предност да своја колена савијемо пред Богом, када Му упућујемо своје молбе. Исус, наш пример, »клекнувши на колена, мољаше се Богу«. (Лука 22,41) За Његове ученике је такође записано да су »клекнули на колена и помолили се Богу«. (Дела 9,40) Павле је изјавио: »Тога ради преклањам колена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа.« (Ефесцима 3,14) Јездра је клечао, признајући пред Богом грехе Израиља, (види: Јездра 9,5) Данило »падаше на колена своја три пута на дан и мољаше се и хвалу даваше Богу својему«. (Данило 6,10) PKSerb 30.5

Истинско поштовање Бога је надахнуто свешћу о Његовој бескрајној величини и Његовој сталној присутности. Свако срце мора да буде дубоко прожето том свешћу о Невидљивоме. Време и место за молитву су свети, зато што је Бог присутан. И док се по штовање показује држањем и понашањем, осећање које из њега настаје, продубљује се. »Име је његово свето, и ваља му се клањати«, изјављује псалмиста (Псалам 111,9). Анђели покривају своје лице, када изговарају то име. С каквим бисмо поштовањем онда ми, као грешна и посрнула бића, требало да Га узимамо на своје усне! PKSerb 31.1

Било би добро и за младе и за старе да размишљају о речима из Библије које показују како треба поштовати место обележено Божјим присуством. »Скини обућу са својих ногу«, заповедио је Бог Мојсију код грма који је горео, а није сагоревао, »јер је место на коме стојиш света земља!« (2. Мојсијева 3,5) Јаков, после виђења о анђелима, узвикује: »Зацело је Господ на овом месту, а ја не знах... овде је доиста кућа Божја, и ово су врата небеска.« (1. Мојсијева 28,16.17) PKSerb 31.2

Оним што је изрекао у току обреда посвећења, Соломун се трудио да из мисли присутних Израиљаца уклони празноверје о Створитељу, које је помрачивало ум незнабожаца. Бог небески није, као што су богови незнабожаца, ограничен храмовима начињеним човечијом руком; Он ће се преко свога Духа сретати са својим народом увек, када се буде окупљао у дому који је посвећен за богослужење. PKSerb 31.3

Много векова после тога, Павле је ту исту истину изрекао речима: »Бог који је створио свет и све што је на њему, Он, будући господар неба и земље, не живи у рукотвореним црквама, нити прима угађања од руку човечјих, као да би ономе требало што који сам даје свима живот, и дихање и све... да траже Господа, не би ли га барем опипали и нашли, премда није далеко ни од једнога од нас, јер кроз њега живимо, мичемо се и јесмо.« (Дела 17,24-28) PKSerb 31.4

»Благо народу којему је Бог Господ,
племену, које је Он изабрао себи за наслеђе.
С неба гледа Господ,
види све синове људске.
С престола, на коме седи,
погледа на све који живе на земљи.«
»Господ на небесима постави престо свој,
и царство његово свим влада.«
»Боже! Пут је твој свет,
који је Бог тако велик као Бог наш?
Ти си Бог који је чинио чудеса,
показивао силу своју међу народима!« PKSerb 32.1

(Псалам 33,13.14; 103,19; 77,13.14)

Иако Бог не станује у храмовима, који су начињени људском руком, Он својим присуством указује част скуповима свога народа. Он је обећао да ће, када се окупе да Га траже, да признају своје грехе, да се моле једни за друге, и сам својим Духом бити међу њима. Међутим, они који се окупљају да Му служе, треба да одбаце свако зло. Уколико Му не буду служили духом и истином и у лепоти светости, њихово окупљање биће узалудно. О таквима Господ каже: »Ови људи приближавају се мени уснама својим, и устима поштују ме, а срце њихово далеко стоји од мене.« (Матеј 15,8.9) Они који служе Богу морају служити »духом и истином, јер Отац хоће такве богомољце«. (Јован 4,23) PKSerb 32.2

»А Господ је у светој цркви својој, мучи пред њим, сва Земљо!« (Авакум 2,20) PKSerb 32.3