ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

30. поглавље—ИЗБАВЉЕЊЕ ОД АСИРИЈЕ

*****

Када се народ нашао у великој опасности, у време када су асир349 ске чете продирале у јудејску земљу и када је изгледало да од потпуног разарања ништа не може сачувати Јерусалим, Језекија је бодрио снаге своје државе да се с непоколебљивом храброшћу одупру својим незнабожачким угњетачима и да се ослоне на Господњу избавитељску моћ. »Будите слободни и храбри, не бојте се и не плашите се цара Асирскога ни свега мноштва што је с њиме«, охрабривао је Јудејце, »јер је с нама већи него с њиме. С њиме је мишица телесна, а с нама је Господ, Бог наш, да нам помогне и да бије наше бојеве.« (2. Дневника 32,7.8) PKSerb 237.1

Језекија није без разлога говорио с таквом сигурношћу, био тако уверен у повољан исход. Хвалисави Асирци, иако су неко време служили Богу као оруђе да шибом свога гнева кажњава народе, нису били предодређени да стално побеђују (види: Исаија 10,5). »Не бој се Асирца«, гласила је порука коју је Бог неколико година пре тога упутио преко Исаије онима који станују у Сиону. 350 »Јер још мало... и подигнуће на њега Господ над војскама бич, те ће бити као расап мадијански код камена Орива, и као штап његов на мору, и подигнуће га као у Египту. И тада ће се скинути бреме његово с рамена твојега и јарам његов с врата твојега, и изломиће се јарам од помазања.« (Исаија 10,24-27) PKSerb 237.2

У другој пророчкој поруци, објављеној »године које умре цар Ахаз«, пророк је рекао: »Закле се Господ над војскама, говорећи: доиста, биће како сам смислио, и како сам наумио извршиће се. Потрћу Асирца у земљи својој, на горама својим изгазићу га; тада ће се скинути с њих јарам његов, и бреме његово с плећа њихових скинуће се. То је намишљено свој земљи, и то је рука подигнута на све народе. Јер је Господ над војскама наумио, и ко ће разбити? И његову руку подигнуту ко ће одвратити?« (Исаија 14,28.24-27) PKSerb 238.1

Моћ угњетача морала је бити сломљена. Међутим, Језекија је током првих година своје владавине, наставио да плаћа данак Асирији, у складу с уговором који је склопио Ахаз. У међувремену, посаветовао се »с кнезовима својим и с јунацима својим« и предузео све што је било у његовој моћи да осигура одбрану свога царства. Постарао се да у граду, у јерусалимским зидовима, увек постоје обилне залихе воде, чак и да је у околини града понестане. »И охрабри се, те озида сав зид оборени, и подиже куле, и споља озида још један зид, и утврди Милон у граду Давидову, и начини много оружја и штитова. И постави војводе над народом.« (2. Дневника 32,3.5.6) Није било пропуштено ништа што је требало учинити да би град био припремљен за опсаду. PKSerb 238.2

У време када је Језекија ступио на јудејски престо, Асирци су већ одвели у ропство мноштво синова Израиљевих из северног царства; неколико година после почетка његове владавине, док је још радио на јачању одбране Јерусалима, Асирци су опколили и заузели Самарију и расејали десет племена по бројним провинцијама асирског царства. Јудејска граница била је удаљена само неколико километара, а Јерусалим мање од 80 километара; богати плен у ризницама Храма могао је навести непријатеља да се врати. PKSerb 238.3

Међутим, јудејски цар је одлучио да учини све што је у његовој моћи да би се припремио за пружање отпора непријатељу; и учинивши све што су људска мудрост и снага могле учинити, окупио је своје војнике и позвао их да буду храбри. »Јер је Светац Израиљев велик посред вас«, гласила је порука која је преко Исаије била упућена Јуди; и цар је у непоколебљивој вери објавио: »С нама је Господ, Бог наш, да нам помогне, и да бије наше бојеве!« (Исаија 12,6; 2. Дневника 32,8) PKSerb 238.4

