ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

27. поглавље—ЦАР АХАЗ

*****

Ахазово ступање на престо суочило је Исаију и његове сараднике с околностима тежим од свих које су до тада владале на Јудином подручју. Многи који су се до тада одупирали заводничком утицају идолопоклоничких обичаја, прихватили су наговор да учествују у обожавању незнабожачких богова. Кнезови у Израиљу показали су се недостојним указаног поверења, лажни пророци су устајали с вестима које су наводиле на отпад, чак су и неки свештеници проповедали за новац. Међутим, вође отпада формално и даље су одржавали богослужења правом Богу и сматрали себе делом Божјег народа. PKSerb 218.1

Пророк Михеј, који је објављивао своја сведочанства у току тих тешких дана, каже да су грешници у Сиону, тврдећи да се »ослањају на Господа« и богохулно се хвалишући: »Није ли Господ усред нас? Неће доћи зло на нас«, настављали да »граде Сион крвљу и Јерусалим безакоњем«. (Михеј 3,11.10) Против тих зала пророк Исаија подигао је свој глас оштрог укора: »Чујте реч Господњу, кнезови Содомски, послушајте закон Бога нашега, народе Гоморски! Шта ће ми мноштво жртава ваших, вели Господ... када долазите да се покажете преда мном, ко иште то од вас, да газите по мом трему?« (Исаија 1,10-12) PKSerb 218.2

Надахнуто перо објављује: »Жртва је безбожничка гад, а камоли када је приносе у греху.« (Приче 21,27) Бог небески има »чисте очи« и »не може да гледа зло«. (Авакум 1,13) Он се не одвраћа од преступника зато што је неспреман да му опрости; већ када грешник одбија да се послужи обилним ризницама милости, Бог није у стању да га ослободи од греха. »Гле, није окрачала рука Господња да не може спасти, нити је отежало ухо његово да не може чути, него безакоња ваша раставише вас од Бога вашега, и греси ваши заклонише лице његово од вас да не може чути.« (Исаија 59,1.2) Соломун је написао: »Тешко теби, земљо, кад ти је цар дете!« (Проповедник 10,16) Тако је било са земљом Јудином. Непрекидни преступи учинили су да њени владари постану као деца. Исаија је указао народу на тежак међународни положај земље и показао да је такво стање последица покварености у високим круговима. »Јер, гле«, наглашавао је он, »Господ, Господ над војскама, узеће Јерусалиму и Јуди потпору и помоћ, сваку потпору у хлебу, и сваку потпору у води, јунака и војника, судију и пророка, мудраца и старца, педесетника и угледна човека, и саветника и вешта уметника и човека речита. И даћу им кнезове младиће, и деца ће им бити господари.« »Јер се обори Јерусалим и Јуда паде, јер се језик њихов и дела њихова противе Господу.« (Исаија 3,1-4.8) PKSerb 219.1

»Народе мој«, наставио је пророк, »који те воде, заводе те, и кваре пут хода твојега!« (Исаија 3,12) У току Ахазове владавине ове речи дословно су се испуниле, јер је о њему написано: »Јер хођаше путевима царева Израиљевих, и још сали ликове Валима. И сам кађаше у долини сина Еномова, и сажизаше синове своје огњем по гадним делима оних народа које одагна Господ испред синова Израиљевих.« (2. О царевима 16,3; 2. Дневника 28,2.3) PKSerb 219.2

То је било време заиста велике опасности за изабрани народ. Још само неколико кратких година и десет племена из Израиљског царства требало је да буду расејана међу незнабожачким народима. И Јудином царству предстојала је мрачна будућност. Силе добра брзо су слабиле, а силе зла се умножавале. Пророк Михеј, гледајући такво стање, био је покренут да узвикне: »Неста побожнога за земље, и нема правога међу људима!« »Најбољи је међу има као трн, најправији је гори од трњака!« (Михеј 7,2.4) Исаија закључује: »Да нам Господ над војскама није оставио мало остатка, били бисмо као Содом ... као Гомор!« (Исаија 1,9) PKSerb 219.3

Бог је у свим временима, ради оних који су Му остали верни, као и ради своје бескрајне љубави према залуталима, дуго подносио бунтовне, позивао их да одбаце своје зле путеве и да се врате Њему. »Јер заповест по заповест, правило по правило... овде мало, онде мало«, Бог је преко својих изабраних људи учио преступнике путу праведности (Исаија 28,10). PKSerb 220.1

