Апостолска Црква - Христовим Трагом

Двадесет и пето поглавље—Посланице Солуњанима

(Ово поглавље засновано је на текстовима из обе Посланице Солуњанима)

Долазак Силе и Тимотија из Македоније за време Павловог боравка у Коринту, веома је обрадовао апостола. Они су му донели »добре вести” о »вери и љубави« оних који су прихватили истину у току прве посете еванђеоских весника Солуну. Павлово срце горело је нежном љубављу према тим верницима, који су, иако окружени невољама и страдањем, остали верни Богу. Чезнуо је да их лично посети, али, како то није било могуће, одлучио је да им напише писмо. AASer 183.1

У том писму цркви у Солуну апостол је изразио своју захвалност Богу на радосним вестима о њиховом растењу у вери. Писао им је: »Зато се утешисмо, браћо, вама у свакој жалости и невољи својој вашом вером; јер смо ми сад живи кад ви стојите у Господу. Јер, какву хвалу можемо дати Богу за вас, за сваку радост којом се радујемо вас ради пред Богом својим? Дан и ноћ молимо се Богу преизобилно да видимо лице ваше и да испунимо недостатак вере ваше.« AASer 183.2

»Захваљујемо Богу свагда за све вас спомињући вас у молитвама својим, и спомијући без престанка ваше дело вере и труд љубави и трпљење нада Господа нашега Исуса Христа пред Богом и оцем нашим.« AASer 183.3

Многи верници у Солуну обратили су се »од идола да служе Богу живоме и истинитоме”. Они су »примили реч у великој невољи и с радошћу Духа Светога«. Апостол изјављује да су по својој верности у ходању за Господом постали »углед свима који верују у Македонији и у Ахаји«. Ове речи похвале нису биле незаслужене; »јер се од вас” - пише им апостол, »прочу реч Божја не само у Македонији и Ахаји, него и у свако место изиђе вера ваша у Бога.” AASer 184.1

Верници из Солуна били су истински мисионари. Њихова срца горела су ревношћу за њиховог Спаситеља, који их је избавио да више не страхују од »гнева који ће доћи”. Христовом благодаћу у њиховом животу дошло је до узвишеног преображења, а Господња реч, изговорена преко њих, није губила своју силу. Срца су се обраћала објављеној истини, а нове душе умножавале су број верника. AASer 184.2

Павле у својој првој посланици говори о начину свога рада међу становницима Солуна. Изјављује да се није трудио да обраћенике задобија преварама или лукавством. »Него како нас окуша Бог да смо верни да примимо јеванђеље, тако говоримо, не као људима угађајући него Богу који куша срца наша. Јер нигда из ласкања не говорисмо к вама, као што знате, нити из узрока лакомства, Бог је сведок, нити тражећи од људи славе, ни од вас, ни од других. Могли смо вам бити на досаду, као Христови апостоли, али бисмо кротки међу вама, као што дојилица негује своју децу. Тако смо вас радо имали да смо готови били дати вам не само јеванђеље Божије, него и душе своје, јер сте нам омилели.« AASer 184.3

Апостол затим овако наставља: »Ви сте сведоци и Бог како свети и праведни и без кривице бисмо вама који верујете, као што знате да свакога вас као отац децу своју молисмо и утешавасмо, и сведочимо вам да живите као што се пристоји Богу, који вас је призвао у своје царство и славу.” AASer 184.4

»Тога ради и ми захваљујемо Богу без престанка што ви примивши од нас реч чувења Божјега примисте не као реч човечију, него (као што заиста и јест), реч Божију, која и чини у вама који верујете.” »Јер ко је наш над или радост, или венац славе? Нисте ли и ви пред Господом нашим Исусом Христом о његову доласку? Јер ви сте наша слава и радост.” AASer 184.5

