Велика Борба

5. Поглавље—Прва Велика Превара

Сотона је још од најранијих дана људске историје, почео да улаже напоре да превари наш род. Онај исти који је изазвао побуну на Небу пожелео је да наговори становнике Земље да му се придруже у борби против Божје владавине. Адам и Ева били су потпуно срећни у послушности Божјем закону и та чињеница остала је као стално сведочанство против сотониног тврђења, које је изрекао док је био на Небу, да је Божји закон насилан и да не доприноси добру Његових створења. Сотонина завист се пробудила, док је посматрао прекрасан дом приправљен безгрешном пару. Одлучио је да их наведе на грех, да би, када их одвоји од Бога и стави под своју власт, могао добити Земљу у посед и успоставити своје царство насупрот Свевишњему. SrPGC 52.1

Да се Сотона показао у својој правој природи, био би одмах одбачен, јер су Адам и Ева били упозорени на овог опасног непријатеља, међутим, он је радио у тами, скривајући своје праве намере, да би успешније остварио свој циљ. Послуживши се змијом као својим оруђем, створењем које је тада врло лепо изгледало, обратио се Еви: »Је ли истина да је Бог казао да не једете са сваког дрвета у врту?” (1. Мојсијева З,1) Да се Ева уздржала да не започне расправу са кушачем, била би сигурна; али, усудила се да разговара с њим и пала је као жртва његовог лукавства. Многи и данас бивају побеђени на исти начин. Они сумњају, почињу да приговарају Божјим захтевима, и уместо да послушају Божје заповести, прихватају људске теорије, које само прикривају сотонине планове. SrPGC 52.2

»А жена рече змији: ми једемо рода са свакога дрвета у врту; само рода с онога дрвета усред врта, казао је Бог: не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени, нећете ви умрети, него зна Бог да ће вам се у онај дан када окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло.« (1. Мојсијева 3,2-5) Тврдио је да ће постати слични Богу, да ће имати већу мудрост него пре и да ће постати способни за много узвишеније сфере постојања. Ева је подлегла искушењу, и својим утицајем навела и Адама на грех. Прихватили су речи које је изговорила змија да Бог није озбиљно мислио оно што је рекао, показали су неповерење према свом Створитељу и уобразили да им ограничава слободу и да ће, кршећи Његов закон, стећи већу мудрост и узвишенији положај. SrPGC 53.1

Међутим, шта је Адам после свога греха сазнао о правом значењу поруке: »Јер у који дан окусиш с њега, умрећеш”? (1. Мојсијева 2,17) Да ли је из ње схватио, како га је Сотона навео да поверује да треба да пређе у неко узвишеније постојање? У том случају преступ Закона донео би човечанству велико добро, а Сотона би постао доброчинитељ људском роду, зар не? Нажалост, Адам је установио да се божанска пресуда не може протумачити на тај начин. Бог је у ствари изјавио да ће човек, као казну за свој грех, морати да се врати у земљу из које је узет: »Јер си прах, и у прах ћеш се вратити!« (1. Мојсијева 3,19) Сотонине речи: »Отвориће вам се очи”, показале су се истините само у једном смислу: Пошто су Адам и Ева постали непослушни Богу, њихове очи отвориле су се да схвате своју неразумност, јер су заиста упознали зло и окусили горчину преступа. SrPGC 53.2

Усред Едема расло је и дрво живота, чији је род имао моћ да обнавља живот. Да је Адам остао послушан Богу, и даље би имао слободан приступ овом дрвету и тако наставио да вечно живи. Међутим, када је згрешио, ускраћен му је приступ дрвету живота и постао је подложан смрти. Божанска пресуда: »Прах си и у прах ћеш се вратити«, указивала је на потпуно гашење живота. SrPGC 53.3

Бесмртност, обећана човеку под условом да остане послушан, изгубљена је преступом. Адам није могао да пренесе свом потомству оно што ни сам није имао. За грешни људски род више не 6и било никакве наде да му Бог, жртвујући свога Сина, није поново приближио бесмртност надохват руке. Иако је »смрт ушла у све људе, јер сви сагрешише«, Христос је »обасјао живот и нераспадљивост Јеванђељем”. (Римљанима 5,12; 2. Тимотију 1,10) Само преко Христа могуће је задобити бесмртност! Исус је рекао: »Ко верује сина има живот вечни, а ко не верује сина, неће видети живота!” (Јован 3,36) Сваки човек може стећи овај непроцењиви благослов, уколико прихвати услове: »Онима, дакле, који су трпљењем дела доброга тражили славу и част и нераспадљивост, живот вечни!« (Римљанима 2,7) SrPGC 54.1

