Апостолска Црква - Христовим Трагом

Седмо поглавље—Опомена Против Лицемерја

(Ово поглавље засновано је на тексту у Делима 4,32. до 5,11)

Док су апостоли објављивали еванђеоске истине у Јерусалиму, Бог је потврђивао њихову реч и мноштво се обраћало. Многи између тих првих верника одмах су били избачени из својих породица и из круга својих пријатеља под утицајем ревнитељске заслепљености Јевреја, па је постало неопходно да им буду пружени храна и смештај. AASer 49.1

Извештај каже: »Јер ниједан међу њима не беше сиромашан”, а затим наставља и објашњава како су биле задовољаване потребе верника. Верници који су имали новац или имање радосно су их жртвовали за задовољење хитних потреба осталих. Продајући своје куће или земљу, добијали су новац који су стављали пред ноге апостолима, »и даваше се свакоме као што ко требаше”. AASer 49.2

Ова великодушност верника била је последица изливања Светога Духа. Они који су се обратили и прихватили Јеванђеље били су »једно срце и једна душа«. Преовладавао је један заједнички интерес - успех мисије која им је била поверена; зато лакомство није имало места у њиховом животу. Њихова љубав према браћи и делу које су прихватили, била је много већа од љубави према новцу и имању. Њихова дела сведочила су да су људске душе за њих имале неупоредиво већу вредност од земаљског богатства. AASer 49.3

Тако ће бити увек када Божји Дух преузме власт над животом. Они чија су срца испуњена Христовом љубављу, следиће пример Онога који је нас ради постао сиромах, да бисмо се ми Његовим сиромаштвом обогатили. Новац, време, утицај - све дарове које су примили из Божје руке, они ће ценити само као средства за унапређење еванђеоског дела. Тако је било у првој Цркви, и када у данашњој Цркви буде јасно да су верници подржани од Светога Духа престали да воле оно што је на свету, и да су спремни да поднесу жртве да би њихови ближњи могли да чују Јеванђеље, објављене истине имаће снажан утицај на слушаоце. AASer 50.1

У оштрој супротности са примером великодушности који су пружали први верници било је понашање Ананије и Сапфире, чије је искуство, описано надахнутим пером, остало као тамна мрља у историји прве Цркве. Заједно са осталима, и ови такозвани ученици делили су предност да слушају Јеванђеље које су апостоли проповедали. Заједно с осталим верницима били су присутни када се, после молитве апостола, »затресло место где бејаху сабрани, и напунише се сви Духа Светога”. (Дела 4,31) Дубоко осведочење је одузело све присутне и под непосредним утицајем Божјега Духа, Ананија и Сапфира дали су завет да ће Господу дати новац добијен продајом извесне имовине. AASer 50.2

Ананија и Сапфира касније су ожалостили Светога Духа када су попустили лакомству. Почели су да се кају што су дали обећање, тако да је ускоро изгубљен позитивни утицај благослова који је њихово срце испунио жељом да учине нешто велико за Христово дело. Уверили су себе да су деловали пренагљено и да поново да треба размотре своју одлуку. Разговарали су о том проблему и одлучили да не испуне свој завет. Међутим, запазили суда они који су се одрекли свога имања да задовоље потребе своје сиромашније браће, уживају велики углед у Цркви, а стидећи се да њихова браћа сазнају да су њихове себичне душе задржале оно што су свечано посветили Богу, свесно су одлучили да продају имање и да се претварају као да су дали сав добитак у заједничку касу, иако су велики део задржали за себе. На тај начин осигурали би да своје животне трошкове подмирују из општих залиха и да истовремено уживају висок углед међу браћом. AASer 50.3

Међутим, Бог мрзи лицемерје и лажи. Ананија и Сапфира служили су се преварама у свом односу према Богу; лагали су Светога Духа, а њихов грех био је похођен брзом и страшном осудом. Када се Ананија појавио са својим даром, Петар је рекао: »Ананија, зашто напуни сотона срце твоје да слажеш Духу Светоме и сакријеш од новца што узе за њиву? Када је била у тебе, не беше ли твоја? И кад је продаде, не беше ли у твојој власти? Зашто си дакле такву ствар метнуо у срце твоје? Људима ниси слагао, него Богу.« AASer 51.1

»А кад чу Ананија речи ове, паде и издахну; и уђе велики страх у све који слушаху ово.« AASer 51.2

»И кад је продаде, не беше ли у твојој власти« - упитао је Петар. Никакав притисак није био примењен да примора Ананију да за опште добро жртвује своје имање. Он је деловао у складу са својом слободном одлуком. Међутим, у покушају да превари ученике, слагао је Свемогућега. AASer 51.3

»А када прође око три сата, уђе и жена његова не знајући шта је било. А Петар јој одговори: кажи ми, јесте ли за толико дали њиву? А она рече: да, за толико! А Петар јој рече: зашто се договористе да искушате Духа Господњега? Гле, ноге оних који твога мужа закопаше пред вратима су, и изнеће те. И одмах паде пред ноге његове и издахну. А момци ушавши нађоше је мртву и изнесоше је и закопаше код мужа њезина. И уђе велики страх у сву цркву и у све који чуше ово.” AASer 51.4

