ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

58. поглавље—ДОЛАЗАК ИЗБАВИТЕЉА

*****

За време дугих столећа »невоље и мрака« и »тешких мука« (Исаија 8,22), којима је била обележена историја човечанства од дана када су наши прародитељи изгубили свој едемски дом до времена када се Божји Син појавио као Спаситељ грешника, нада грешног рода била је усредсређена на долазак Избавитеља који ће ослободити људе из окова греха и гроба. PKSerb 463.1

Први наговештај такве наде био је дат Адаму и Еви у осуди која је у Едему изречена змији, када је Господ у њиховом присуству рекао сотони: »Још мећем непријатељство између тебе и жене, и између семена твојега и семена њезина, оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га у пету уједати!« (1. Мојсијева 3,15) PKSerb 463.2

Док је грешни пар слушао ове речи, нада је испунила њихово срце; јер су у пророчанству о рушењу сотонине власти препознали обећање о избављењу од пропасти коју је изазвао преступ. Иако су морали да трпе под влашћу свога супарника, јер су попустили пред његовим заводничким утицајем и одлучили да преступе јасну Господњу наредбу, ипак нису морали да се препусте потпуном очајању. Божји Син се понудио да својом крвљу и животом плати цену њиховог преступа. Њима ће бити одређено време пробе у коме ће моћи, вером у Христову спасоносну моћ, да поново постану Божја деца. PKSerb 463.3

Када је, успео да људе одврати од пута послушности, сотона је постао »бог овога света«. (2. Коринћанима 4,4) Власт коју је некада добио Адам, сада је припала узурпатору. Али Божји Син се понудио да дође на овај свет и плати казну за грех и тако не само откупи човека, већ и поврати изгубљену власт. Михеј управо то наглашава, када каже: »И ти, куло стаду, стено кћери Сионској, теби ће доћи, доћи ће прва власт!« (Михеј 4,8) Апостол Павле говори о томе као о »избављењу течевине на хвалу славе његове«. (Ефесцима 1,14) Псалмиста је такође имао на уму коначно враћање човековог првобитног наследства када је написао: »Праведници ће наследити земљу и живеће у њој довека!« (Псалам 37,29) PKSerb 464.1

Ова нада у избављење доласком Божјега Сина као Спаситеља и Цара, никада није нестала из човековог срца. Од самог почетка било је неких чија је вера сезала иза сенки садашњости према будућој стварности. Адам, Сит, Енох, Матусал, Ноје, Сим, Аврам, Исак и Јаков - преко ових и других великана, Господ је сачувао драгоцена откривења своје воље. Бог је на тај начин и синовима Израиљевим, изабраном народу из чије средине је свет требало да добије обећаног Месију, открио захтеве свога Закона и спасење које се може постићи жртвом помирницом Његовог љубљеног Сина. PKSerb 464.2

Нада Израиља била је утеловљена у обећању, које је било изречено у време позивања Аврама, и после тога много пута понављано његовим потомцима: »И у теби ће бити благословена сва племена на земљи!« (1. Мојсијева 12,3) Када је Божја намера да спасе људски род била објашњена Авраму, Сунце правде засијало је у његовом срцу и тама у њему била је растерана. Коначно, сам Спаситељ, док је ходао и говорио међу синовима човечијим, објавио је Јеврејима сведочанство о патријарховој блиставој нади у избављење доласком Откупитеља. Христос је изјавио: »Аврам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се!« (Јован 8,56) Ова иста блажена нада била је наговештена у благослову, који је патријарх Јаков на самртничкој постељи изрекао свом сину Јуди: PKSerb 464.3

»Јуда, тебе ће хвалити браћа твоја,
А рука ће ти бити за вратом непријатељима твојим, И клањаће ти се синови оца твојега!
Палица владалачка неће се одвојити од Јуде,
Нити од ногу његових Онај који поставља закон,
Докле не дође Онај коме припада,
И њему ће се покоравати народи!« PKSerb 464.4

(1. Мојсијева 49,8-10)

На границама Обећане земље, долазак Откупитеља света био је поново најављен у пророчанству које је изрекао Валам: PKSerb 465.1

»Видим га, али не сад: гледам га, али не изблиза:
Изаћи ће звезда из Јакова и устаће палица из Израиља,
Која ће разбити кнезове Моавске,
Иразорити све синове Ситове!« PKSerb 465.2