Једини који је Адаму у условима непослушности обећао живот био је велики варалица. Изјава коју је змија упутила Еви у Едему, »нећете ви умрети«, представља прву проповед о бесмртности душе која је икада одржана! Међутим, ова изјава, која почива искључиво на сотонином ауторитету, одјекује с хришћанских проповедаоница и код већине хришћана, као и код наших прародитеља, наилази на исто тако добар пријем. Божанска пресуда: »Која душа згреши, она ће умрети« (Језекиљ 18,20), сада је наизглед добила ново значење: Душа која згреши неће умрети, него ће живети вечно! Можемо се само чудити тој необичној омамљености која наводи људе да тако олако прихватају сотонине речи, док истовремено одбацују речи које је Бог изговорио! SrPGC 54.2

Да је човеку после пада у грех био дозвољен слободан приступ дрвету живота, он би вечно живео, па би у складу са тим и грех добио сва обележја бесмртности. Међутим, херувим и његов пламени мач чували су »пут ка дрвету од живота« (1. Мојсијева 3,4), тако ниједан припадник Адамове породице није могао да заобиђе ту препреку и узме рода са животодавног дрвета. Управо зато нема бесмртних грешника. SrPGC 54.3

Међутим, после пада у грех, Сотона је заповедио својим анђелима да уложе посебан напор да људима улију мисао о човековој урођеној бесмртности; пошто је навео људе да прихвате ову заблуду, покренуо их је да пођу и корак даље и створе закључак да ће грешници морати да трпе вечне муке. Тако је кнез таме, делујући преко својих оруђа, представио Бога као осветољубивог тиранина, који баца у пакао све оне који My нису угађали да би их током целе вечности излагао врелини свога гнева, да 6и их, као њихов Створитељ, док трпе неизрециве муке и док се превијају у вечном пламену могао са задовољством посматрати. SrPGC 55.1

Тако је велики варалица Створитељу и Доброчинитељу човечанства приписао своје карактеристике. Суровост је сотонска особина. Бог је љубав, и зато је све што је Он створио било непорочно, свето и пријатно, све док први велики бунтовник није унео грех. Сотона је непријатељ који куша човека наводећи га на грех, а онда га уништава ако може; када постане сигуран у своју жртву, тада ликује над пропашћу коју је проузроковао. Када би му било дозвољено, ухватио би цео људски род у своју мрежу. Да се божанска сила није умешала, ниједан Адамов син и ниједна Адамова кћер не би му утекли. SrPGC 55.2

Сотона се и данас труди да победи људе, исто онако како је победио наше прародитеље, поколебавши њихово поверење у Створитеља, наводећи их да посумњају у мудрост Његове владавине и у праведност Његових закона. Сотона и његови изасланици приказују Бога горим него што су сами, да 6и тако оправдали своју поквареност и бунтовништво. Велики варалица покушава да ужасну суровост свога карактера припише нашем небеском Оцу, да би себе могао да прикаже као биће коме је збацивањем с Неба учињена велика неправда, само зато што није могао да се покори тако неправедном господару. Пред светом истиче слободу коју би земаљски становници могли уживати под његовом благом владавином, супротно оковима које би им наметали строги Господњи налози. Тако успева да душе одврати од њихове оданости Богу. SrPGC 55.3

Колико је одбојна сваком осећању љубави и милости, па чак и самом смислу за праведност, наука да су мртви безаконици изложени мучењу огњем и сумпором у неком вечном паклу, да због грехова учињених током кратког земаљског живота треба да трпе патње све док Бог буде постојао! Ипак, ова наука тако се проширила да је укључена у многа веровања у крилу хришћанства. Један угледни доктор теологије је рекао: »Поглед на паклене патње заувек ће појачавати срећу светих. Док буду гледали оне који имају исту природу, који су рођени под истим околностима, како се муче у таквој беди, док су они тако високо уздигнути, постаће свесни колико су срећни.” Друти се послужио овим речима: »Док се одлука о проклетству буде вечно спроводила над судовима гнева, дим њиховог мучења вечно ће се подизати пред очима судова милости, који ће, уместо да деле судбину ових бедних бића, говорити: Амин, алилуја! Хвалите Господа!” SrPGC 56.1

Где се на страницама Божје речи може наћи такво учење? Зар ће откупљени на Небу изгубити свако осећање сажаљења и саучешћа, чак и према припадницима свога људског рода? Зар ће их заменити равнодушношћу стоика или дивљачком суровошћу? He, не! Божја књига тако нешто не учи! Они који износе гледишта изражена у горњим наводима могу бити учени, чак и поштени људи, али сигурно заведени сотониним лукавствима. Он их наводи да изврћу снажне изразе из Писма, да језику Писма придодају огорченост и злоћудност, које су својствене њему, али не и нашем Створитељу. »Тако ја био жив, говори Господ Господ, није ми мило да умре безбожник, него да се врати безбожник са свога пута и буде жив; вратите се, вратите се са злих путева својих, јер зашто да мрете, доме Израиљев?” (Језекиљ 33,11) SrPGC 56.2