Ништа тако брзо не надахњује вером као показивање вере! Јудејски цар се припремио за олују која се приближавала; сигуран да ће се пророчанство против Асираца испунити, ослонио се својом душом на Бога. »А народ се ослони на речи Језекије, цара Јудина!« (2. Дневника 32,8) Без обзира што ће се сада асирска војска, одмах после победе над највећим народима света, после победе над Самаријом у Израиљу, окренути свим својим снагама против Јуде; без обзира што ће се хвалисати: »Како је рука моја достигла краљевства идола, где је ликова њихових било више него у Јерусалиму и у Самарији, и како сам Самарији и ликовима њеним учинио, нећу ли учинити Јерусалиму и ликовима његовим« (Исаија 10,10.11. Бакотић), Јуда није имао чега да се боји, јер је Господ био његова узданица. Дуго очекивани час одлуке коначно је дошао. Асирске снаге, напредујући из победе у победу, појавиле су се у Јудеји. Сигурне у свој успех, вође су своје снаге поделиле у две армије, од којих је једна на југозападу требало да се суочи с египатском војском, а друга да опседне Јерусалим. PKSerb 239.1

Једина нада јудејског народа била је сада у Богу. Свака помоћ коју би Египат могао да пружи била је онемогућена, а у близини није било другог народа који би им као пријатељ пружио руку. PKSerb 239.2

Асирски официри, сигурни у снагу своје дисциплиноване војске, заказали су састанак с јудејским кнезовима и дрско захтевали да им се град преда. Захтев је био праћен хулама и погрдама против јеврејског Бога. Божје име више није изазивало страхопоштовање међу народима, већ је постало предмет сталног вређања због слабости и отпада Израиља и Јуде. (Види: Исаија 52,5) PKSerb 239.3

»Кажите цару Језекији«, захтевао је Равсак, један од Сенахиримових високих официра, »овако каже велики цар, цар Асирски, каква је то узданица у коју се уздаш? Ти велиш, али су то празне речи, да имаш савета и силе за рат. У што се, дакле, уздаш да си се одметнуо од мене?« (2. О царевима 18,19.20) PKSerb 239.4

Официри су разговарали изван градских врата, али су их стражари на зидинама ипак могли чути. Када су представници асирског цара почели гласно да траже од јудејских кнезова да прихвате њихове захтеве, било им је предложено да говоре арамејским уместо јудејским језиком да народ на зидинама не би био упознат с током преговора. Равсак, одбацујући презриво тај предлог, још више је појачао глас и, настављајући да говори јеврејским језиком, узвикнуо: PKSerb 239.5

»Чујте речи великога цара Асирскога! Овако вели цар: немојте да вас вара Језекија, јер вас не може избавити. Немојте да вас наговори Језекија да се уздате у Господа, говорећи: Господ ће нас избавити, овај се град неће дати у руке цару Асирском!« PKSerb 240.1

»Не слушајте Језекије, јер овако каже цар Асирски: учините мир са мном, и ходите к мени, па једите сваки са свога чокота и сваки са своје смокве, и пијте сваки из својега студенца, докле не дођем и не однесем вас у земљу као што је ваша, у земљу обилну житом и вином, у земљу обилну хлебом и виноградима.« PKSerb 240.2

»Немојте да вас вара Језекија, говорећи: Господ ће вас избавити! Је ли који између богова других народа избавио своју земљу из руке цара Асирскога? Где су богови Ематски и Арфадски? Где су богови Сефарвимски? Јесу ли избавили Самарију из мојих руку? Који су између свих богова ових земаља избавили земљу своју из моје руке? Па зар ће Господ избавити Јерусалим из моје руке?« (Исаија 36,13-20) PKSerb 240.3

На све ове изазове синови Јудини »не одговорише му ни речи«. Преговори су били завршени. Јеврејски представници су се вратили Језекији »раздеравши хаљине, и казаше му речи Равсакове«. (Исаија 36,21.22) А цар, када је чуо овај богохулни изазов, »раздре хаљине своје, и веза око себе кострет, и отиде у дом Господњи«. (2. О царевима 19,1) PKSerb 240.4