(4. Мојсијева 24,17)

Божја намера да пошаље свога Сина као Откупитеља грешног рода, била је преко Мојсија објављена Израиљу. Једном приликом, кратко време пре своје смрти, Мојсије је изјавио: »Пророка исред тебе, између браће твоје, као што сам ја, подигнуће ти Господ Бог твој, њега слушајте!« Мојсије је добио јасна упутства шта треба да каже Израиљцима о делу које ће обавити тај будући Месија: »Пророка ћу им подигнути између браће њихове, као што си ти, и метнућу речи своје у уста његова, и казиваће им све што му заповедим!« (5. Мојсијева 18,15.18) PKSerb 465.3

У време патријараха жртве које су приношене у току богослужења представљале су трајно подсећање на долазак Спаситеља, а тако је било и са целокупним ритуалом службе у Светилишту у току целе историје Израиља. Службе у шатору од састанка, а касније и у Храму, који је заузео његово место, свакога дана су, уз помоћ сенки и симбола, поучавале народ великим истинама о доласку Христа као Откупитеља, Свештеника и Цара. Једном годишње оне су њихове мисли управљале према завршним догађајима у великој борби између Христа и сотоне, према чишћењу свемира од греха и грешника. Жртве и приноси из Мојсијевог обредног закона увек су указивали на бољу, на небеску службу. Земаљско Светилиште било је »прилика за садашње време«, у коме су приношени жртве и дарови; његова два света места била су »обличја небеских«, јер је Христос, наш велики Првосвештеник, данас »Слуга светињама и истинитој скинији, коју начини Господ, а не човек«. (Јеврејима 9,9.23; 8,2) PKSerb 465.4

Од дана када је Господ објавио змији у Едему: »Још мећем непријатељство између тебе и жене, између семена твога и семена њезина« (1. Мојсијева 3,15), сотона је знао да нема апсолутну власт над становницима овога света. Када су Адам и његови синови почели да приносе церемонијалне жртве, које је Бог одредио да буду симбол Откупитеља који ће доћи, сотона је схватио да се ради о симболу заједништва између Земље и Неба. У току дугих столећа, која су следила, он је стално улагао напоре да онемогући ту везу. Неуморно је покушавао да погрешно представи Бога, да погрешно представи обреде који су указивали на Спаситеља, и успео је код већине припадника људског рода. PKSerb 466.1

Док је Бог желео да објасни људима да им из своје љубави даје Дар којим ће их помирити са собом, први непријатељ човечанства трудио се да представи Бога као Биће које ужива у њиховом уништењу. Тако су жртве и обреди, које је Небо одредило да откривају божанску љубав, биле погрешно схваћене као средство којим су грешници узалудно покушавали да одобровоље, уз помоћ дарова и добрих дела, гнев увређеног Бога. У исто време, сотона се трудио да побуди и ојача зле људске страсти да би понављањем преступа већина могла бити удаљавана све више и више од Бога и безнадежно заплетана у ланце греха. PKSerb 466.2

Када је преко јеврејских пророка била дата Божја писана реч, сотона је марљиво проучавао поруке које су се односиле на Месију. Пажљиво је пратио речи које су неописивом јасноћом описивале Христово дело међу људима прво као напаћене Жртве, а затим и као победоносног Цара. На пергаментским свицима старозаветних списа читао је да Онај који треба да се појави мора да буде »вођен као јагње на заклање«, да буде »нагрђен у лицу мимо свакога човека и у стасу мимо синове човечије«. (Исаија 53,7; 52,14) Обећани Спаситељ човечанства треба да буде »презрен и одбачен између људи, болник и вичан болестима«, Онај »кога Бог бије и мучи«; али и Онај који ће се послужити својом моћном силом да »суди невољнима у народу«. Он треба да помогне »синовима ништега« и да обори насилника (Исаија 53,3.4; Псалам 72,4). Ова пророчанства допринела су да сотона задрхти од страха; али га нису могла одвратити од намере да поквари, ако буде могуће, Господње милостиве припреме за откупљење изгубљеног људског рода. Одлучио је да, заслепи очи људи, за право значење месијанских пророчанстава колико год му то буде било могуће, да би приправио пут да Христос буде одбачен, када се појави. PKSerb 466.3

