Апостолска Црква - Христовим Трагом

Тридесет и пето поглавље — Спасење За Јевреје

(Ово поглавље засновано је на тексту у Посланици Римљанима)

Павле је после многих неизбежних одлагања, коначно стигао у Коринт, поприште многих својих мучних подухвата у прошлости, а једно време и предмет своје дубоке забринутости. Установио је да га многи од првих верника још поштују и воле као човека који им је први донео видело Јеванђеља. Када се поздравио с тим ученицима и видео доказе њихове верности и ревности, обрадовао се што његово дело у Коринту није било узалудно. AASer 265.1

Верници из Коринта, некада тако склони да изгубе из вида своје високо звање у Христу, сада су развили снагу хришћанског карактера. Својим речима и делима откривали су преображавајућу силу Божје благодати су представљали снажну силу добра у том средишту незнабоштва и сујеверја. У друштву својих омиљених сарадника и ових верних обраћеника апостолов напаћени и измучени дух коначно је нашао одмор. (372) AASer 265.2

Павле је током свог боравка у Коринту, одвојио време да потражи нову и пространу област за службу. Планирано путовање у Рим посебно је заокупљало његове мисли. Једна од његових најдражих нада и најомиљенијих планова огледали су се у жељи да се хришћанска вера чврсто укорени у том великом средишту познатога света. Црква је већ била основана у Риму и апостол је желео да осигура сарадњу тамошњих верника у раду који ће бити обављен у Италији и другим земљама. Да би припремио пут за свој рад међу том браћом, од којих многе није ни познавао, послао им је писмо, најављујући намеру да посети Рим и своју наду да ће заставу крста уздигнути у Шпанији. AASer 265.3

У свом писму Римљанима, Павле објашњава велика еванђеоска начела. Он износи своје становиште о великим питањима о којима су расправљале и цркве обраћеника из јудаизма, али и оних из незнабоштва и показује да су наде и обећања, која су се некада односила посебно на Јевреје, сада понуђена и незнабошцима. AASer 266.1

Апостол врло јасно и снажно објашњава учење о оправдању вером у Христа. Надао се да ће и други хришћани имати користи од савета које је послао хришћанима у Риму, али само је нејасно могао да предвиди далекосежни утицај својих речи! Велика истина о оправдању вером током свих векова, служила је као моћни светионик који је покајане грешнике усмеравао према путу живота. Управо то видело растерало је таму која је обавијала Лутеров ум и открило му да (373) Христова крв има моћ да нас очисти од греха. Исто видело водило је хиљаде грехом оптерећених душа правом Извору опроштења и мира. Сваки хришћанин има разлога да се захваљује Богу на Римљанима посланици! AASer 266.2

Павле у овом свом писму отворено изражава велику личну заинтересованост за добро Јевреја. Још од времена свога обраћења чезнуо је да помогне својој јеврејској сабраћи да јасно схвате еванђеоску поруку. Сам је изјавио: »Жеља је мојега срца и молитва Богу за спасење Израиља!” AASer 266.3

То није била обична жеља коју је апостол осећао. Непрестано је преклињао Бога да учини нешто за Израиљце који су пропустили да у Исусу из Назарета препознају обећаног Месију. »Истину говорим, тако ми Христа”, уверава римске вернике, »не лажем, то ми сведочи савест моја Духом Светим; да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка; јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју која су ми род по телу, која су Израиљци, којих је посинаштво и слава, и завет, и закон и богомољство, и обећања, којих су и оци, и од којих је Христос по телу, који је над свима, Бог благословен вавек.« (Римљанима 9,1-5) AASer 266.4

Јевреји су били Божји изабрани народ и Бог је желео да преко њих благослови цео људски род. Он је из њихове средине подигао многе пророке, који су прорекли долазак Откупитеља која ће одбацити и убити управо они од којих је очекивано да буду први који ће у Њему препознати Обећанога. (374) AASer 267.1

Пророк Исаија, гледајући унапред кроз столећа, посматрајући како народ одбацује пророка за пророком, и на крају и самог Божјег Сина, био је надахнут да напише да ће Откупитеља прихватити они који се никада раније нису убрајали међу синове Израиљеве. Позивајући се на то пропочанство, Павле изјављује: »А Исаија говори слободно: нађоше ме који ме не траже, и јавих се онима који за ме не питају. А Израиљу говори: вас дан пружах руке своје к народу који не да да му се каже и одговара насупрот!” (Римљанима 10,20.21) AASer 267.2

Бог није одбацио Израиљ, иако је Израиљ одбацио Његовог Сина. Слушајмо Павла како наставља ову расправу: »Говорим дакле еда ли Бог одбаци народ свој? Боже сачувај! Јер сам и ја Израиљац од семена Аврамова, од колена Венијаминова. Не одбаци Бог народа својега, који напред позна. Или не знате шта говори Писмо за Илију како се тужи Богу на Израиља, говорећи: Господе! пророке твоје побише и олтаре твоје раскопаше, и ја остах један и траже душу моју да је изваде. А шта му говори Божји одговор? Оставих себи седам хиљада људи који не преклонише колена својих пред Валом. Тако, дакле, и у садашње време остатак би по избору благодати.« (Римљанима 11,1-5) AASer 267.3

