Апостолска Црква - Христовим Трагом

Тридесето поглавље— Позвани Да Прихвате Виша Духовна Мерила

(Ово поглавље засновано је на тексту у 1. посланици Коринћанима)

У нади да ће у мисли коринтских верника живо урезати дубоку свест о важности одлучног владања собом, о неопходности строге умерености у свему и неуморне ревности у Христовој служби, Павле у свом писму описује изразиту сличност између хришћанског ратовања и славних такмичења у трчању која су у одређеним временским размацима одржавана у близини Коринта. Од свих такмичења одржаваних међу Грцима и Римљанима, такмичења у трчању била су најстарија и најцењенија. Њима су присуствовали цареви, племићи и државници. Богати младићи из високог рода учествовали су у њима и нису жалили ни труда ни напора да добију награду. AASer 220.1

Такмичења су одржавана према строгим правилима, против којих није било жалбе. Они који су желели да се њихова имена упишу у листу такмичара који ће се борити за награду морали су прво да прођу кроз оштре припреме. Штетно попуштање апетиту, или било какво задовољавање прохтева који би умањили менталну или физичку снагу било је строго забрањено. Да би могао да гаји било какву наду у успех приликом ових одмеравања снаге, и брзине, такмичар је морао да има снажне и гипке мишиће, асвоје живце да држи под контролом. Сваки покрет морао је да буде сигуран, сваки корак хитар и сигуран; физичка снага морала је да буде на врхунцу. AASer 220.2

Када су се тркачи појавили пред нестрпљивим мноштвом, њихова имена су била извикивана, а правила такмичења јасно објављена. Сви су истовремено полазили, а напета пажња гледалаца надахњивала их је жељом да победе. Судије су седеле у близини циља, да би могле да посматрају трку од самог почетка до краја и да предају награду правом победнику. Ако би неки такмичар стигао на циљ користећи се недозвољеним средствима, награду није могао добити. AASer 221.1

Приликом ових такмичења учесници су се излагали великим ризику. Неки никада нису успели да се опораве од претешких физичких напора. Није било ништа необично кад неки такмичар у току трке падне, крварећи из носа и уста, а дешавало се да неки падне мртав у тренутку када се спремао да добије награду. Међутим, излагање могућности доживотне повреде или чак смрти, није сматрано превеликим ризиком према части која је очекивала успешног такмичара. AASer 221.2

Када би победник стигао на циљ, одобравање непрегледног мноштва потресало је ваздух и одјекивало околним брдима и планинама. Праћен погледима свих посматрача, судија би му пружао знаке победе - победнички венац и палмову гранчицу коју ће носити у десној руци. Победнику у славу песме су одјекивале целом земљом; његови родитељи учествовали су у његовој слави; па је чак и град у коме је живео био веома цењен што је створио тако способног атлетичара. AASer 221.3

Позивајући се на те трке, као на слику хришћанске животне борбе, Павле наглашава припрему неопходну за успех у такмичењу - претходну дисциплину, уздржаност у исхрани, неопходност умерености у свему. »Сваки, пак, који се бори, од свега се уздржава”, пише он. Тркачи су се чували сваке попустљивости која би могла да ослаби њихову физичку снагу; они су суровом и сталном дисциплином увежбавали своје мишиће да добију снагу и издржљивост, тако да на дан такмичења своје способности могу да ставе на најжешћу пробу. Колико је још важније да хришћанин, чији су вечни интереси стављени на коцку, стави своје прохтеве и страсти под контролу разума и Божје воље! Он никада не сме да дозволи да његова пажња буде скренута на забаве, раскош или доколицу. Све његове навике и страсти морају бити препуштене строгој дисциплини. Разум, просветљен учењима Божје речи и вођен Његовим Духом, мора да држи узде власти. AASer 221.4

