Апостолска Црква - Христовим Трагом

Шеснаесто поглавље—Еванђеоска Порука У Антиохији

(Ово поглавље засновано је на тексту у Делима 11,19-26; 13,1-3)

Пошто су ученици због прогонства морали да напусте Јерусалим, еванђеоска порука брзо се проширила у областима које су лежале изван граница Палестине; многе мале групе верника биле су образоване у важним центрима. Неки од ученика »прођоше чак до Феникије и Кипра и Антиохије, никоме не говорећи речи осим самим Јеврејима”. Њихово деловање обично је било усмерено Јеврејима и хеленизованим Јеврејима, чије су велике колоније постојале у скоро свим градовима ондашњег света. AASer 111.1

Међу местима у којима је Јеванђеље било радосно прихваћено спомиње се и Антиохија, у то време метропола Сирије. Жива трговина обављана из тог густо насељеног центра, привукла је у град припаднике различитих народа. Антиохија је, осим тога, због свог положаја који је погодовао здрављу, прекрасне околине, богатства, културе и углађености која је у њој негована, била добро позната као место за љубитеље доколице и уживања. У време апостола била је и град раскоши и покварености. AASer 111.2

Јеванђеље су у Антиохији јавно проповедали неки ученици са Кипра и из Кирене, који су дошли »проповедајући јеванђеље о Исусу Христу”. »И беше рука Божја с њима”, па су њихови оз- биљни напори почели да доносе род. »И много их вероваше и обратише се Господу”. AASer 111.3

»А дође реч о њима до ушију цркве која беше у Јерусалиму; и послаше Варнаву да иде тја до Антиохије.« Када је стигао у ово ново поље рада, Варнава је прегледао дело које је већ било обављено уз помоћ божанске благодати и »обрадова се, и мољаше све да тврдим срцем остану у Господу«. AASer 112.1

Варнавини напори у Антиохији били су богато благословени, и број верника у том граду веома се умножио. Када се дело развило, Варнава је осетио потребу за одговарајућом помоћи да би се даље могло напредовати по Божјем провиђењу које је отварало пут, зато је отишао у Тарс да потражи Павла, који је, после свог одласка из Јерусалима неко време, деловао у »земљама Сирским и Киликијским”, и »проповедао веру коју некада раскопаваше«. (Галатима 1,21.23) Варнава је успео да пронађе Павла и да га убеди да му се придружи у проповедничкој служби. AASer 112.2

Павле је у густо насељеном граду Антиохији нашао изванредно поље за рад. Својим образовањем, мудрошћу и ревношћу снажно је утицао на становнике овог културног места и људе који су долазили у њега, па се тако показало да он управо представља ону помоћ коју је Варнава очекивао. Годину дана два ова ученика неуморно су заједнички радила обављајући верну службу, објављујући многима спасоносно знање о Исусу из Назарета, Откупитељу света. AASer 112.3

Управо овде у Антиохији ученици су први пут били названи хришћанима. Ово име било им је дато због тога што је Христос био основна тема њиховог проповедања, њиховог учења, и њихових разговора. Стално су се подсећали на догађаје који су се збивали у времену Његове земаљске службе, када су Његови ученици уживали предност Његове личне присутности. Неуморно су говорили о Његовим учењима и Његовим чудесним исцелитељским делима. Дрхтавих усана и сузних очију говорили су о Његовој агонији у врту, о издајству, суђењу и погубљењу, о стрпљивости и понизности којом је подносио суровост својих непријатеља и муке које су му задавали, о божанском саучешћу којим се молио за оне који су Га прогонили. Његово васкрсење и вазнесење, и AASer 112.4

Његово посредничко дело на Небу за грешног човека, то су биле теме на којима су се радосно задржавали. Незнабошци су их с правом називали хришћанима, јер су заиста проповедали Христа а своје молитве Богу упућивали преко Њега. AASer 113.1

У ствари, Бог им је дао име хришћани. То је било царско име, дато свима који су се придружили Христу. О том имену Јаков је касније овако писао: »Нису ли то богати који вас муче и вуку вас на судове? Не хуле ли они на добро име ваше којим сте се назвали?« (Јаков 2,6.7) Петар је изјавио: »Ако ли као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога у овом догађају!” »Ако бивате укорени за име Христово, благо вама! Јер Дух славе и Бога почива на вама.” (1. Петрова 4,16.14) AASer 113.2