Какве би користи Бог имао од тога да прихватимо чињеницу да ужива у посматрању непрекидних патњи; да се наслађује уздасима и узвицима и клетвама напаћених бића која држи у пакленом огњу? Могу ли тако страшни звуци бити музика у ушима Бескрајне љубави? Неки тврдње да наметање бескрајних мука безаконицима треба да покаже Божју мржњу према греху као злу које уништава мир и ред у свемиру. О, каквог ли ужасног богохуљења! Како Божја мржња према греху може да буде разлог за његово овековечење! Према учењу ових теолога, трајно мучење без икакве наде у милост, распаљује гнев измучених жртава и док оне свој гнев изражавају клетвама и богохуљењем, током целе вечности повећавају терет своје кривице. Божја слава се свакако не 6и могла увећавати овим трајним и све раширенијим грехом кроз бескрајне векове вечности. SrPGC 56.3

Снага људског ума није у стању да процени зла изазвана лажном науком о вечним мукама! Религија Библије, пуна љубави и доброте, обилна саосећањем, потамњена је сујеверјем и заогрнута ужасом. Када размислимо о тамним бојама којима је Сотона обојио Божји карактер, зар би требало да се чудимо што се људи плаше и ужасавају, па чак и мрзе нашег милостивог Створитеља? Застрашујућа схватања о Богу, која светом шире учења са проповедаоница створила су хиљаде, да, чак и милионе неповерљивих и неверника. SrPGC 57.1

Теорија о вечним мукама је само једна од лажних наука које сачињавају отровно вино Вавилона, којим је он напојио све народе (Откривење 14,8; 17,2). Заиста је тајна како су Христови проповедници могли да прихвате такву јерес и да је објављују са светог места! Они су је примили од Рима, на исти начин као и лажни дан одмора. Истина, ту науку ширили су и велики и добри људи, јер светлост о том питању није дошла до њих као што је дошла до нас. Они су били одговорни само за светлост коју су имали у своје време; док смо ми одговорни за ону која блиста у наше дане. Ако напустимо сведочења Божје речи, ако прихватимо лажне доктрине само зато што су их прихватали и наши очеви, онда се и на нас односи проклетство изречено над Вавилоном; јер пијемо отровно вино његовог безакоња! SrPGC 57.2

Мноштво оних којима је доктрина о вечним мукама неприхватљива упада у другу грешку. Они увиђају да Библија представља Бога као Биће пуно љубави и саучешћа, и зато не могу да верују да ће Он своја створења осудити на вечни паклени огањ. Међутим, сматрајући да је душа по својој природи бесмртна, стварају погрешан закључак да ће на крају целокупно човечанство ипак бити спасено. Многи сматрају да се претње које постоје у Библији, никада неће дословно испунити, и да су изречене само зато да уплаше људе и натерају их на послушност. У складу са оваквим мишљењем, грешник може одбацујући Божје захтеве, да се препусти својим себичним уживањима, а ипак очекивати да ће на крају уживати Божју наклоност. Таква доктрина, која уздиже Божју милост, а занемарује Његову праведност, утодна је телесном срцу и охрабрује грешнике да остану у свом безакоњу. SrPGC 57.3

Да бисмо показали како људи, који су уверени у свеопште спасење, изврћу Библију да би подупрли своје разорне догме, треба само да наведемо њихове изјаве. На погребу једног младог неверника, који је свој живот изненада изгубио у некој несрећи, универзалистички проповедник прочитао је текст који се иначе односи на Давида: »Јер се утеши за Амноном што погибе!” (2. Самуилова 13,39) SrPGC 58.1

Затим је наставио да говори: »Често ме питају каква ће бити судбина оних који напуштају овај свет греха и умиру, можда, у стању пијанства, умиру са црвеним мрљама злочина на својој одећи, или као што је овај младић умро, а да нису прихватили религију нити стекли искуство са религијом. Ми смо задовољни оним што нам каже Библија, њен одговор разрешиће овај страшни проблем. Амнон је био веома грешан, није се покајао, опио се и у стању пијанства био убијен. Давид је био Божји пророк, који је морао да зна да ли ће Амнону, у свету који долази, бити добро или лоше. Шта је осећало његово срце? ‘Потом зажеле цар Давид отићи Авесалому, јер се утеши за Амноном што погибе.’ (2. Самуилова 13,39) SrPGC 58.2

Какав бисмо се закључак могли извести на темељу ових речи? Бескрајне патње нису сачињавале део његовог веровања, зар не? To и ми верујемо, а овде смо открили победоносни доказ у прилог једном много угоднијем, просветљенијем, много племенитијем схватању о коначној свеопштој непорочности и миру. Утешио се када је видео да му је син мртав. Како то? Зато што је својим пророчанским оком могао да погледа у славну будућност и види свога сина далеко од свих искушења, ослобођеног и очишћеног од грешности, који је, пошто је постао довољно свет и просветљен, примљен у друштво узнесених и радосних духова. Његова једина утеха била је у томе што је његов љубљени син, уклоњен из свог садашњег стања греха и патњи, отишао на место на коме ће се племенитије деловање Светога Духа осетити у његовој потамнелој души, на коме ће се његове мисли отворити за примање небеске мудрости и светог утицаја бесмртне љубави, и тако припремити да у посвећеној природи ужива спокојство и друштво небеског наследства. SrPGC 58.3