Када све то учини, хришћанин тек тада мора да уложи највеће напоре да постигне победу. Приликом такмичења у близини Коринта, последње кораке тркача су чинили уз улагање очајничких напора да одрже несмањену брзину. Тако и хришћанин, када почне да се приближава циљу, мора да трчи још ревније и одлучније него у време када је тек започео трку. AASer 222.1

Павле наглашава изразиту разлику између венца од лишћа које ће избледети, које су добијали победници у тркама и круне бесмртне славе која ће бити дата онима који победоносно заврше хришћанску животну трку. Он пише овако: »Они дакле да добију распадљив венац, а ми нераспадљив!« Грчки тркачи нису избегавали никакав напор, никакву дисциплину, у жељи да добију пропадљиву награду.. Ми се боримо за награду која је бескрајно вреднија, за круну вечног живота. Колико пажљивије мора да буде наше настојање, колико драговољније наше жртве и наша самоодрицања! AASer 222.2

У Посланици Јеврејима истакнута је јединствена усмереност намере која треба да постане одлика хришћанске трке за вечни живот: »Зато, дакле и ми имајући око себе толику гомилу сведока, да одбацимо свако бреме и грех који је за нас прионуо, и с трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена, гледајући на начелника вере и свршитеља Исуса!« (Јеврејима 12,1.2) Завист, злоба, зле мисли, оговарање, лакомство - то су терети којих се хришћанин мора ослободити уколико жели да успешно заврши своју трку према бесмртности. Ми морамо одбацити сваку навику и сваки обичај који наводи на грех и наноси срамоту Христу, без обзира на величину жртве. Благослови Неба не могу пратити онога који крши начела вечне правде. Грех који се гаји, довољан је да обави дело изопачења карактера и завођења ближњих. AASer 222.3

Спаситељ је овако рекао: »И ако те рука твоја саблажњава, одсеци је; боље ти је без руке у живот ући, него ли с обе руке ући у пакао, у огањ вечни!... И ако те нога твоја саблажњава, одсеци је; боље ти је ући у живот хрому, неголи с две ноге да те баце у пакао, у огањ вечни!« (Марко 9,43-45) Уколико, да бисмо своје тело спасили од смрти, треба да одсечемо руку или ногу, колико хришћанин одлучније, треба да одбаци грех, који доноси смрт души! AASer 223.1

Такмичари у античким играма, иако су се одлучили за самоодрицање и строгу дисциплину, уопште нису били сигурни да ће победити! Павле пита: »Не знате ли да они што трче у трци, сви трче, а један добије дар?« Колико год се жељно и озбиљно тркачи труде, награда је била додељивана само једноме. Само једна рука могла је да дохвати жељени венац. Неки су улагали крајње напоре да добију награду, али, када су пружили руку да је дохвате, други, само тренутак пре њих, већ ју је однео. AASer 223.2

Међутим, то није случај у хришћанској животној трци. Ниједан од оних који испуне услове неће бити разочаран на крају трке. Ниједан од искрених и истрајних неће остати без награде. Трка није до брзих, нити је битка до јаких. Најслабији међу светима, као и најјачи, може добити круну бесмртне славе. Могу да победе сви који силом божанске благодати ускладе свој живот са Христовом вољом. Начела изложена у Божјој речи, која треба да примене у свакодневној животној стварности, људи често проглашавају неважним - споредним питањем које не заслужује велику пажњу. Међутим, имајући у виду циљ који морамо постићи, ништа од онога што може да помогне или одмогне није превише мало или сувише безначајно! Свако дело ставља своју тежину на вагу која одмерава успех или неуспех у животу. Међутим, награда дата онима који победе биће у складу са енергијом и озбиљношћу с којом су трчали. AASer 223.3