Гласник је био послан Исаији да га упозна с исходом преговора. »Ово је дан невоље и укора и руга«, гласила је царева порука, »да ако је чуо Господ, Бог твој, све што рече Равсак, којега посла цар Асирски, господар његов, да ружи Бога живога, и да га вређа речима, које је чуо Господ, Бог твој; помоли се за остатак који се налази!« (2. О царевима 19,3.4) PKSerb 240.5

»Тада се помоли тога ради цар Језекија и пророк Исаија, син Амосов, и вапише к Небу.« (2. Дневника 32,20) PKSerb 240.6

Бог је услишио молитве својих слугу. Преко Исаије била је упућена порука Језекији: »Овако вели Господ: не плаши се речи које си чуо, којима хулише на мене слуге цара Асирскога! Ево, ја ћу пустити на њега дух, те ће чути глас и вратити се у своју земљу, и учинићу да погине од мача у својој земљи!« (2. О царевима 19,6.7) PKSerb 240.7

Асирски представници, после састанка с Јудиним кнезовима, отишли су да лично разговарају са својим царем, који се налазио са делом своје војске, који је бранио приступ из Египта. Саслушавши њихов извештај, Сенахирим је написао писма »ружећи Господа, Бога Израиљева, и говорећи на њега речима: као што богови народа земаљских нису избавили народа својега из мојих руку, тако неће ни Бог Језекијин избавити народа својега из мојих руку«. (2. Дневника 32,17) PKSerb 241.1

Ова охола претња била је пропраћена поруком: »Нека те не вара Бог твој, у којега се уздаш, говорећи: неће се дати Јерусалим у руке цару Асирскоме. Ето, чуо си шта су све учинили цареви Асирски свим земљама, потрвши их сасвим, а ти ли ћеш се избавити? Јесу ли народе које сатрше оци моји избавили богови њихови, Госанце, Харанце, Ресефе, и синове Еденове, који бејаху у Теласару? Где је цар Ематски и цар Арфадски и цар од града Сефарвима, од Ене и од Аве?« (2. О царевима 19,10-13) PKSerb 241.2

Када је јудејски цар примио ово увредљиво писмо, однео га је у Храм и »развио... пред Господом«, затраживши у чврстој вери помоћ са Неба да би народи на Земљи могли да виде да јеврејски Бог и сада живи и да влада (2. О царевима 19,14). Господња част је била у питању; само је Он могао да донесе избављење. PKSerb 241.3

»Господе, Боже Израиљев«, молио се Језекија, »који седиш на херувимима, ти си сам Бог свим царствима на Земљи, ти си створио небо и земљу. Пригни, Господе, ухо своје и чуј; отвори, Господе, очи своје и види; чуј речи Сенахирима, који посла да ружи Бога живога. Истина је, Господе, опустошили су цареви Асирски оне народе и земље њихове, и побацали су богове њихове у огањ, јер не бејаху богови, него дело руку човечјих, дрво и камен, зато их потрше. И зато, Господе, Боже наш, избави нас из руку његових, да познају сва царства на земљи да си ти, Господе, сам Бог!« (2. О царевима 19,15-19) PKSerb 241.4

»Пастире Израиљев, чуј!
Који водиш синове Јосифове као овце, Који седиш на херувимима, јави се!
Пред Јефремом и Венијамином и Манасијом
Пробуди крепост своју,
И ходи да нам помогнеш!
Боже, поврати нас,
Нека засја лице твоје,
Да се спасемо! Господе, Боже над војскама,
Докле ћеш се гневити кад те моли народ твој!
Храниш их хлебом сузним,
И појиш их сузама троструком мером.
Учинио си да се око нас свађају суседи наши,
И непријатељи се наши смеју међу собом.
Боже над војскама, поврати нас,
Нека засја лице твоје да се спасемо!
Из Мисира си пренео чокот,
Изагнао народе, и посадио га.
Окрчио си за њ, и он пусти жиле,
И заузе сву земљу.
Горе се покрише његовим сеном,
И лозе су му кедри Божји.
Пустио је лозе своје до мора,
И огранке своје до реке.
Зашто си му развалио ограду,
Да га кида ко год прође?
Горски вепар подгриза га,
И пољска звер једе га.
Боже над војскама, обрати се,
Погледај с Неба и види,
И обиђи виноград овај!
Сад овај, који је посадила десница твоја,
Исина, којега сиукрепио себи!...
Оживи нас, и име твоје призваћемо,
Господе, Боже над војскама, поврати нас,
Нека засја лице твоје, да се спасемо!« PKSerb 241.5

