Апостолска Црква - Христовим Трагом

Друго поглавље—Обучавање Дванаесторице

За обављање свога дела, Христос се није определио за ученост или речитост јеврејског Синедриона или моћ Рима. Заобилазећи јеврејске учитеље уверене у своју праведност, Велики Учитељ изабрао је скромне, необразоване људе да објаве истине које ће покренути свет. Имао је намеру да те људе обучи и образује као вође у својој Цркви. Они су са своје стране, требало да образују друге и да их пошаљу у свет са еванђеоском поруком. Да би постали успешни у свом делу, требало је да добију силу Светога Духа. Јеванђеље је требало објавити не људском силом или људском мудрошћу, већ Божјом силом. AASer 12.1

Три и по године ученици су слушали поуке највећег Учитеља кога је свет икада упознао. Христос их је сусретима и дружењем са њима, обучио за своју службу. Они су, из дана у дан ходајући и разговарајући са Њим, слушали речи охрабрења, које је упућивао уморнима и натоваренима, гледали како се Његова сила откри ва на добро болесним и измученим. Понекад их је учио, седећи заједно са њима на падини брега; понекад им је крај мора или ходајући путем, откривао тајне Божјега царства. Сваком срцу које се отварало да прими божанску поруку, износио је истине пута спасења. Није заповедао ученицима да учине ово или оно дело, већ им је говорио: »Хајдете за мном!” На својим путовањима по земљи и градовима, узимао их је са собом, да би могли да виде како поучава људе. Путовали су с Њим из места у место. Делили су с Њим Његову оскудну храну, и понекад као и Он, били су гладни и често уморни. У закрченим улицама, покрај језера, у самотној пустињи, свугде су били с Њим. Гледали су Га у сваком делу живота. AASer 12.2

Рукоположење Дванаесторице означило је први корак у организацији Цркве која је после Христовог одласка требало да настави Његово дело на Земљи. О том рукоположењу извештај овако говори: »И изиђе на гору и дозва оне које он шћаше; и дођоше му. И постави дванаесторицу да буду с њим, и да их пошаље да проповедају.« (Марко 3,13.14) AASer 13.1

Размотримо тај дирљиви призор. Погледајмо Величанство Неба окружено Дванаесторицом које је изабрало. Он се спрема да их одвоји за њихово дело. Уз помоћ тих слабих оруђа, својом Речју и Духом, Он жели да спасење стави надохват руке свима. AASer 13.2

Бог и анђели весело и радосним узвицима посматрали су овај призор. Отац је знао да ће ови људи ширити небеску светлост; знао је да ће, док буду сведочили за Његовог Сина, речи које буду 19 изговарали одјекивати из нараштаја у нараштај све до свршетка времена. AASer 13.3

Ученици су требало да крену и да као Христови сведоци, објаве свету све што су видели или чули о Њему. Њихова служба била је најважнија служба у коју су људска бића икада била позвана, у само Христова служба била је важнија од ње. Требало је да постану Божји сарадници у делу спасавања људи. Као што су дванаест патријараха у Старом завету стајали као представници Израиља, тако и дванаест апостола стоје као представници еванђеоске Цркве. AASer 13.4

Христос је током своје земаљске службе почео да руши зид раздвајања између Јевреја и незнабожаца и да целом човечанству проповеда Јеванђеље. Иако је био Јеврејин, слободно се дружио са Самарјанима, потпуно одбацујући јеврејски фарисејски обичај у односу према том презреном народу. Он је спавао под њиховим кровом, јео за њиховим столом, поучавао на њиховим улицама. AASer 13.5

Спаситељ је чезнуо да својим ученицима протумачи истину о рушењу »плота који је растављао” Израиљце од осталих народа - истину да »многобошци у Христу Исусу” постану »сунаследници” с Јеврејима и »заједничари у обећању кроз еванђеље”. (Ефесцима 2,14; 3,6; Чарнић) Ова истина је делимично била откривена у време у коме је Исус наградио веру центуриона из Капернаума, али и онда док је проповедао Јеванђеље становницима Сихара. Још јасније је била откривена приликом Његове посете Феникији, када је излечио кћер жене Хананејке. Ова искуства помогла су ученицима да схвате да и међу онима које многи сматрају недостојним спасења, има душа које су гладне светлости истине. AASer 14.1

Христос се тако потрудио да ученике поучи истини да у Божјем царству неће бити граница територија, касти и аристократије; да морају поћи свим народима и однети им вест о Спаситељевој љубави. Међутим, тек много касније успели су да у потпуности схвате да је Бог учинио да »од једне крви сав род човечји живи по свему лицу земаљскоме, и оставио је напред одређена времена и међе њиховога живљења: да траже Господа, не би ли га барем опипали и нашли, премда није далеко ни од једнога од нас”. (Дела 17, 26.27) AASer 14.2

Међу овим првим ученицима видљиве су биле изразите разлике. Требало је да постану учитељи свету, иако су представљали веома различите типове карактера. Да би успешно обавили дело на које су били позвани, ови људи, који су се толико разликовали по природним особинама и животним навикама, требало је да постигну јединство осећања, мисли и поступака. Исусов циљ је био да им помогне да остваре то јединство. Да би у томе успео, уложио је напор да их уједини са собом. Одговорност која је произлазила из рада са њима изражена је у Његовој молитви упућеној Оцу: »Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби; да и они у нама једно буду, да и свет верује да си ме ти послао... и да си имао љубав к њима као и к мени што си љубав имао.” (Јован 17,17.23) Његова стална молитва за њих била је да буду посвећени истином; а молио се са сигурношћу, знајући да је Свемогући издао заповест о томе, пре него што је свет био створен. Знао је да ће се Јеванђеље о царству проповедати за сведочанство свим наро- дима; знао је да ће истина, подржана свемоћном силом Светога Духа, победити у борби против зла, и да ће се крвљу попрскана застава једнога дана победоносно вијорити изнад Његових следбеника. AASer 14.3

