ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

29. поглавље—ПОСЛАНИЦИ ИЗ ВАВИЛОНА

*****

Средином своје успешне владавине цар Језекија изненада се разболео од тешке, смртоносне болести. Болест »на смрт«, била је тако тешка да му људи нису могли помоћи. Последња нада је нестала, када се пред њим појавио пророк Исаија с поруком: »Овако вели Господ: нареди за кућу своју, јер ћеш умрети и нећеш остати жив!« (Исаија 38,1) PKSerb 230.1

Изгледи су до крајности постали мрачни; ипак, цар је могао да се обрати Ономе који је и до тада био његово »уточиште и сила, помоћник, који се у невољама брзо налази«. (Псалам 46,1) И тако се »окрете лицем к зиду, и помоли се Господу, говорећи: Ох, Господе, опомени се да сам једнако ходио пред тобом верно и целим срцем, и творио што је теби угодно! И плака Језекија веома.« (2. О царевима 20,2.3) PKSerb 230.2

Од Давидовог времена није било цара који је толико учинио за изградњу Божјег царства у време отпада и обесхрабрења као што је то учинио Језекија. Владар на самрти верно је служио своме Богу и јачао поверење народа у Господа као врховног Владара. И, као некада Давид, и он је сада могао да каже: PKSerb 230.3

»Нека изађе преда те молитва моја,
Пригни ухо своје јауку мојему, Јер је пуна јада душа моја,
И живот се мој примаче гробу.« PKSerb 230.4

(Псалам 88,2.3)

»Јер си ти надање моје, Господе Боже,
Поуздање моје од младости моје,
Ти си од рођења мојега помоћ моја био.«
»Не напуштај ме кад ме снага моја издаје!«
»Боже, не удаљуј се од мене!
Боже, мој, похитај ми у помоћ!«
»Не остави ме, Боже, док не казујем колену овоме,
Славу твоју, Силу твоју колену будућему!« PKSerb 231.1

(Псалам 71, 5.6.9.12.18. Бакотић)

Онај, чијега »милосрђа није нестало«, чуо је молитву свога слуге (Плач Јеремијин 3,22). »И Исаија још не беше отишао до половине двора, а дође му реч Господња, говорећи: Врати се и реци Језекији, вођи народа мојега: овако вели Господ, Бог Давида, оца твојега: чуо сам молитву твоју, и видео сам сузе твоје, ево, исцелићу те, до три дана ићи ћеш у дом Господњи. И додаћу ти веку петнаест година, и избавићу тебе и овај град из руку цара Асирскога, и бранићу овај град себе ради и ради Давида, слуге својега!« (2. О царевима 20,4-6) PKSerb 231.2

Пророк се радосно вратио с речима обећања и наде. Исаија је 342 цару пренео вест о Божјој милости и заштитничком старању уз налог да се грудва смокава стави на оболело место. PKSerb 231.3

Као и Мојсије у земљи мадијанској, као и Гедеон у присутности небеског весника, као и Јелисије, непосредно пре узнесења свог учитеља, тако је и Језекија затражио неки знак да порука долази с Неба. »Шта ће бити знак да ће ме Господ исцелити и да ћу до три дана отићи у дом Господњи«, распитивао се код пророка. PKSerb 231.4

»А Исаија рече: ово нека ти буде знак од Господа да ће учинити Господ што је рекао: хоћеш ли да отиде сен десет коленаца напред или да се врати десет коленаца натраг? А Језекија рече: лако је да сен отиде напред десет коленаца, немој, нека се врати сен десет коленаца натраг!« PKSerb 231.5

Једино под Божјим непосредним деловањем сенка на сунчаном сату могла је да се врати за десет коленаца; то је требало да буде знак Језекији да је Господ услишио његову молитву. »И пророк Исаија завапи ка Господу, и врати Господ сен по коленцима по којима беше отишао на сунчанику Ахазову.« (2. О царевима 20,8-11) PKSerb 232.1