Бескрајна мудрост видела је да је ово необично изражавање Божјега гнева било неопходно да би се млада Црква сачувала од кварења. Број верника брзо се умножавао. Црква би се нашла у великој опасности ако би јој приликом брзог повећања обраћеника пришли људи и жене који би, тврдећи да служе Богу, и даље служили мамону. Овај суд посведочио је да људи не могу преварити Бога, да Он открива грех сакривен у срцу и да му се нико не може ругати. Овај догађај требало је да послужи као опомена Цркви и опомене вернике да избегавају претварање и лицемерје и не поткрадају Бога. AASer 51.5

Не само првој Цркви, већ и свим каснијим нараштајима, овај пример Божје мржње према лакомству, превари и лицемерју био је дат као опомена. Ананија и Сапфира прво су подлегли лаком- ству. Жеља да задрже за себе део онога што су обећали Господу, увукла их је у превару и лицемерје. AASer 51.6

Бог је учинио да објављивање Јеванђеља зависи од рада и дарова Његовог народа. Добровољни дарови и десеци представљају приход Господњега дела. Од средстава која је поверио људима, Господ захтева одређен део - десетак. Он свима оставља слободу да кажу хоће ли дати и више од те своте. Међутим, када је срце покренуто утицајем Светога Духа, и када учини завет да се да одређену своту, онај који се заветовао нема више никакво право на посвећени део. Обећања такве врсте учињена људима сматрају се обавезним, па зар нису обавезна и она која се дају Богу? Зар су обећања о којима се просуђују на суду савести мање обавезна од писаних споразума међу људима? AASer 52.1

Када божанска светлост с необичном јасноћом и снагом засија у срцу, уобичајена себичност слаби свој захват и појављује се спремност за прилагање Божјем делу. Међутим, нека нико не мисли да ће му бити дозвољено да обећање које је дао испуни без оштрог противљења сотоне. Њему није драго да гледа како се изграђује Откупитељево царство на Земљи. Он дошаптава да је обећање било превелико, да ће онемогућити човека у његовим напорима да стекне имање или задовољи потребе своје породице. AASer 52.2

Бог је тај који имањем благосиља човека, а то чини да би људима омогућио да дају за напредовање Његовог дела. Он шаље сунчеву светлост и кишу. Он чини да вегетација буја. Он даје здравље и способност за стицање блага. Сви наши благослови потичу из Његове подашне руке. Заузврат, Он жели да људи покажу своју захвалност враћајући му Његов део у десецима и прилозима - у даровима захвалности, добровољним даровима, у даровима за преступ. Када би дарови текли у ризницу у складу с божански одређеним планом - десетак од сваког прихода и, великодушни дарови - било би у изобиљу средстава за унапређење Господњег дела. AASer 52.3

Међутим, себичност је учинила да људска срца постану тврда и да, слично Ананији и Сапфири, падну у искушење да задрже део цене, понашајући се истовремено као да испуњавају Божје захтеве. Многи расипно троше новац задовољавајући своје прохтеве. Људи узимају најпре у обзир само своја задовољства и задовољавају свој укус, док Богу доносе, скоро без воље, шкрте прилоге. Такви заборављају да ће Бог једнога дана затражити строг обрачун који ће показати како су Његова добра била употребљавана и да ништа спремније неће прихватити ситницу коју су ставили у Његову ризницу, него што је био спреман да прихвати прилог Ананије и Сапфире. AASer 52.4

На основу строге казне која је била изречена овим кривоклетницима, Бог је желео да схватимо колико је велика Његова мржња и колико дубок презир према сваком лицемерју и свакој превари. Ананија и Сапфира, понашајући се као да су дали све, слагали су Светога Духа и изгубили овај живот и живот који ће доћи. Исти Бог који је њих казнио и данас осуђује сваку лаж. Лажљиве усне су гад пред Њим. Он каже да у Свети град »неће ући ништа погано, и што чини мрзост и лаж«. (Откривење 21,27) Нека се дужност изговарања истине не схвати олако нити колебљиво испуњава. Нека нам то постане део живота. Брзо и олако играње истином, њено прилагођавање властитим, себичним плановима, значи бродолом вере. »Станите, дакле, опасавши бедра своја истином!« (Ефесцима 6,14) Онај који изговара неистине продаје себе на јефтином тржишту. Његове лажи можда ће му послужити у невољи; можда ће у пословима остварити напредак, који не би могао постићи када би поштено радио; али коначно доћи ће у положај, када неће моћи никоме да верује. Пошто сам изврће истину, неће имати поверења ни у реч других. AASer 53.1

Грех преваре против Бога, у случају Ананије и Сапфире, био је брзо кажњен. Исти грех често је понављан и у каснијој историји Цркве, а чине га многи и у наше време. Међутим, иако можда неће бити праћен видљивим изражавањем Божјег незадовољства, ништа мање није одвратан у Његовим очима сада него што је био у време апостола. Опомена је била изречена; Бог је јасно показао своју одвратност према том греху, а сви који се предају лицемерју и лакомству могу бити сигурни да уништавају своју душу. AASer 53.2