(Псалам 80)

Језекијина молитва за Јуду и у част његовог врховног Владара била је у складу с Божјом вољом. Соломун, у својој молитви за посвећење Храма, молио се Господу да »даје правицу слузи својему и народу својему Израиљу у свако доба, да би познали сви народи на Земљи да је Господ сам Бог и да нема другога«! (1. О царевима 8,59.60) Молио се да Господ покаже своју посебну наклоност у време рата или када војске почну да тлаче народ, па Израиљеви кнезови пођу у дом молитве и затраже избављење (1. О царевима 8,33.34). PKSerb 243.1

Језекија није био остављен без наде. Исаија му је послао следећу поруку: »Овако вели Господ, Бог Израиљев: услишио сам за што си ми се молио ради Сенахирима, цара Асирскога. Ово је реч коју Господ изрече за њега: PKSerb 243.2

Руга ти се и подсмева ти се девојка, кћер Сионска, за тобом маше главом кћер Јерусалимска.« PKSerb 243.3

»Кога си ружио и хулио? И на кога си подигао глас? И подигао увис очи своје? На Свеца Израиљева! Преко посланика својих ружио си Господа и рекао си: с мноштвом кола својих изиђох на високе горе, на стране Ливанске, и посећи ћу високе кедре његове и лепе јеле његове, и ући ћу у крајњи стан његов, у шуму његова Кармила! Ја сам копао и пио воду туђу, и исушио сам стопама својим све воде градовима!« PKSerb 243.4

»Ниси ли чуо да ја то одавно чиним и од искона да сам тако уредио? Сада те пуштам да превратиш тврде градове у пусте гомиле. Зато они који у њима живе изнемогоше, уплашише се и сметоше се, посташе као трава пољска, као зелена травица, као трава на крововима, која се суши пре него што сазри.« PKSerb 243.5

»Знам седење твоје, и полажење твоје и долажење твоје знам, и како бесниш на мене. Јер бесниш на мене, и твоја обест дође до мојих ушију; зато ћу метнути брњицу своју на ноздрве твоје, и узду своју у губицу твоју, па ћу те одвести натраг путем којим си дошао!« (2. О царевима 19,20-28) PKSerb 243.6

Окупаторска војска опустошила је земљу Јудину, али Бог је обећао да ће се на чудесан начин постарати за потребе народа. Језекија је добио поруку: »А теби ово нека буде знак: јешћете ове године што само од себе роди, и друге године што опет само од себе роди, а треће године сејте и жањите и садите винограде и једите род с њих. Јер остатак дома Јудина, што остане, опет ће пустити жиле одоздо и родити одозго. Јер ће из Јерусалима изаћи остатак, и из горе Сиона, који се сачувају. Ревност Господа над војскама учиниће то.« PKSerb 243.7

»Зато овако вели Господ за цара Асирскога: неће ући у овај град, нити ће бацити амо стреле, неће се примаћи к њему са штитом, нити ће ископати опкопа око њега. Вратиће се путем којим је дошао, а у град овај неће ући, вели Господ. Јер ћу бранити тај град, и сачуваћу га, себе ради и ради Давида, слуге својега.« (2. О царевима 19,29-34) PKSerb 244.1

Исте те ноћи дошло је избављење. »И исту ноћ анђео Господњи изиђе и поби у околу Асирском сто и осамдесет и пет тисућа.« (2. О царевима 19,35) »Сви јунаци и војводе и кнезови у војсци цара Асирскога« били су побијени (2. Дневника 32,21). PKSerb 244.2

