Апостолска Црква - Христовим Трагом

Тридесет и друго поглавље—Великодушна Црква

Павле је у свом првом писму цркви у Коринту објаснио верницима основна начела која се односе на подупирање Божјег дела на Земљи. Подсећајући их на свој апостолски труд око њих, поставља им и питање: AASer 239.1

»Ко војује када о своме трошку? Или ко сади виноград и од родова његових да не једе? Или, ко пасе стадо и од млека стада не једе? Еда ли ово говорим по човеку? Не говори ли ово и закон? Јер је у Мојсијеву закону написано: да не завежеш уста волу који врше. Еда ли се Бог брине за волове? Или говори јамачно за нас? Јер се за нас написа: који оре треба у надању да оре; и који врше у надању да ће добити од онога што врше.” AASer 239.2

»Ако ми вама духовна сејасмо«, пита их даље апостол - »је ли то што велико ако ми (335) вама телесна пожњемо? Кад се други мешају у вашу власт, а камоли да не би ми? Али не учинисмо по власти овој него све трпимо да не учинимо какве сметње јеванђељу Христову. Не знате ли да они који чине свету службу од светиње се хране? И који олтару служе с олтаром дијеле? Тако и Господ заповеди да они који јеванђеље проповедају од јеванђеља живе.” (1. Коринћанима 9,7-14) AASer 239.3

Апостол се овде позива на Господњи план издржавања свештеника који служе у Храму. Оне који су били одвојени за ову свету службу издржавала су њихова браћа, којима су они преносили духовне благослове. »Истина, и они од синова Левијевих који примише свештенство, имају заповест да узимају по закону десетак од народа.” (Јеврејима 7,5) Господ је изабрао Левијево племе да обавља свету службу повезану са Храмом и свештенством. О свештеницима је речено: »Јер њега изабра Господ Бог...да стоји и служи у име Господње.” (5. Мојсијева 18,5) Господ је једну десетину од свега прихода прогласио својом својином и свако ускраћивање десетка сматрао је крађом. AASer 240.1

Павле мисли управо на овај план издржавања проповедника када каже: »Тако Господ заповеди да они који проповедају јеванђеље од јеванђеља живе!” Касније, пишући Тимотију, апостол додаје: »Радин је достојан своје плате!« (1. Тимотију 5,18) AASer 240.2

Давање десетка је било само део Божјег плана за (336) издржавање Његове службе. По божанском налогу били су уведени и многобројни дарови и приноси. Народ је у време јеврејског система био поучаван да гаји дух подашности за издржавање Божјег дела, али за задовољење потреба сиромашних. У посебним приликама давани су и добровољни дарови. Приликом жетве и бербе, првине са њива - од житарица, вина и уља, биле су приношене као дар Господу. Пабирци и род на угловима њива припадали су сиромасима. Првине од вуне од стриге оваца, житарица приликом вршидбе, биле су одвајане за Бога. То се односило и на првенце од свих животиња, док се за прворођене синове плаћала откупнина. Првине су најпре биле приказиване пред Господом у Светилишту, а онда препуштане свештеницима да их употребе. AASer 240.3

Господ је овим системом подашности и доброчинства желео да научи Израиљ да Бог у свему треба да буде на првом месту. На тај начин Израиљци су се сећали да је Бог власник њихових поља, њихових стада крупне и ситне стоке; да од Њега добијају сунчеву светлост и кишу који чине да род расте и сазрева за жетву; да све што имају припада Њему; и да су они само управитељи Његових добара. AASer 240.4

Са Божјом намером није у складу да хришћани, чије предности високо надмашују предности јеврејског народа, заостану за њима у подашности. Сам Спаситељ је изјавио: »Коме је год много дано много ће се и искати од њега!” (Лука 12,48) Подашност која је тражена од Јевреја, великим делом служила је на благослов њиховом народу; данас се Божје дело проширило (337) по целој Земљи. У руке својих следбеника Исус је ставио еванђеоске ризнице, и њима је поверио дужност да Радосну вест о спасењу објаве свету. Свакако да су Наше обавезе, свакако, много су веће од обавеза некадашњег Израиља. AASer 241.1

