ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

7. поглавље—ЈЕРОВОАМ

*****

Постављен на престо одлуком десет побуњених Израиљевих племена, која су устала против Давидовог дома, Јеровоам, некадашњи Соломунов слуга, био је у положају да покрене мудре реформе и на грађанском и на верском подручју. Под Соломуновом владавином показао је да располаже и природним способностима и здравим расуђивањем; знање које је стекао у току година верне службе оспособило га је да мудро влада. Али, Јеровоам је пропустио да се ослони на Бога. PKSerb 67.1

Јеровоам се највише бојао да ће срца његових поданика у неко будуће време, неки владар из Давидове династије привући на своју страну. Мислио је да ће многи припадници десет племена, ако им буде дозвољено да често посећују традиционално седиште јеврејске монархије, у коме су и даље одржаване службе у Храму, као у доба Соломунове владавине, постати склони да обнове своју верност управи у Јерусалиму. После саветовања са својим доглавницима, Јеровоам је одлучио да једним дрским потезом ослаби, колико год је то могуће, могућност побуне против своје владавине. Хтео је да то у оквиру граница свог новоуспостављеног царства постигне стварањем два центра богослужења, једнога у Ветиљу, а другога у Дану. На тим местима требало је да се окупљају припадници десет племена и да ту, а не у Јерусалиму, одржавају службе Богу. PKSerb 67.2

Организујући овај прелаз, Јеровоам је хтео да запосли машту Израиљаца постављајући им видљиви лик којим ће симболички представити присутност невидљивог Бога. У складу с овом замисли, наредио је да се начине два златна телета, која су била постављена у светилиштима у центрима богослужења. Јеровоам је овим напором да представи Божанство, преступио јасну Господњу заповест: »Не гради себи лика резана... немој им се клањати нити им служити.« (2. Мојсијева 20,4.5) PKSerb 68.1

Јеровоамова жеља да одвоји десет племена од Јерусалима била је тако јака да је превидео основну слабост свога плана. Пропустио је да узме у обзир велику опасност којој је излагао Израиљце постављајући им идолопоклоничке симболе божанства с којим су се њихови преци добро упознали током столећа робовања у Египту. Јеровоамово раније живљење у Египту морало је да га научи да је лудост постављати те незнабожачке ликове пред очи народа. Међутим, његова чврста намера да прекине редовне годишње одласке у Свети град навела га је да примени и најдрастичније мере. »Не треба више да идете у Јерусалим«, позивао је своје поданике, »ево богова твојих, Израиљу, који су те извели из земље Ми сирске!« (1. О царевима 12,28) Тако су људи били позвани да се клањају златним ликовима и прихвате туђе облике богослужења. PKSerb 68.2

Цар се потрудио да наговори и Левите, од којих су неки живели на његовом подручју, да као свештеници служе у његовим тек отвореним светилиштима у Ветиљу и Дану; али, овај напор је претрпео неуспех. Зато је био принуђен да на положај свештеника уздигне људе из најнижих друштвених слојева (1. О царевима 12,31). Уплашени овим процесом, многи међу вернима, укључујући и велики број Левита, пребегли су у Јерусалим да би могли служити Богу у складу с божанским захтевима. PKSerb 68.3

»И учини Јеровоам празник осмога месеца петнаестога дана, као што је празник у земљи Јудиној, и принесе жртве на олтару; тако учини и у Ветиљу, приносећи жртве теоцима које начини, и постави у Ветиљу свештенике висинама које начини.« (1. О царевима 12,32) PKSerb 68.4

Царево дрско изазивање Бога потискивањем установа које је Бог успоставио није некажњено могло да прође. Управо у тренутку када је служио и приносио тамјан у току церемоније посвећења страног олтара, који је подигао у Ветиљу, пред њим се појавио Божји човек из Јудиног царства, послан да га строго осуди зато што се усудио да уведе нове облике богослужења. Пророк је »повикао пут олтара речју Господњом, говорећи: Олтаре, олтаре! Овако вели Господ: Ево, родиће се син дому Давидову по имену Јосија, који ће на теби клати свештенике висина, који каде на теби, и људске ће кости спалити на теби!« PKSerb 69.1