Износећи ове мисли желели бисмо да схватите да верујемо да небеско спасење не зависи ни од чега што бисмо могли учинити у овом животу, ни од чега у садашњем стању срца, ни од чега у садашњем веровању, ни од чега у садашњем исповедању религије.” SrPGC 59.1

Тако је овај самозвани Христов проповедник поновио лаж коју је изрекла змија у Едему: »Нећете ви умрети!” »Него зна Бог да ће вам се у онај дан када окусите од њега отворити очи па ћете постати као богови!” Он је изјавио да ће и најгори грешник - убица, лопов и прељубочинац - после смрти бити спреман да уђе у бесмртну славу. SrPGC 59.2

Одакле је овај изопачилац Светога писма извукао своје закључке? Из једне једине реченице којом је изражено Давидово помирење с одлукама Провиђења. Његова душа пожелела је да оде »Авесалому, јер се утеши за Амноном што погибе«. Жестина његовог бола временом је постала нешто ублаженија, његове мисли окренуле су се од мртвог живом сину, који је добровољно отишао у изгнанство из страха од праведне казне за свој злочин. Зар је то могао да буде доказ да је родоскврнитељ и пијаница Амнон после смрти био одмах пренесен у станове славе, да се тамо очисти и припреми за дружење са безгрешним анђелима? Ово је заиста угодна прича, добро смишљена да задовољи телесно срце! To је сотонина наука, која врло успешно делује. Можемо ли се онда чудити што безакоње преовладава уз овакву науку? SrPGC 59.3

Учење овог лажног учитеља може да послужи као приказ учења многих других. Неколико речи из Писма извукао је из датог текста који 6и у много случајева показао да је њихово значење потпуно супротно тумачењу које им је дато, па је такве издвојене текстове искривио и употребио као доказ у прилог наукама које немају никакво утемељење у Божјој речи. Сведочанство наведено као доказ да се пијани Амнон налази на Небу је само произвољни закључак у потпуној супротности са јасним и одређеним речима из Писма које кажу да ниједан пијаница неће наследити Божје царство (1. Коринћанима 6,10). Тако сумњичави људи, неверници и неповерљиви претварају истину у лаж и својим лажним учењима доприносе уљуљкивању мноштва људи у сан лажне, телесне сигурности. SrPGC 59.4

Када 6и заиста било истина да душе свих људи прелазе право у Небо у часу смрти, тада бисмо свакако радије желели смрт него ли да останемо у животу. Многи су оваквим веровањем били наведени да учине крај свом постојању. Када 6и их заокупиле невоље, тешкоће и разочарања изгледало им је лако да прекину танку нит живота и вину се право у славу вечнога света! SrPGC 60.1

Бог је у својој Речи дао јасне доказе да ће казнити преступнике свога Закона. Они који се теше мишљу да је Бог сувише милостив да 6и своју правду извршио над грешником, треба само да погледају на крст на Голготи. Смрт безгрешног Божјег Сина сведочи да је »плата за грех смрт«, да свако кршење Божјег закона мора да добије своју праведну казну. Безгрешни Христос узео је човекове грехе на себе. Узео је на себе кривицу за преступ, претрпео да Отац сакрије своје лице од Њега, све док My срце није препукло, и Његов живот прекинуо. Ова Жртва била је принесена да 6и грешник могао да добије откупљење. Ни на који други начин човек није могао да буде ослобођен казне за грех. Свака душа која одбије да учествује у тако скупо плаћеном помирењу, мораће сама да сноси и кривицу и казну за преступ. SrPGC 60.2

Да размотримо шта Библија још учи о безбожнима и непокајанима, које универзалисти премештају на Небо као свете, срећне анђеле! SrPGC 60.3

»Ја ћу жедноме дати из извора живе воде забадава!” (Откривење 21,6) Ово обећање упућено је само онима који су жедни. Нико осим оних који осећају потребу за водом живота, који је траже без обзира да ли ће све друго изгубити, неће бити напојен. »Који победи добиће све и бићу му Бог и он ће бити Мој син.« (Откривење 21,7) У овом тексту наведени су услови! Да бисмо све наследили, морамо се одупрети греху и победити га! SrPGC 60.4

Господ је преко пророка Исаије изјавио: »Реците праведнику да ће му добро бити.” »Тешко безбожнику, зло ће му бити, јер ће му се наплатити руке његове!” (Исаија 3,10.11) Мудри човек је рекао: »Нека грешник сто пута чини зло и одгађа му се, ја ипак знам да ће бити добро онима који се боје Бога, који се боје лица Његова, а безбожнику неће бити добро!« (Проповедник, 8,12.13) Павле сведочи да грешник »сабира себи гнев за дан гнева у који ће се показати праведни суд Бога, који ће дати свакоме по делима његовим... невоља и туга на сваку душу која чини зло«. (Римљанима 2,5.6.9) SrPGC 61.1