У току столећа непосредно пре потопа, успех је пратио сотонине напоре да у целом свету преовлада дух побуне против Бога. Чак ни поуке које је донео Потоп нису се дуго задржале у сећању народа. Лукавим наговештајима сотона је полако, корак по корак, наводио синове људске на дрску побуну. Изгледало је да ће понос победити, али Божја намера да спасе изгубљеног човека тако се није могла потиснути у страну. Преко потомства верног Аврама, припадника Симове лозе, знање о Господњим милостивим плановима сачувало се за благослов будућим нараштајима. С времена на време требало је да се појављују божански позвани весници истине, који ће људима обраћати пажњу на значење жртава и церемонија, а посебно на Господње обећање о доласку Онога на кога су указивали сви обреди из церемонијалног система. Свет је на тај начин требало да се сачува од свеопштег отпада. PKSerb 467.1

Божанска намера није се могла остварити без најодлучнијег противљења сотоне. На све могуће начине непријатељ истине и праведности трудио се да Аврамове потомке наведе да забораве своје високо и свето звање, а прихвате поштовање лажних богова. Често су његови напори били и више него успешни. За време столећа, која су претходила Христовом доласку, мрак је заиста покривао Земљу и тама народе. Сотона је бацао своју паклену сенку преко људских путева да би их спречио да стекну знање о Богу и будућем свету. Мноштво људи седело је у сенци смрти. Њихова једина нада била је да се тама подигне и да се Бог покаже. PKSerb 467.2

Пророчким погледом Давид, помазаник Божји, предвидео је да ће Христов долазак бити »као светлост јутарња, када сунце излази јутром без облака«. (2. Самуилова 23,4) Осија је потврдио да »му је излазак уређен као зора«. (Осија 6,3) Тихо и нежно, јутарња светлост обасјава пространство, разгонећи сенке таме и будећи Земљу у живот. Тако је требало да се роди и Сунце правде »са здрављем на својим зрацима«. (Малахија 4,2) Мноштво које борави у »земљи сена смртнога«, требало је да види »видело велико«. (Исаија 9,2) PKSerb 467.3

Пророк Исаија, радосно гледајући то славно избављење, одушевљено узвикује: PKSerb 468.1

»Јер нам се роди Дете,
Син нам се даде,
Којему је власт на рамену,
И име ће му бити:
Дивни саветник,
Бог силни,
Отац вечни,
Кнез мирни.
Без краја ће расти власт и мир
На престолу Давидову и у царству његову,
Да се уреди и утврди судом и правдом
Од сада и довека.
То ће учинити ревност
Господа над војскама!« PKSerb 468.2

(Исаија 9,6.7)

У каснијој историји Израиља, током столећа која су претходила Првом Христовом доласку, владало је свеопште мишљење да се следеће пророчанство односи на долазак Месије: »Мало је да ми будеш слуга да се подигне племе Јаковљево и да се врати остатак Израиљев, него те учиних виделом народима да будеш моје спасење до крајева земаљских.« Пророк је најавио: »И јавиће се слава Господња, и свако ће тело видети, јер уста Господња говорише.« (Исаија 49,6; 40,5) Јован Крститељ је касније о том виделу тако смело посведочио људима када је објавио: »Ја сам глас онога што виче у пустињи: поравните пут Господњи, као што каза Исаија пророк!« (Јован 1,23) PKSerb 468.3

Управо је о Христу било дато пророчко обећање: »Овако вели Господ, Избавитељ Израиљев, Светац његов, Ономе којега презиру, на кога се гади народ... овако вели Господ... чуваћу те и даћу те да будеш завет народу да утврдиш земљу и наследиш опустело наследство; да кажеш сужњима: изиђите! онима који су у мраку: покажите се!... неће бити гладни ни жедни, неће их бити врућина ни сунце, јер коме их је жао, он ће их водити, и покрај извора водених проводиће их!« (Исаија 49,7-10) PKSerb 468.4

Непоколебљиви у јеврејском народу, потомци оне свете лозе преко које је било сачувано познање о Богу, јачали су своју веру размишљајући о овим и сличним текстовима. С неизмерном радошћу читали су како ће Господ помазати Месију да »јавља добре гласе кроткима«, »да завије рањене у срцу, да огласи заробљенима слободу« и да »огласи годину милости Господње« (Исаија 61,1.2). Међутим, њихова срца била су пуна жалости, док су размишљали о патњама које ће Он морати да издржи да би испунио божанску намеру. Са дубоком понизношћу пратили су речи записане на пророчком свитку: PKSerb 469.1