»И учини знак истога дана, говорећи: ово је знак да је Господ то рекао: ето, олтар ће се распасти, и просуће се пепео што је на њему!« И сместа, »олтар се распаде, и просу се пепео с олтара по знаку који учини човек Божји речју Господњом«. (1. О царевима 13,2.3.5) PKSerb 69.2

Јеровоам се, видећи све то, испунио духом отвореног отпора против Бога и покушао да ућутка онога који је објавио поруку. У гневу, »пружио је руку своју с олтара, говорећи: Држите га!« Његов пркосни поступак био је брзо кажњен. Рука, испружена према Господњем гласнику, изненада је изгубила снагу и осушила се, тако да је није могао повући. PKSerb 69.3

Ужаснут, цар се обратио пророку, молећи га да посредује пред Господом за њега. »Припадни ка Господу, Богу својему«, заклињао га је, »и помоли се за мене да ми се поврати рука. И човек се Божји помоли Господу , и поврати се цару рука и поста као што је била.« (1. О царевима 13,4.6) PKSerb 69.4

Узалудан је био Јеровоамов напор да свечано обави посвећење страног олтара, чије поштовање је требало да наведе на непоштовање богослужења Господу у јерусалимском Храму. Пророкова порука требало је да наведе Израиљевог цара да се покаје и одбаци своје покварене намере, којима је одвраћао народ од истинске службе Богу. Међутим, он је отврднуо своје срце и одлучио да следи пут који је сам изабрао. PKSerb 69.5

Срце Израиљаца у време свечаности у Ветиљу још није било потпуно отврднуло. Многи су још увек били осетљиви према утицају Светога Духа. Господ је зато одредио да они који брзим корацима иду у отпад, треба да буду заустављени на свом путу пре него што постане прекасно. Послао је свога весника да прекине идолопоклоничке обреде и открије цару и народу последице њиховог отпада. Распадање олтара било је знак Господњег незадовољства безакоњем које се увукло у Израиљ. PKSerb 69.6

Господ жели да спасе, а не да уништи. Он ужива у спасавању грешника. »Тако ја био жив, говори Господ Господ, није ми мило да умре безбожник!« (Језекиљ 33,11) Опоменама и претњама Он позива залутале да престану да чине зло, да се врате к Њему и живе. Он даје свету храброст својим изабраним весницима, тако да се они који слушају могу побојати и бити поведени на покајање. Како је оштро Божји човек укорио цара! Управо је та оштрина била битна; ни на који други начин постојећа зла не могу се укорити. Господ је своме слузи дао храбрости, да трајан утисак остане на онима који су га слушали. Господњи весници никада не смеју да се плаше суочавања с људима, већ непоколебљиво треба да стану уз правду. Докле се буду уздали у Бога, не треба да се боје; јер Онај који им је дао задатак, дао им је и обећање о својој заштити. PKSerb 70.1

Објавивши поруку, пророк се спремио за повратак, али га је Јеровоам позвао: »Ходи са мном кући мојој, и поткрепи се, и даћу ти дар!« »Али човек Божји рече цару: да ми даш пола куће своје, не бих ишао с тобом, нити би јео хлеба ни воде пио у овом месту, јер ми је тако заповедио својом речју Господ, говорећи: не једи хлеба ни пиј воде, нити се враћај истим путем којим отидеш!« (1. О царевима 13,7-9) PKSerb 70.2

За пророка би било добро да се држао своје намере да се без одлагања врати у Јудеју. Наиме, док је путовао другим путем, пресрео га је неки старац који је тврдио да је пророк и који је преварио Божјег човека, говорећи: »И ја сам пророк као и ти, и анђео Господњи рече ми речју Господњом говорећи: врати га са собом у своју кућу, нека једе хлеба и пије воде!« Ова лаж била је стално понављана и позив упућиван, све док Божји човек није био наговорен да се врати. PKSerb 70.3

