Апостолска Црква - Христовим Трагом

Двадесет и четврто поглавље—Коринт

(Ово поглавље засновано је на тексту у Делима 18,1-18)

Коринт је у току првог столећа хришћанске ере био један од водећих градова не само Грчке, већ и света. Грци, Јевреји и Римљани, с путницима из свих земаља, тискали су се његовим улицама, жељни да обаве послове и доживе задовољства. Тај велики трговачки центар, смештен тако да је има лак приступ из свих делова Римске империје, био је и важно место у коме је требало подићи споменике Богу и Његовој истини. AASer 175.1

Међу Јеврејима који су се стално настанили у Коринту били су и Акила и Прискила, који су се касније истакли као искрени радници за Христа. Пошто се упознао са карактером тих особа, Павле »дође к њима”. AASer 175.2

Павле је на самом почетку свога рада у овој раскрсници путева, на све стране видео само озбиљне препреке напретку свога дела. Град је скоро потпуно био предан идолопоклонству. Венера је била омиљена богиња, а са обожавањем Венере били су повезани многи понижавајући обреди и церемоније. Коринћани су постали познати, чак и међу незнабошцима, по својој оданости крајњем неморалу. Чинило се да мало размишљају о било чему или обраћају пажњу на било шта, осим на тренутна уживања и разоноду. AASer 175.3

Приликом проповедања Јеванђеља у Коринту, апостол је применио систем који се разликовао од онога којим се служио у Атини. Док се налазио у претходном граду, трудио се да свој стил прилагоди карактеру својих слушалаца; логику је супротстављао логици, науку науци, филозофију филозофији. Размишљајући о тако проведеном времену, закључио је да је његово проповедање у Атини донело само мало плода, и зато је одлучио да у Коринту примени другачији метод рада у својим напорима да привуче пажњу ових безбрижних и равнодушних људи. Одлучио је да избегава сложена доказивања и расправљања, и да међу Коринћанима не зна ништа »осим Исуса Христа, и то распетога”. Одлучио је да им не проповеда »у надговорљивим речима људске премудрости, него у доказивању Духа и силе« (1. Коринћанима 2,2.4) AASer 176.1

Исус, кога се Павле спремао да објави као Христа Грцима у Коринту, био је Јеврејин скромнога рода, васпитан у граду познатом по својој пословичној покварености. Одбацили су Га припадници Његовог народа, а на крају је био разапет као злочинац. Грци су веровали да постоји потреба за уздизањем људског рода, али су сматрали да је проучавање филозофије и науке једини начин да за остварење истинског оплемењивања и праве части. Да ли ће Павле успети да их поведе да поверују да вера у силу овог непознатог Јеврејина може уздићи и оплеменити сваку способност њиховог бића? AASer 176.2

У мислима мноштва које живи у садашње време, крст на Голготи повезан је са светим успоменама. Посвећене замисли удружене су са призорима распећа. Међутим, у Павлове дане помисао на крст изазивала је осећање одбојности и ужаса. Уздизати као Спаситеља човечанства некога који је умро на крсту, сасвим природно, доводило је до ругања и противљења. AASer 176.3

Павле је врло добро знао како ће Јевреји и Грци у Коринту дочекати његову вест. Сам је признао: »А ми проповедамо Христа разапета, Јеврејима дакле, саблазан а Грцима безумље.« (1. Коринћанима 1,23) Међу његовим слушаоцима, Јеврејима, многе ће разгневити вест за коју се спремао да им објави. По процени Грка, његове речи биће несхватљива лудост. Сви ће га сматрати малоумним зато што покушава да им докаже да крст може имати било какве везе са оплемењивањем људског рода или са спасењем човечанства. AASer 176.4

Међутим, Павла је крст привлачио више од било чега другога. Од тренутка када је био заустављен у својој каријери прогонитеља следбеника распетог Назарећанина, није престајао да се хвали крстом. Тамо, у том часу, било му је дато откривење бескрајне Божје љубави, која се показала у Христовој смрти; у његовом животу наступило је чудесно преображење, које је све његове планове и намере ускладило са Небом. Од тог тренутка постао је нови човек у Христу Исусу. Знао је из личног искуства да грешник, када једном сагледа Очеву љубав, указану у жртви Његовог Сина, када се покори божанском утицају, доживљава промену срца и од тада Христос представља све у свему. AASer 177.1