»Ко верова проповедању нашему
Имишица Господња коме се откри?
Јер изниче пред њиме као шибљика,
И као корен из сухе земље.
Не би обличја ни лепоте у њега;
И видесмо га и не беше ништа на очима
Чега ради бисмо га пожелели.
Презрен беше и одбачен између људи,
Болник и вичан болестима,
И као један од којега свако заклања лице своје,
Презрен да га ни за што не узимасмо.
А он болести наше носи И немоћи наше узе на се,
А ми мишљасмо да је рањем,
Да га Бог бије и мучи.
Али, он би рањен за наше преступе,
Избијен за наша безакоња,
Кар беше на њему нашега мира ради,
Ираном његовом ми се исцелисмо. Сви ми као овце зађосмо,
Сваки од нас се окрену својим путем,
И Господ пусти на њ безакоња свих нас.
Мучен би и злостављен,
Али не отвори уста својих,
Као јагње на заклање вођен би,
И као овца нема пред оним који је стриже,
Не отвори уста својих.
Од тескобе и од суда узе се,
А род његов ко ће исказати?
Јер се истрже из земље живих,
И за преступе народа мојега би рањен.
Одредише му гроб са злочинцима,
Али на смрти би с богатима,
Јер не учини неправде,
Нити се нађе превара у устима његовим!« PKSerb 469.2

(Исаија 53,1-9)

Господ је преко пророка Захарије, лично објавио Спаситељеве патње: »Мачу, устани на пастира мојега и на човека, друга мојега!« (Захарија 13,7) Као Заменик и Јамац грешног човека, Христос је морао да претрпи мере божанске праведности. Он је морао да схвати шта значи праведност. Он је морао да зна шта за грешника значи да се без посредника појави пред Богом. PKSerb 470.1

Преко псалмисте, Откупитељ је пророковао о себи: PKSerb 470.2

»Срамота сатр срце моје,
Изнемогох,
Чекам хоће ли се коме сажалити,
Али нема никога.
Хоће ли ме ко потешити,
Али не налазим!
Дају ми жуч да једем,
И у жеђи мојој поје ме оцтом!« PKSerb 470.3

(Псалам 69,20.21)

О понашању које ће морати да издржи, Он сам пророкује: »Опколише ме пси многи, чета зликоваца иде око мене. Прободоше руке моје и ноге моје. Могао бих избројати све кости своје. Они гледају и од мене начинише ствар за гледање. Деле хаљине моје међу собом, за доламу моју бацају ждреб.« (Псалам 22,16-18) PKSerb 471.1

Ови описи горког трпљења и сурове смрти Обећанога, иако жалосни, били су пуни обећања; јер је о Ономе којега »Господу би воља да бије и даје на муке« да би постао »принос за грех« сам Господ изјавио: PKSerb 471.2

»Видеће натражје, продужиће дане,
И што је Господу угодно напредоваће његовом руком.
Видеће труд душе своје и наситиће се,
Праведни слуга мој оправдаће многе својим познањем,
И сам ће носити безакоња њихова.
Зато ћу му дати део за многе,
И са силнима ће делити плен.
Јер је дао душу своју на смрт,
И би метнут међу злочинце,
И сам носи грехе многих,
И за злочинце се моли.« PKSerb 471.3

(Исаија 53,10-12)

Љубав према грешницима навела је Христа да плати цену откупљења. »И виде да нема човека, и зачуди се што нема посредника«, јер нико други не би могао да откупи људе из власти непријатељеве, »зато учини му спасење десница његова и правда његова подупре га.« (Исаија 59,16) PKSerb 471.4

»Ево слуге мојега, којега подупирем, PKSerb 471.5

Изабраника мојега, који је мио души мојој, PKSerb 471.6

Метнућу дух свој на њега,
Суд народима јављаће.« PKSerb 471.7

(Исаија 42,1)

У Његовом животу није смело да буде самоистицања. Почасти које свет указује положају, богатству и таленту, биле су стране Божјем Сину. Ниједно средство којим се људи служе да би задобили оданост или изнудили поштовање, Месија није смео да употреби. Његово потпуно запостављање самога себе било је најављено овим речима: PKSerb 471.8

