Велика Борба
Велика Борба
Увод
Адам је пре појаве греха уживао у непосредном разговору са својим Створитељем; али пошто се човек својим преступом одвојио од Бога, људском роду ускраћена је ова висока предност. Међутим, планом откупљења отворен је пут, којим становници ове Земље могу и даље успостављати везу са Небом. Бог је разговарао са људима преко свога Духа, а божанска светлост изливала се на свет откривењима која је давао својим изабраним слугама. »Него научени од Светога Духа говорише свети Божји људи.” (2. Петрова 1,21) SrPGC 7.1
У раздобљу првих двадесет и пет столећа људске историје није било писаног откривења. Људи које је Бог поучавао преносили су своје знање другима, и тако је оно преношено од оца сину, од нараштаја нараштају. У Мојсијево време почело је припремање писане Речи. Надахнута откривења записана су у надахнутој Књизи. Ово дело настављено је током дугог раздобља од шеснаест векова - од Мојсија, историчара Стварања и Закона, до Јована, који је записао најузвишеније истине Радосне вести. SrPGC 7.2
Библија указује на Бога као на свог Аутора, иако је писана људском руком; разноврсним стилом својих различитих књига, открива одлике својих многобројних писаца. Све истине откривене у њој, »од Бога су дане« (2. Тимотију 3,16); али изражене људским речима. Бесконачни је својим Светим Духом расветлио ум и срце својих слугу. Давао им је снове и виђења, симболе и слике, а они којима је истина на тај начин била откривана, обликовали су божанске мисли људским језиком. SrPGC 7.3
Десет заповести изговорио је сам Бог, и написао их својом руком. Оне имају божанско, а не људско порекло. Тако Библија са својим истинама, које су изражене људским језиком, представља заједништво божанског и људског. Такво заједништво постојало је у природи Исуса Христа, који је био Божји Син и Син човеков. На Библију се односи оно што се односило на Христа, да »Реч постаде тело и усели се у нас«. (Јован 1,14) SrPGC 8.1
Библијске књиге написане у различитим временима, настојањем људи који су се веома разликовали по свом положају и занимању, по душевним и духовним способностимa, откривају велике стилске разноликости, али и разноврсност тема којима се баве. Различити аутори служе се различитим начинима изражавања; често једну исту истину један писац износи много јасније од другога. Пошто чак неколико аутора расправља о истој теми, али са различитим приступом или се различито односе према њој; може се стећи утисак, a то се посебно догађа површним, немарним читаоцима, или читаоцима пуних предрасуда, да постоје неке несагласности или супротности управо на оним местима на којима разумни, побожни истраживач, који има јасан увид, открива само потпуни и савршени склад. SrPGC 8.2
Пошто истину износе различити појединци, на видело излазе и њени различити видови. Један писац је много дубље задивљен једним делом предмета; јасно схвата оне тачке које се слажу с његовим искуством или с његовом способношћу схватања и оцењивања; друти разматра друту фазу; и тако сваки од њих, под утицајем Светога Духа, објављује оно што се најдубље и најснажније урезало у његов ум - различите видове истине у животу свакога од њих, али је зато савршени склад остварен преко свих. Истина, откривена на тај начин, сједињује се и прераста у савршену целину, прилагођену да задовољи потребе људи у свим животним околностима и искуству. SrPGC 8.3
Богу је било угодно да преко људских оруђа пренесе своју истину свету; и Он сам, својим Светим Духом, одређивао је и оспособљавао људе да изврше то дело. Он је усмеравао њихов ум приликом избора о чему ће говорити и шта ће писати. Благо је било стављено у земљане судове, иако је потицало са Неба. Сведочанства су преношена несавршеним изражајним могућностима људског језика, али сведочанство је било Божје; послушно, верно Божје дете пратило га је у слави божанске силе, пуне благодати и истине. SrPGC 9.1
Бог је у својој Речи, поверио људима знање неопходно за спасење. Света писма морају бити прихваћена као ауторитативно, непогрешиво откривење Његове воље. Она су мерило карактера, правило вере и потврда искуства. »Све је писмо од Бога дано и корисно за учење, за карање, за поправљање, за поучавање у правди, да буде савршен човек Божји, за свако добро дело приправљен.” (2. Тимотију 3,16.17) SrPGC 9.2
Међутим, чињеница да је Бог своју вољу открио људима преко своје Речи, није искључила потребу за сталном присутношћу и вођством Светога Духа. Потпуно супротно! Наш Спаситељ обећао је свога Духа који ће Реч отварати Његовим слугама, расветљивати и примењивати њена учења. Пошто је то исти Дух, који је надахнуо Библију, немогуће је да учења Духа постану супротна учењима Речи. SrPGC 9.3