У својој Првој посланици верницима у Солуну, Павле покушава да их поучи о правом стању умрлих. Он о онима који су умрли говори као о људима који спавају - који се налазе у стању бесвесности: »Нећу вам пак затајити, браћо, за оне који су умрли, да не жалите као и остали који немају нада. Јер, ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ће Бог и оне који су умрли у Исусу довести с њим... Јер ће сам Господ са заповешћу, с гласом арханђеловим, и с трубом Божјом, сићи с неба; и мртви у Христу васкрснуће најпре; а потом ми живи који смо остали, заједно с њима бићемо узети у облаке на сусрет Господу на небо, и тако ћемо свагда с Господом бити.« AASer 185.1

Верници из Солуна жељно су прихватили мисао да ће Христос доћи да преобрази живе вернике и да их узме на Небо. Они су пажљиво чували живот својих пријатеља да не би умрли и тако изгубили благослов који су очекивали да добију приликом доласка свога Господа. Међутим, један за другим њихови мили и драги били су узети од њих, и зато су са стрепњом последњи пут посматрали лица својих умрлих, једва се усуђујући да се надају да ће их поново срести у будућем животу. AASer 185.2

Када је Павлова посланица била отворена и прочитана, велику радост и велику утеху цркви донеле су речи које су указивале на право стање умрлих. Павле је говорио да се они који ће живи дочекати Христа неће срести са својим Господом пре оних који су заспали у Исусу. Глас Арханђела и звук Божје трубе допреће до уснулих, и мртви у Христу устаће први, пре него што додир бесмртности допре до живих. »А потом ми живи, који смо остали, заједно с њима бићемо узети у облаке на сусрет Господу на небо, и тако ћемо свагда с Господом бити. Тако утешавајте један другога овим речима.” AASer 185.3

Наду и радост коју су ове речи донеле младој цркви у Солуну данас једва да можемо схватити. Они су ценили ове речи, веровали су писму које им је послао њихов отац по Јеванђељу, и њихова срца у љубави су се повезала са њим. Он им је о свему томе говорио и пре тога, али у то време њихов ум покушавао је да схвати доктрине које су им изгледале нове и необичне; па у складу са тим не изненађује што се значење неких појединости није живо урезало у њихове мисли. Међутим, они су били гладни истине, и Павлова посланица улила им је нову снагу и нову наду, ојачала је њихову веру и њихову љубав према Ономе који је својом смрћу учинио да им засветли живот и бесмртност. AASer 185.4

Сада су се радовали сазнању да ће њихови верни пријатељи бити подигнути из својих гробова да живе вечно у Божјем царству. Тама која је окружавала почивалиште мртвих била је распршена. Нови сјај обасјао је хришћанску веру и они су сагледали нову славу у животу, смрти и васкрсењу Исуса Христа. AASer 186.1

»Тако ће Бог и оне који су умрли у Исусу довести с њиме”, писао им је Павле. Многи тумаче ове речи тако да значе да ће умрли бити доведени са Христом с Неба, али Павле говори да ће на исти начин као што је Христос устао из мртвих, Бог позвати и заспале свете из њихових гробова и узети их са собом на Небо. То је драгоцена утеха, то је славна нада, не само за цркву у Солуну, већ и за све хришћане гдегод се налазили! AASer 186.2

Док је радио у Солуну, Павле је тако целовито објаснио тему о знацима времена, показујући који ће се догађаји збити пре појаве Сина човечјега на небеским облацима, да није сматрао за потребно да им нашироко пише о тој теми. Међутим, ипак их је јасно подсетио на оно чему их је раније учио: »А за часе и времена, браћо, није вам потребно писати, јер сами знате јамачно да ће дан Господњи доћи као лупеж по ноћи. Јер када реку: мир је, и нема се чега бојати, онда ће изненада напасти на њих погибао.” AASer 186.3