Апостол је и самога себе упоредио са човеком који учествује у трци, који напреже сваки свој живац да добије награду. Зато овако пише: »Ја дакле тако трчим, не као на непоуздано; тако се борим, не као онај који бије ветар; него морим тело своје и трудим да како сам другима проповедајући избачен не будем!« Да не би трчао несигурно или насумце у хришћанској животној трци, Павле је прихватио строг режим вежбања. Речи »морим тело своје«, дословно значе да је строгом дисциплином држао у власти своје жеље, нагоне и страсти. AASer 223.4

Павле се плашио да не би, проповедајући другима, сам био избачен из трке. Знао је да му, уколико у свом животу не примени начела која проповеда и у која верује, сви напори да помогне другима ништа неће користити. Његови разговори, његов утицај, његово одбијање да задовољи своје телесне жеље, све је то морало да покаже да његова религија није само религија на речима, већ свакодневна, жива веза са Богом. Један циљ непрестано је имао пред очима, један циљ је желео да достигне - »правду која је од Бога у вери”. (Филибљанима 3,9) AASer 224.1

Павле је знао да се његова борба против зла неће завршити све до краја његовог живота. Увек је имао пред очима потребу да строго пази на себе, да земаљске жеље не би надвладале његову духовну ревност. Свом снагом настављао је да се бори против својих урођених склоности. Увек је уздизао идеале које је желео да достигне, да оствари својом добровољном послушношћу Божјем закону. Његове речи, његове навике, његове страсти - све то било је стављено под управу Божјега Духа. AASer 224.2

Павле је управо, желео да ту усредсређену жељу за победом у трци за вечним животом, уочи у животу коринтских верника. Знао је да ће они, да би достигли идеале које им је Христос поставио, морати да прођу кроз тешку животну борбу од које их нико неће моћи ослободити. Позивао их је зато да се боре у складу са законом, да се из дана у дан труде око своје побожности и моралне висине. Молио их је да одбаце сваки терет и да трче право према циљу - према савршенству у Христу. AASer 224.3

Павле је Коринћанима указао на искуства старог Израиља, на благослове којима је била награђена њихова послушност, и на судове који су пратили њихове преступе. Подсетио их је на величанствен начин којим су Јевреји били изведени из Египта под заштитом стуба од облака дању и стуба од огња ноћу. Како су сигурно били проведени кроз Црвено море, док су Египћани, усуђујући се да прођу на исти начин, били потопљени. Тим поступцима Бог је признао Израиљ као своју Цркву. Они »сви једно јело духовно једоше, и сви једно пиће духовно пише, јер пијаху од духовне Стене која иђаше за њима, а стена беше Христос«. Јевреји су, на свим својим путовањима, имали Христа као вођу. Ударена стена је симболички представљала Христа, који ће бити рањен за људске преступе, да би река спасења могла да потекне према свима. AASer 224.4

Упркос предности, коју је Бог указивао Јеврејима, због њихове жеље за угодностима које су оставили у Египту, због њиховог греха и побуне, на њих су се изливали Божји судови. Апостол позива коринтске вернике да прихвате поуку која се крије у искуству Израиља. Каже им: »А ово бише угледи нама да ми не желимо зала, као и они што желеше!” Показао им је како је љубав према доколици и уживањима припремила пут гресима који су изазвали посебну божанску одмазду. У тренутку када су сели да једи и да пију, када су устали да играју, синови Израиљеви су одбацили страх Божји, који су осећали док су пратили давање Закона; управо тада начинили су златно теле и почели да му се клањају. После уживања у обилној гозби повезаној са служењем Велфегору, многи Јевреји пали су подвашћујући се распуштености. Божји гнев се распалио, и на Његову заповест, у један дан »двадесет и три тисуће« погинуло је од болести. AASer 225.1

Апостол саветује Коринћанима: »Јер који мисли да стоји, нека се чува да не падне!« Уколико постану хвалисави и самопоуздани, уколико занемаре да страже и да се моле, сигурно ће пасти у тешке грехе, навлачећи на себе Божји гнев. Ипак, Павле не жели да падну у очајање или обесхрабрење. Упућује им обећање: »Али је веран Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити с искушењем и крај, да можете поднети!” AASer 225.2