Тако је било и за време Ахазове владавине. Залуталом Израиљу упућиван је позив за позивом да се врати и постане веран Господу. Пророци су нежно опомињали; и док су стајали пред народом, озбиљно позивајући људе да се покају и промене, њихове речи доносиле су плод на славу Богу. PKSerb 220.2

Преко Михеја био је упућен диван позив: »Слушајте шта говори Господ: устани, суди се са горама, и нека чују хумови глас твој. Слушајте, горе и тврди темељи земаљски, парбу Господњу, јер Господ има парбу с народом својим, и са Израиљем се суди.« PKSerb 220.3

»Народе мој, шта сам ти учинио? И чиме сам ти досадио? Одговори ми! Јер те изведох из земље египатске и искупих из куће ропске, и послах пред тобом Мојсија, Арона и Марију.« PKSerb 220.4

»Народе мој, опомени се шта науми Валак, цар Моавски, и што му одговори Валам, син Веоров, од Ситима до Галгала шта би, да познаш правду Господњу.« (Михеј 6,1-5) PKSerb 220.5

Бог, коме служимо, дуго трпи; »милосрђа његова није нестало«. (Плач Јеремијин 3,22) У току целокупног раздобља времена милости Његов Дух позива људе да прихвате дар живота. »Тако био ја жив, говори Господ Господ, није ми мило да умре безбожник, него да се врати безбожник са свога пута и буде жив; вратите се, вратите се са злих путева својих, јер зашто да мрете доме Израиљев?« (Језекиљ 33,11) Сотона се служи својим посебним методом да човека наведе на грех и да га онда остави у греху, беспомоћног и без наде, преплашеног да не би могао да затражи опроштење. Међутим, Бог позива: »Нека се ухвати за силу моју да учини мир са мном; учиниће мир са мном!« (Исаија 27,5) У Христу нам је све могуће, понуђено нам је свако охрабрење. PKSerb 220.6

У време отпада у Јуди и Израиљу, многи су се распитивали: »Са чиме ћу доћи пред Господа да се поклоним Богу Вишњему? Хоћу ли доћи пред њега са жртвама паљеницама, с теоцима од године? Хоће ли Господу бити миле тисуће овнова? Десетине тисућа потока уља?« Одговор је јасан и одређен: »Показао ти је, о човече, шта је добро; и шта Господ иште од тебе осим да чиниш што је право и да љубиш милост и да ходиш смерно с Богом својим!« (Михеј 6,6-8) PKSerb 221.1

Уздижући вредност практичне побожности, пророк је поновио савет који је Израиљ добио пре много векова. Господ је рекао преко Мојсија, док се народ припремао да уђе у Обећану земљу: »Сада, дакле, Израиљу, шта иште од тебе Господ, Бог твој, осим да се бојиш Господа, Бога својега, да ходиш свим путевима његовим и да га љубиш, и да служиш Господу, Богу својему, из свега срца својега и из све душе своје, држећи заповести Господње и уредбе његове, које ти ја данас заповедам, да би ти било добро!« (5. Мојсијева 10,12.13) Господње слуге, из столећа у столеће, понављале су ове савете онима који су били у опасности да прихвате формализам обичаја и да забораве да буду милостиви. Када је законик самоме Христу, у току Његове земаљске службе, поставио питање: »Учитељу, која је заповест највећа у закону?« Исус је одговорио: »Љуби Господа, Бога својега, свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: љуби ближњега својега као себе самога! О овим двема заповестима виси сав закон и пророци.« (Матеј 22,36-40) PKSerb 221.2

Ове јасне изјаве пророка и самога Учитеља треба да примимо као Божји глас који се обраћа свакој души. Ми не смемо да пропустимо ниједну прилику у којој можемо да чинимо дела милосрђа, нежног старања и хришћанске љубазности онима који су уморни и натоварени. Ако не можемо да учинимо више, можемо, ипак да упутимо реч охрабрења и наде онима који не познају Бога, и којима се најлакше можемо приближити саучешћем и љубављу. PKSerb 221.3