Када му је жељено здравље било враћено, јудејски цар је речима песме изрекао признање Господњој милости и зарекао се да ће преостале дане свог живота провести у добровољној служби Цару над царевима. Његово захвално признање Божјег милостивог поступања према њему, представља надахнуће свима који желе да своје дане употребе на славу свога Створитеља. PKSerb 232.2

»Ја рекох,
Кад се пресекоше дани моји:
Идем к вратима гробним,
Узе ми се остатак година мојих.
Рекох: Нећу видети Господа,
Господа у земљи живих,
Нећу више видети човека
Међу онима који станују на свету.
Век мој прође,
И пронесе се од мене као шатор пастирски,
Пресекох живот свој као ткач,
Одсећи ће ме од оснутка.
Од јутра до вечера учинићеш ми крај.
Мишљах за јутра,
Да ће као лав потрти све кости моје;
Од јутра до вечера учинићеш ми крај.
Пиштах као ждрал и као ластавица,
Уках као голубица,
Очи ми ишчилеше гледајући горе,
Господе, у невољи сам, облакшај ми!
Шта да речем? Он ми каза и учини.
Проживећу све године своје по јаду душе своје!
Господе, о том се живи,
И у том је свему живот духа мојега, Исцелио си ме и сачувао у животу.
Ево, на мир дође ми љути јад,
Али теби би мило да извучеш душу моју
Из јаме погибли,
Јер си бацио за леђа своја све грехе моје.
Јер неће гроб тебе славити,
Неће те смрт хвалити,
И који сиђу у гроб не надају се твојој истини.
Живи, живи, они ће те славити,
Као ја данас.
Отац ће синовима јављати истину твоју.
Господ ме спасе,
Зато ћемо певати песме моје,
У дому Господњем,
Докле год смо живи!« PKSerb 232.3

(Исаија 38,10-20)

У плодним долинама Тигра и Еуфрата живео је у то време под влашћу Асирије, један прастари народ који је био предодређен да влада светом. Међу тим људима било је и мудраца који су много пажње посвећивали проучавању небеских тела; када су запазили да се сенка на сунчаном сату вратила за десет коленаца, веома су се зачудили. Њихов цар, Меродах Валадан, чувши да се то чудо догодило као знак Јудином цару да му је Бог подарио нове године живота, упутио је посланике Језекији да му честитају оздрављење и сазнају, ако је то могуће, нешто више о Богу који је био способан да учини тако велико чудо. PKSerb 233.1

Посета ових посланика упућених од владара далеке земље, пружила је Језекији прилику да уздигне живога Бога. Како им је лако могао проговорити о Богу који одржава све што је створено, и чијом је милошћу, иако су све наде биле изгубљене, његов живот сачуван! До какве је значајне промене могло доћи да су ти тражиоци истине из халдејских равница били позвани да признају врховну власт живога Бога! PKSerb 233.2

Међутим, Језекијино срце било је пуно охолости и таштине и, да би уздигао себе, дозволио је завидљивим очима да прегледају ризнице свега чиме је Бог благословио свој народ. Цар им »показа све ризнице своје, сребро и злато и мирисе, и најбоље уље, и кућу у којој му беше оружје, и што се год налажаше у ризницама његовим, не оста ништа да им не показа Језекија«. (Исаија 39,2) Није то учинио да би прославио Бога, већ да би се уздигао у очима страних кнезова. Није застао да размисли да су ти људи представници једног снажног народа, који нема страха Божјега нити љубави према Богу у свом срцу, и да није мудро открити им тајне које се односе на земаљско богатство народа. PKSerb 233.3

Ова посета посланика владара далеке земље ставила је на пробу Језекијину захвалност и оданост Богу. Извештај каже: »Само када дођоше посланици кнезова вавилонских да се распитају за чудо које би у земљи, остави га Господ да би га искушао да би се знало шта му је у срцу.« (2. Дневника 32,31) Да је Језекија искористио пружену прилику да посведочи о сили, доброти и саучешћу Израиљевог Бога, извештај посланика можда би био сличан светлости која пробија таму. Међутим, он је уздигао себе изнад Господа над војскама. Није поступио »према добру које му се учини, јер се понесе срце његово«. (2. Дневника 32,25) PKSerb 234.1