У свету и данас има много оних који затварају своје очи пред доказима које је Христос дао да би упозорио људе на свој Долазак. Они се труде да утишају сваку нелагодност, док се истовремено знаци времена брзо испуњавају и док се свет жури времену у коме ће се Син човечији показати на облацима небеским. Павле тврди да је грех бити равнодушан према знацима који претходе Другом Христовом доласку. Оне који су криви за ово занемаривање, он назива синовима ноћи и таме. Будне и опрезне храбри следећим речима: »Али ви, браћо, нисте у тами да вас дан као лупеж застане. Јер сте ви сви синови видела и синови дана; нисмо ноћи нити таме! Тако, дакле, да не спавамо као и остали, него да пазимо и да будемо трезни!« AASer 186.4

За Цркву нашег времена посебно су важна учења апостола о овој теми. Онима који живе тако близу великом остварењу, Павлове речи треба да одјекују уверљивом снагом: »Али ми, који смо синови дана да будемо трезни и обучени у оклоп вере и љубави, и с кацигом нада спасења, јер нас Бог не постави за гнев, него да добијемо спасење кроз Господа својега Исуса Христа, који умре за нас да ми, стражили или спавали, заједно с њим живимо.« AASer 187.1

Будан хришћанин је хришћанин који ради, који се ревно труди да учини све што је у његовој моћи да унапреди дело Јеванђеља. И док његова љубав према Откупитељу јача, јача и његова љубав према ближњима. Он пролази кроз велике невоље, као што је то доживљавао и његов Учитељ; али не дозвољава невољама да загорчају његово расположење или униште спокојство његовог ума. Он зна да ће га невоље, ако их добро поднесе, оплеменити и очистити и довести у уже заједништво са Христом. Они који су заједничари у Христовим патњама биће заједничари и у Његовим утехама и на крају заједничари у Његовој слави. AASer 187.2

Павле наставља да пише у својој Посланици Солуњанима: »Молимо вас пак, браћо, припознајте оне који се труде међу вама, и настојнике своје у Господу и учитеље своје, и имајте их у изобилној љубави за дело њихово. Будите мирни међу собом!« AASer 187.3

Верницима у Солуну веома су досађивали људи који су долазили с фанатичним идејама и доктринама. Неки међу њима су били »неуредни... малодушни... слаби«. Црква је била правилно организована, били су постављени службеници да делују као проповедници и ђакони. Међутим, било је и неких верника, самовољних и неуздржаних, који су одбијали послушност онима који су имали ауторитет у цркви. Такви су захтевали не само право на своје посебно мишљење, већ и право да своје мишљење јавно намећу цркви. Павле је, имајући све то у виду, желео да Солуњанима скрене пажњу на поштовање и послушност које дугују онима који су изабрани да буду на одговорним местима у цркви. AASer 187.4

У својој забринутости да верници у Солуну ходе у страху Господњем, апостол их преклиње да Павле је у свом свакодневном животу Павле је. Он им овако пише: »Даље, браћо, молимо вас и саветујемо у Христу Исусу, као што примисте од нас, како вам треба живети и угађати Богу, као што живите, да бивате све изобилнији. Јер знате какве вам заповести дадосмо кроз Господа Исуса. Јер је ово воља Божја, светост ваша, да се чувате од блуда.« »Јер нас Господ не дозва на нечистоту, него у светост.« AASer 188.1

Апостол је осећао да је у великој мери одговоран за духовно добро тих људи који су се обратили његовим радом. Желео је да узрасту у познању јединога правога Бога и Исуса Христа, кога је Он послао. У току своје службе често се сретао са малим групама људи и жена који су волели Исуса, с њима се сагињао у молитви, и тражио од Бога да их научи како да одрже живо заједништво с Њим. Често се саветовао са њима о најбољим методама за рад, како другима објавити видело еванђеоске истине. Када би био одвојен од оних за које је тако радио, често се молио Богу да их сачува од зла и да им помогне да буду озбиљни, активни мисионари. AASer 188.2

