Апостолска Црква - Христовим Трагом

Тридесет и треће поглавље — Рад У Тешким Околностима

Иако је својим обраћеницима врло брижљиво објављивао јасна библијска учења Библије о правилном задовољавању потреба Божјег дела, иако је за себе као проповедника Јеванђеља захтевао право да одустане од бављења световним запослењем као начином стицања средстава за живот (1. Коринћанима 9,6), Павле се у одређеним тренуцима у току своје проповедничке службе у великим цивилизацијским средиштима изражавао радећи својим рукама да би се издржавао. AASer 247.1

Тежак физички рад Јеврејима није представљао ништа необично или понижавајуће. Преко Мојсија њима је било наложено да својој деци усаде навику марљивости, па су зато, ако би младима дозволили да одрасту не научивши их да физички раде, то сматрали као грех. Чак и у случају када је неко дете припремано за свету службу, оно је морало да стекне практично животно знање. Сваки младић, без обзира да ли је потицао из богате или сиромашне породице, морао је да изучи неки занат. Родитељи који би занемарили да својој деци омогуће такву обуку, сматрали су се преступницима Господњих (346) упутстава. Павле је у складу са тим обичајем, још у младости изучио занат прављења шатора. AASer 247.2

Пре него што је постао Христов ученик, Павле је заузимао висок положај и у животу није зависио од рада својих руку. Међутим, касније, када је сва своја средства уложио у унапређење Христовог дела, понекад је морао да се враћа свом занату да би стекао средства за живот. Посебно је то био случај у местима у којима би се његове побуде могле бити погрешно схваћене. AASer 247.3

Управо у Солуну, први пут је споменуто, да се Павле својим рукама издржавао, док је проповедао Реч. Пишући верницима у тамошњој цркви, Павле их подсећа да су им »могли бити на досаду« и додаје: »Јер, памтите браћо, труд и посао; јер дан и ноћ радећи да не досадимо ниједноме од вас, проповедасмо вам јеванђеље Божије!” (1. Солуњанима 2,7.9) Павле поново, у својој Другој посланици Солуњанима, наглашава да ни он ни његови сарадници, док су боравили у том граду, нису забадава јели хлеба ни у кога.»Него у труду и у послу, дан и ноћ радећи, да не будемо на досаду никоме од вас, Не као да немамо власти, него да себе дамо вама за углед, да будете као и ми!” (2. Солуњанима 3,8.9) Павле је у Солуну срео и оне који су одбијали да раде својим рукама. Управо о таквим људима је касније овако: »Јер чујемо да неки неуредно живе међу вама, ништа не радећи, него окрајче и мешају се у туђе послове. Таквима заповедамо и молимо их у Господу нашему Исусу Христу да (347) мирно радећи свој хлеб једу.” Док је боравио у Солуну, Павле се пажљиво трудио да таквима пружи добар пример. »Јер кад бејасмо у вас, ово вам заповедасмо да ако ко неће да ради да и не једе.” (2. Солуњанима 3,11.12.10) AASer 248.1

У сва времена сотона се трудио да омете напоре Божјих слугу тако што је у Цркву уносио дух фанатизма. Тако је било у Павлове дане, тако је било и током каснијих столећа, у време реформације. Виклиф, Лутер и многи други који су свету донели благослов својим утицајем и својом вером, супротстављали су се лукавствима уз чију се помоћ непријатељ трудио да наведе у фанатизам превише ревносне, неуравнотежене и непосвећене умове. Заведене душе говориле су да ће достизањем истинске светости уздићи ум изнад свих световних мисли и навести људе да се потпуно уздржавају од сваког рада. Други, који су фанатично тумачили неке библијске текстове, почели су да проповедају да је радити грех - да се хришћани уопште не смеју старати да себи и својим породицама осигурају земаљско благостање, већ да свој живот морају посветити искључиво духовним активностима. Учење и пример апостола Павла представљају укор таквим фанатичним гледиштима. AASer 248.2

Ипак, док је боравио у Солуну, Павле се није издржавао искључиво радом својих руку. Говорећи касније о искуствима која је стекао у том граду, захваљује верницима у Филиби на даровима које су му слали и наглашава: »Јер и у Солун и једном и другом, посласте ми у потребу моју”! (Филибљанима 4,16) Павле се посебно (348) трудио да Солуњанима пружи пример марљивости, иако је примио ову помоћ, тако да нико нема права да га оптужи за похлепност, али и да онима који су имали фанатична гледишта о физичком раду упути практичан укор. AASer 249.1