Вест о овој страшној казни, извршеној над војском која је кренула да заузме Јерусалим, ускоро је стигла и до Сенахирима, који је и даље спречавао приступ Јудеји из Египта. Обузет страхом, асирски цар пожурио је да повуче војску и да се »врати са срамотом у своју земљу«. (2. Дневника 32,21) Међутим, није дуго владао. У складу с пророчанством које је било изречено о његовом изненадном крају, убили су га припадници његовог дома, »и на његово место зацари се Есархадон, син његов«. (Исаија 37,38) PKSerb 244.3

Јеврејски Бог надвладао је охоле Асирце. Господња част била је одбрањена у очима околних народа. У Јерусалиму је народно срце било испуњено светом радошћу. Њихове искрене молитве за избављење биле су праћене признањем греха и многим сузама. У својој великој потреби потпуно су се поуздали у Божју спасоносну силу и Он их није изневерио. И сада су тремови Храма одзвањали свечаним песмама хвале. PKSerb 244.4

»Зна се у Јудеји за Бога,
У Израиља је велико име његово.
У Салиму је стан његов,
И насеље његово на Сиону.
Онде је поломио крилате стреле луку,
Штит и мач и рат. Ти си светао,
Дивнији од гора хајдучких.
Који су јуначког срца посташе плен,
Заспаше сном својим,
И јунаци не нађоше руку својих.
Од претње твоје, Боже Јаковљев,
Дремљу кола и коњ.
Ти си страшан,
И ко ће се одржати пред лицем твојим кад се разгневиш?
С Неба јављаш суд,
Земља се препада и мучи,
Када Бог устаје на суд,
Да помогне свима који страдају на Земљи.
И гнев људски обраћа се у славу теби,
Кад се једном опашеш гневом.
Полажите и извршујте завете Господу, Богу својему,
Сви који сте око њега, носите даре Страшноме!
Он укроћава дух кнезовима,
Он је страшан царевима земаљским!« PKSerb 244.5

(Псалам 76)

Успон и пад асирске империје пружа обиље поука народима који данас живе на Земљи. Славу Асирије на врхунцу њеног благостања, надахнута реч упоредила је с племенитим дрветом у Божјем врту, које надвишује сва околна дрвета. PKSerb 245.1

»Ето, Асирац беше кедар на Ливану, лепих грана и дебела хлада и висока раста, којему врхови беху међу густим гранама... у хладу његову сеђаху сви велики народи. И беше леп величином својом и дужином грана својих, јер му корен беше код велике воде. Кедри у врту Божјему не могаху га заклонити, јеле не могаху се изједначити с његовим гранама, и јавори не беху као огранци његови; ниједно дрво у врту Божјему не беше на лепоту тако као он... завидеше му сва дрвета Едемска што беху у врту Божјему.« (Језекиљ 31,3-9) PKSerb 245.2

Међутим, асирски владари, уместо да своје необичне благослове употребе на корист људском роду, постали су бич многим земљама. Немилосрдни, не обраћајући пажњу ни на Бога ни на ближње, следили су своју утврђену политику присиљавања свих народа да признају надмоћност богова Ниневије, које су уздизали и изнад Највишега. Бог им је послао Јону с вешћу опомене, и за неко време понизили су се пред Господом над војскама и затражили опроштење. Али, врло брзо вратили су се обожавању идола и освајању света. PKSerb 245.3

Пророк Наум, оптужујући злочинце у Ниневији, узвикује: PKSerb 246.1

»Тешко граду крвничком,
Сав је пун лажи и отимања,
Грабеж не избива из њега.
Пуцају бичеви, и точкови праште,
И коњи топоћу, и кола скачу.
Коњаници поскакују и мачеви се сјаје,
И копља севају,
Имноштво је побијених...
Ево мене на те, Говори Господ над војскама.« PKSerb 246.2

(Наум 3,1-5)

С непогрешивом тачношћу Бескрајни и даље води свој рачун о народима. Док нуди своју милост и док позива на покајање, овај рачун остаје отворен; али када бројеви премаше одређену висину, коју је Бог утврдио, почиње изливање Његовог гнева. Рачун је закључен. Божанско стрпљење престаје. Милост се више не залаже за њих. PKSerb 246.3