Како се Божје дело шири, захтеви за пружањем помоћи постаће све многобројнији и чешћи. Да би се тим захтевима могло удовољити, хришћани ће морати да послушају заповест: »Донесите све десетке у спреме да буде хране у мојој кући!” (Малахија 3,10) Када би они који себе сматрају хришћанима верно доносили Богу своје десетке и приносе, Његова ризница била би пуна. Тада не би било случајева прибегавања сајмовима, лутријама или друштвеним забавним приредбама да би тако била намирена средства за потпомагање Јеванђеља. AASer 241.2

Људи су налазе у искушењу да своја средства троше на задовољавање својих прохтева, свог апетита, за лично украшавање, за улепшавање својих домова. Многи верници Цркве не оклевају да потроше велика па чак и преобилна средства у те сврхе. Међутим, када од њих затраже да дају у Господњу ризницу, за унапређење Његовог дела на Земљи, тада оклевају. Можда, осећају да не би било добро да поступе друкчије, ипак прилажу своту која је много мања од оне коју често троше као непотребне издатке. Не показују никакву стварну љубав према Христовој служби, никакве озбиљне занимање за спасавање душа. Зар је онда необично што се хришћански живот таквих верника претвара у закржљало, болешљиво животарење! AASer 241.3

Они чије срце пламти Христовом љубављу сматраће не само својом дужношћу, већ и задовољством, да помажу (338) унапређивање најузвишенијег, најсветијег дела које је икада било поверено човеку - дела објављивања богатства доброте, милости и истине свету. AASer 241.4

Дух похлепе управо наводи људе да ради задовољавања својих прохтева задржавају средства која с правом припадају Богу, а тај дух је и сада исто тако одвратан Богу као и онда када је преко својих пророка строго опомињао свој народ, говорећи: »Еда ли ће човек закидати Бога? А ви мене закидате и говорите: у чему те закидамо? У десетку и приносу! Проклети сте, јер ме закидате, ви, сав народ!« (Малахија 3,8.9) AASer 242.1

Дух подашности је дух Неба. Тај дух је на најузвишенији начин изражен Христовом жртвом на крсту. Отац је дао свога јединороднога Сина за нас; а Христос, одрекавши се свега што је имао, дао је тада и себе, да би људи могли бити спасени. Крст на Голготи треба да позове на подашност сваког Спаситељевог следбеника. Начело које је тиме приказано гласи: давати, давати! »Који говори да у њему стоји, и тај треба тако да ходи као што је Он ходио!« (1. Јованова 2,6) AASer 242.2

Са друге стране, дух себичности је сотонски дух. Начело које неверници изражавају у свом животу гласи: узимати, узимати! На тај начин они мисле да себи осигурају срећу и удобност, али је род њиховог сејања беда и смрт. AASer 242.3

Све док Бог не престане да благосиља своју децу неће престати ни њихова обавеза да Му враћају део који Он сматра својим. Не само да треба да враћају Господу део који Му припада, већ треба да доносе у Његову (a339) ризницу и дарове захвалности, своје великодушне прилоге. Радосна срца треба да посвећују Створитељу првине од свога обиља - најизабраније од свега што поседују, своју најбољу и најсветију службу. На тај начин стицаће богате благослове. Сам Бог учиниће да њихова душа постане слична наводњаваном врту чија вода никада не пресушује. Када последња велика жетва буде прикупљена, снопови које они уз Његову помоћ буду донели Господу биће накнада за несебично коришћење таланата који су им били поверени. AASer 242.4

Божји изабрани весници, који су активно укључени у рад, никада не би смели да буду послани у битку о свом трошку, без срдачне и обилне подршке своје браће. Дужност верника Цркве је да буду подашни према онима који су напустили своје световно запослење и посветили се служби проповедања. Када Божји пропо- ведници на тај начин буду подржавани, Божје дело напредоваће великим корацима. Међутим, када им је због људске себичности, правична потпора ускраћена, њихове руке су ослабљене, а њихова корисност често озбиљно умањена. AASer 242.5