»Јер ово да знате да ниједан блудник или нечист или тврдица (који је идолопоклоник) неће имати дела у царству Христа и Бога.” (Ефесцима 5,5) »Мир имајте и светињу са свима; без овога нико неће видети Господа!« (Јеврејима 12,14) »Благо онима који творе заповести Његове да им буде власт на дрво живота и да уђу на врата у град. А напољу су пси и врачари и блудници и крвници и идолопоклоници и сваки који љуби и чини лаж.« (Откривење 22,14.15) SrPGC 61.2

Бог је људима објавио истину о свом карактеру и свом начину поступања према греху. »Господ, Господ, Бог милостив, жалостив, спор на гнев, и обилан милосрђем и истином, који чува милост тисућама, прашта безакоња и неправде и грехе, који не правда кривога.« (2. Мојсијева 34,6.7) »А безбожнике све ће истребити!« »А безаконика ће нестати са света; натражје ће се безаконичко затрти.” (Псалам 145,20; 37,38) Моћ и ауторитет божанске владавине биће употребљени у гушењу побуне; али ће свака примена казнене правде бити потпуно усклађена с карактером Бога као милостивог, савршено стрпљивог и добронамерног. SrPGC 61.3

Бог не присиљава ничију вољу ни расуђивање. Њему није мила ропска послушност. Он жели да Га створења која је начинио својом руком воле зато што је достојан љубави. Он жели да My буду послушна зато што су разумно закључила да су Његова мудрост, праведност и добронамерност достојне поштовања. Сви који правилно схвате ове Његове врлине волеће Га, јер ће их дивљење Његовим особинама привлачити Њему. SrPGC 61.4

Начела љубазности, милости и љубави, која је наш Спаситељ проповедао и примењивао у свом животу, представљају одраз Божје воље и Божјег карактера. Христос је изјавио да је проповедао само оно што је примио од свога Оца. Начела божанске владавине у савршеном су складу са Спаситељевим налогом: »Љубите своје непријатеље!« Бог примењује своју правду над злима ради добра свемира, па чак и ради добра оних истих које походи својим судовима. Он 6и их радо учинио срећнима, уколико 6и то могао да учини у складу са законима своје владавине и праведношћу свога карактера. Он их окружава доказима своје љубави, осигурава им познавање свога Закона, и прати их понудама своје милости; али они презиру Његову љубав, укидају Његов закон, одбацују Његову милост. Иако непрестано примају Његове дарове, срамоте Дародавца; они мрзе Бога јер знају да се Он гади њихових греха. Господ дуго трпи њихову изопаченост, али ће коначно откуцати и судбоносни час, када ће бити одређена њихова будућност. Хоће ли Он тада ове бунтовнике ланцима привезати уз себе? Хоће ли их приморати да испуне Његову вољу? SrPGC 62.1

Они који су Сотону изабрали за свога вођу и дозволили му да их потчини својој вољи, нису спремни да ступе у Божју близину. Охолост, превара, разврат, суровост, укорениле су се у њиховом карактеру. Хоће ли они ући у Небо да 6и вечно боравили с онима које су презирали и мрзели на Земљи? Истина никада неће бити прихватљива за онога који лаже, кроткост никада неће задовољити самопоузданог и охолог, непорочност неће одговарати поквареноме; несебична љубав никада неће привлачити себичнога. Какве 6и изворе уживања Небо могло да понуди онима који су потпуно обузети земаљским и себичним интересима? SrPGC 62.2

Да ли 6и они који су живот провели у побуни против Бога, када би изненада били пренесени на Небо да виде узвишено, свето стање савршенства које тамо одувек влада - свака душа испуњена љубављу, свако лице блиставо од радости, прекрасна музика која се мелодичним звуцима уздиже у славу Богу и Јагњету, непрекидни зраци светлости који откупљене обасјавају с лица Онога који седи на престолу - да ли 6и се они чија су срца испуњена мржњом према Богу, према истини и светости, могли придружити небеском мноштву и учествовати у радосним песмама хвале? Да ли 6и могли поднети славу Божју и Јагњетову? Године времена милости биле су им поклоњене да 6и према захтевима Неба могли обликовати свој карактер, али никада нису приволели свој ум да заволи непорочност, никада нису научили језик Неба, а сада је за то постало прекасно. Живот побуне против Бога онеспособио их је за Небо. Његова непорочност, светост и мир представљали 6и мучење за њих, Божја слава за њих 6и била као огањ који спаљује. Они 6и чезнули да побегну са тог светог места. Обрадовали 6и се уништењу само да 6и се могли сакрити од лица Онога који је умро да 6и их откупио. Судбина безаконика одређена је њиховом одлуком. Њихово искључење с Неба је њихова свесно изражена одлука, али и праведно и милостиво поступање с Божје стране. SrPGC 62.3

Као воде у време Потопа, и огањ на велики Дан суда објавиће божанску пресуду да су безаконици непоправљиви. Они нису показали никакве склоности да се покоре божанском ауторитету. Своје опредељење изразили су својом побуном, а када им се живот буде приближио крају биће прекасно да ток својих мисли преокрену у супротном смеру, прекасно да уместо преступања прихвате послушност, уместо мржње љубав. SrPGC 63.1