Верници у Антиохији схватили су да Бог жели да делује у њиховом животу »да хоће и да чине као што му је угодно« (Филибљанима 2,13). Живећи, као они, усред народа који наизглед није много марио за оно што има вечну вредност, трудили су се да привуку пажњу оних који су били поштени у срцу, и да дају добро сведочанство о Ономе кога су волели и коме су служили. У својој скромној служби научили су да се ослањају на силу Светога Духа која ће дати успех Речи живота. И тако, идући различитим путевима у животу, свакога дана давали су сведочанство о својој вери у Христа. AASer 113.3

Пример Христових следбеника у Антиохији треба да буде надахнуће сваком вернику који данас живи у неком великом граду у свету. Иако је у складу с Божјим редом да изабрани, посвећени и талентовани радници буду постављени у велике, важне и насељене центре да предводе јавни рад, исто тако Његова је намера да се верници Цркве који живе у тим градовима служе талантима које су добили од Бога и раде са душама. Богати благослови припремљени су за оне који се потпуно подложе Божјем позиву. Док такви радници буду покушавали да задобију душе за Исуса, установиће да су многи, до којих ни на који други начин никада не би стигли, били спремни да се одазову када би око њих паметно био уложен лични напор. AASer 113.4

Данашњем Божјем делу на Земљи неопходни су живи представници библијске истине. Рукоположени проповедници нису у могућности да сами обаве дело опомене у великим градовима. Бог позива не само проповеднике, већ и лекаре, медицинско особље, литерарне еванђелисте, библијске раднике и друге посвећене вернике различитих способности, који познају Божју реч и који знају силу Његове благодати да размотре потребе неопоменутих великих градова. Време брзо пролази и има много посла који треба да обавити. Свако средство мора да буде стављено у покрет да би садашње околности биле мудро искоришћене. AASer 113.5

Павлов рад у Антиохији, у заједници са Варнавом, учврстио га је у осведочењу да га је Господ позвао да обави посебно дело у незнабожачком свету. Господ је у време Павловог обраћења објавио да он треба да постане проповедник незнабожцима, »да им отвориш очи да се обрате од таме к виделу и од области сотонине к Богу, да приме опроштење греха и достојање међу посвећенима вером” у Христа (Дела 26,18). Анђео који се јавио Ананији, овако је рекао о Павлу: »Јер ми је он суд изабрани да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве” (Дела 9,15) И сам Павле, у свом каснијем хришћанском искуству, док се молио у Храму у Јерусалиму, видео је анђела који је дошао с Неба да му заповеди: »Иди, јер ћу ја далеко да те пошљем у незнабошце!” (Дела 22,21) AASer 114.1

Тако је Господ дао Павлу задатак да уђе у широко мисионарско поље незнабожачког света. Да би да припремио за ово свеобухватно и тешко дело, Бог га је довео у уску везу са собом и омогућио његовом задивљеном погледу да сагледа лепоту и славу Неба. Њему је била поверена служба да објави »тајну, која је била сакривена од постања света” (Римљанима 16,25) - »тајну воље« Божје (Ефесцима 1,9), »која се у другим нараштајима не каза синовима човечјим, како се сад откри светим његовим апостолима и пророцима Духом Светим, да незнабошци кроз еванђеље постану сунаследници и сутелесници и заједничари у обећању његовом у Христу Исусу«, изјавио је Павле,. »којему постадох слуга по дару благодати Божје, која ми је дана по чињењу силе његове, мени најмањему од свију светих даде се ова благодат да објавим међу незнабошцима неисказано богатство Христово. И да откријем свима шта је служба тајне од постања света сакриве- не у Богу који је саздао све кроз Исуса Христа; да се кроз цркву сад обзнани поглаварствима и властима на небу многоразлична премудрост Божја, по наредби векова коју учини у Христу Исусу, Господу нашему.” (Ефесцима 3,5-11) AASer 114.2

