ИСТОРИЈА ПРОРОКА И ЦАРЕВА

25. поглавље—ПОЗИВАЊЕ ИСАИЈЕ

*****

Дуга владавина Озије, познатог и као Азарија, над земљом Јудином и Венијаминовом била је обележена благостањем већим од онога под било којим другим владарем после Соломунове смрти, скоро две стотине година пре њега. У току многих година цар је разборито владао. Уз благослов Неба, његове војске поново су освојиле неке територије изгубљене ранијих година. Градови су били поново саграђени и утврђени, а углед његовог народа међу околним народима веома је порастао. Трговина је оживела, па су се богатства многих народа сливала у Јерусалим. Озијино име »разнесе се врло далеко, јер му се дивно помагаше, докле осили«. (2. Дневника 26,15) PKSerb 205.1

Ово спољашње благостање, међутим, није било праћено одговарајућим обнављањем духовне силе. Службе у Храму обављане су као и ранијих година, мноштво се окупљало да слави живога Бога, али охолост и формализам постепено су заузимали место понизности и искрености. О самоме Озији било је написано: »Али, када осили, понесе се срце његово, те се поквари и сагреши Господу, Богу својему.« (2. Дневника 26,16) PKSerb 205.2

Грех који је тако разорно деловао на Озију био је грех уображености. Кршећи јасну Господњу наредбу да нико осим Аронових потомака не може да обавља свештеничку службу, цар је ушао у Светилиште »да кади на олтару кадиономе«. Првосвештеник Азарија, и његови сарадници успротивили су се, молећи га да одустане од своје намере. Говорили су цару: »Згрешио си и неће ти бити на част пред Господом и Богом!« (2. Дневника 26,16.18) PKSerb 205.3

Озију је испунио гнев, неко се усудио да њега, цара, тако прекори. Међутим, није му било дозвољено да упркос заједничком протесту угледних људи обесвети Светилиште. Док је још стајао на месту, бунтован и гневан, изненада га је стигла божанска казна. Губа му се појавила на челу. Осрамоћен, побегао је и никада више није ушао у просторије Храма. Све до своје смрти, неколико година касније, Озија је остао губав - живи пример неразумности занемаривања јасног »тако рече Господ«. Ни његов истакнути положај ни дуге године службе нису му могле послужити као изговор за грех уображености којим је покварио завршне године своје владавине и изазвао Небо да га казни. PKSerb 206.1

Бог не гледа ко је ко. »Ако ли ко навалице згреши између рођених у земљи или између дошљака, он ружи Господа; нека се истреби она душа, безакоње је њено на њој.« (4. Мојсијева 15,30) PKSerb 206.2

Казна, која је стигла Озију, изгледа да је позитивно деловала на његовог сина. Јотам је обављао одговорне дужности у току последњих година очеве владавине, а после његове смрти наследио је престо. О Јотаму је написано: »И чињаше што је право пред Господом, сасвим чињаше како је чинио Озија, отац његов. Али, висине не бише оборене, народ још приношаше жртве и кађаше на висинама.« (2. О царевима 15,34.35) PKSerb 206.3

Озијина владавина приближавала се крају, Јотам је већ обављао многе државничке дужности, када је Исаија, припадник царске породице, још као младић био позван у пророчку службу. У време када је Исаија требало да почне да ради, Божји народ био је изложен необичној опасности. Пророк је требало да буде сведок напада сједињених војски северног Израиља и Сирије на Јуду; требало је да гледа асирске чете улогорене испред главних градова царства. У току његовог живота, требало је да падне Самарија, а десет Израиљевих племена да буду расејана међу народима. Асирска војска требало је много пута да осваја Јуду, да Јерусалим буде опседнут и да га само чудесно Божје мешање спасе од пада. Озбиљне опасности већ су угрожавале мир северног царства. Божја заштита већ је била уклоњена, а асирске снаге спремале су се да преплаве јудејску земљу. PKSerb 206.4

