Исус Најузвишеније Име Од Свих

Божански Страдалник, 5. мај

Кар бјеше на Њему нашега мира ради, и раном Његовом ми се исцијелисмо. (Исаија 53,5) JNNSer 133.1

Људско безакоње било је положено на Христа као на човековог Заменика и Јемца; на Њега се гледало као на преступника да би могао да откупи људе од проклетства закона. Кривица сваког Адамовог потомка из свих времена притискала је Његово срце, а Божји гнев и страшно показивање Његовог незадовољства због безакоња испуњавали су душу Његовог Сина ужасом. Повлачење божанског лица од Спаситеља у том часу највишег страха проболо је Његово срце жалошћу коју људи никада неће успети да схвате. Сваки удар бола који је Божји Син претрпео на крсту, свака кап крви која је потекла низ Његово чело, Његове руке и ноге, сваки грч самртничке борбе који је потресао Његово тело, неизрециви ужас који је испуњавао Његову душу када је Отац сакрио своје лице од Њега, као да говоре човеку: само из љубави према теби пристао је Божји Син да се та страшна кривица положи на Њега: због тебе је учинио да се сатре онај који има државу смрти и отворио врата Раја и вечног живота. Онај који је утишао бесне таласе својом речју и ходао по пеном покривеним водама, који је учинио да ђаволи задрхте и да болест побегне од Његовог додира, који је мртве подизао у живот и отварао очи слепима, понудио је самога себе на крсту као последњу жртву за грех човека... JNNSer 133.2

Сотона, са својим суровим искушењима, измучио је Исусово срце. Грех, тако мрзак Његовим очима, био је натоварен на Њега све док није почео да стење под његовим теретом. Није никакво чудо што је Његова људска природа задрхтала у том страшном тренутку. Анђели су запањено посматрали очајничку самртничку борбу Божјег Сина, толико много тежу од Његових телесних мука тако да их је једва и осећао... JNNSer 133.3

И нежива природа је изразила саучешће према свом вређаном Творцу на самрти. Сунце је одбило да гледа страшни призор. Његови пуни, блистави зраци осветљавали су Земљу у подне, а онда је изгледало као да су се изненада угасили... Густа тама била је симбол агоније душе и ужаса који су погодили Божјег Сина. Осетио их је у Гетсиманском врту, када су Му са лица потекле капи крви, где би умро да нису анђели били послати из небеских дворова да окрепе божанског Страдалника, да би могао да прође крвавом стазом до Голготе. (The Spirit of Prophecy, св. 3, стр. 162-164) JNNSer 133.4

За даље размишљање: Шта Исус још мора да поднесе да би ме уверио да Му се предам? JNNSer 133.5