Свети Дух није био изливен - нити ће икада бити дарован - да замени Библију; јер сама Писма изричито наглашавају да је Божја реч мерило којим се сва учења и сва искуства морају оцењивати. Апостол Јован каже: »Не верујте свакоме духу, него кушајте духове јесу ли од Бога; јер многи лажни пророци изиђоше на свет.” (1. Јованова 4,1) Пророк Исаија објављује: »Закон и сведочанство тражите! Ако ли ко не говори тако, њему нема зоре!” (Исаија 8,20) SrPGC 9.4
Људи својим заблудама наносе велику срамоту делу Светога Духа; тврдећи да су просветљени Њиме, говорећи да више нема потребе да их Божја реч води. Њих воде утисци које они у својој души сматрају Божјим гласом. Међутим, дух који управља њима није Божји Дух. Такво повођење за утисцима и занемаривање Писма може једино створити пометњу, заваравање и пропаст. Оно доприноси остварењу замисли злога. Служба Светога Духа има животну важност за Христову Цркву, и зато Сотона лукаво покушава да помоћу грешака које чине екстремисти и фанатици изложи презиру дело Светога Духа и наведе Божји народ да занемари овај Извор снаге који му је сам Господ ставио на располагање. SrPGC 9.5
У складу са Божјом Речју, Његов Дух треба да настави своје дело у целом раздобљу проповедања Јеванђеља. Током многих векова, у време настајања Светог писма Старог и Новог завета, Свети Дух није престајао да просветљује ум појединаца, независно од откривења обухваћених светим каноном. Библија приказује како су, под утицајем Светога Духа, људи добијали опомене, укоре, савете и упутства, у питањима која ни на који начин нису била повезана са настајањем Писма. Споменути су пророци из разних векова о чијим изјавама ништа није забележено. Свети Дух је на сличан начин, после закључења канона Светог писма, требало да настави своје дело, да просветљује, опомиње и теши Божју децу. SrPGC 10.1
Исус је обећао својим ученицима: »А утешитељ Дух Свети, којега ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и напоменуће вам све што вам рекох.« (Јован 14,26) »А када дође Он, Дух истине, упутиће вас на сваку истину; ... и јавиће вам што ће бити унапредак.« (Јован 16, 13) Писмо јасно говори да се ова обећања, која нису ограничена само на дане апостола, односе на Христову цркву свих времена. Спаситељ овако уверава своје следбенике: »И ево, ја сам с вама у све дане, до свршетка века!” (Матеј 28,20) Павле такође изјављује да се дарови и испољавање Светога Духа показују у Цркви »да се свети приправе за дело службе, на сазидање тела Христова, докле достигнемо сви у јединство вере и познање Сина Божјега, у човека савршена, у меру раста висине Христове.” (Ефесцима 4,12.13) SrPGC 10.2
За вернике у Ефесу апостол се овако молио: »Да Бог Господа нашега Исуса Христа, Отац славе, даде вам Духа премудрости и откривења да га познате, и бистре очи срца вашега да бисте могли видети које је нада његова звања... и каква је изобилна величина силе његове на нама који верујемо.” (Ефесцима 1,1719) Служба Божјег Духа просветљује разум и отвара ум за дубине свете Божје речи; то је био благослов који је Павле желео да осигура цркви у Ефесу. SrPGC 11.1
Петар је после задивљујућег показивања Светога Духа на дан Педесетнице, позвао народ да се покаје и крсти у Христово име, за опроштење својих грехова, а онда је рекао: »И примићете дар Светога Духа, јер је за вас обећање и за децу вашу, и за све даљне које ће год дозвати Господ Бог наш.« (Дела 2,38.39) SrPGC 11.2
У непосредној повезаности са призором великог Божјега дана, Господ је преко пророка Јоила обећао посебно изливање свога Духа (Јоило 2,28). Ово пророчанство доживело је делимично испуњење приликом изливања Светога Духа на дан Педесетнице; али ће своје потпуно испуњење добити у показивању божанске благодати која ће пратити завршно дело Јеванђеља. SrPGC 11.3
Велика борба између добра и зла појачаваће се све до самог краја времена. У сва времена Сотона је свој гнев усмеравао против Христове цркве; а Бог је изливао своју благодат и свога Духа на свој народ да га ојача и спреми да се одупре силама злога. Када су Христови апостоли требало да објаве Његово Јеванђеље свету и да га запишу за сва будућа времена, добили су посебно просветљење Светим Духом. Међутим, у време када се Црква буде приближила свом коначном избављењу, Сотона ће деловати још већом силом. Он ће се појавити обузет великим гневом, »знајући да времена мало има«. (Откривење 12,12) Он ће се трудити »са сваком силом, и знацима, и лажним чудесима«. (2. Солуњанима 2,9) Тај врхунски ум, који је некада био највиши међу Божјим анђелима, у раздобљу од шест хиљада година, потпуно се посветио делу преваре и разарања. Свеобухватност сотонске вештине и подмуклости, све суровости, развијене током вековних сукоба, биће у том завршном сукобу употребљене против Божјег народа. И управо у то време опасности, Христови следбеници треба да објаве опомену свету да се приближио друти Господњи долазак; људи ће морати да се припреме да приликом Његовог доласка стану пред Њега »чисти и прави у миру”. (2. Петрова 3,14) У то ће време посебан дар благодати и силе бити Цркви исто толико неопходан као и у дане апостола. SrPGC 11.4