Бог је обилно благословио Павлов и Варнавин рад у години коју су провели са верницима у Антиохији. Међутим, ниједан од њих још није био службено рукоположен за еванђеоску проповедничку службу. Сада су у свом хришћанском искуству стигли до те висине, када је Бог намеравао да им повери унапређивање тешког мисионарског подухвата, за чије ће им обављање бити неопходна свака предност коју је могуће остварити уз помоћ Цркве. AASer 115.1

»А у цркви која беше у Антиохији бејаху неки пророци и учитељи , то јест: Варнава и Симеун, који се зваше Нигар, и Лукије Киринац, и Манаил, одгајени с Иродом Четверовласником, и Савле. А када они служаху Господу и пошћаху, рече Дух Свети: одвојте ми Варнаву и Савла на дело на које их позвах.” Пре него што су били послани као мисионари у незнабожачки свет, ови апостоли били су постом и молитвом и полагањем руку, свечано посвећени Богу. На тај начин Црква их је опуномоћила, не само да проповедају истину, већ и да обављају обред крштења, да организују цркве, да у ствари, имају потпуни црквени ауторитет. AASer 115.2

Хришћанска Црква је у то време управо улазила у врло важну епоху. Дело проповедања Јеванђеља међу незнабошцима требало је сада да се врло снажно обавља; а Црква ће тада ојачати великим приливом душа. Апостоли који су били одређени да буду предводници у овом послу, претрпеће сумњичења, предрасуде и љубомору. Њихово учење које се односило на рушење »плота који је растављао” (Ефесцима 2,14), зида који је тако дуго одвајао јеврејски од незнабожачког света, свакако ће их изложити оптужбама за јерес, а многи ревносни, верни Јевреји покушаће да ставе под сумњу њихов ауторитет као проповедника Јеванђеља. Бог је предвидео тешкоће које ће Његове слуге бити позване да поднесу, и, да би њихов рад уздигао изнад сваког изазова, Он је откривењем позвао Цркву да их јавно одвоји за дело проповедничке службе. Њихово рукоположење било је јавно признање њиховог божанског постављења да незнабошцима однесу радосне еванђеоске поруке. AASer 115.3

Павле и Варнава су већ примили налог од самог Бога, па им церемонија полагања руку није донела никакву нову благодат или дала неку нову способност. Био је то признати облик проглашења носилаца једне одређене службе и признања нечијег ауторитета у тој служби. Печат Цркве, на тај начин, био стављен на Божје дело. AASer 116.1

За Јевреје је овај чин био врло значајан. Када је отац Јеврејин благосиљао своју децу, он би са страхопоштовањем стављао руке на њихову главу. Када је нека животиња била одређена за жртву, тада би рука човека који је имао свештенички ауторитет била полагана на главу жртве. А када су проповедници Цркве или верници у Антиохији положили своје руке на Павла и Варнаву, они су тим чином затражили од Бога да своје благослове излије на изабране апостоле и да их тиме подржи у њиховој оданости посебном делу за које су били позвани. AASer 116.2

У каснија времена обред рукоположења полагањем руку био је веома злоупотребљаван; незаслужена важност била је приписивана самом обреду, у смислу као да ће нека снага одмах бити изливена на онога који је примио рукоположење, и које ће га одмах оспособити за било који, односно сваки проповеднички посао. Међутим, приликом одвајања ова два апостола није остао никакав извештај да им је било која врлина била додељена искључиво актом полагања руку. Постоји само једноставан извештај о њиховом рукоположењу и о утицају који је тај чин имао на њихов будући рад. AASer 116.3

Околности повезане с тренутком у коме је Свети Дух одвојио Павла и Варнаву за одређену грану службе јасно показују да Господ делује преко својих изабраних оруђа у својој организованој Цркви. Годинама пре тога, када је божанску намеру за њега први пут открио Павлу лично Спаситељ, он је одмах повезан са верницима организоване цркве у Дамаску. Црква у том месту није дуго остала у тами што се тиче личног искуства обраћеног фарисеја. Сада, када је божански налог поверен у то време морао да се још потпуније оствари, Свети Дух, који је поново посведочио да је Павле изабрани суд да однесе Јеванђеље незнабошцима, поверио је Цркви задатак да рукоположи њега и његовог сарадника. Тако су старешине цркве у Антиохији, када су »служили Господу и постили” добили заповест преко Светога Духа: »Одвојте ми Варнаву и Савла на дело на које их позвах!” AASer 116.4