»Неће викати,
Ни подизати,
Нити ће се чути глас његов по улицама.
Трске стучене неће преломити,
И свештила које се пуши неће угасити.« PKSerb 472.1

(Исаија 42,2.3)

Спаситељево понашање међу људима требало је да буде у оштрој супротности с понашањем учитеља из Његовог времена. У Његовом животу није смело да буде бучних расправа, разметљиве побожности, покушаја да се задобије људско одобравање. Месија је требало да буде сакривен у Богу, а Бог откривен у карактеру свога Сина. Без знања о Богу, човечанство би било изгубљено за сву вечност. Без божанске помоћи, људи би тонули све дубље и дубље. Живот и снага морају потицати од Онога који је створио свет. Човекове потребе не могу се задовољити ни на који други начин. PKSerb 472.2

О Месији је још било проречено: »Неће му досадити, нити ће се уморити докле не постави суд на земљи, и острва ће чекати науку његову.« Божји Син је требало да »учини закон великим и славним«. (Исаија 42,4.21) Он није смео да умањи његову важност или обавезност његових захтева; уместо тога, требало је да их уздигне. У исто време, морао је да ослободи божанске прописе заморних и претераних захтева, које су им додали људи и који су допринели да се многи обесхрабре у својим напорима да на прихватљив начин служе Богу. PKSerb 472.3

О Спаситељевој мисији Господ је рекао: »Ја, Господ, дозвах те у правди и држаћу те за руку и чуваћу те и учинићу те да будеш завет народу, видело народима; да отвараш очи слепцима, да изведеш сужње из затвора и из тамнице који седе у тами. Ја сам Господ, то је име моје, и славе своје нећу дати другоме ни хвале своје ликовима резаним. Ево, пређашње прође, и ја јављам ново, пре него настане јављам вам.« (Исаија 42,6-9) PKSerb 472.4

Преко обећаног Потомства, Бог Израиљев требало је да донесе избављење Сиону. »Али ће изаћи шибљика из стабла Јесејева и изданак из корена његова изникнуће.« »Ето, девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануило. Масло и мед јешће, докле не научи одбацити зло и изабрати добро.« (Исаија 11,1; 7,14.15) PKSerb 473.1

»И на њему ће почивати дух Господњи, дух мудрости и разума, дух савета и силе, дух знања и страха Господњега. И мирисање ће му бити у страху Господњему, а неће судити по виђењу очију својих, нити ће по чувењу ушију својих укоравати. Него ће по правди судити сиромасима и по правици укоравати кротке у земљи и удариће земљу прутом уста својих и духом усана својих убиће безбожника. И правда ће му бити појас по бедрима, 200 и истина појас по боковима.« »И у то ће време за корен Јесејев, који ће бити застава народима, распитивати народи и почивалиште његово биће славно.« (Исаија 11,2-5.10) PKSerb 473.2

»Ево човека којему је име Клица ... јер ће он саградити цркву Господњу, и носиће славу, и седеће и владати на свом престолу и биће свештеник на престолу своме.« (Захарија 6,12.13) PKSerb 473.3

Требало је да буде отворен извор »за грех и за нечистоту« (Захарија 13,1); синови људски требало је да чују благословени позив: PKSerb 473.4

»Ој, жедни, који сте год, ходите на воду,
И који немате новца, ходите, купујте и једите,
Ходите, купујте без новаца и без плате вина и млека!
Зашто трошите новце своје на оно што није храна,
И труд свој на оно што не сити?
Слушајте ме па ћете јести што је добро,
И душа ће се ваша насладити претилине!
Пригните ухо своје и ходите к мени,
Послушајте, и жива ће бити душа ваша,
И учинићу с вама завет вечан,
Милости Давидове истините!« PKSerb 473.5

(Исаија 55,1-3)

Израиљу је било дато обећање: »Ево, дадох га за сведока народима, за вођу и заповедника народима. Ево, зваћеш народ којега ниси знао, и народи који те нису знали стећи ће се к теби, ради Господа Бога твојега и свеца Израиљева, јер те прослави!« (Исаија 55,4.5) »Приближих правду своју, није далеко, и спасење моје неће окаснити, јер ћу у Сиону поставити спасење, у Израиљу славу своју.« (Исаија 46,13) PKSerb 473.6