Павле је у време свога обраћења био покренут дубоком жељом да помогне својим ближњима да препознају Исуса из Назарета као Сина живога Бога, који је моћан да преобрази и спасе. Од тада је његов живот био потпуно посвећен напору да опише љубав и моћ Распетога. У његовом великом срцу пуном љубави било је места за све друштвене слојеве. Лично је изјавио: »Дужан сам и Грцима и дивљацима, и мудрима и неразумнима.« (Римљанима AASer 177.2

1,14) Љубав према Господу славе, кога је тако неуморно прогонио у личности Његових светих, постала је покретачко начело његовог понашања, сила која га је надахњивала. Када год би његова ревност на путу дужности ослабила, само један поглед на крст и на бескрајну љубав, која се на њему показала, био је довољан да га покрене да опаше бедра своја и да настави путем самоодрицања. AASer 177.3

Пратимо апостола како проповеда у синагоги у Коринту, налази доказе у Мојсијевим и пророчким списима, и подстиче своје слушаоце да размишљају о доласку обећаног Месије! Послушајмо га док објашњава дело Откупитеља као великог Првосвештеника за људски род - Онога који је жртвовањем свог живота постигао помирење за грехе свих, једном заувек, и који је после тога требало да преузме службу у небеском Светилишту. Павлови слушаоци били су помогнути да схвате да је Месија за чијим су доласком толико чезнули већ дошао; да је Његова смрт била испуњење, антитип, свих принесених жртава, и да је Његова служба у Светилишту на небесима узвишена стварност која је бацила своју сенку унатраг и разјаснила службе јеврејског свештенства. AASer 177.4

Павле је »сведочио Јеврејима да је Исус Христос”. У складу са списима Старога завета показивао им је да су пророци и сви Јевреји очекивали да Месија треба да буде потомак Аврама и Давида; затим је од патријарха Аврама и преко царског псалмисте приказао Исусов родослов. Читао им је сведочење пророка о карактеру и делу обећаног Месије, затим како ће бити примљен на Земљи и како ће људи поступати према Њему, а онда им је показао да су се сва та пророчанства испунила у животу, служби и смрти Исуса из Назарета. AASer 178.1

Павле је показао да је Христос дошао да спасење понуди најпре народу који је очекивао Месијин долазак као остварење, као славу свог националног постојања. Међутим, управо тај народ одбацио је Онога који је могао да му да живот и изабрао другог вођу, чија ће се владавина завршити смрћу. Потрудио се да својим слушаоцима објасни чињеницу да само покајање може да спасе јеврејски народ од пропасти која му прети. Разобличио је њихово непознавање правог значења управо оних библијских текстова којима су се хвалили и тврдили да их потпуно разумеју. Укорио их је због световности, љубави према положају, титулама и разметању, због њихове безграничне себичности. AASer 178.2

У сили Светога Духа, Павле им је испричао историју свога чудесног обраћења, говорио им је о свом поверењу у списе Старога завета, који су се тако потпуно испунили у личности Исуса из Назарета. Своје речи изговарао је са свечаном озбиљношћу, а његови слушаоци били су приморани да схвате да он свим својим срцем воли распетог и васкрслог Спаситеља. Видели су да су све његове мисли усредсређене на Христа, да је његов целокупни живот повезан са његовим Господом. Његове речи биле су тако утицајне да су само они, испуњени најогорченијом мржњом према хришћанској вери, могли да остану непоколебани њима. AASer 178.3

Међутим, Јевреји у Коринту затворили су своје очи пред доказима које је апостол тако јасно износио, одбили су да послушају његове позиве. Исти дух који их је навео да одбаце Христа испунио их је гневом и непријатељством против Његовог слуге, и да га Господ на посебан начин није заштитио и помогао му да настави да објављује еванђеоску поруку незнабошцима, они би му одузели живот. AASer 178.4

»А кад се они противљаху и хуљаху, отресе хаљине своје и рече им: крв ваша на ваше главе, ја сам чист, отсад идем у незнабошце! И отишавши оданде дође у кућу некога по имену Јуста, који поштоваше Бога и којега кућа беше крај зборнице.« AASer 179.1