Павле је позвао своју браћу да се упитају какав утицај њихове речи и дела имају на друге и да не чине ништа, без обзира како то безазлено само по себи било, што би макар наизглед одобравало идолопоклонство или повредило осећања оних који су, можда, слаби у вери. »Ако дакле једете, ако ли пијете, ако ли друго што чините, све на славу Божију чините. Не будите на саблазан ни Јеврејима, ни Грцима, ни Цркви Божјој.” AASer 225.3

Апостолове речи опомене цркви у Коринту могу се применити у сва времена, али су посебно прилагођене нашим данима. Он под идолопоклонством није мислио само на обожавање идола, већ на служење самоме себи, на љубав према нераду, на задовољавање прохтева и страсти. Изражавање вере у Христа само речима, хвалисање познавањем истине, не чини човека хришћанином. Религија која се труди да задовољи само очи, уши и укус, или која одобрава попуштање себи, није Христова религија. AASer 226.1

Упоређујући Цркву с људским телом, апостол прикладно описује уски и складни однос који треба да постоји међу свим верницима Христове Цркве. Зато пише: »Јер једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело, били Јевреји, или Грци, или робови, или сами своји; и сви се једним Духом напојисмо. Јер тело није један уд, него многи. Ако рече нога: ја нисам рука, нисам од тела; еда ли зато није од тела? И ако рече ухо: ја нисам око, нисам од тела, еда ли зато није од тела? Кад би све тело било око, где је чувење? А кад би све било чувење, где је мирисање? Али Бог постави све уде у телу како је кога хтео. А кад би сви били један уд, где је тело? Сада су пак многи уди а једно тело. Али око не може рећи руци: не требаш ми, или опет глава ногама: не требате ми... Али Бог сложи тело, и најхуђему уду даде највећу част, да не буде распре у телу, него да се уди једнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви уди; а ако ли се један уд слави, с њим се радују сви уди. А ви сте тело Христово, и уди међу собом.« AASer 226.2

А онда, речима које су од тога дана све до данас постале извор надахнућа и охрабрења и људима и женама, Павле описује важност љубави коју треба да гаје Христови следбеници: »Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и иако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.” AASer 226.3

Без обзира како високим речима изражава своју веру, онај чије срце није пуно љубави према Богу и према ближњима није истински Христов следбеник. Иако ће, можда, имати велику веру и добити моћ да чини чуда, без љубави његова вера остаће безвредна. Такав може показати посебну великодушност; може, из неке друге побуде осим истинске љубави, раздати све своје имање да нахрани сиромашне, али тиме се, ипак, неће препоручити Богу нити стећи Његову наклоност. У својој ревности може чак умрети смрћу мученика, али ако то није учинио из љубави, Бог ће га сматрати само заведеним занесењаком или амбициозним лицемером. AASer 226.4

»Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се.” Најчистија радост израња из најдубље понизности. Најснажнији и најплеменитији карактери изграђени су на темељима стрпљења, љубави и покорности Божјој вољи. AASer 227.1

Љубав »не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу«. Љубав слична Христовој, гради најповољнију конструкцију око побуда и дела ближњих. Она непотребно не обелодањује њихове грешке; она жељно не слуша неповољне извештаје, већ се уместо тога труди да задржи у сећању добре особине других. AASer 227.2

Љубав се »не радује неправди, а радује се истини; све сноси, све верује, свему се нада, све трпи«. Таква љубав »никада не престаје«. Она никада не губи своју вредност; она је небеска особина. Као драгоцено благо, она ће заједно са својим носиоцем проћи кроз врата Божјега града. AASer 227.3

»А сада остаје вера, над и љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима.« AASer 227.4