Требало је да Месија у току своје земаљске службе, речју и делом, открије човечанству славу Бога Оца. Сваким делом у свом животу, сваком изговореном речју, сваким учињеним чудом, требало је да објави бескрајну Божју љубав грешном човечанству. PKSerb 474.1

»Изиђи на високу гору, Сионе,
Који јављаш добре гласе;
Подигни силно глас свој, Јерусалиме,
Који јављаш добре гласе,
Подигни, не бој се!
Кажи градовима Јудиним: ево Бога вашега!
Ево, Господ Бог иде на јакога,
И мишица ће његова обладати њим,
Ево, плата је његова код њега,
И дело његово пред њим.
Као пастир пашће стадо своје,
У наручје своје сабраће јагањце,
И у недрима ће их носити,
А дојилице ће водити полако.« PKSerb 474.2

(Исаија 40,9-11)

»И у тај ће дан глухи чути речи у књизи,
И из таме и мрака видеће очи слепих.
И кротки ће се веома радовати у Господу,
И ништи између људи веселиће се са Свеца Израиљева.
И који лутају духом оразумиће се,
И викачи ће примити науку.« PKSerb 474.3

(Исаија 29,18.19.24)

Бог је, преко патријараха и пророка, као и преко слика и симбола, проговорио свету о доласку Ослободиоца од греха. Дуги низ надахнутих пророчанстава указивао је на долазак »Чежње свих народа«. (Агеј 2,7) Чак је и само место Његовог рођења и време Његовог појављивања било прецизно наведено. Син Давидов морао је да се роди у Давидовом граду. Из Витлејема, каже пророк, »ће ми изаћи који ће бити господар у Израиљу; којему су изласци од почетка, од вечних времена«. (Михеј 5,2) PKSerb 474.4

»И ти Витлејеме, земљо Јудина,
Ни по чему ниси најмањи у држави Јудиној,
Јер ће из тебе изаћи человођа,
Који ће пасти народ мој Израиља!« PKSerb 475.1

(Матеј 2,6)

Анђео Гаврило објавио је пророку Данилу време Христовог првог доласка и време неких најважнијих догађаја на Спаситељевом животном путу. Анђео је рекао: »Седамдесет је недеља одређено твоме народу и твоме граду светом да се сврши преступ и да нестане греха и да се очисти безакоње и да се доведе вечна правда и да се запечати утвара и пророштво и да се помаже свети над светима.« (Данило 9,24) У пророчанству дан стоји уместо године (види: 4. Мојсијева 14,34; Језекиљ 4,6!). Седамдесет седмица, или четири стотине и деведесет дана, представља четири стотине и деведесет година. Одређена је и почетна тачка тог периода: »Зато знај и разумеј, откада изиђе реч да се Јерусалим опет сазида до помазаника војводе биће седам седмица, и шездесет и две седмице.« (Данило 9,25) Шездесет и девет седмица или четири стотине осамдесет и три године. Заповест да се обнови и изгради Јерусалим, коју је својим декретом објавио Артаксеркс Лонгиман, ступила је на снагу у јесен 457. године пре Христа (види: Јездра 6,14; 7,1.9). Од тог времена четири стотине осамдесет и три године протежу се до јесени 27. године после Христа. У складу с пророчанством, то раздобље требало је да стигне до Месије, до Помазаника. Године 27. после Христа, Христос је у току крштења добио помазање Светим Духом и после тога започео своју мисију. Тада је било објављено: »Изиђе време!« (Марко 1,15) PKSerb 475.2

А онда је анђео наставио: »И утврдиће завет с многима за недељу дана!« Пошто Спаситељ започне своју мисију, Јеванђеље ће се седам година посебно проповедати Јеврејима; прве три и по године то ће чинити сам Исус, а после тога апостоли. »А у половини седмице укинуће жртву и принос!« (Данило 9,27) У пролеће 31. године после Христа, Христос, права Жртва, принео је себе на Голготи. Тада је завеса у Храму била раздерана на пола, што је било знак да престаје светост и значај церемонијалне службе, да је дошло време да престане приношење земаљске жртве и приноса. PKSerb 476.1

Последња седмица - седам година - истекла је 34. године после Христа. Јевреји су тада каменовањем Стефана коначно запечатили своје одбијање Јеванђеља, а ученици, који су се због про гонства расејали на све стране, »пролажаху проповедајући реч«. (Дела 8,4) Кратко време после тога, обраћа се прогонитељ Савле и постаје Павле, апостол незнабожаца. PKSerb 476.2