Павле се када је први пут посетио Коринт, нашао међу људима који су увек сумњали у побуде странаца. Приморски Грци били су врло оштроумни трговци. Толико времена су се привикавали на своје сурове пословне обичаје да су почели да мисле да је тежња за добитком доказ побожности и да је стицање зараде, свеједно на поштен или непоштен начин, достојно сваке хвале. Павлу су била позната њихова схватања, па није хтео да им пружи ниједну прилику да тврде да он проповеда Јеванђеље да би се обогатио. Павле је имао право да од коринтских верника захтева материјалну подршку; али био је спреман да се одрекне тога права, да као проповедник свој добар глас и свој успех не би изложио сумњичењу да Јеванђеље проповеда због добитка. Трудио се да уклони сваки повод за погрешно тумачење да његова порука не би изгубила снагу. AASer 249.2

Павле је убрзо после доласка у Коринт, нашао »једнога Јеврејина, по имену Акилу, родом из Понта, који беше скоро дошао из Талијанске са женом својом Прискилом«. Они су се бавили истим занатом као и Павле. Протерани по наредби цара Клаудија који је свим Јеврејима заповедио да оду из Рима, Акила и Прискила су дошли у Коринт и отворили радионицу за израду шатора. Павле се распитао о њима и сазнавши да се боје Бога и да се труде да избегну покварене утицаје којима су били (349) окружени, »оста код њих и рађаше... и препираше се у зборницама сваке суботе, и надговараше Јевреје и Грке« (Дела 18,2-4). AASer 249.3

Касније су се Сила и Тимотије у Коринту придружили Павлу. Ова браћа донела су и средства из Македоније за подупирање дела. AASer 250.1

У свом другом писму верницима у Коринту, које је написао пошто је у том граду основао снажну хришћанску цркву, Павле говори о начину свог живота међу њима. Поставља им и питање: »Или грех учини понижујући себе да се ви повисите? Јер вам за бадава Божије јеванђеље проповедих. Од других цркава отех узевши плату за служење вама; и дошавши к вама, и бивши у сиротињи, не досадих никоме. Јер моју сиротињу потпунише браћа која дођоше из Маћедоније, и у све му без досаде вама себе држах и држаћу. Као што је истина Христова у мени тако се хвала ова не ће узети од мене у Ахајскијем крајевима.« (2. Коринћанима 11,710) AASer 250.2

Павле објашњава зашто се тако понашао у Коринту. Зато да не би пружио никакав повод да га укоре они »који траже узрок”. (2. Коринћанима 11,12) Док је израђивао шаторе, верно је радио и на објављивању Јеванђеља. Сам сведочи о свом раду: »Јер знаци апостолови учинише се међу вама у сваком трпљењу, у знацима и чудесима и силама.” Затим додаје: »Јер шта је у чему сте мањи од осталих цркава, осим само што вам ја сам не досадих! Баците на мене ову кривицу! Ево (350) сам готов трећи пут да вам дођем, и не досађујем вам; јер не тражим што је ваше, него вас!... А ја драговољно потрошићу и бићу потрошен за душе ваше!” (2. Коринћанима 12,12-15) AASer 250.3

Током дугог раздобља своје службе у Ефесу, када је три године активно проповедао Јеванђеље у целој тој области, Павле се поново бавио својим занатом. У Ефесу, као и у Коринту, радост му је причињавала присутност Акиле и Прискиле, који су га пратили приликом повратка у Азију, на крају његовог другог мисионарског путовања. AASer 250.4

Било је и оних који су приговарали Павлу што се издржава радом својих руку, изјављујући да је то неспојиво са његовом службом проповедника Јеванђеља. Зашто би Павле, проповедник највишег ранга, на тај начин повезивао физички рад са проповедањем Јеванђеља? Зар радник није достојан своје плате? Зашто би на прављење шатора трошио време које би по свему судећи могло бити боље искоришћена? AASer 250.5

Међутим, Павле није сматрао да је време утрошено на тај начин изгубљено. Док је радио са Акилом, одржавао је везу са Великим Учитељем, није пропуштао ниједну прилику да посведочи за свог Спаситеља или да помогне онима којима је помоћ била неопходна. Његов ум стално је сезао за новим духовним сазнањима. Он је своје сараднике на послу поучавао духовним истинама и пружао им пример вредноће и темељитости. Био је хитар, вешт радник, марљив на свом послу, »огњен у духу, служио је Господу«. (Римљанима 12,11) Док се бавио својим занатом, апостол је имао приступ слоју људи коме иначе не би могао да приступи. Показивао је својим сарадницима (351) да је и вештина у обичним радовима дар од Господа, који даје и дар и мудрост да се дар правилно употреби. Говорио им је да се Бог мора прославити, чак и у свакодневним пословима. Његове руке огрубеле од рада нимало нису умањивале снагу његових утицајних позива које је упућивао као хришћански проповедник. AASer 251.1