Божје негодовање често се распаљује против оних који тврде да су Његови следбеници, а ипак дозвољавају да посвећени радници у делу трпе услед недостатка животних потреба у време, док се активно баве проповедањем Јеванђеља. Те себичне душе биће позване да положе рачун, не само зато што су злоупотребили Господња средства, већ и зато што су својим понашањем Божје верне слуге изложили потиштености и душевним мукама. Они који су позвани у дело службе проповедања, који су се на позив дужности одрекли свега да би могли да ступе у Божје дело, (340) треба за своје пожртвовне напоре да приме плату којом ће моћи да издржавају и себе и своје породице. AASer 243.1

У различитим областима световног рада, менталног или физичког, верни радници могу да зараде добре плате. Зар дело ширења истине, довођења душа Христу, није много важније од обичних послова? Зар они који су се свим срцем укључили у ово дело немају права на пристојну награду? Својим упоређивањем сразмерна вредности рада за морално и физичко добро људи, ми показујемо да ли оно што је небеско ценимо више од онога што је земаљско! AASer 243.2

Да би у ризници било средстава за издржавање проповедника и да би могли бити задовољени позиви за помоћ у мисионарским подухватима, неопходно је да Божји народ радосно и великодушно даје. На проповедницима почива свечана одговорност да црквама приказују потребе Божјег дела и да их науче да буду великодушне. Када је ова дужност занемарена, и када цркве пропусте да дају за потребе других, не трпи само Господње дело, већ се не изливају ни благослови обећани верницима. AASer 243.3

Чак и они који су веома сиромашни треба своје прилоге да доносе Богу. И они треба да деле Христову благодат тиме што ће ускратити себи да помогну онима чије су потребе много веће од њихових. Дар сиромаха, род самоодрицања, уздиже се Богу као слатки мирис. Свако дело самоодрицања јача дух доброчинства у срцу дародавца, везујући га чвршће уз Онога који је био богат и нас ради осиромашио да бисмо се ми Његовим сиромаштвом обогатили. (341) AASer 243.4

Дело удовице која је приложила две лепте - све што је имала - у ризницу, забележено је као охрабрење онима који, борећи се са сиромаштвом, и даље желе да својим даровима подупиру Божје дело. Христос је пажњу ученика усмерио према овој жени, која је дала »сву храну своју«. (Марко 12,44) Он је прогласио њен дар много вреднијим од великих дарова оних чији дарови нису били израз самоодрицања. Од свог обиља они су одвајали мали део. Да би дала свој дар, удовица је себи ускратила неопходне животне потребе, уздајући се да ће се Бог постарати за оно што ће јој сутра бити неопходно. Спаситељ је рекао о њој: »Заиста вам кажем, ова сиромашна удовица метну више од свију који мећу у Божију хазну!« (Марко 12,43) На тај начин показао је да се вредност дара не оцењује према томе колико је приложено, већ колико је преостало и по побуди која је покренула дародавца. AASer 244.1

Апостол Павле је у својој служби црквама неуморно настојао да у срцима новообраћених верника пробуди жељу да нешто велико учине за Божје дело. Често их је подстицао да буду дарежљиви. Говорећи старешинама из Ефеса о свом некадашњем раду у тој цркви, нагласио је: »Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се речи Господа Исуса коју Он рече: много је блаженије давати него ли узимати!« Коринћанима је овако писао: »Ово пак велим: који с тврђом сеје, с тврђом ће и пожњети; а који благослов сеје, благослов ће и пожњети. Сваки по вољи својега срца, а не (342) са жалошћу или од невоље; јер Бог љуби онога који драговољно даје.” (Дела 20,35; 2. Коринћанима 9,6.7) AASer 244.2

Скоро сви верници из Македоније били су сиромашни у овоземаљским добрима, али њихова срца била су препуна љубави према Богу и Његовој истини и зато су радосно давали за дело проповедања Јеванђеља. Када је у црквама обраћеника из незнабоштва било организовано опште сакупљање за потребе верника из јеврејства, дарежљивост обраћеника из Македоније била је истакнута као пример осталим црквама. Пишући верницима у Коринту, апостол је њихову пажњу обратио на »благодат Божју која је дата у црквама македонскима, да у многоме кушању невоља сувишак радости њихове и пуко сиромаштво њихово изобилова у богатству простоте њихове. Јер по могућству њихову (ја сам сведок) и преко могућства добровољни бејаху, и с многим мољењем молише нас да примимо благодат и заједницу службе к светима«. (2. Коринћанима 8,1-4) AASer 244.3