Међутим, спољашње опасности, без обзира на своју привидну озбиљност, нису биле тако велике као унутрашње. Управо, поквареност властитог народа бацала је Господњег слугу у највеће неприлике и у најдубље очајање. Они који су били постављени да стоје пред народима као носиоци светлости, својим отпадништвом и бунтовним духом навлачили су на себе Божју казну. Многа зла, која су изазвала тако наглу пропаст северног царства, и која су пре само кратког времена недвосмисленим речима осуђивали Осија и Амос, брзо су кварила и Јудино царство. PKSerb 207.1

Изгледи би били још поразнији кад би се размотрило друштвено стање народа. У својој жељи за добитком, људи су стицали кућу за кућом и поље за пољем (види: Исаија 5,8). Правда се изопачила, а према сиромашнима није било самилости. Бог је о свим овим залима, објавио: »Грабеж од сиромаха у вашим је кућама!« »Газите народ мој и лице сиромасима сатирете!« (Исаија 3,14.15) Чак су и судови, чија је дужност била да штите беспомоћне, били глуви за вапаје сиромашних и напаћених, удовица и сирочади (види: Исаија 10,1.2). PKSerb 207.2

С тлачењем и богатством дошла је и охолост и склоност према разметању, тешком пијанству и разврату (види: Исаија 2,11. 12; 3,16.18-23; 5,22.11.12). У Исаијино време ни само идолопоклонство није изазивало изненађење (види: Исаија 2,8.9). Безакоње је у свим друштвеним слојевима толико завладало да су они малобројни, који су остали верни Богу, често били у искушењу да одустану и да се предају обесхрабрењу и очајању. Изгледало је као да се Божја намера са Израиљем неће остварити и да ће бунтовни народ доживети судбину сличну судбини Содома и Гомора. PKSerb 207.3

Није ништа необично што се Исаија, суочен с таквим околностима и позван последњих година Озијине владавине да однесе Јуди Божју поруку опомене и укора, устручавао да прихвати ту одговорност. Добро је знао да ће наићи на тврдоглави отпор. Исаија је осетио да нема снаге да обави задатак, имајући у виду своју неспособност да одговори задатку, размишљајући о тврдовратости и неверству народа коме је требало да служи. Треба ли у очајању да се одрекне своје мисије и остави Јуду да се несметано одаје идолопоклонству? Треба ли да препусти боговима Ниневије да управљају земљом упркос Богу небескоме? PKSerb 207.4

Такве и сличне мисли ковитлале су се Исаијиним умом, док је стајао у трему Храма. Изненада су се врата и унутрашња завеса Храма наизглед подигле или повукле у страну, и тако му је било дозвољено да погледа унутра, у Светињу над светињама, у коју пророкова нога није смела да ступи. Пред њим се указала визија Господа који седи на престолу високу и уздигнуту, док је скут славе Његове испуњавао Храм. Серафими су лебдели са обе стране престола, заклањајући у обожавању своје лице, док су служили пред својим Створитељем и сједињавали своје гласове у свечаном призивању: »Свет, свет, свет је Господ над војскама, пуна је сва земља славе његове«; све док се и прагови и стубови и врата од кедрова дрвета нису потресли од њихових гласова, а кућа испунила њиховим доприносом слављењу (Исаија 6,3). PKSerb 208.1

Док је Исаија посматрао ово откривење славе и величанства свога Господа, био је испуњен свешћу о Божјој светости и непорочности. Какве ли огромне разлике између неупоредивог савршенства његовог Створитеља и грешног понашања оних који су, заједно с њиме, тако дуго били убрајани у изабрани израиљски и јудејски народ! »Тешко мени«, узвикнуо је, »погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, јер цара, Господа над војскама, видех својим очима!« (Исаија 6,5) Стојећи, као да се налази у пуној светлости божанске присутности у Светињи над светињама, он је схватио да ће, уколико буде препуштен свом несавршенству и немоћи, бити потпуно онеспособљен да обави мисију у коју је био позван. Међутим, серафим је био послат да га ослободи очајања и да га оспособи за његов узвишени задатак. Живи угаљ са олтара био је стављен на његове усне, с речима: »Ево, ово се дотаче уста твојих и безакоње твоје узе се и грех твој очисти се.« Тада се зачуо и Господњи глас како говори: »Кога ћу послати? И ко ће нам ићи?« Исаија је одговорио: »Ево мене, пошљи мене!« (Исаија 6, 7.8) PKSerb 208.2