Павле је понекад радио и дању и ноћу, не само да би стекао средства за живот, већ да би могао да помогне и својим сарадницима. Делио је своју зараду са Луком, а помагао је и Тимотију. Понекад је трпео и глад да би могао да ублажи невоље других. Живео је заиста несебичним животом. На крају своје службе, приликом опроштајног говора који је у Милиту одржао старешинама ефеске цркве, могао је да пред њима подигне своје од рада огрубеле руке и каже: »Сребра, или злата, или руха ни у једнога не заисках. Сами знате да потреби мојој и оних који су са мном били послужише ове руке моје. Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се речи Господа Исуса коју Он рече: много је блаженије давати него ли узимати!« (Дела 20,33-35) AASer 251.2

Ако проповедници сматрају да трпе невоље и одрицања у Христовом делу, нека макар у мислима посете радионицу у којој је Павле радио. Нека имају на уму да је овај изабрани Божји човек, док је обликовао платно, радио за хлеб који је као апостол већ поштено зарадио својим радом. AASer 251.3

Рад је благослов, а не проклетство. Дух лености уништава побожност и ожалошћава Божји Дух. Устајала бара је одвратна, док чисти, брзи поток шири здравље (352) и радост по свој земљи. Павле је знао да ће они који занемарују физички рад ускоро ослабити. Он је желео да поучи младе проповеднике да ће радећи својим рукама, вежбајући своје мишиће и жиле, постати јаки и способни да издрже напоре и одрицања која их чекају у еванђеоским пољима. Схватао је да би и његовим учењима недостајала виталност и снага када не би правилно вежбао све делове свога организма. AASer 252.1

Лењивац пропушта да стекне непроценљиво вредна искуства која могу добити верним обављањем уобичајених животних дужности. Не мали број, већ на хиљаде људских бића постоји само зато да би уживали благослове које им Бог у својој милости даје. Они заборављају да Господу приносе захвалне жртве за сва богатства која им је ставио на располагање. Заборављају да мудро тргујући талантима које им је Он дао могу да постану и произвођачи, а не само потрошачи. Када би само схватили какво дело Бог жели да обаве као Његови помоћници, свакако да не би избегавали одговорности. AASer 252.2

Корисност младих људи који сматрају да их је Бог позвао да проповедају, веома зависи од начина на који приступају својим задацима. Они које је Бог изабрао за дело проповедања Јеванђеља, доказаће свој високи позив и на све могуће начине трудиће се да постану способни радници. Они ће настојати да стекну искуство које ће их оспособити да планирају, да организују и остварују. Уздижући светост свога позива, они ће, обуздавајући себе, постајати све сличнији своме Учитељу, откривајући Његову доброту, љубав и истину. Црква треба да им на разборит начин у томе помогне, док се буду озбиљно (353) трудили да усаврше таланте који су им поверени. AASer 252.3

Све оне који сматрају да су позвани да проповедају не треба подстицати да за себе и своје породице одмах траже од Цркве сталну материјалну подршку. Постоји опасност да ће неки од њих, особе ограниченог радног искуства, поверовавши ласкањима и немудрим охрабрењима, помислити да могу очекивати пуну материјалну подршку Цркве, иако са своје стране још нису уложили никакве озбиљне напоре. Новац, одређен за ширење Божјег дела не сме се трошити за људе који желе да проповедају само зато да би примали плату и на тај начин задовољили своју себичну жељу за лаким животом. AASer 252.4

Млади људи који у делу проповедања Јеванђеља желе да вежбају своје дарове, могу да извуку корисну поуку из примера који им је Павле дао у Солуну, Коринту, Ефесу и другим градовима. Иако је био врло речит говорник, иако га је Бог изабрао да обави посебно дело, никада није сматрао да га рад понижава нити се икада умарао од жртвовања за дело које је волео. Коринћанима је писао: »До овога часа и гладујемо, и трпимо жеђ, и голотињу, и муке, и потуцамо се, и трудимо се радећи својим рукама. Када нас псују, благосиљамо; када нас гоне, трпимо!” (1. Коринћанима 4,11.12) AASer 253.1

Павле је иако један од највећих учитеља међу људима, радосно обављао и најниже, као и највише дужности. Када су у току његове службе Учитељу, околности захтевале, спремно се бавио својим занатом. Међутим, увек је био готов да прекине своје световно занимање да би се супротставио противљењу непријатеља Јеванђеља, или да би (354) искористио прилику да доведе душе Исусу. Његова ревност и вредноћа представљају укор свакој лености и жељи за лагодношћу. AASer 253.2

