Апостолска Црква - Христовим Трагом

Четрдесет и девето поглавље—Павлова Последња Посланица

(Ово поглавље засновано је на текстовима из 2. Посланици Тимотију)

Павле се из цезареве суднице вратио у своју ћелију, свестан да је успео да оствари само кратки предах. Знао је да се његови непријатељи неће зауставити, све док не постигну да буде погубљен. Ипак, за сада, истина је победила! Објавити разапетог и васкрслог Спаситеља пред тако великим мноштвом које га је слушало, било је већ само по себи победа! Тога дана започето је дело које ће расти и јачати, и које ће Нерон и сви остали Христови непријатељи узалуд покушавати да спрече или униште. AASer 356.1

Седећи из дана у дан у својој мрачној ћелији, знајући да његов живот може бити прекинут на само једну Неронову реч или миг, Павле се сетио Тимотија и одлучио да га позове к себи. Тимотију је било поверено старање о цркви у Ефесу, па је зато био изостављен када је Павле окупљао пратиоце за свој последњи пут у Рим. Павле и Тимотије били су повезани необично дубоком и снажном везом. (498) Тимотије је, од дана свога обраћења, делио Павлове терете и патње, а пријатељство међу њима постајало је снажније, дубље и посвећеније, све док оно што син може бити љубљеном и поштованом оцу, Тимотије није постао старом, од рада исцрпљеном апостолу. Није нимало чудно што је у својој усамљености и остављености Павле пожелео да га види. AASer 356.2

И под најповољнијим околностима морало је да прође неколико месеци да Тимотије из Мале Азије стигне у Рим. Павле је знао да му је живот несигуран, плашио се да ће Тимотије прекасно стићи и да га неће затећи живога. Желео је да том младом човеку, коме је била поверена тако значајна одговорност, упути важне савете и поуке; и зато је, позивајући га да без одлагања дође, позиву придодао и своје предсмртно сведочанство које, можда, неће успети да му лично пренесе. Испуњен љубављу према том свом сину по Јеванђељу, забринут и за њега и за цркву о којој се старао, Павле је покушао да га осведочи колико је важно да остане веран свом светом звању, да не изневери указано поверење. AASer 357.1

Павле је своје писмо почео поздравом: »Тимотију, љубазноме сину, благодат, милост, мир од Бога Оца и Христа Исуса, Господа нашега. Захваљујем Богу којему служим од прародитеља чистом савести, што без престанка имам спомен на тебе у молитвама својим дан и ноћ.” AASer 357.2

Апостол је затим одмах почео да уверава Тимотија у неопходност чврстине у вери. Писао му је: »Напомињем ти да подгреваш дар Божји који је у теби како сам метнуо руке своје на тебе. Јер нам Бог не даде духа страха, него силе и љубави и (499) чистоте. Не постиди се, дакле, сведочанства Господа нашега Исуса Христа, ни мене, сужња његова, него пострадај с јеванђељем Христовим по сили Бога.” Павле позива Тимотија да има на уму да је позван »звањем светим« да објављује силу Онога који је јеванђељем обасјао »живот и нераспадљивост«. Зато изјављује: »За које сам ја постављен као апостол и учитељ незнабожаца! Заради којега узрока и ово страдам; али се не стидим, јер знам коме веровах, и уверен сам да је кадар аманет мој сачувати за дан онај.” AASer 357.3

Павле се за време своје дугогодишње службе, никада није поколебао у својој оданости Спаситељу. Где год да се налазио - било пред намргођеним фарисејима или римским властима; пред разбеснелим мноштвом у Листри или затвореним грешницима у македонској тамници; убеђујући преплашене морнаре на насуканом броду или стојећи потпуно сам пред Нероном и борећи се за свој живот - никада се није постидео дела које је заступао. Највећа жеља целокупног његовог хришћанског живота огледала се у потреби да служи Ономе чије га је име некада испуњавало презиром; од те жеље никакво противљење и никакво прогонство није га могло одвратити. Његова вера, ојачана напорима и прочишћена жртвама, подизала га је и јачала. AASer 357.4