Богата и обилна обећања била су упућена онима који траже прилику да радост и благослов унесу у живот других. »И ако отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу невољну; тада ће засјати у мраку видело твоје и тама ће твоја бити као подне. Јер ће те Господ водити вазда, и ситиће душу твоју на суши, и кости твоје крепиће, и бићеш као врт заливен и као извор којему вода не пресушује.« (Исаија 58,10.11) PKSerb 221.4

Ахазово понашање, његово идолопоклонство упркос озбиљним опоменама које му је упутио пророк, могло је имати само један исход. »Зато се разгневи Господ на Јуду и на Јерусалим, те их даде да се потуцају, да буду чудо и подсмех.« (2. Дневника 29,8) Царство је почело брзо да пропада, а освајачке војске угрозиле су и сам његов опстанак. »Тада Ресин, цар Сиријски, и Фекај, син Ремалијин, цар Израиљев, дођоше да бију Јерусалим, и опколише Ахаза.« (2. О царевима 16,5) PKSerb 222.1

Ахаз и кнезови из његовог царства не би имали разлога да се плаше неприродног савеза, који је био склопљен против њих, да су били праве слуге Највишега. Али, понављани преступи оду зели су им снагу. Испуњено безименим страхом од осветничких казни увређеног Бога, »срце Ахазово и срце народа његова устрепта као дрвеће у шуми од ветра«. (Исаија 7,2) У том тешком часу Господња реч дошла је Исаији, наређујући му да оде уздрхталом цару и да му каже: PKSerb 222.2

»Чувај се и буди миран, не бој се, и срце твоје нека се не плаши... што се Сиријци и Јефрем и син Ремалијин договорише на твоје зло, говорећи: хајдемо на Јудеју да јој досадимо и да је освојимо и да поставимо у њој царем... Овако вели Господ Бог: неће се то учинити, неће бити!« Исаија је објавио да ће царство Израиљево, али и Сирија, ускоро доћи крају. »Ако не верујете«, закључио је пророк, »нећете се одржати!« (Исаија 7,4-7.9) PKSerb 222.3

Јудином царству би било на добро да је Ахаз примио ову поруку као вест са Неба. Међутим, одлучио је да се ослони на телесну силу, па је затражио помоћ од незнабожаца. У очајању послао је гласника Теглат Феласару, цару Асирије: »Слуга сам твој, ходи и избави ме из руке цара Сиријскога и из руке цара Израиљева, који се подигоше на мене!« (2. О царевима 16,7) Уз молбу је послао и богате дарове из царске ризнице и ризнице Храма. PKSerb 222.4

Затражена помоћ је стигла и цар Ахаз могао је привремено да одахне, али за коју цену по Јуду! Понуђени данак је распалио похлепу Асирије и тај превртљиви народ ускоро је запретио да преплави и пороби Јуду. Ахаза и његове несрећне поданике сада је захватио страх да ће потпуно пасти у руке суровим Асирцима. PKSerb 222.5

»Јер Господ обараше Јуду«, због непрестаних преступа. Уместо 330 да се покаје у време свога похођења, Ахаз је »још већма грешио Господу... и приносио жртве боговима Дамаска«. »Када богови царева Сиријских њима помажу«, говорио је цар, »приносићу њима жртве да би мени помагали!« (2. Дневника 28,19.22.23) PKSerb 223.1

Отпаднички цар, близу краја своје владавине, наредио је да се затворе врата Храма. Свете службе биле су прекинуте. Ни свећњак пред олтаром није више горео. Нису више приношене ни жртве за грехе народа. Слатки мирис тамјана, у време јутарње и вечерње жртве, није се више уздизао. Становници безбожног града, напустивши тремове Божјега дома и чврсто затворивши његова врата, дрско су подигли олтаре и почели да обожавају незнабожачка божанства на угловима улица по целом Јерусалиму. Незнабоштво је постигло привидну победу; силе таме скоро су надвладале. PKSerb 223.2

Међутим, у Јуди је било и оних који су се држали своје верности Господу, упорно одбијајући да се приклоне идолопоклонству. Према таквима с надом су управљали поглед Исаија, Михеј и сви њима слични, док су разматрали штете настале у току последњих година Ахазове владавине. Њихово Светилиште било је затворено, али су верни стекли поуздање: »Јер је с нама Бог!« »Господа над војскама светите, и Он нека вам је страх и бојазан. И биће вам светиња!« (Исаија 8,10.13.14) PKSerb 223.3