Бог је тиме што је поштедео живот Каину, убици, пружио пример свету свега онога што ће се догађати ако грешнику дозволи да настави својим путем необузданог безакоња. Под утицајем Каиновог учења и примера, мноштво његових потомака било је наведено на грех, све док »неваљалство људско« није постало »велико на Земљи”, све док »све мисли срца њихова« нису постале »свагда само зле”. »И земља се поквари пред Богом, и напуни се земља безакоња.” (1. Мојсијева 6,5.11) SrPGC 63.2

Из милости према свету, Бог је у Нојево време истребио његове покварене становнике. Из милости је уништио и покварене становнике Содома. Захваљујући заводничкој сотониној моћи они који шире безакоње стичу наклоност и дивљење људи, и управо зато непрестано наводе друге на побуну. Тако је било у Каинове и Нојеве дане, тако је то и у наше време. Бог ће из милости према свемиру коначно уништити све оне који су одбацили понуду Његове благодати. SrPGC 64.1

»Јер је плата за грех смрт, а дар Божји је живот вечни у Христу Исусу Господу нашему.” (Римљанима 6,23) Док живот представља наследство праведних, смрт је део који припада безаконицима. Мојсије је објавио Израиљу: »Гле, изнесох данас преда те живот и добро, смрт и зло!« (5. Мојсијева 30, 15) Смрт о којој говори овај текст није смрт која је била досуђена Адаму, јер цело човечанство трпи казну због његовог преступа. To је »друта смрт« која је објављена као супротност вечном животу. SrPGC 64.2

Као последица Адамовог греха, смрт је завладала целим људским родом. Сви без разлике одлазе у гроб. Захваљујући плану спасења, сви треба да устану из својих гробова. »Имајући надање у Бога да ће бити васкрсење мртвих, и праведника и грешника«, »јер како по Адаму сви умиру, тако ће и по Христу сви оживети.« (Дела 24,15; 1. Коринћанима 15,22) Међутим, постоји велика разлика између две групе васкрслих. »Не дивите се овоме јер иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Човечјега, и изићи ће, који су чинили добро у васкрсење живота, а који су чинили зло у васкрсење суда.” (Јован 5,28.29) Они који су проглашени »достојнима” васкрсења живота биће »благословени и свети«, »над њима друга смрт нема области«. (Откривење 20,6) Али, они који, покајањем и вером, нису осигурали опроштење, мораће да приме казну за преступ, »плату за грех«. Они ће трпети казну различиту по трајању и јачини, »по делима својим«, која ће се коначно завршити другом смрћу. Пошто је Богу немогуће да у складу са својом праведношћу и милошћу, спасе грешника са његовим гресима, Он ће му ускратити постојање које је већ изгубио својим преступом, и за које је постао недостојан. Један надахнути писац овако пише: »Још мало, па неће бити безбожника, погледаћеш на место његово, а њега нема!” А један други изјављује: »И биће као да их није било!” (Псалам 37,10; Авдија 16) Огрезли у срамоти, они ће безнадежно потонути у вечни заборав. SrPGC 64.3

Тако ће бити учињен крај греху, заједно са свим патњама и разарањима које је проузроковао. Псалмиста каже: »Убио си безбожнике, име си им затро довека, за свагда... погибе спомен њихов.« (Псалам 9,5.6) Апостол Јован у Откривењу, гледајући унапред у блажену вечност, чује свеопшту песму хвале непомућену ниједним нескладним тоном. Он чује сва створења на Небу и на Земљи како одају хвалу Богу (Откривење 5,13). Тамо неће бити ниједне изгубљене душе која би хулила на Бога патећи у бескрајним мукама, неће бити јадних створења у паклу који 6и своје јауке придруживали песмама спасених. SrPGC 65.1

На основној заблуди о урођеној бесмртности почива наука о свесном стању мртвих после смрти - наука, која се као и она о вечним мукама, противи учењима Писма, здравом разуму и нашим човекољубивим осећањима. У складу са широко прихваћеним веровањем, откупљени на Небу упознати су са свим догађајима на Земљи, а посебно са животом својих пријатеља које су оставили на свету. Међутим, како би мртви могли да се радују када знају за невоље живих, када морају да буду сведоци греха које чине управо њихови мили и драги, када их гледају како трпе све жалости, разочарања и страховања у животу? Колико би у небеском сјају могли да уживају они који лебде над својим пријатељима на Земљи? Колико је ужасно веровање да душа непокајаних, чим напусти тело, мора да буде бачена у паклени огањ! У какве дубине очајања морају да западају они који гледају своје пријатеље како неспремни улазе у гроб, како улазе у вечност испуњену мукама и грехом! Многе несрећнике ове ужасне мисли одвеле су у гроб и лудило. SrPGC 65.2