И зато наставља и овако пише: »Ти дакле сине мој, јачај у благодати Исуса Христа. И што си чуо од мене пред многим сведоцима, оно предај (500) верним људима, који ће бити вредни и друге научити. Ти дакле трпи зло као добар војник Исуса Христа!” AASer 358.1

Прави Божји слуга не бежи од тешкоћа и одговорности. Са Извора, који никада не пресушује за оне који искрено чезну за божанском силом, он црпи снагу која га оспособљава да се суочи с искушењима и да их савлада, да обави дужности које му Бог поверава. Природа благодати коју прима, повећава његову способност да упозна Бога и Његовог Сина. Његова је душа испуњена дубоком чежњом да обави службу, угодну свом Створитељу. И док напредује на свом хришћанском путу, »јача у благодати Исуса Христа”. Та благодат оспособљава га да верно сведочи о свему што је чуо. Он не презире нити занемарује знање које је примио од Бога, већ га преноси верним људима, који га затим остављају другима. AASer 358.2

Павле у свом последњем писму Тимотију, овом младом сараднику уздиже високи идеал, указујући на дужности које га очекују као Христовог слугу. Зато му пише: »Постарај се да се покажеш поштен пред Богом, као радин који се нема шта стидети и право управља речју истине.” »Бежи од жеља младости, а држи се правде, вере, љубави, мира, са свима који призивљу Господа од чистога срца; а лудих и празних запиткивања клони се знајући да рађају свађе. А слуга Господњи не треба да се свађа, него да буде кротак к свима, поучљив, који неправду може подносити, и с кротошћу поучавати оне који се противе (501); еда би им како Бог дао покајање за познање истине.” (2. Тимотију 2,22-25) AASer 358.3

Апостол даје упозорење Тимотију о лажним учитељима који ће покушати да се увуку у Цркву и каже: »Али, ово знај да ће у последње дане настати времена тешка. Јер ће људи постати саможиви, среброљупци, хвалише, поносити, хулници, непокорни родитељима, неблагодарни, неправедни... који имају обличје побожности, а силе су се њезине одрекли. И ових се клони!” AASer 358.4

Затим наставља: »А зли људи и варалице напредоваће на горе, варајући и варајући се. Али ти стој у томе што си научио и што ти је поверено, знајући од кога си се научио, и будући да из малена умеш света писма, која те могу умудрити на спасење... Све је писмо од Бога дано и корисно за учење, за укоравање, за поправљање, за поучавање у правди, да буде савршен човек Божји, за свако добро дело приправљен.” Бог је створио обиље средстава за успешну борбу против зла које се налази на свету. Библија је оружарница у којој се можемо опремити за борбу. Наши бокови морају бити опасани истином. Наш оклоп на прсима мора да буде праведност. Штит вере мора да буде у нашим рукама, кацига спасења на нашем челу; мачем Духа, који је Божја реч, морамо прокрчити свој пут кроз све препреке и замке греха. AASer 359.1

Павле је знао да Цркви предстоје веома опасна времена. Знао је да ће они којима ће бити препуштено да се старају о Цркви морати да раде (502) усрдно и савесно и зато је писао Тимотију: »Заклињем те дакле пред Богом и Господом нашим Исусом Христом, који ће судити живима и мртвима, доласком његовим и царством његовим, проповедај реч, настој у време и у невреме, покарај, запрети, умоли са сваким сношењем и учењем!« AASer 359.2

Овај свечани позив, упућен некоме тако ревносном и верном као што је Тимотије, снажно сведочи колико је важан и одговоран рад проповедника Јеванђеља. Заклињући Тимотија божанским судом, Павле му налаже да проповеда Реч, а не људске мисли и обичаје, да буде спреман да сведочи за Бога када год му се пружи прилика - на великим скуповима и у домаћем кругу, на путу и крај огњишта, пријатељима и непријатељима, било у поузданим околностима било у изложености тешкоћама и опасностима, прекорима и губицима. AASer 359.3