Израиљ је посрнуо и пао, али му то није онемогућило да се поново подигне. Одговарајући на питање: »Да се нису спотакли да би сасвим пали?” - апостол одговара: »Далеко од тога; него њиховим промашајем спасење (375) је дошло многобошцима, да их подстакну на ревност. А ако је пак њихов промашај богатство за свет, и њихово заостајање њихово богатство за многобошце шта ли ће тек учинити њихова пуноћа?” (Римљанима 11,11.12; Чарнић) »Јер вама говорим, незнабошцима, јер будући да сам ја апостол незнабожаца, хоћу да хвалим своју службу; не бих ли како раздражио род свој и спасао кога од њих. Јер кад је одмет њихов примирење свету, шта би било примање, осим живот из мртвих?” (Римљанима 11,12-15) AASer 267.4

Његова благодат по Божјој намери морала је да се покаже међу незнабошцима, али и међу Израиљцима. То је у старозаветним пророчанствима било јасно наговештено. Апостол у својој расправи, наводи нека од тих пророчанстава. Сам се пита: »Или зар лончар нема власти над калом да од једне гуке начини један суд за част а други за срамоту? А кад шћаше Бог да покаже гнев свој и да објави силу своју, поднесе с великим трпљењем судове гнева који су приправљени за погибао. И да покаже богатство славе своје на судима милости које приправи за славу. Које нас и дозва не само од Јевреја него и од незнабожаца, као што и у Осији говори: назваћу народ својим који није мој народ, и нељубазницу љубазницом. И биће на месту, где им се рече: ви нисте мој народ, тамо ће се назвати синови Бога живога!” (Римљанима 9,21-26; види Осија 1,10) AASer 268.1

Иако је Израиљ као народ промашио циљ, у њему је преостао побожни остатак оних који треба да се спасу. (376) У време Спаситељевог доласка било је у њему верних људи и жена који су радосно прихватили поруку Јована Крститеља и тако били позвани да изнова проучавају пророчанства о Месији. Када је била основана, прва Хришћанска црква састојала се од тих верних Јевреја који су Исуса из Назарета признали као Онога за чијим су доласком чезнули. На тај остатак Павле мисли када пише: »Ако је квасац свет, то је и тесто; и ако је корен свет, то су и гране.« (Римљанима 11,16) AASer 268.2

Павле упоређује остатак у Израиљу са племенитим маслиновим дрветом, коме су неке гране биле одломљене. Незнабошце упоређује са гранама дивљег маслиновог дрвета, које су накалемљене на племенито стабло. »Ако ли се неке од грана одломише”, пише новим верницима из незнабоштва,. »и ти, који си дивља маслина, прицепио си се на њих, и постао си заједничар у корену и у масти од маслине; не хвали се гранама; ако ли се пак хвалиш, не носиш ти корена него корен тебе. А рећи ћеш: одломише се гране да се ја прицепим. Добро! неверством одломише се, а ти вером стојиш; не поноси се, него се бој! Јер кад Бог рођених грана не поштеде, да и тебе како не непоштеди! Гледај, дакле, доброту и непоштеђење Божје; непоштеђење на онима што отпадоше, а на себи доброту Божју, ако останеш у доброти; ако ли пак не, и ти ћеш бити одсечен.« (Римљанима 11,17-22) AASer 268.3

Својим неверовањем и одбацивањем намере коју је Небо имало са њим, Израиљ је као народ изгубио своју везу са Богом. Међутим, гране које су биле одвојене од стабла (377), Бог је био у стању да поново сједини са правим Израиљевим стаблом - остатком који је остао веран Богу својих отаца. »А и они”, говори апостол о тим одломљеним гранама, »ако не остану у неверству, прицепиће се; јер их је Бог кадар опет прицепити.« »Јер када си ти”, обраћа се затим новим верницима из незнабоштва,. »одсечен од рођене дивље маслине, и прицепио си се на нерођену питому маслину; акамоли ови који ће се прицепити на рођену своју маслину! Јер вам, браћо, нећу затајити тајне ове (да не будете поносити), да слепоћа Израиљу паде у део докле не уђе незнабожаца колико треба.« AASer 269.1

»И тако ће се спасти сав Израиљ, као што је написано: доћи ће од Сиона Избавитељ и одвратиће безбожност од Јакова: и ово им је мој завет кад отмем њихове грехе. По јеванђељу дакле непријатељи су вас ради; а по избору љубазни су отаца ради. Јер се Бог неће раскајати за своје дарове и звање. Јер као и ви што се некада супротисте Богу, а сада бисте помиловани њиховога ради супроћења, тако и они сада не хтеше да верују вашега ради помиловања да би и они били помиловани. Јер Бог затвори све у неверство да све помилује.” AASer 269.2

»О, дубино богатства и премудрости и разума Божјега! Како су неиспитљиви његови судови и неистражљиви његови путови! Јер, ко позна (378) мисао Господњу? Или, ко му би саветник? Или, ко му напред даде што, да му се врати? Јер је од њега и кроз њега и у њему све. Њему слава вавек.« (Римљанима 11,23-36) AASer 269.3