Шта Библија каже о свему томе? Давид тврди да човек није свестан после смрти. »Изиде из њега дух и врати се у земљу своју; тај дан пропадну све помисли његове.” (Псалам 146,4) »Јер живи знају да ће умрети, а мртви не знају ништа.« »И љубави њихове, и мржње њихове, и зависти њихове нестало је и више немају дела нигда ни у чему што бива под сунцем.” »Све што ти дође на руку да чиниш, чини по могућности својој, јер нема рада ни мишљења ни знања ни мудрости у гробу у који идеш.” (Проповедник 9,5.6.10) SrPGC 65.3

Када је, као одговор на његову молитву, цару Језекији живот био продужен за петнаест година, захвални цар принео је Богу хвалу за Његову велику милост. У својој песми открива разлог зашто се толико радује: »Јер неће гроб Тебе славити, неће Те смрт хвалити; и који сиђу у гроб не надају се Твојој истини. Живи, живи, они ће Те славити као ја данас, отац ће синовима јављати истину Твоју.« (Исаија 38,18.19) Популарна теологија учи да се умрли праведници налазе на Небу, да су ушли у славу и да славе Бога својим бесмртним језиком, али, цар Језекија не приписује смрти тако блиставе изгледе. С његовим речима се слаже и псалмистино сведочење: »Јер мртви не спомињу Тебе; у гробу ко ће Те славити?« »Неће Те мртви хвалити, Господе, нити они који сиђу онамо где се ћути.” (Псалам 6,5; 115,17) Апостол Петар је на Дан педесетнице изјавио: »Нека ми је слободно казати вам управо за старешину Давида да и умре и укопан 6и и гроб је његов међу нама до овога часа.” »Јер Давид не изађе на небеса!” (Дела 2,29. 34) Чињеница да је Давид остао у гробу и да чека васкрсење, показује да ни праведници после смрти не иду на Небо. Једино захваљујући васкрсењу, захваљујући чињеници да је Христос васкрснуо, Давид ће на крају, ипак сести с десне стране Богу. SrPGC 66.1

Павле је рекао: »Јер ако мртви не устају, ни Христос не уста. А ако Христос не уста, узалуд вера ваша, још сте у гресима својим. Дакле, и они који помреше у Христу, изгибоше.” (1. Коринћанима 15,16-18) Ако су у раздобљу од четири хиљаде година праведници после смрти одлазили право у Небо, како би онда Павле могао да каже да уколико нема васкрсења »они који помреше у Христу, изгибоше«? Тада им васкрсење уопште не 6и ни било потребно! SrPGC 66.2

Мученик Тиндал говорећи о стању мртвих, изјављује: »Отворено признајем да нисам уверен да су они већ у пуној слави у којој је Христос, или у којој су изабрани анђели Божји. Нити је то нека догма моје вере; јер, уколико 6и било тако, онда видим да би свако проповедање васкрсења тела било узалудно!” (William Tyndale, Preface to New Testament, ed. 1534; репринт y British Reformers - Tindal, Frith, Barnes, p. 349) SrPGC 67.1

Свакако je неоспорива чињеница да je нада y бесмртно блаженство после смрти довела до широко распрострањеног занемаривања библијске доктрине о васкрсењу. Ова чињеница навела је др Адама Кларка да каже: »Изгледа да је доктрини о васкрсењу придавано много више пажње у изворном хришћанству него што је то сада случај. Зашто је то тако? Апостоли су непрестано наглашавали васкрсење, и позивали Божје следбенике на марљивост, послушност и радост управо због васкрсења. Тако су апостоли проповедали, а први хришћани веровали, тако и ми проповедамо и тако наши слушаоци верују. Нема неке друге доктрине у Јеванђељу која је толико наглашавана; и нема неке друге доктрине у садашњем систему проповедања која је више занемаривана.” (Commentary; примедбе на 1. Коринћанима 15, параграф 3) SrPGC 67.2

To је трајало све док славна истина о васкрсењу није постала скоро потпуно заборављена, изгубљена из вида у хришћанском свету. Зато водећи верски писац, разматрајући Павлове речи у 1. Солуњанима 4,13-18. каже: »Из свих практичних и утешних разлога доктрина о блаженој бесмртности праведника заузела је међу нама место које 6и требало да припадне некој сумњивој науци о Господњем друтом доласку. Приликом наше смрти, Господ долази по нас. To је оно што треба да чекамо и за чиме треба да тежимо. Мртви су већ прешли у славу. Они не чекају на трубу да приме суд и блаженство.” SrPGC 67.3

Међутим, док се спремао за растанак са својим ученицима, Исус им није рекао да ће они ускоро доћи к Њему. Уместо тога објаснио им је: »Идем да вам приправим место, и када отидем и приправим вам место, опет ћу доћи и узећу вас к себи да и ви будете где сам Ja.” (Јован 14,2.3) Павле каже: »Јер ће сам Господ, са заповешћу, с гласом арханђеловим и трубом Божјом сићи с неба; и мртви у Христу васкрснуће најпре. А потом ми живи који смо остали, заједно с њима бићемо узети у облаке на сусрет Господу на Небо, и тако ћемо свагда с Господом бити.” А онда наставља: »Тако утешавајте један другога овим речима!” (1. Солуњанима 4,16-18) Колике разлике постоје између ових речи утехе и оних речи универзалистичког проповедника које смо раније навели! Он је тешио своје ожалошћене пријатеље обећањем да ће покојник, без обзира колико је био грешан, када издахне и престане да живи овде, бити примљен међу анђеле. Павле указује својој браћи на будући Господњи долазак, када ће окови гроба бити раскинути, и »мртви у Христу« бити подигнути у вечни живот. SrPGC 67.4