Просветљењем од Светога Духа откривени су писцу ових страница призори дуте борбе између добра и зла. Више пута било му је омогућено да посматра догађаје из велике борбе између Христа, Кнеза живота, Творца нашег спасења, и Сотоне, кнеза зла, узрочника греха и првог преступника Божјег закона. Непријатељство које је показао према Христу, Сотона је показао и према Христовим следбеницима. Током целе историје човечанства може се пратити иста сотонина мржња према начелима Божјег закона, иста присутност лажи која тежи да заблуду прикаже као истину, човекове законе као Божје законе, обожавање створења као обожавање Створитеља. Током свих векова Сотона је улагао напоре да Божји карактер погрешно представи тако да људи стекну нетачан појам о Богу и да би Га се због тога бојали, мрзели уместо волели; он настоји да уклони Божји закон тако да човек поверује да је слободан од његових захтева; прогони све који се усуде да се успротиве његовим обманама. Све то можемо схватити ако проучавамо животописе патријараха, пророка, апостола, мученика и реформатора. SrPGC 12.1
Сотона ће се током великог завршног сукоба, послужити истим начином, показивати исти дух, трудити се да постигне исти циљ као и у свим претходним столећима. Оно што је било, поново ће бити, осим што ће будућа борба бити обележена тако појачаном снагом какву свет још никада до тада није доживео. Сотонине преваре биће још подмуклије, његови напади још одлучнији. Ако буде могуће, покушаће да превари и саме изабране (Марко 13,22). SrPGC 12.2
Док је Божји Дух откривао мојим мислима велике истине своје Речи и призоре из прошлости и будућности, било ми је наложено да објавим другима оно што ми је било откривано - да пратим историју сукоба кроз све протекле векове, посебно да бих је представила у таквој светлости која ће расветлити борбу у будућности која се брзо приближава. Трудећи се да остварим тај циљ, покушавала сам да на такав начин изаберем и прикупим збивања из историје Цркве да сам могла да пратим разоткривање великих пробних истина које су у различитим раздобљима биле даване свету, које су изазивале сотонин гнев и непријатељство Цркве окренуте свету, а које су својим сведочењем подржавали они који »нису марили за свој живот до саме смрти«. SrPGC 12.3
У тим записима можемо сагледати наговештаје сукоба који је пред нама. Пратећи их у светлости Божје речи, просветљени Његовим Духом, можемо сагледати замке злога, и опасности којих се морају чувати они који ће приликом Његовог доласка бити проглашени »без мане« пред Господом. SrPGC 13.1
Велики догађаји који су обележили напредак реформи у прошлим временима, сада су постали историја, добро позната и широко призната у протестантском свету; то су чињенице које нико не може оспорити. Ову историју, у складу са сврхом књиге укратко сам представила; ова сажетост мора бити узета у обзир, јер су чињенице сабијене у мали простор који је изгледао усклађен са потребом да њихова важност буде правилно схваћена. У неким случајевима, у којима су историчари тако груписали збивања да омогуће сажето, правилно схватање предмета или су на прихватљив начин сажимали појединости, наводила сам њихове речи, међутим, у неким случајевима нисам посебно наводила изворе, јер цитати нису били навођени с циљем да аутори буду истакнути као ауторитети, већ зато што су њихове речи омогућавале брзо и јасно представљање предмета. Приказивањем искустава и схватања оних који су унапређивали дело реформе у наше време, на сличан начин послужила сам се њиховим објављеним делима. SrPGC 13.2
Сврха ове књиге није у томе да представи нова сазнања о борбама из прошлих времена, већ да истакне чињенице и начела од значаја за будуће догађаје. Међутим, посматрани као део сукоба између сила светлости и таме, сви ови записи о прошлости добијају ново значење; преко њих је могуће расветлити будућност; осветлити пут онима који ће, као и реформатори из прошлих векова, бити позвани, да чак суочени са опасношћу да изгубе сва своја земаљска добра, посведоче »за реч Божју и за сведочанство Исуса Христа”! SrPGC 13.3
Она треба да изнесе на видело призоре из велике борбе између истине и заблуде, да разоткрије сотонина лукавства, и учини да им се успешно одупремо, да пронађе задовољавајуће решење за велики проблем зла, да у таквој светлости прикаже порекло и коначно уклањање греха да се јасно покаже Божја праведност и добра воља у свим Његовим поступцима према Његовим створењима; да се види света, непроменљива природа Његовог закона. To је циљ и сврха ове књиге. Њеним утицајем људи могу да се ослободе силе таме и постану »сунаследници наследства светих у виделу”, да славе Онога који иx је волео и дао себе за њих, искрена је молитва писца! SrPGC 14.1
Е. Г. В.