Плашећи се да би блага, попустљива природа могла навести Тимотија да запостави један врло значајан део свога рада, Павле га позива да савесно опомиње грешнике, да их чак оштро укорава, када чине неко зло. Међутим, и тај део посла мора да обавља »са сваким сношењем и учењем«. Мора показати Христову љубав и Његово стрпљење, објашњавајући и подржавајући своје укоре истинама Речи. AASer 359.4

Мрзети и укоравати грех, а истовремено бити пун сажаљења и нежности према грешнику, заиста није лак подухват. Што су озбиљнији наши напори да постигнемо светост срца и живота, то ћемо јасније запажати грех и бивати одлучнији у свом противљењу сваком удаљавању од начела праведности. Управо зато морамо се чувати сваке неприкладне оштрине према онима (503) који чине зло, а поред тога ћемо и даље пажљиво настојати да не изгубимо из вида бескрајну грешност греха. Морамо бити свесни потребе да укажемо хришћанско стрпљење и љубав према залуталима, али и опасности да постанемо превише помирљиви према њиховим грешкама, тако да почну да сматрају да нису ни заслужили укор и да имају право да га одбаце као незаслужен и неправедан. AASer 360.1

Проповедници Јеванђеља наносе понекад велику штету делу Јеванђеља дозвољавајући да се њихово стрпљење према онима који чине зло изроди у помирљивост према греху, па чак и у учествовање у њему. Такво држање наводи их да почну да оправдавају и улепшавају оно што Бог осуђује. После извесног времена постају тако заслепљени да хвале оне које би по Божјој заповести морали да укоравају. Онај који своје духовно опажање отупи грешном попустљивошћу према онима које Бог осуђује, учиниће још већи грех, јер ће постати оштар и суров према онима које Бог подржава. AASer 360.2

Охоли на своју људску мудрост, презриви према утицају Светога Духа, гадљиви према истинама Божје речи, многи међу онима који себе називају хришћанима и који себе сматрају достојнима да уче друге, одбациће Божје захтеве. Павле је нагласио Тимотију: »Јер ће доћи време кад здраве науке неће слушати, него ће по својим жељама накупити себи учитеље као што их уши сврбе. Одвратиће уши од истине и окренуће се ка гаталицама.” AASer 360.3

Апостол овде не говори о људима који отворено одбацују религију, већ о такозваним хришћанима који се управљају према својим склоностима и тако постају робови своје себичности. Такви су склони да прихвате само доктрину која не осуђује њихове грехе (504), ни њихово трчање за уживањима. Њих вређају отворене речи верних Христових слугу, па бирају себи учитеље који их хвале и који им ласкају. Нажалост, и међу онима који себе сматрају проповедницима, има оних који проповедају људско мишљење уместо Божје речи. Недостојни високог поверења које им је указано, такви заводе оне који их прихватају као своје духовне вође. AASer 360.4

Бог је прописе из свога светог Закона поставио као савршена животна правила. Он је лично изјавио да се овај Закон - ни једна титла ни јота у њему никада се неће променити - и тако све до краја времена остати обавезан за сва људска бића. Христос је дошао да учини Закон великим и славним. Он је показао да је Закон заснован на чврстом темељу љубави према Богу и према ближњима и да је његовим поштовањем обухваћена целокупна човекова дужност. У свом животу пружио је пример послушности Божјем закону. У проповеди на Гори благослова показао је да захтеви Закона превазилазе видљиве поступке и да се односе и на мисли и намере срца. AASer 361.1

Када поштују Закон, људи су спремни да се одрекну »безбожности и жеља овога света” и да живе »поштено и праведно и побожно«. (Титу 2,12) Међутим, непријатељ сваке праведности заробио је свет и навео људе и жене да не поштују Закон. И као што је Павле предвидео, безброј људи су се одвратили од једноставних, утицајних истина Божје речи и нашли себи учитеље који им говоре бајке, угодне њиховим ушима. Међу верницима проповедницима, многи су Божје заповести бацили под своје ноге. Тако су увредили Створитеља света, а сотони дали прилику да се радује успеху својих планова. (505) AASer 361.2