»Господ је спор на гнев, и велике је моћи; али, никако не правда кривца; пут је Господњи у вихору и бури, и облаци су прах од ногу његових. Запрећује мору и исушује га, и све реке исушује, вене Васан и Кармил, и цвет васански вене. Горе се тресу од њега, и хумови се растапају, а земља гори пред њим и васиона и све што живи у њој. Пред гневом његовим ко ће се одржати? И ко ће се опрети јарости гнева његова? Јарост се његова излива као огањ, и стене се распадају пред њим.« (Наум 1,3-6) PKSerb 246.4

Управо је на тај начин Ниневија, »весели град, који седи без бриге, који говори у срцу свом: ја сам, и осим мене нема другога« био опустошен, »празан и го и пуст«, »ложа лавовима и пасиште лавићима, куда иђаше лав и лавица и лавић, и никога не беше да плаши«. (Софонија 2,15; Наум 2,10.11) PKSerb 246.5

Гледајући у будућност, у време када ће бити оборена охолост Асирије, Софонија прориче за Ниневију: »И у њој ће лежати стада, свакојако звериње између народа, и гем и ћук ноћиваће на довратницима њеним; гласом ће певати на прозорима, пустош ће бити на праговима, јер ће се поскидати кедровина.« (Софонија 2,14) PKSerb 247.1

Слава асирског царства била је велика; велики је био и његов пад. Пророк Језекиљ, разрађујући симболику племенитог кедровог дрвета, јасно је прорекао пад Асирије због њене охолости и свирепости. Он каже: PKSerb 247.2

»Зато овако вели Господ Господ, што је висок нарастао, и дигао врх свој међу густе гране, и срце се његово понело висином његовом; зато га дадох у руке најсилнијему међу народима да чини с њиме што хоће, одвргох га за безбожност његову. И туђинци, најљући између народа, посекоше га и оставише га, гране му попадаше по горама и по свим долинама, и огранци му се изломише по свим потоцима на земљи, и сви народи земаљски отидоше из хлада његова, и оставише га. На изваљеном пању његову станују све птице небеске, и на гранама су његовим све звери пољске: да се не поноси висином својом ниједно дрво крај воде...« PKSerb 247.3

»Овако вели Господ Господ: у који дан сиђе у гроб, учиних жалост... и сва дрвета пољска повенуше за њим. Праском падања његова устресох народе.« (Језекиљ 31,10-16) PKSerb 247.4

Охолост Асирије и њен пад треба да послуже као очигледна поука све до краја времена. Бог и данас пита народе на Земљи, који се у својој дрскости и охолости сврставају против Њега: »На које си међу дрветима едемским налик славом и величином? Али ћеш бити оборен с дрветима едемским у најдоњи крај земље!« (Језекиљ 31,18) PKSerb 247.5

»Добар је Господ, град је у невољи, и познаје оне који се у њега уздају. Али ће силном поплавом учинити крај« свима који покушавају да се уздигну изнад Највишега (Наум 1,7.8). PKSerb 247.6

»И обориће се понос асирски и палица ће се египатска узети!« (Захарија 10,11) Ово се односи не само на оне народе који су у стара времена устајали против Бога, већ и на савремене народе који пропуштају да изврше божанске намере. У дан коначног обрачуна, док праведни Судија целе Земље буде »расејавао народе« (Исаија 30,28), а онима који су одржали истину давао дозволу да уђу у Божји град, небески свод одјекиваће победничким песмама откупљених. Пророк објављује: »Певаћете као ноћу уочи празника, и веселићете се од срца као онај који иде са свиралом на гору Господњу, к стени Израиљевој. И Господ ће пустити да се чује слава гласа његова... јер ће се од гласа Господњега препасти Асирац, који је тукао палицом. И куда год прође палица поуздана, којом ће Господ навалити на њега, биће бубњи и гусле!« (Исаија 30,29-32) PKSerb 247.7