Многа пророчанства, која су говорила о Спаситељевом доласку, утицала су на Јевреје да живе у атмосфери сталног ишчекивања. Многи су умрли у вери, не дочекавши испуњење обећања. Међутим, видевши их издалека, веровали су и признали да су странци и путници на Земљи. Од Еноховог времена, обећања која су понављали патријарси и пророци, оживљавала су наду у Његов долазак. PKSerb 476.3

Бог у почетку није открио тачно време Првог доласка, а када је Данилово пророчанство објавило тај податак, чак ни тада многи нису правилно протумачили вест. PKSerb 477.1

Столеће за столећем је пролазило и коначно утихнули су гласови пророка. Рука угњетача тешко је притискивала Израиљ. Пошто су се удаљили од Бога, вера Јевреја постајала је све слабија, а нада је скоро престала да им обасјава будућност. Многи више нису разумевали речи пророка и они чија је вера морала да остане јака, били су спремни да узвикну: »Протежу се дани, а од утваре неће бити ништа!« (Језекиљ 12,22) Али, у небеском Савету час Христовог доласка већ је био одређен, и »када се наврши време, посла Бог Сина својега... да искупи оне који су под законом, да примимо посинаштво«. (Галатима 4,4.5) PKSerb 477.2

Поуке човечанству обавезно су дате на језику човечанства. Гласник завета је морао да проговори. Његов глас се морао чути у Његовом Храму. Он, Зачетник истине, морао је да одвоји истину од плеве човекових изјава, које су је учиниле неуспешном. Начела Божје владавине и план спасења морали су да буду јасно одређени. Поуке из Старог завета морале су да буду јасно објављене људима. PKSerb 477.3

Када се Спаситељ појавио »као човек« (Филибљанима 2,7), и започео своју службу милости, сотона је једино могао да Га уједа за пету, док је сваким делом понизности или трпљења Христос кршио главу свом противнику. PKSerb 477.4

Тескоба коју је донео грех, сада је притискала прса Безгрешнога; ипак, док је трпео противљење грешника против себе, Христос је плаћао дуг грешног човека и кидао ланце којима је човечанство било сапето. Сваки напад тескобе, свака увреда, све је доприносило ослобођењу људског рода. PKSerb 477.5

Да је сотона успео да наведе Христа да попусти једном једином искушењу, да га је могао навести да једним делом или чак само мишљу упрља своју савршену непорочност, кнез таме би ликовао над човековим Замеником и задобио би за себе целу људску породицу. Међутим, иако сотона може да измучи, он не може да окаља. Он може да изазове агонију, али не и оскврњење. Он је Христов живот претворио у дуги низ сукоба и искушења, али је сваким својим нападом само губио своју власт над човечанством. PKSerb 477.6

У пустињи кушања, у Гетсиманском врту, и на крсту, наш Спаситељ је укрстио мач са кнезом таме. Његове ране постале су трофеји Његове победе у корист људског рода. Док је Христос у агонији висио на крсту, док су се зли духови радовали и зли људи ругали, тада Га је сотона заиста уједао за пету. Али, управо је то дело здробило главу змији. Својом смрћу, сатро је »онога који има државу смрти, то јест ђавола«. (Јеврејима 2,14) Тим делом одлучио је судбину главног бунтовника и заувек осигурао остварење плана спасења. Смрћу је задобио победу над њеном снагом, васкрсењем је отворио врата гроба свим својим следбеницима. У овом последњем великом сукобу видимо испуњење пророчанства: »Оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га у пету уједати!« (1. Мојсијева 3,15) PKSerb 478.1

»Љубазни, сад смо деца Божја и још се не показа шта ћемо бити; него знамо да кад се покаже, бићемо као и он, јер ћемо га видети као што јест!« (1. Јованова 3,2) Наш Откупитељ је отворио пут, тако да и најгрешнији, најбеднији, најугњетенији и најпрезренији, могу да нађу приступ Оцу. PKSerb 478.2

»Господе, ти си Бог мој,
Узвишиваћу те,
Славићу име твоје,
Јер си учинио чудеса;
Намере твоје од старине
Вера су и истина.« PKSerb 478.3

(Исаија 25,1)