Павле на овај начин показује да је Бог неограничено у стању да на исти начин преобрази срца Јевреја и срца незнабожаца, и да свакоме који верује у Христа осигура благослове обећане Израиљу. Он понавља Исаијину изјаву о Божјем народу: »Ако буде број синова Израиљевих као песак морски, остатак ће се спасти. Јер ће он извршити реч своју, и наскоро ће извршити по прав- ди, да, испуниће Господ наскоро реч своју на земљи. И као што прорече Исаија: да нам није Господ Саваот оставио семена, онда бисмо били као Содом и Гомор.« (Римљанима 9,27-29) AASer 269.4

У време када је Јерусалим био разорен и Храм остављен да лежи у развалинама, многе хиљаде Јевреја биле су продане да служе као робови у незнабожачким земљама. Као олупине на пустој обали тако су били расејани међу народима. Јевреји су осамнаест векова лутали од земље до земље по целоме свету, и ни на једном месту није им била указана предност да као народ обнове свој некадашњи углед. Понижени, омрзнути, прогоњени, из столећа у столеће наслеђивали су патњу као свој део. AASer 270.1

Иако је страшна судбина била наговештена Јеврејима као народу у време када су одбацили Исуса из Назарета, ипак је у сва времена живело много племенитих, богобојазних Јевреја, људи и жена, који су без речи трпели. Бог је утешавао њихова срца у патњама и (379) са саучешћем пратио њихово тешко стање. Он је слушао очајничке молитве оних који су Га целим срцем, желећи да правилно разумеју Његову реч. Неки су успели да у понизном Назарећанину, кога су њихови очеви одбацили и разапели, сагледају истинског Месију у Израиљу. Када су својим умом схватили значење познатих пророчанстава тако дуго затамњиваних традицијама и погрешним тумачењима, њихова срца испунила су се захвалношћу према Богу за неизрециви дар који је наменио сваком људском бићу које одлучи да прихвати Христа за свог личног Спаситеља. AASer 270.2

Исаија у свом пророчанству управо говори о тој групи: »Остатак ће се спасти!” Од Павловог времена до наших дана, Бог је својим Светим Духом позивао и Јевреје и незнабошце. »Јер Бог не гледа ко је ко« - изјављује Павле. Апостол каже за себе: »Дужан сам и Грцима и дивљацима«, исто онолико колико и Јеврејима! Међутим, он никада није губио из вида одлучујућу предност коју су Јевреји уживали у односу према другима: »Много свакојако; прво што су им поверене речи Божје” (Римљанима 3,2). Даље изјављује: »Јер се не стидим јеванђеља Христова, јер је сила Божја на спасење свакоме који верује, а најпре Јеврејину и Грку. Јер се у њему јавља правда Божија из вере у веру, као што је написано: праведник ће од вере жив бити!” (Римљанима 1,16.17) Павле се управо није стидео овог Христовог јеванђеља, као што сам каже у Римљанима посланици које је једнако делотворно и међу Јеврејима и међу незнабошцима. AASer 270.3

Када ово Јеванђеље буде у својој потпуности објављено Јеврејима, многи ће прихватити Христа као Месију. Међу хришћанским (380) проповедницима има врло мало оних који се осећају позваним да раде међу припадницима јеврејског народа; али и онима који су тако често занемаривани, као и свима осталима, треба објавити поруку милости и наде у Христу. AASer 271.1

Бог очекује од својих весника да приликом завршног објављивања јеванђеља, када ће морати да обаве посебно дело међу оним групама које су до тада биле занемарене, да посебну пажњу посвете јеврејском народу који се налази у свим деловима света. Када се старозаветни списи буду сјединили са новозаветним у објашњавању Господње вечне намере, многи Јевреји то ће доживети као зору новог стварања, као васкрсење душе. Када буду видели како је Христос, објављен у Јеванђељима, описан и на страницама Старог завета, када буду увидели како Нови завет јасно објашњава Стари, њихове успаване способности разбудиће се и они ће признати Христа за Спаситеља света. Многи ће вером прихватити Христа као свог Откупитеља. И на њима ће се испунити речи: »А који га примише даде им власт да буду синови Божији, који верују у име његово.” (Јован 1,12) AASer 271.2

Међу Јеврејима има и оних који су, као некада Савле из Тарса, силни у познавању Писма и они ће изузетном снагом објављивати непроменљивост Божјег закона. Бог Израиљев учиниће да се то догоди у наше време. Његова рука није окраћала да не може спасти. Када Његове слуге буду у вери радиле за оне који су тако дуго били занемаривани и презирани, показаће се Његово спасење. (381) AASer 271.3

»Зато Господ, који је откупио Аврама, овако говори за дом Јаковљев: неће се више Јаков постидети, нити ће му лице побледети, јер кад види усред себе децу своју, дело руку мојих, тада ће они светити име моје, светиће свеца Јаковљева и бојаће се Бога Израиљева. И који лутају духом уразумиће се, и викачи ће примити науку.« (Исаија 29,22-24) (382) AASer 271.4