Сила и Тимотије већ су »сишли из Македоније« да помогну Павлу, па су заједнички радили међу незнабошцима. Њима, али и Јеврејима, Павле и његови пратиоци проповедали су Христа као Спаситеља грешног људског рода. Избегавајући сложена, умна тумачења, гласници крста су се задржавали на особинама Створитеља света, највишег Владара свемира. Њихова срца блистала су љубављу према Богу и Његовом Сину; позивали су незнабошце да разматрају бескрајну жртву која је била принесена за човека. Знали су да ће они који су тако дуго лутали у тами незнабоштва бити привучени Откупитељу уколико буду успели да виде светлост која зрачи са крста на Голготи. Сам Спаситељ је објавио: »И када ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи!” (Јован 12,32) AASer 179.2

Еванђеоски радници у Коринту препознали су велику опасност која се надвијала над душама оних с којима су радили, зато су им дубоко свесни своје одговорности објавили истину која је у Исусу. Јасна, једноставна и одлучна била је њихова порука - мирис живота на живот, или мирис смрти на смрт. Проповедали су Јеванђеље не само својим речима, већ и свакодневним животом. Анђели су сарађивали са њима, а благодат и сила Божја показивала се у обраћењу многих. »А Крисп, старешина зборнички, верова Господа са свим домом својим; и од Коринћана многи, који слушаху, вероваше и крстише се.« AASer 179.3

Мржња којом су Јевреји увек сусретали апостоле, сада се повећала. Обраћење и крштење Криспа проузроковало је огорчење, а не осведочење тих упорних противника. Никаквим доказима нису могли да оборе Павлово проповедање, па су у недостатку таквих доказа прибегли преварама и злонамерним нападима. Хулили су на Јеванђеље и име Исуса Христа. У свом слепом гневу ниједну реч нису сматрали превише огорченом, ниједно средство превише ниским да би се послужили њиме. Нису могли да одрекну да је Исус чинио чуда, али су изјављивали да их је чинио помоћу сотонске силе; необазриво су тврдили да су и непоновљива дела која је Павле чинио, била учињена уз помоћ исте силе. AASer 179.4

Иако је Павле постигао известан успех у Коринту, ипак га је безакоње које је гледао и о коме је слушао у том исквареном граду скоро обесхрабрило. Поквареност коју је гледао међу незнабошцима, презир и увреде које је доживљавао од Јевреја, све то изазивало је велики немир у његовој души. Сумњао је у разумност покушаја изградње Цркве од материјала који је постојао у том месту. AASer 180.1

Док је планирао да напусти град и оде у неко поље које би више обећавало, трудећи се искрено да схвати своју дужност, Господ му се јавио у виђењу и рекао: »Не бој се, него говори, и да не ућутиш, јер сам ја с тобом, и нико се неће усудити да ти што учини; јер ја имам велики народ у овоме граду!« Павле је ово схватио заповест да остане у Коринту, али и обећање да ће Господ дати да посејано семе донесе род. Ојачан и охрабрен, наставио је да ревносно и истрајно ради. AASer 180.2

Апостолови радни напори нису били усмерени јавним проповедима; на тај начин не би успео да дстигне до многих. Проводио је много времена радећи од куће до куће, користећи прилику да у породичном кругу води неусиљене разговоре. Посећивао је болесне и ожалошћене, тешио унесрећене и подизао потлачене. У свему што је чинио и говорио величао је Исусово име. Тако је радио »у слабости, и у страху и у великом дрхтању«. (1. Коринћанима 2,3) Дрхтао је плашећи се да његово учење не добије људски уместо божански печат. AASer 180.3

Касније је Павле лично рекао: »Али премудрост говоримо која је у савршенима, а не премудрост века овога ни кнезова века овога који пролазе. Него говоримо премудрост Божију у тајности сакривену, коју одреди Бог пре света за славу нашу; које ниједан од кнезова века овога не позна; јер да су је познали не би Господа славе разапели. Него, као што је писано: што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима, који га љубе. Бог нам је открио Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божје. Јер ко од људи зна шта је у човеку осим духа човечјега који живи у њему? Тако и у Богу што је нико не зна осим Духа Божјега.” AASer 180.4