Господ је допустио да прави пророк претрпи казну за преступ, зато што је дозволио себи да пође путем који се супроти путу дужности. Док је заједно са човеком који га је позвао седео за столом, надахнуће од Свемогућега дошло је на лажног пророка, и он »повика на човека Божјега који беше дошао из земље Јудине, и рече: Овако вели Господ, што ниси послушао речи Господње, и ниси држао заповест коју ти је заповедио Господ, Бог твој... неће твоје тело доћи у гроб твојих отаца«. (1. О царевима 13,18-22) PKSerb 70.4

Ово пророчанство о пропасти ускоро се дословно испунило. PKSerb 71.1

»И пошто се пророк којега беше вратио наједе хлеба и пошто се напи, осамари му магарца... а када отиде, удеси га лав на путу, и закла га. И тело његово лежаше на путу, и магарац стајаше код њега, такођер и лав стајаше код тела. И гле, људи пролазећи ви деше тело где лежи на путу... и дошавши јавише у граду у којему живљаше стари пророк. А кад то чу пророк који га беше вратио с пута, рече: оно је човек Божји, који не послуша речи Господње.« (1. О царевима 13,23-26) PKSerb 71.2

Казна која је задесила неверног гласника била је додатни доказ истинитости пророчанства, које је било изречено о олтару. Да је пророку који није послушао Господњу реч, било дозвољено да безбедно оде својим путем, цар би се послужио том чињеницом, покушавајући да оправда своју непослушност. У разваљеном олтару, у усахнулој руци, и у страшној судбини онога који се усудио да не послуша изричиту Господњу заповест, Јеровоам је требало да препозна незадовољство увређеног Бога, а ти судови требало је да га опомену да не истраје у злоделима. Међутим, уместо да се покаје, Јеровоам »опет начини из простога народа свештенике висинама, ко год је то хтео, томе он посвећиваше руке, и тај постајаше свештеник висинама«. Тако је не само лично веома грешио, већ је »на грех навео Израиља«; и »то би на грех дому Јеровоамову да би се истребио и да би га нестало са земље«. (1. О царевима 13,33.34; 14,16). PKSerb 71.3

На крају своје несрећне двадесетдвогодишње владавине, Јеровоам је доживео тежак пораз у рату с Авијом, Ровоамовим наследником. »И Јеровоам се више не опорави за живота Авијина, и удари га Господ, те умре.« (2. Дневника 13,20) PKSerb 71.4

Отпад, уведен за време Јеровоамове владавине, постајао је све очигледнији, све док коначно није довео до потпуне пропасти Израиљевог царства. Чак и пре Јеровоамове смрти, Ахија, стари пророк из Силома, који је много година пре тога прорекао PKSerb 71.5

Jepoвоамов долазак на престо, изјављује: »Удариће Господ Израиља да ће се заљуљати као што се љуља трска у води, и ишчупаће Израиља из ове добре земље, коју је дао оцима њиховим, и разасуће их далеко преко реке, зато што начинише себи лугове, гневећи Господа. И напустиће Израиља за грехе Јеровоамове, којима је грешио и на грех навео Израиља.« (1. О царевима 14,15.16) PKSerb 72.1

Међутим, Господ ипак није одбацио Израиља, док није учинио све што се могло учинити да би га вратио некадашњој верности. Током дугих, мрачних година, када је устајао владар за владаром, и у дрском противљењу Небу одводио Израиља све дубље и дубље у идолопоклонство, Бог је слао поруку за поруком свом отпалом народу. Преко својих пророка пружао му је различите прилике да се одупре плими отпада и да се врати Њему. У раздобљу после распадања царства, радили су и живели Илија и Јелисије, а нежни позиви Осије, Амоса и Авдије чули су се у земљи. Никада царство Израиљево није било остављено без племенитих сведока о божанској моћи која спасава људе од греха. Чак су и у најмрачнијим тренуцима многи остајали верни свом божанском Владару и усред идолопоклонства живели без мане пред лицем светога Бога. Ови верници били су убројани у побожни Остатак преко кога је вечна Господња намера требало да буде коначно остварена. PKSerb 72.2