Павле је својим примером устао против расположења, које је тада узимало маха у Цркви, да Јеванђеље могу успешно проповедати само људи који су се потпуно ослободили сваке потребе за физичким радом. Он је на практичан начин показао шта све могу да учине посвећени верници у многим местима у којима становници нису упознати са еванђеоским истинама. Његов пример је многе скромне раднике надахнуо жељом да учине све што је у њиховој моћи да унапреде Божје дело, истовремено издржавајући се свакодневним радом. Акила и Прискила нису били позвани да цело своје време посвете проповедању Јеванђеља, али Бог је те скромне раднике ипак употребио да Аполосу савршеније покажу пут истине. Господ се служи различитим оруђима да би остварио своје намере, тако да неке који имају посебне таланте бира да сву своју енергију посвете делу учења и проповедања Јеванђеља, док многе друге, на које људске руке никада нису биле стављене у обреду рукоположења, позива да обаве значајан део посла у раду на спасавању душа. AASer 253.3

Широко поље рада отвара се пред еванђеоским радницима који сами себе издржавају. Многи могу да стекну драгоцена искуства у проповедничкој служби, док део свога времена одвајају да би се бавили неком врстом физичког рада. На овај начин могу се припремити успешни радници који ће обавити важну службу у крајевима у којима је она неопходна. AASer 254.1

Пожртвовни Божји слуга, који неуморно ради на ширењу Речи и науке, осећа на свом срцу тежак терет одговорности. Он свој рад не мери сатима. Плата коју прима не (355) утиче на његово залагање у раду, нити га од дужности могу одвратити неповољне околности. Свој задатак добио је са Неба, и са Неба очекује накнаду када буде обавио поверено дело. AASer 254.2

Бог жели да се такви радници ослободе непотребних брига, тако да могу добити праву прилику да испуне налог који је Павле дао Тимотију: »У овом се поучавај, у овом стој, да се напредак твој покаже у свему!« (1. Тимотију 4,15) Иако пажљиво морају настојати да довољно вежбају да би и ум и тело одржали у добром стању, ипак није у складу са Божјим планом да буду приморани да велики део свога времена проводе бавећи се световним занимањима. AASer 254.3

Иако су спремни да потроше и буду потрошени за Јеванђеље, ови верни радници нису поштеђени искушења. Када су изложени неприликама и оптерећени бригама зато што им Црква не пружа одговарајућу материјалну подршку, неки од њих постају мета сурових кушачевих напада. Када виде да се њихов рад тако мало цени, постају потиштени. Истина, они гледају у будућност, у време суда, да приме своју праведну награду и то их одржава на површини, али у међувремену њихове породице морају добити и храну и одећу. Када би били сигурни да их је Бог ослободио обавезе да извршавају Његов божански налог, били би спремни да раде својим рукама. Међутим, свесни су да њихово време припада Богу, упркос кратковидости оних који су били дужни да им осигурају довољно средстава за живот. Зато се уздижу изнад искушења да се упусте у подухвате којима би себе врло брзо заштитили од несташице и настављају да раде на унапређењу дела које им је милије и од самог живота. Да би то (356) постигли, они ће, можда, бити принуђени да следе пример апостола Павла и да се неко време баве физичким радом, док истовремено настављају да обављају свој проповеднички посао. Они то чине не зато да би унапредили своје интересе, већ интересе Божјег дела на Земљи. AASer 254.4

Има тренутака када се Божјем слузи чини да није у стању да обави дело које мора да изврши само зато што му недостају средства неопходна за енергичан, темељан рад. Неки се плаше да средствима која им стоје на располагању неће успети да учине све што им дужност налаже да учине. Међутим, ако наставе да иду напред у вери, показаће се Божје спасење и успех ће пратити њихове напоре. Онај који је наредио својим следбеницима да пођу у све крајеве света подржаће сваког радника који се у послушности Његовим наредбама труди да објави Његову поруку. AASer 255.1

Господ приликом изградње свога дела, није увек спреман да својим слугама открије све своје намере. Он понекад ставља на пробу поверење свога народа доводећи га у положај који га оспособљава да у вери иде напред. Често га поставља на опасна и незгодна места и онда тражи да иде напред, иако му се чини да је својим ногама већ загазио у воде Јордана. И управо у таквим тренуцима, када се молитве Његових слугу уздижу к Њему у искреној вери, Бог отвара пролаз пред њима и изводи их на ширину. AASer 255.2

Када Божји весници схвате одговорности које имају према занемареним деловима Господњег винограда, и када у духу Великог Учитеља почну неуморно да раде за спасење душа, Божји анђели ће им припремити пут и осигурати средства (357) неопходна за напредовање дела. Они који буду обасјани небеском светлошћу великодушно ће давати за унапређење дела које се обавља њиховог добра ради. Они ће се добровољно и обилно одазивати на сваки позив за помоћ; Божји Дух деловаће на њихова срца да подрже Божје дело не само у својој земљи, већ и у областима изван ње. Тако ће ојачати радне снаге на другим местима и Господње дело напредоваће онако како му је то Бог одредио. (358) AASer 255.3