Када је међу коринтским верницима запажено опадање моралних мерила, било је и таквих који су одбацили и неке од темељних одлика своје вере. Неки су отишли тако далеко да су се одрекли чак и науке о васкрсењу. Павле се суочио са овом погрешном науком, врло јасним сведочанством о необоривим доказима Христовог васкрсења. Изјавио је да Христос, после своје смрти, »уста трећи дан, по Писму”, после чега се »јавио Кифи (Петру), потом једанаесторици апостола, а потом га видеше једном више од пет стотина браће, од којих многи живе и сад, а неки и помреше; а потом се јави Јакову, па онда свим апостолима; а после свију јави се и мени... « AASer 227.5

Уверљиво, снажно апостол објављује велику истину о васкрсењу. »И ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос не уста. А ако Христос не уста, узалуд дакле проповедање наше, а узалуд и вера ваша. А налазимо се и лажни сведоци Божји што сведочимо на Бога да васкрсе Христа, којега не васкрсе када мртви не устају. Јер ако мртви не устају, ни Христос не уста. А ако Христос не уста, узалуд вера ваша; још сте у гресима својим. Дакле и они који помреше у Христу, изгибоше. И ако се само у овом животу уздамо у Христа, најнесрећнији смо од свију људи. Али Христос уста из мртвих, и би новина онима који умреше.” AASer 228.1

Апостол је повео мисли верника из Коринта напред у будућност до победе у зору васкрсења, када ће сви заспали свети васкрснути да заувек живе са својим Господом. Он изјављује: »Ево вам казујем тајну: јер сви нећемо помрети, а сви ћемо се претворити, уједанпут, у тренућу ока, у последњој труби; јер ће затрубити и мртви ће устати нераспадљиви, и ми ћемо се претворити. Јер ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљивост; и ово смртно да се обуче у бесмртност. А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост и ово се смртно обуче у бесмртност, онда ће се збити она реч што је написана: Победа прождре смрт. Где ти је, смрти, жалац, где ти је, пакле, победа?... А Богу хвала који нам даде победу кроз Господа нашега Исуса Христа.” AASer 228.2

Славна победа очекује верне. Апостол, схватајући могућности које се налазе пред верницима из Коринта, потрудио се да им нагласи оно што ће их уздићи изнад свега што је себично и чулно, што осветљава живот надом у бесмртност. Озбиљно их позива да буду верни свом високом звању у Христу. Он их преклиње: »Зато, браћо моја љубазна, будите тврди, не дајте се помакнути, и напредујте једнако у делу Господњему, знајући да труд ваш није узалуд пред Господом!« AASer 228.3

Апостол се тако, на најодлучнији и најуверљивији начин, труди да исправи лажне и опасне идеје и обичаје који су се намножили у коринтској цркви. Он говори једноставно, али с љубављу према њиховим душама. У његовим опоменама и укорима као да их обасјава светлост са Неба, која открива сакривене грехе који прљају њихов живот. Како ће их примити? AASer 228.4

Павла је обузело страховање, када је писмо било послано, да оно што им је написао не направи предубоку рану онима којима је желео да послужи на благослов. Он се искрено плашио још дубљег отуђивања и понекад је пожелео да повуче своје речи. Они који, као и апостол, осећају одговорност према својим вољеним црквама и установама, најбоље могу да оцене дубину његове потиштености и самооптуживања. Божје слуге које носе одговорности у Његовом делу у ово време, делимично су стекли исто искуство које је у раду, сукобима и страховањима стекао овај велики апостол. Оптерећен поделама у Цркви, суочавајући се са незахвалношћу и издајама од неких које је с наклоношћу гледао и указивао им подршку, схватајући опасност у којој се налазе цркве у којима је гајено безакоње, натеран да објави отворено, оштро сведочанство којим је укорио грех, био је истовремено оптерећен страхом да је према верницима поступао престрого. Дрхтећи, забринуто је очекивао неку вест о томе како је била примљена његова порука. AASer 229.1