Бог је своју Цркву на Земљу учинио каналом светлости, јер преко ње преноси своје намере и своју вољу. Он ниједном од својих слугу не даје искуство које би било независно од искуства саме Цркве или супротно њему. Нити једном човеку даје познање своје воље за целу Цркву, док саму Цркву - која је Тело Христово - оставља у потпуној тами. Он у свом провиђењу, своје слуге уско повезује са својом Црквом да би имали мање поверења у себе, а више у оне којима се служи да унапреди своје дело. AASer 117.1

У Цркви је увек било оних који су стално тежили за својом личном независношћу. Они изгледа нису у стању да схвате да је независност духа склона да наведе човека да превише поверења поклони себи и да се поузда у своје лично просуђивање уместо да поштује савет своје браће и високо цени њихово расуђивање, посебно оних који обављају службе, које је Бог прогласио руководећим службама у свом народу. Бог је својој Цркви поверио посебан ауторитет и посебну силу коју нико не може оправдано да занемари или презре, јер би они који то чине презрели Божји глас. AASer 117.2

Они који су склони да своје појединачно расуђивање уздигну изнад свих осталих, налазе се у великој опасности. Сотона се плански труди да такве одвоји од оних који представљају канале светлости, преко којих је Бог деловао да изгради и прошири своје дело на Земљи. Занемаривати или презирати оне које је Бог изабрао да носе одговорности старешинства, повезане с делом унапређивања истине, значи одбацити средства која је Бог одредио да помогне, да охрабри и ојача свој народ. Сваки радник у Господњем делу, који заобилази те људе и мисли да Његова светлост не сме да пролази ни кроз које друге канале и да треба да му долази непосредно од Бога, ставља себе у положај у коме га непријатељ лако може преварити и оборити. Господ је у својој мудрости уредио да уз помоћ чврстих међусобних односа, које треба одржавати међу свим верницима, хришћанин буде уједињен са хришћанином и црква са црквом. Тако ће људска оруђа бити оспособљена да сарађују с божанским. Свако оруђе биће подређено Светоме Духу, а сви верници биће уједињени у организованом и правилно усмераваном напору да свету објаве радосне поруке Божје благодати. AASer 117.3

Павле је чин свог формалног рукоположења сматрао почетком новог и значајног раздобља у свом животном делу. Он је управо с тим датумом касније повезивао почетак своје апостолске службе у хришћанској Цркви. AASer 118.1

И док је светлост Јеванђеља блиставо обасјавала Антиохију, апостоли који су остали у Јерусалиму наставили су да обављају веома значајно дело. Сваке године, у време празника, многи Јевреји долазили су из свих земаља у Јерусалим да се помоле у Храму. Неки од ових ходочасника били су људи ватрене побожности који су марљиво проучавали пророчанства. Они су очекивали обећаног Месију и чезнули да се појави Он, нада Израиља. И док је Јерусалим био пун тих странаца, апостоли су проповедали Христа с неустрашивом смелошћу, иако су знали да тиме свој живот доводе у сталну опасност. Божји Дух потврђивао је својим печатом њихов рад, многи су се обраћали вери; и онда, враћајући се својим кућама у различитим деловима света, сејали семе истине међу свим народима и свим друштвеним слојевима. AASer 118.2

Истакнуту улогу међу апостолима, који су се бавили тим послом, имали су Петар, Јаков и Јован, јер су били потпуно сигурни да их је Бог одредио да Христа проповедају својим сународницима у домовини. Радили су верно и мудро, сведочећи о ономе што су видели и чули, позивајући се на »најпоузданију пророчку реч” (2. Петрова 1,19) у напору да осведоче »сав дом Израиљев да је и Господом и Христом Бог учинио овога Исуса којега ви распесте«. (Дела 2,36) AASer 118.3