Један од најснажнијих доказа истинског обраћења је љубав према Богу и према човеку. Они који прихвате Исуса за свог Откупитеља осећају дубоку, искрену љубав према ближњима који гаје исту драгоцену веру. Тако је било и са верницима у Солуну. Апостол им је писао: »А за братољубље не требујете да вам се пише, јер сте сами од Бога научени да се љубите међу собом. Јер то чините са свом браћом по целој Македонији. Али вас молимо, браћо, да још изобилније чините. И да се љубазно старате да сте мирни, и да гледате свој посао, и да радите својим рукама, као што вам заповедисмо; да се владате поштено према онима који су напољу, и да од њих ништа не потребујете.” AASer 188.3

»А вас Господ да умножи, и да имате изобилну љубав један к другоме и к свима, као и ми к вама, да би се утврдила срца ваша без кривице у светињи пред Богом и оцем нашим, за долазак Господа нашега Исуса Христа са свима светима његовим.« AASer 188.4

»Молимо вас, пак, браћо, поучавајте неуредне, утешавајте малодушне, браните слабе, сносите свакога. Гледајте да нико не враћа коме зла за зло; него свагда идите за добром, и међу собом, и према свима. Радујте се свагда. Молите се Богу без престанка, на свачему захваљујте, јер је ово воља Божја у Христу Исусу од вас.” AASer 188.5

Апостол је опоменуо вернике у Солуну да не презиру дар пророштва, и речима: »Духа ме гасите, пророштва не презирите; а све кушајући добро држите«, наложио им је да буду врло пажљиви у разликовању лажнога од правога. Усрдно их је молио да се »уклањају од свакога зла”, а своју Посланицу завршио је молећи се Богу да их потпуно посвети тако да »Духом, душом и телом” могу бити »сачувани без кривице за долазак Господа нашега Исуса Христа.” Онда је додао: »Веран је онај који вас дозва, који ће и учинити!” AASer 189.1

Поуке о Другом Христовом доласку, које је Павле послао Солуњанима у својој Првој посланици, у савршеном су складу са његовим ранијим учењем. Међутим, нека браћа из Солуна погрешно су проценила значење његових речи. Сматрали су да он у ствари изражава наду да ће лично живети да буде сведок Спаситељевог доласка. Ово веровање учинило је да њихово одушевљење и узбуђење постане још веће и снажније. Међутим, они који су и пре тога занемаривали своје одговорности и дужности, сада су постали много упорнији у наметању својих погрешних погледа. AASer 189.2

Павле се у својој Другој посланици потрудио да исправи погрешно схватање својих речи и да им објасни своје право мишљење. Поново је изразио своје поверење у њихово поштење и своју захвалност што је њихова вера јака, и што је њихова међусобна љубав и љубав према делу њиховог Учитеља тако изобилна. Испричао им је да их је другим црквама представио као пример у стрпљивој, истрајној вери, која се храбро суочава са прогонствима и невољама, и повео њихове мисли у будућност, у време Другог Христовог доласка, када ће се Божји народ одморити од свих брига и тешкоћа. AASer 189.3

Писао им је овако: »Тако да се ми сами хвалимо вама црквама Божјим, вашим трпљењем и вером у свим вашим гоњењима и невољама које подносите... а вама које муче покој с нама кад се покаже Господ Исус с неба с анђелима силе своје, у огњу пламеноме, који ће дати освету онима који не познају Бога и не слушају јеванђеља Господа нашега Исуса Христа; који ће примити муку, погибао вечну од лица Господњега и од славе његове... Зато се и молимо свагда за вас да вас удостоји Бог наш звања, и испуни сваку радост доброте и дело вере у сили; да се прослави име Господа нашега Исуса Христа у вама и ви у њему, по благодати Бога нашега и Господа Исуса Христа.” AASer 189.4