»А ми не примисмо духа овога света, него Духа који је из Бога, да знамо шта нам је даровано од Бога; које и говоримо не речима што их је научила човечија премудрост, него што учи Дух Свети; и духовне ствари духовно радимо.” (1. Коринћанима 2,6-13) AASer 181.1

Павле је схватио да његова корисност не проистиче од њега, него од присутности Светога Духа, чији је благотворни утицај испуњавао његово срце, доводећи сваку мисао у покорност Христу. Говорио је да »једнако носимо на телу смрт Господа Исуса, да се живот Исусов на телу нашему покаже.” (2. Коринћанима 4,10) У апостоловом поучавању, Христос је био централна личност. Сам је изјавио: »А ја више не живим, него живи у мени Христос!« (Галатима 2,20) Његово ја било је сакривено; Христос се откривао и узвисивао. AASer 181.2

Павле је био врло речит говорник. Пре свога обраћења често се трудио да задиви слушаоце узлетима своје говорничке вештине. Међутим, сада је све то ставио у страну. Уместо да се упушта у поетске описе или фантастична приказивања, којима би угодио осећањима и нахранио машту, али којима се не би дотакао свакодневних искустава, Павле се трудио, служећи се једноставним језиком, да у срце уреже истине које имају животодавне вредности. Фантастична приказивања истине могу изазвати занос осећања, али често истине представљене на тај начин не пружају храну неопходну да верник ојача и оснажи за животне битке. Непосредне потребе, садашње невоље душе која се бори - морају бити задовољене здравим, практичним поукама о основним хришћанским начелима. AASer 181.3

Павлови напори у Коринту нису остали без плода. Многи су напустили обожавање идола и почели да служе правоме Богу и велика месна црква била је стављена под Христову заставу. Неки међу најраскалашенијим незнабошцима били су спасени и постали споменици Божје милости и успешности Христове крви да очисти од греха. AASer 181.4

Све већи успех који је Павле постизао проповедајући Христа, навео је неверне Јевреје на још одлучније противљење. »А када беше Галион намесник у Ахаји, нападоше Јевреји једнодушно на Павла и доведоше га на суд.« Очекивали су да ће власти, као у претходним приликама, стати на њихову страну; гласно, љутитим гласом, изговорили су своје притужбе против апостола, говорећи: »Овај наговара људе да поштују Бога против закона!” AASer 182.1

Јеврејска религија била је стављена под заштиту римске власти, па су Павлови тужитељи мислили да ће он, уколико успеју да му припишу кривицу да је кршио законе њихове религије, бити њима изручен да му суде и изрекну казну. Надали су се да ће тако успети да му одузму живот. Међутим, Галион је био поштен човек, па је одбио да послужи као лутка у рукама завидљивих, препредених Јевреја. Згрожен њиховим лицемерјем и лажном праведношћу, није хтео да обрати никакву пажњу на њихове оптужбе. Када се Павле припремио да говори у своју одбрану, Галион му је дао знак да је то непотребно. Онда, окренувши се гневним тужитељима, рекао је: »Да је каква неправда била или зло дело, по дужности послушао бих вас, о Јевреји! Али када су препирања за речи и за имена и за закон ваш, гледајте сами; јер ја судија томе нећу да будем! И изагна их из суднице.« AASer 182.2

И Јевреји и Грци напето су очекивали Галионову одлуку; његово непосредно одбацивање оптужбе као случаја који нема никакав важности по јавне интересе, било је знак за Јевреје да се повуку, збуњени и бесни. Намесникова одлука је отворила очи бучној гомили која је подржавала Јевреје. Први пут у току Павловог рада у Европи светина је стала на његову страну; пред очима самог намесника, без његовог мешања, напала је најистакнутије тужитеље апостола. »Онда сви Грци ухватише Состена , старешину зборничкога, и бише га пред судницом; и Галион није за то ништа марио.« Хришћанство је тако постигло значајну победу. AASer 182.3

»А Павле оста још позадуго.” Да је апостол у то време био приморан да напусти Коринт, нови верници, који су прихватили Исусову веру нашли би се у опасном положају. Јевреји би се потрудили да искористе стечену предност, па чак и да искорене хришћанство из тога краја. AASer 182.4