Пре него што ико може ући у станове блажених, његов случај мора да буде испитан, а његов карактер и његова дела морају се појавити на суду пред Богом. Свима ће бити суђено у складу с оним што је записано у књигама и сви ће бити награђени према својим делима. Овај суд не заседа приликом смрти. Обратите пажњу на Павлове речи: »Јер је поставио дан у који ће се судити васиономе свету по правди преко човека којега одреди и даде свима веру васкрснувши га из мртвих.” (Дела 17,31) Апостол у овом тексту јасно тврди да је посебно време, тада у будућности, било одређено за суд над светом. SrPGC 68.1

Апостол Јуда говори о истом времену: »И анђеле који не одржаше својега старешинства него оставише свој стан чува у вечним оковима под мраком за суд великога дана.” И поново, наводи речи патријарха Еноха: »Гле, иде Господ с хиљадама светих анђела својих да учини суд свима, и да покара све безбожнике за сва њихова безбожна дела којима безбожност чинише.” (Јуда 6. 14. 15) Јован изјављује: »И видех мртваце мале и велике где стоје пред Богом и књиге се отворише и друга се књига отвори која је књига живота; и суд примише мртваци као што је написано у књигама, по делима својима.« (Откривење 20,12) SrPGC 68.2

Међутим, уколико мртви већ уживају блаженство Неба или се муче у пакленом пламену, зашто би им било потребно неко будуће суђење? Учења Божје речи о овим важним питањима нису ни сакривена нити међусобно супротна; могу их разумети и просечни умови. Међутим, који би искрени ум могао видети неку мудрост или праведност у овој распрострањеној теорији? Хоће ли праведници, после испитивања њиховог случаја на суду, примити похвалу: »Добро слуго добри и верни... уђи у радост господара својега«, иако су, можда већ вековима боравили у Његовој присутности? Хоће ли безаконици бити позвани са места мучења да приме пресуду Судије целе Земље: »Идите од Мене, проклети, у огањ вечни!« (Матеј 25,21. 41) Каквог ли страшно замишљеног ругања! Какве ли срамне оптужбе против божанске мудрости и праведности! SrPGC 68.3

Теорија о бесмртности душе једна је од оних лажних наука које је Рим позајмио од незнабоштва и уклопио у хришћанску религију. Мартин Лутер ју је сврстао међу »монструозне бајке које сачињавају део римског ђубришта декреталија«. (Е. Petavel, The Problem of Immortality, p. 255) Расправљајући o Соломуновим речима y Књизи проповедниковој да мртви не знају ништа, реформатор је рекао: »Још једно место које доказује да мртви немају никаквих... осећања. Нема, каже он, тамо никакве дужности, никакве науке, никаквог знања, никакве мудрости. Соломун тврди да мртви спавају, и да уопште ништа не осећају. Јер мртви леже тамо, не бројећи ни дане ни године, али када се буду пробудили изгледаће им као да су спавали једва један минут.« (Martin Luther, Exposition of Solomons Booke Called Ecclesiastes, p. 152) SrPGC 69.1

Нигде y Светом писму не постоји неки текст који говори да праведници одлазе да приме награду или да безаконици, приликом смрти, добијају своју казну. Ни патријарси ни пророци нису оставили никакво такво уверавање. Христос и Његови апостоли то нису наговестили. Библија јасно тврди да мртви, непосредно после смрти, не иду на Небо. Она их представља као бића која спавају до васкрсења (1. Солуњанима 4,14; О Јову 14,10- 12). Управо у дан када се прекине сребрна нит и када се разбије златна посуда (Проповедник 12, 6), пропадају све човекове мисли. Они који одлазе у гроб остају неми. Они више ништа не знају о било чему што се збива под Сунцем (О Јову 14, 21). Блаженог ли одмора за уморне праведнике! Време, било дуго или кратко, за њих је само тренутак. Они спавају, али пробудиће их Божја труба у славну бесмртност. »Јер ће затрубити и мртви ће устати нераспадљиви... а када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово се смртно обуче у бесмртност, онда ће се збити она реч што је написана: победа прождре смрт!” (1. Коринћанима 15,52-54) Када умрли праведници буду пробуђени из свога дубоког сна, наставиће да размишљају управо тамо где су њихове мисли застале. Последње осећање било је самртна мука, последња мисао да падају под власт гроба. Када буду устали из гроба, њихова прва радосна мисао биће изражена у победоносном узвику: »Смрти, где ти је победа? Смрти, где ти је жалац?« (1. Коринћанима 15,55; Чарнић) SrPGC 69.2