Међутим, пре Христовог доласка треба да се одиграју важни догађаји у свету религије, који су проречени у пророчанствима. Апостол зато изјављује: »Да се не дате лако покренути од ума, нити да се плашите, ни духом ни речју, ни посланицом, као да је од нас послана, да је већ настао дан Христов. Да вас нико не превари никаквим начином, јер неће доћи док не дође најпре отпад, и не покаже се човек безакоња, син погибли; који се противи и подиже више свега што се зове Бог или се поштује, тако да ће он сести у цркви Божјој као Бог показујући себе да је Бог.” AASer 190.1

Павлове речи нису смели погрешно да схвате. Нису смели да тврде да је он, на темељу посебног откривења, опоменуо верније у Солуну на близину Христовог доласка. Такво тврђење могло је да изазове збрку у њиховој вери; разочарење често наводи на неверовање. Апостол зато упозорава браћу да никако не примају такву поруку као да долази од њега и наставља да наглашава чињеницу да папска сила, тако јасно описана у Књизи пророка Данила, тек треба да се подигне и зарати против Божјег народа. Све док та сила не обави своје смртоносно и богохулно дело, биће узалудно да Црква очекује долазак свога Господа. Павле их пита: »Не памтите ли да сам вам ово казивао још кад сам код вас био?« AASer 190.2

Велике невоље тек ће задесити праву Цркву. Још у време када је апостол писао своју посланицу, »тајна безакоња« већ је почела да делује. Догађаји који су морали да се одиграју у будућности, требало је да буду »по чињењу сотонину са сваком силом, и знацима и лажним чудесима, и са сваком преваром неправде међу онима који гину.” AASer 190.3

Посебно је свечана апостолова изјава о онима који ће одбити да приме »љубав истине«. »И зато ће им Бог«, пише о свима који ће својом вољом одбацити вест истине, »послати силу преваре, да верују лажи; да приме суд сви који не вероваше истини, него волеше неправду.” Људи не могу дрско да одбацују опомене које им Бог у својој милости шаље! Онима који истрају у одбацивању тих опомена, Бог ће ускратити свога Духа, и препустити их заблудама које су им омилеле. AASer 190.4

Овим речима Павле је описао кобно дело ове силе зла, дело које ће бити настављено у току дугих столећа таме и прогонства пре Другог Христовог доласка. Верници из Солуна надали су се непосредном избављењу; зато су сада добили савет да се храбро и у страху Божјем прихвате посла који је пред њима. Апостол их позива да не занемарују своје дужности, нити да се препуштају ишчекивању у беспосличењу. После блиставог очекивања непосредног избављења, обављање свакодневних дужности и противљење с којим ће се суочавати, свакако су им изгледали двоструко одбојно. Управо због тога, апостол их позива на истрајност у вери: AASer 191.1

»Тако, дакле, браћо, стојте и држите уредбе којима се научисте или речју или из посланице наше. А сам Господ наш Исус Христос и Бог и отац наш, којему омилесмо и даде нам утеху вечну и над добри у благодати, да утеши срца ваша и да вас утврди у свакој речи и делу доброме.« »А Господ је веран, који ће вас утврдити и сачувати од зла. А уздамо се у Господа за вас да оно што вам заповедамо и чините и чинићете. А Господ да управи срца ваша на љубав Божју и на трпљење Христово.« AASer 191.2

Сам Бог је верницима одредио њихов посао. Својим оданим пристајањем уз истину требало је другима да пренесу видело које су примили. Апостол их позива да се не уморе у чињењу добрих дела и указује им на свој пример марљивости у земаљским пословима док се истовремено неуморном ревношћу труди у Христовом делу. Укорава оне који су се предали беспосленим и бесциљним узбуђењима и упућује их да »мирно радећи свој хлеб једу”. Осим овога, наређује Цркви да из своје заједнице искључи све оне који истрају у непоштовању поука које су им дали Божји проповедници. Додаје на крају: »Али га не држите као непријатеља, него га саветујте као брата!« AASer 191.3

Павле и ову посланицу завршава молитвом да у животним мукама и невољама, Божји мир и благодат Господа Исуса Христа буду њихова утеха и подршка. AASer 191.4