Последице које су уследиле биле су разорне! Исаији је било откривено да ће посланици, враћајући се у своју земљи, понети са собом и извештај о благу које су видели, и да ће вавилонски цар и његови саветници почети да стварају планове да своју земљу обогате благом из Јерусалима. Језекија је тешко згрешио, »зато се подиже на њега гнев и на Јуду и на Јерусалим«. (2. Дневника 32,25) PKSerb 234.2

»Тада дође пророк Исаија к цару Језекији и рече му: шта су говорили ти људи? и одакле су дошли к теби? А Језекија рече: из даљне земље дошли су к мени, из Вавилона! А он рече: шта су видели у твом двору? А Језекија рече: видели су све што има у мом двору, није остало ништа у ризницама мојим да им нисам показао.« PKSerb 234.3

»Тада рече Исаија Језекији: чуј реч Господа над војскама: Ево, доћи ће време када ће се однети у Вавилон све што има у кући твојој, и што су сабирали оци твоји до данас, неће остати ништа, вели Господ. И синове твоје, који ће изаћи од тебе, које ћеш родити, узеће да буду дворани у двору цара вавилонскога.« PKSerb 234.4

»А Језекија рече Исаији: добра је реч Господња коју си рекао. Још рече: је ли, за мога века биће мир и вера?« (Исаија 39,3-8) PKSerb 235.1

Испуњен кајањем, »понизи се Језекија зато што се беше понело срце његово, и он и Јерусалимљани, те не дође на њих гнев Господњи за живота Језекијина«. (2. Дневника 32,26) Али, зло семе било је посејано које ће у своје време проклијати и донети жетву опустошења и бола. Ипак, у току преосталих година своје владавине цар Јудин требало је да ужива у благостању због чврсте решености да поправи прошлост и прослави име Бога коме служи. Међутим, његова вера је морала да прође кроз тешку пробу, а он је морао да научи да се једино уз потпуно ослањање на Господа може надати да ће победити силе таме, које су се завериле да му донесу пропаст и потпуно уништење његовом народу. PKSerb 235.2

Извештај о Језекијином неуспеху да се у време посете асирских посланика покаже достојан указаног поверења, представља важну поуку свима нама. Много више него што чинимо, треба да говоримо о драгоценим поглављима свога искуства, о Божјој милости и доброти, о ненадмашним дубинама Спаситељеве љубави. Када су наши ум и срце пуни Божје љубави, неће нам бити тешко да говоримо о ономе што припада духовном животу. Узвишене 348 мисли, племените тежње, јасно схватање истине, несебичне намере, чежња за побожношћу и светошћу, све то биће изражено речима које ће указивати на карактер онога што се крије у срцу. PKSerb 235.3

Онима с којима се из дана у дан дружимо потребна је наша помоћ, неопходно наше вођство. Они могу да буду у таквом душевном стању да им реч изговорена у право време буде као клин стављен на право место. Сутра би се неке од тих душа могле наћи на месту на коме им се не бисмо могли поново приближити. Какав је наш утицај на те наше сапутнике? PKSerb 235.4

Сваки дан у животу намеће нам одговорности које морамо да носимо. Својим речима и делима, свакога дана, утичемо на оне с којима се дружимо. Зато је велика наша потреба да поставимо стражу код својих усана и будно пазимо на своје кораке! Један несмотрен покрет, један неразуман корак, и узбуркани таласи покренути неким великим искушењем могу одвући душу у пропаст. Мисли које смо усадили у људски ум не можемо избрисати. Ако су биле зле, тада смо, можда, покренули низ околности, поплаву зла, коју нисмо у стању да зауставимо. PKSerb 235.5

Са друге стране, ако својим примером помогнемо другима да прихвате добра начела, дајемо им снагу да чине добро. Они, са своје стране, шире тај исти благословени утицај на друге. Тако стотине и хиљаде добијају помоћ захваљујући нашем несвесном утицају. Искрени Христов следбеник јача добре намере свих људи с којима долази у додир. Свету неверника који воли грех, он открива силу Божје милости и савршенство Његовог карактера. PKSerb 236.1