Како се умножава презир према Божјем закону, тако расте и одбојност према религији, расте охолост, љубав према уживањима, непослушност родитељима, попустљивост према сопственим слабостима. Зато се разумни људи по целом свету забринуто питају: Шта можемо учинити да уклонимо та забрињавајућа зла? Одговор се налази у Павловом позиву Тимотију: »Проповедај реч!« У Библији се једино могу наћи сигурна правила понашања. Библија је препис Божје воље, израз Божје мудрости. Она суочава човеков ум са великим животним проблемима, и зато свима који послушају њена правила, служи као непогрешиви водич, помажући им да не потроше живот на погрешно усмерене напоре. AASer 361.3

Бог је објавио своју вољу и није разумно када човек сумња у оно што је сишло с Његових усана. Пошто проговори Бескрајна мудрост, више не може бити сумњичавих питања, на која би човек требало да одговори, ни неодређених вероватноћа које би требало да разреши. Од њега се захтева једино искрена, савесна сагласност са Божјом вољом, и то је све. Послушност је најузвишенији захтев разума, али и савести. AASer 362.1

Павле је наставио своје излагање: »А ти буди трезвен у свачему, трпи зло, учини дело јеванђелиста службу своју, сврши!« (2. Тимотију 4,5) Павлова служба приближавала се крају и он је желео да Тимотије заузме његово место, да штити Цркву од измишљених прича и лажних наука, којима ће непријатељ на разне начине покушавати да је одврати од једноставности Јеванђеља. Саветовао му је да се не упушта ни у какве световне подухвате или везе, које би га спречиле да се потпуно посвети раду за свога Господа; да се радосно суочава са противљењем, приговорима и прогонствима, ( 506) којима ће га изложити због његове верности Богу изложити; да се потпуно докаже као веран радник, служећи се свим средствима која му стоје на располагању да чини добро онима за које је Христос умро. AASer 362.2

Павлов живот представљао је оживотворење истина које је проповедао и у томе је лежала његова снага. Његово срце је било прожето дубоком, трајном свешћу о личној одговорности и зато се трудио да ради у уском заједништву са Оним који је Извор праведности, милости и истине. Држао се Христовог крста као јединог јемства за свој успех. Спаситељева љубав представљала је трајну покретачку силу која га је снажила у сукобима са самим собом, тако да је у својој борби против зла као и у служењу Христу ишао напред, упркос непријатељству света и противљењу непријатеља. AASer 362.3

Цркви је у ова опасна времена неопходна војска радника који су, слично Павлу, постали способни за користан рад, који су стекли дубоко искуство на духовном подручју, који су савесни и ревносни. Потребни су посвећени, пожртвовни људи, који неће устукнути пред невољама и одговорносима, који су храбри и поштени, људи у чијим је срцима Исус постао »нада славе” и који ће уснама, које су посвећене светим огњем »проповедати реч«. Управо због недостатка таквих радника Божје дело заостаје, аразорни греси, као смртоносан отров, угрожавају морал и уништавају наду великог дела људског рода. AASer 363.1

Када верни, радом исцрпљени носиоци заставе у делу буду положили свој живот за истину, ко ће се јавити да заузме њихово место? Да ли ће наши младићи прихватити свети залог из руку својих отаца? Да ли се припремају да попуне празнине настале смрћу верних? Хоће ли (507), усред толиких позива на себичност и частољубље, којима се примамљују млади, неко послушати апостолов налог, хоће ли неко чути позив дужности? AASer 363.2

Павле завршава своје писмо личним порукама различитим верницима и поновним позивом Тимотију да хитно дође к њему, ако је могуће још пре зиме. Затим говори и о својој усамљености, насталој због самовољног одласка неких његових пријатеља и неопходне одсутности других. Уколико Тимотије буде оклевао, плашећи се да црква у Ефесу не би могла опстати без његовог рада, Павле наглашава да је већ послао Тихика да попуни насталу празнину. AASer 363.3

Пошто је описао појединости са свога суђења пред Нероном и самовољног одласка своје браће, апостол се сећа трајне Божје благодати која је увек уз њега. Писмо је завршио препоручујући Тимотија старању великог Пастира, који ће се, када Његови потпастири буду уклоњени са свога места, и даље старати о свом стаду. (508) AASer 363.4