Небески посетилац наредио је веснику који је чекао: »Иди, и реци томе народу: PKSerb 209.1

»Слушајте, али нећете разумети,
Гледајте, али нећете познати.
Учини да одебља срце томе народу
И уши да им отежају, и очи им затвори,
Да не виде очима својим и ушима својим да не чују,
И срцем својим да не разумеју,
И не обрате се и не исцеле!« PKSerb 209.2

(Исаија 6, 9.10)

Пророкова дужност била је јасна, требало је да подигне свој глас против свеопштих зала. Међутим, недостајало му је храбрости да започне своје дело без неке наде у успех. »Господе, докле«, почео је да се распитује. Зар ниједан припадник твог изабраног народа никада неће схватити, зар се нико неће покајати, зар нико неће бити излечен? PKSerb 209.3

Мука његове душе, старање о залуталим Јудејцима, није смела да буде узалудна. Његова мисија није смела да буде потпуно неуспешна. А ипак, зла која су се умножавала у току многих нараштаја нису могла да буду уклоњена у његово време. У току целог свог живота морао је да остане стрпљиви, храбри учитељ - пророк који најављује наду, али и пропаст. Када се божанска намера коначно буде остварила, појавиће се и пуни родови његових напора и рада свих Божјих верних посланика. Остатак је требало да се спасе. Да би се то остварило, вести опомене и укора морале су бити упућене бунтовном народу, и Господ одговара: PKSerb 209.4

»Докле не опусте градови да буду без становника,
И куће да буду без људи,
И земља докле сасвим не опусти,
И докле Господ не оправи далеко људе,
И не буде сама пустош у земљи.« PKSerb 209.5

(Исаија 6,11.12)

Тешке казне морале су да погоде непокајане - рат, изгнанство, тлачење, губитак моћи и угледа међу народима - све то требало је да дође да би се они, који у томе препознају руку увређеног Бога, могли навести на покајање. Припадници десет северних племена требало је ускоро да буду расејани међу народима, а њихови градови да остану пусти, рушилачке војске непријатељских народа требало је стално да пустоше њихову земљу, чак је на крају требало и Јерусалим да падне, а Јуда буде одведен у ропство; ипак Обећана земља није смела заувек бити одбачена. Небески посетилац је обећао Исаији: PKSerb 209.6

»И остане ли у њој још десети део људи,
И они ће се затирати.
Али, као што брест и храст,
Сачувају прут свој када се окрешу,
Тако ће се из тога народа
Свети народ опет народити!« PKSerb 210.1

(Исаија 6,13; Бакотић)

Обећање о потпуном извршавању Божје намере испунило је храброшћу Исаијино срце. Не значи ништа што се световне силе сврставају против Јуде? Не значи ништа што се Господњи посланици суочавају с противљењем и отпором? Исаија је видео Цара, Господа над војскама; чуо је песму серафима - Пуна је сва земља славе његове, добио обећање да ће Господње поруке, упућене отпалим Јудејцима, бити праћене осведочавајућом силом Светога Духа; тако је пророк био охрабрен да обави посао који је стајао пред њим (Исаија 6,3). У својој дугој и напорној мисији носио је у сећању ову визију. Више од шездесет година стајао је пред синовима Јудиним као пророк наде, постајући све смелији и смелији у својим пророчанствима о будућој победи Цркве. PKSerb 210.2