Верници из Македоније били су спремни на жртву зато што су целим срцем били посвећени Господу. Покренути Божјим Духом, они су »најпре себе предали Господу” (2. Коринћанима 8,5), а тек онда су били готови да великодушно одвоје од својих средстава за подупирање Јеванђеља. Није било потребно да их неко наговара да дају; уместо тога радовали су се што имају предност да се одрекну чак и онога што им је неопходно да могу задовољити потребе ближњих. Када је апостол покушао да их у томе ограничи, они су га преклињали да прими њихове дарове. У својој једноставности и поштењу, (343) у својој љубави према браћи, радосно су се одрицали својих потреба да би се обогатили родовима доброчинства. AASer 245.1

Када је Павле послао Тита у Коринт да охрабри тамошње вернике, нагласио је да у тој цркви треба да развије врлину давања, а у свом личном писму верницима додао је и свој позив: »А ви, како сте у свему изобилни, у вери, и у речи, и у разуму, и у сваком старању, и у љубави својој к нама, да и у овој благодати изобилујете!« »А сада довршите то и чинити, да као што би добра воља хтети, тако да буде и учинити, од тога што имате. Јер ако има ко добру вољу, мио је по ономе што има, а не по ономе што нема.” »А Бог је кадар учинити да је међу вама изобилна свака благодат, да у свему свагда свако довољство изобилујете за свако добро дело... Да се у свему обогатите за сваку простоту која кроз вас чини хвалу Богу.# (2. Коринћанима 8,7,11,12; 2, Коринћанима 9,8-11) AASer 245.2

Несебично давање створило је у првој Цркви велику радост, јер су верници знали да својим напорима помажу да се еванђеоска порука објави онима који су у тами. Њихова дарежљивост сведочила је да Господњу благодат нису узалуд примили. Шта је могло да покрене вернике на такву дарежљивост осим посвећења Духом? У очима верника и неверника то је заиста било чудо божанске благодати. AASer 245.3

Духовно благостање уско је повезано са хришћанском дарежљивошћу. Христови следбеници треба да се радују предности да у свом животу покажу доброту свога (344) Откупитеља. Када дају Господу, постају сигурни да њихово благо одлази пред њима у небеске дворе. Да ли људи желе да њихово благо буде сигурно? Онда нека га ставе у руке које носе ожиљке од распећа! Да ли желе да уживају у свом имању? Нега га употребљавају на благослов сиромашних и напаћених! Да ли желе да увећају своје благо? Нека послушају божански налог: »Поштуј Господа имањем својим и првинама од свега дохотка својега; и биће пуне житнице твоје обиља и пресипаће се вино из каца твојих.” (Приче 3,9.10) Уколико буду покушали да своја имања употребе за своје себичне сврхе, то ће чинити на своју вечну штету. Међутим, ако своје благо буду предали Богу, оно ће од тога тренутка носити Његов потпис и биће запечаћено печатом Његове непроменљивости. AASer 246.1

Бог изјављује: »Благо вама који сејете покрај сваке воде!” (Исаија 32,20) Стално улагање Божјих дарова, неће нас изложити сиромаштву, увек када нашу помоћ очекују потребе Божјег дела или потребе људског рода, неће нас изложити сиромаштву. »Један просипа, и све више има; а други тврдује сувише и све је сиромашнији.« (Приче 11,24) Сејач умножава своје семе бацајући га у земљу. Тако је и у животу оних који су верни у дељењу Божјих дарова. Делећи их, они умножавају своје благослове. »Дајите и даће вам се”, обећао је Бог, »меру добру и набијену и стресену и преопуну даће вам у наручје ваше!” (Лука 6,38) (345) AASer 246.2