Када се Његова земаљска служба приближила крају, када је схватио да ће ускоро морати да остави своје ученике да Његово дело наставе без Његовог личног надзора, Христос је покушао да их охрабри и припреми за будућност. Није их заводио лажним надама. Као из отворене књиге говорио је што ће бити. Знао је да ће се ускоро одвојити од њих, да ће их оставити као овце међу вуковима. Знао је да ће трпети прогонства, да ће бити избацивани из синагога, затварани у тамнице. Знао је да ће због сведочења за Њега као Месију, неки од њих претрпети смрт. Ипак, нешто од тога им је и рекао. Говорећи о њиховој будућности, био је јасан и отворен, да би се у будућим невољама могли сетити Његових речи и бити охрабрени да верују у Њега као Избавитеља. AASer 15.1

Упутио им је и речи наде и охрабрења. »Да се не плаши срце ваше”, рекао им је,. »верујте Бога и мене верујте. Многи су станови у кући оца мојега, а да није тако казао бих вам. Идем да вам приправим место. И када отидем и приправим вам место, опет ћу доћи и узећу вас к себи да и ви будете где сам ја! А куда ја идем знате, и пут знате!« (Јован 14,1-4) Вас ради дошао сам на свет; за вас сам радио. Када будем отишао од вас, и даље ћу вредно радити за вас. Дошао сам на свет да вам се откријем, тако да можете веро22 вати. Идем Оцу својему и Оцу вашему да заједно са Њим радим у вашу корист. AASer 15.2

»Заиста, заиста вам кажем, који верује мене, дела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити, јер ја идем к оцу својему.« (Јован 14,12) Овим речима Христос није хтео да каже да ће ученици улагати узвишеније напоре од оних које је Он улагао, већ да ће њихово дело доживети већи замах. Није говорио само о чињењу чуда, већ о свему што ће се догађати под утицајем Светога Духа. »А кад дође Утешитељ”, говорио им је, »кога ћу вам послати од оца, Дух истине, који од оца излази, он ће сведочити за мене; а и ви ћете сведочити, јер сте од почетка са мном.” (Јован 15,26.27) AASer 15.3

Ове речи величанствено су се испуниле. После изливања Светога Духа, ученици су били толико испуњени љубављу према Њему и према онима за које је Он умро, да су срца омекшавала под утицајем речи које су изговарали и молитава које су упућивали. Говорили су у сили Светога Духа; и под утицајем те силе, хиљаде су се обраћале. AASer 16.1

Ученици као Христови представници, требало је да оставе снажан утисак на свет. Пошто су били само скромни људи, та чињеница није смела да умањи њихов утицај, већ да га повећа; јер ће мисли њихових слушалаца од њих бити усмерене према Спаситељу, који ће, иако невидљив, и даље радити заједно са њима. Сјајна учења апостола, њихове речи охрабрења и поверења, увериће све да они не раде у својој сили, већ у сили Исуса Христа. Својом понизношћу објављиваће да је Онај кога су Јевреји разапели био Кнез живота, Син живога Бога, и да у Његово име они чине сва своја дела. AASer 16.2

Спаситељ у току опроштајног разговора са својим ученицима у ноћи пре распећа није споменуо патње које је претрпео и које ће још претрпети. Није говорио ни о понижењима која га чекају, већ је чинио све да их подсети на оно што ће ојачати њихову веру, да их покрене да гледају напред на радости које очекују победника. Радовао се, свестан да може и да жели да учини за своје следбенике и више него што им је обећао; да ће из Њега потећи љубав и саучешће, чистећи храм душе и чинећи да људи постану слични Њему по карактеру; тако да Његова истина, наоружана силом Светога Духа, пође напред, побеђујући и да победи. AASer 16.3

»Ово вам казах«, рекао је, »да у мени мир имате. У свету ћете имати невољу, али не бојте се, јер ја надвладах свет. ” (Јован 16,33) Христос није доживео пораз и није се обесхрабрио; па су и Његови ученици морали да покажу веру са истом таквом трајном природом. Требало је да раде као што је Он радио, ослањајући се на Њега, јер тако могу добити снагу. Иако ће њихов пут бити запречен привидним немогућностима, у Његовој благодати треба да иду напред, не препуштајући се очајању ни због чега и надајући се свему. AASer 16.4

Христос је довршио дело које Му је било поверено. Окупио је оне који ће наставити Његов посао међу људима. Зато је могао да каже: »И ја се прославих у њима. И више нисам на свету, а они су на свету, а ја идем к теби. Оче, свети, сачувај их у име своје, оне које си ми дао, да буду једно као и ми. Не молим се пак само за њих, него и за оне који ме узверују њихових речи ради, да сви једно буду, као ти, оче, што си у мени и ја у теби; да и они у нама једно буду, да и свет верује да си ме ти послао... ја у њима и ти у мени: да буду сасвим у једно, и да позна свет да си ме ти послао и да си имао љубав к њима као и к мени што си љубав имао!” (Јован 17,10.11.20-23) AASer 17.1